Povučena je iz procedure na osnovu zahteva predlagača. Predlagač ju je povukao iz procedure, i na osnovu toga danas je ne možemo imati na dnevnom redu. Inače, o tome su sve poslaničke grupe obaveštene još u subotu. Naravno, staviću na glasanje vaš predlog.
Stavljam na glasanje predlog da se produži vreme rasprave.
Moramo utvrditi kvorum za glasanje.
Molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je u sali prisutno 154 narodna poslanika i da postoje uslovi za glasanje.
Molim Narodnu skupštinu da se izjasni o predlogu narodnog poslanika Borislava Stefanovića da se duplira vreme rasprave o tačkama 2, 3. i 4.
Molim da se izjasnimo.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 41, protiv – dvoje, uzdržan – jedan, nije glasalo 124 od ukupno 168 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Pošto ukupno vreme rasprave iznosi pet časova, a o tome ste dobili detalje u materijalu, molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2, članu 192. stav 3. i članu 193. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni jedinstveni pretres o Predlogu odluke o usvajanju Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2013. godini, Predlogu odluke o učešću pripadnike Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2013. godini i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o VBA i VOA.
Da li predsednik predlagača Aleksandar Vučić, prvi poptredsednik Vlade i ministar odbrane, želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin Vučić.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da već treći put imamo u poslednjih tri meseca odluke o usvajanju plana upotrebe Vojske Republike Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama. Pokušaću da budem, što je moguće, koncizniji i da ponovim političke razloge koji su u interesu države Srbije da učestvujemo u multinacionalnim operacijama pod okriljem UN i EU. Navešću vam određene brojke. Uveren sam da je to u apsolutnom interesu naše zemlje, ako hoćete, naše Vojske. Mislim da to čak doprinosi i poboljšanju međunarodno pravnog položaja Republike Srbije.
Vojska Republike Srbije danas, i nije to samo od juče, ali Vojska Republike Srbije danas ili i danas je jedna od onih institucija u našoj zemlji koja uživa najveće poverenje našeg naroda Vojska Republike Srbije je i najbolji ambasador srpske države, jer naši pripadnici, ma na kom kontinentu da se nalaze, ma u kojoj multinacionalnoj operaciji da učestvuju, oni doprinose stvaranju većeg prijateljstva sa najvećim brojem zemalja u svetu. Oni su ti koji time i dolaze do novih saznanja, dolaze neuporedivo obučeniji nego što su bili, dolaze i u tehničko-tehnološkom smislu opremljeniji. Čini mi se da ne postoji ni jedan jedini razlog koji bi nas navodio na zaključak da bi trebalo da prekinemo učešće u multinacionalnim operacijama.
Istovremeno, najveći deo onoga što eufemistički nazivamo međunarodna zajednica, doživljava Vojsku Republike Srbije i njene pripadnike kao profesionalne, odgovorne i ozbiljne ljude koji na najbolji mogući način obavljaju svoj posao. Zato imamo sve veći broj zahteva iz različitih delova sveta. Niko, rekao bih, ni u jednom delu sveta ne samo da nema ništa protiv, već bi želeli srpske vojnike, i zbog njihovog profesionalizma, i zbog njihovog odnosa, poštovanja drugih zemalja, njihovog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Rekao bih da time međunarodno pravna i politička pozicija Srbije jača iz dana u dan.
Ministarstvo odbrane, u skladu sa raspoloživim kapacitetima i materijalno-finansijskim sredstvima, planirala je da u 2013. godini nastavi angažovanje u mirovnim operacijama UN u Kongu, Liberili, Obali Slonovače, Kipru, Libanu i na Bliskom Istoku, operaciji pomorskih snaga EU protiv pirata u Somaliji i misiji EU za obuku somalijskih snaga bezbednosti u Ugandi.
Predlogom Godišnjeg plana upotrebe su određeni kapaciteti Vojske Srbije koje stavljamo na raspolaganje UN u okviru sistema "stend baj" aranžmana, u slučaju potrebe i uslovima pogoršanja situacijama u mirovnim operacijama, a koje obuhvataju medicinske timove, vojne posmatrače i štabne oficire.
Ono što vas možda zbunjuje u operacijama koje ste dobili je ukupno angažovanje, planirano angažovanje u 2013. godini, ali to je sa rotacijom. Dakle, ni jednog sekunda nećemo imati toliki broj pripadnika koji bi učestvovali u mirovnim operacijama, ali govorim o svima onima koji budu bili u rotaciji, biće do 475. Od novembra meseca, kada budemo imali četu više u multinacionalnoj operaciji u Libanu, onda ćemo imati najviše, u jednom momentu, 289 angažovanih vojnika.
To je ono što jeste naš plan i to je ono što mislimo da smo do sada imali, srećom, moram da kažem, bez ikakvih gubitaka i žrtava, ali da se pokazao i visoki profesionalizam i da smo uspeli da pokažemo kako i na koji način jedna profesionalna armija i jedna ozbiljna zemlja se ponašaju.
Trećinu, tačnije 32,9% sredstava će biti obezbeđeno na osnovu nadoknade koju će UN platiti Ministarstvu odbrane na ime učešća multinacionalnim operacijama u 2013. godini. Molio bih vas da pogledate i ovo što i mi plaćamo, da to u stvari najvećim delom odlazi na plate i primanja vojnika koji učestvuju u multinacionalnim operacijama, a ostalo su, razume se, operama, oruđe, oružje i sve ono što je tehnički potrebno, uz transport, da se učestvuje u multinacionalnoj operaciji i da se ona sprovede uz značajan uspeh.
Do sada smo svaki put izlazili pred Narodnu skupštinu. Želim da kažem da učešće u multinacionalnim operacijama uvek znači i jačanje odbrambenih kapaciteta Republike Srbije, nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Svojim članstvom u UN smo preuzeli određene obaveze i svoje oružane snage id ruge efektive stavljamo na raspolaganje, doduše, samo u uslovima u kojima to odredi Narodna skupština Republike Srbije. Mislimo da je to veoma korektan, pošten i, u skladu sa Ustavom, određen odnos i uvek smo se tako i ophodili prema Narodnoj skupštini i uvek ćemo to činiti i ubuduće.
Što se tiče, ako sam razumeo, u pitanju objedinjene rasprave sa Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o VOA i VBA, ovde se radi o jednoj suštinskoj izmeni u skladu sa odlukom Ustavnog suda RS od 1. juna 2012. godine. Reći ću vam otvoreno da je ta odluka Ustavnog suda napravila ne male probleme u funkcionisanje naših agencija. Ne bih da ulazim u one priče koje možda u našem narodu prolaze o tome kako se službe zloupotrebljavaju i kako bi nekada neko da sprovodi mere nadzora, praćenja mimo zakona. Ovde se uvek postupalo i postupa u skladu sa zakonom. Međutim, Ustavni sud je svojim merama zabranio mogućnost da direktor VBA zatraži tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka.
U skladu sa Ustavnog suda, makar ona predstavljala stvaranje poteškoća, a u ime zaštite ljudskih prava i sloboda moramo da se ponašamo u skladu sa odlukom Ustavnog suda, da poštujemo odluku Ustavnog suda, predložili smo vam zakon o izmenama i dopunama Zakona i suština zakona je u tome da odluku za primenu navedenog postupka i mere donosi Viši sud u sedištu Apelacionog suda za područje Apelacionog suda na čijem području se priprema ili je preduzeta radnja čije otkrivanje, praćenje i onemogućavanje u nadležnosti VBA. Pošto predloženo rešenje, razume se, predstavlja meru zadiranja u ljudska prava i slobode i ne predstavlja meru iste vrste u odnosu na mere iz nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda, jer se njenom primenom nenadzire sadržaj komunikacija. Time je poštovan princip što je zadiranja u ljudska prava i slobode sve veće i u toliko je viša sudska instanca koja ih odobrava.
Smatramo da je Viši sud dovoljan garant zakonitosti primene navedenog posebnog postupka i mere. Takođe je postignut, nije sasvim, ali u skladu sa odlukom Ustavnog suda to je jedini sklad i ravnoteža između interesa operativnosti i efikasnosti primena navedenog posebnog postupka i mere zaštite ljudskih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom RS.
Takođe se za donošenje ovih izmena Zakona o VBA i VOA ukazala potreba terminoloških usaglašavanja nekih od odredbi sa odredbama zakona u kojima su uređeni tajnost podataka i elektronske komunikacije, kao i potreba preciziranja pravnih osnova za donošenje pojedinih podzakonskih akata za sprovođenje zakona o VBA i VOA.
Mislimo da ćemo na ovaj način usvajanjem ovog zakona preduprediti određene pretnje nacionalnoj bezbednosti RS, Ministarstvu odbrane i Vojsci RS. Propisani mehanizmi i procedure jesu u skladu sa najvišim mehanizmima sudske zaštite ljudskih prava i sloboda i na mnogo više nego što je to bilo u prethodnom zakonu. Moram da kažem da vi treba to da znate kao narodni poslanici, da svakako operativnost nije i neće biti na istom nivou kao što je bila ranije, bez obzira na to što je ovaj naš pokušaj da kroz odluku Ustavnog suda uz zaštitu ljudskih prava i sloboda damo potpunu garanciju sprovođenje zaštite ljudskih prava i sloboda, obezbedimo takvu vrstu operativnosti nadležnih agencija koje će garantovati očuvanje sigurnosti i predupređivanje pretnji našoj nacionalnoj bezbednosti.
Želim još jedanput da se zahvalim svima koji su poslali primedbe i ukazali na određene primedbe, posebno za veće učešće i značajnije učešće skupštinskog odbora. Mi te primedbe prihvatamo i spremni smo da sve druge dobronamerne primedbe, posebno od ljudi koji su stručni u oblasti i koji bi po tom pitanju mogli da pomognu, prihvatimo.
Hvala vam najlepše.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Molim da se prijavite ako želite reč.
Narodna poslanici Olgica Batić.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre Vučiću, članovi Vlade, kolege i koleginice narodni poslanici, pre svega ću se baviti Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o VOA i VBA, dok će moj kolega Mirko Čikiriz po prijavi za reč govoriti o prve dve tačke ovog zajedničkog pretresa.
Podnošenjem parlamentu ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o VOA i VBA potpuno je prirodno da se postavlja pitanje rada tih agencija. Sigurno je da i jedna i druga zaslužuju kako brojne kritike, ali i nedvosmisleno zaslužuju i pohvale za sve one poslove koje zahvaljujući revnovsnom obavljanju su nosiocima političkih vlasti dale informacije koje su im bile nužne i koje su se ispostavile kao ključne za donošenje pre svega političkih odluka.
Pre nego što detaljnije budem govorila, moram da obrnem na trenutak stvari pa da pitam – da li je ovaj parlament nekada pitanje bezbednosnih i obaveštajnih službi koristio u politikanske svrhe­­­? Naravno da jeste i to je činila svaka vlast i to je činila svaka opozicija. Da li je ovaj parlament nekada govorio o toj temi, a da je potpuno zanemario političke interese partija iz kojih potiču poslanici koji o ovoj temi govore? Na žalost do sada nije. Pitanje demokratske kontrole tajnih ili pak polutajnih službi može postaviti samo onaj ko ima dovoljno kredibiliteta da postavi takvo jedno pitanje. Ukoliko ovaj parlament pitanje bezbednosti, kao i pitanje obaveštajnih službi i dalje bude posmatrao i dalje kao priliku za skupljanje nekakvih jeftinih političkih poena, onda se bojim da ovaj sam parlament nikada neće imati kredibilitet da preuzima bilo kakve korake u cilju kako demokratske tako i civilne kontrole rada tih službi.
U svom daljem izlaganju neću posvećivati preveliku pažnju tome, iako smatram da je demokratska i civilna kontrola ovih agencija i službi od izuzetnog značaja. Sačekaću priliku da kritikujem rad ovog parlamenta onda kada kritika bude bila na mestu. Lično ću pokušati da pružim jedan primer. U svom daljem izlaganju ukazaću na sve ono što DHSS, kao i moje kolege iz SPO odobravaju kada je ovaj predlog zakona u pitanju. Ukazaću na izvesne probleme za koje smatram da se jednim delom mogu ovim zakonom prevazići prihvatanjem određenih amandmana, a sa druge strane, mislim da ima onih problema za koje sam zakon nije dovoljan da bi rešio.
U smislu kontrole rada kako bezbednosnih tako i obaveštajnih službi smatram da je izuzetno dobro što je predlagač zakona u članu 5. na izuzetno eksplicitan način propisao da se kao dokaz u krivičnom postupku ne mogu koristiti svi oni podaci koji su prikupljani prilikom primene posebnih postupaka i posebnih mera. Time se na neki način i same službe demotivišu da zloupotrebljavaju ono što na osnovu svog operativnog rada prikupe. Međutim, imajući u vidu poteškoće prilikom dokazivanja pojedinih krivičnih dela i to naročito onih krivičnih dela koja u sebi imaju element tajnog, suptilnog, a naročito kada u vršenju tih krivičnih dela postoji ne sumnjivo i logistika stranog elementa, onda smatram da je potrebno dozvoliti korišćenje u krivičnom postupku i pojedinih podataka do kojih dođe VBA u svom operativnom radu. Takođe, podaci za koje smatram da mogu i da se trebaju koristiti kao dokaz u krivičnom postupku jesu svi oni podaci koji se skupljaju na osnovu mera koje VBA preuzima po odluci odnosno po dozvoli suda…, odnosno, ukoliko recimo sudija Vrhovnog suda ili Višeg kasacionog suda na taj način kako je predviđeno odredbama, i to 13a i 14. zakona, dozvoli primenu tih posebnih postupaka, onda nema nikakvih razloga da se ti podaci dobijenih od VBA, za koju je sam sudija npr. Višeg kasacionog suda dao pristanak da se pribavljaju, sutra i ne koriste na sudu.
Šta više, jedina razlika u načinu prikupljanja tih podataka u odnosu na pravila iz Zakona o krivičnom postupku ogleda se u tome što se u Zakonu o krivičnom postupku ti podaci prikupljaju i to po osnovu zahteva javnog tužioca.
To znači da ukoliko je postupak prikupljanja, kao i sam način kontrole, identičan u ZKP, tako i u ovom zakonu, onda možemo da pomognemo našim tužiocima u tom smislu da im olakšamo dokazivanje onih krivičnih dela za koja sam već rekla da ih je izuzetno teško dokazati, a pre svega, kada govorim o tim izuzetno teško dokazivim krivičnim delima, mislim na pripremu subverzivnih i terorističkih akcija i ostalih, uslovno rečeno, tajnih krivičnih dela.
Ovim konkretnim pitanjem sam se bavila, pošto sam podnela određene amandmane, a koje ćete biti u prilici da pročitate. Ovu priliku želim da iskoristim za skretanje pažnje na izuzetno važne probleme za koje smatram da su od nacionalnog interesa, a koje se direktno tiču bezbednosnih i obaveštajnih službi.
Naime, Srbija na ovom planu ima jedan dramatičan problem koji se ogleda u tome da naša zemlja, i to je ono na šta najčešće domaći stručnjaci za bezbednost ukazuju, a to je da Srbija nema centralnu obaveštajnu službu. Srbija nema centralnu obaveštajnu agenciju. Imamo dve vojne agencije i jednu, uslovno rečeno, civilnu agenciju. To su VBA, VOA i BIA.
Kao što svi znamo, BIA se bavi bezbednošću koja je usmerena na zaštitu svih onih poslova koji spadaju u nadležnost Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Dakle, ona se bavi unutrašnjim poslovima bezbednosti. VOA, sa druge strane, se bavi spoljnim obaveštavanjem, prvenstveno prikupljanjem svih onih podataka koji se odnose na inostranstvo, a tiču se naše zemlje, dakle, Republike Srbije.
Cilj ovih obaveštajnih službi i svih ovih obaveštajnih agencija jeste da eliminišu, odnosno da predvide elemente rizika i pretnje. Obaveštajne službe moraju imati podatke koji se, na primer, tiču kako vrste, tako i broja naoružanja, ako je, recimo, nabavljaju kosovske oružane snage. Isto tako moraju imati informacije odnosno podatke o zaključenom ugovoru između Velike Britanije i Indije o finansiranju raketnih sistema. One moraju imati podatke o finansijskoj konstrukciji naftovoda Južni tok, o ciljevima Nemačke elektroprivrede na Balkanu itd.
Obaveštajne službe treba da obezbede i personalne podatke o svim onim zvaničnicima i nezvaničnicima stranih država i njihovim specifičnim interesima, a u okviru interesa zemlje koju predstavljaju. Te informacije moraju da se analiziraju, da se sistematizuju, da se pretvore u informacije koje će državnom, zapravo političkom, rukovodstvu Srbije biti od ključnog značaja prilikom donošenja svih strateških odluka.
Sasvim je jasno da je jedina služba koja je dovoljno opremljena za prikupljanje tih podataka, možda i ne u tolikoj meri, a to sve iz razloga siromaštva u kojem se naša zemlja nalazi, a reč je o VOA. Međutim, VOA, iako su operativci i analitičari, uz svo poštovanje onih koji tamo rade, izuzetno posvećeni tom radu, nije agencija koja objektivno može da odgovori na sve one zahteve koje država ima prilikom prikupljanja i obrade informacija. To je zato što je to agencija koja se bavi pitanjima, odnosno podacima od značaja za Ministarstvo odbrane i za Vojsku Srbije.
Mislim da je Srbiji potrebna nacionalna obaveštajna agencija koja će na jednom centralnom nivou, i to koristeći, kako svoj operativni rad, tako i operativni rad svih ostalih agencija i službi, prikupljati, kako bezbednosne, vojne, ekonomske, tako i spoljnopolitičke i sve druge podatke i nakon analitičkog rada dostaviti ih u obliku jedne sažete informacije državnom vrhu, kako bi oni ispravno donosili svoje odluke. Tako se, na primer, neće događati situacije koje su se događale, a bile su izuzetno česte. Na primer, slučaj da Rusija obustavi isporuku gasa Ukrajini i tranzit gasa preko Ukrajine, pa da Srbija o tome ne zna ništa, da nema unapred informaciju o tako nečemu i da zbog toga u zimu uđe nespremna.
Jasno je da elaboraciju ove teme nije moguće izvršiti na ovom mestu i da je ovo vreme premalo za ovakvu temu. Sa druge strane, smatram da bi finansiranje jedne takve nacionalne agencije predstavljalo ne tako malu stavku u budžetu, ali isto tako je jasno da se dobrom organizacijom i motivisanjem kadrova može postići da Srbija u svom obaveštajnom radu bude dovoljno pokrivena.
Molim narodne poslanike, ako mogu, pošto ne čujem samu sebe.
Ovo sada o čemu sam govorila, a tiče se nacionalne obaveštajne agencije, nije kritika vlasti, već je zapravo apel političkim liderima da se ujedine, kako bi u budućnosti imali prilike da dobijemo jednu takvu agenciju, ali ne u interesu bilo koje stranke, ne vladajuće stranke, ne u interesu bilo koje vlasti, već u interesu zemlje u kojoj živimo, jer bojim se da kretanja zemlje, kakva su naša i koja sve svoje strateške odluke treba da uklopi u velika svetska kretanja, da ih nismo dovoljno svesni i da nemamo dovoljno podataka o njima.
U kontekstu ovoga skrenuću pažnju na to da naša vojna obaveštajna služba već dugo godina unazad nema dovoljno finansijskih sredstava i da se na mnogim ključnim mestima u svetu posao koji bi se obavljao, ako bi se isključivo obavljao na osnovu Bečke konvencije iz 1961. godine, danas umesto tima ljudi u Srbiji često obavlja samo jedan čovek koji se snalazi kako zna i ume. Umesto da se politički lideri bave ovim pitanjem, i to sa željom da se postigne što veći nivo efikasnosti i što veći nivo jednog obaveštajnog produktiviteta, sve češće postajemo svedoci da naši politički lideri pitanje bezbednosnih i obaveštajnih službi sve više politizuju. Nije sporno da političari mogu sve da ispolitizuju, ali je sporno u kom pravcu će oni to činiti.
Sporno je, recimo, da je mali broj ljudi u ovoj zemlji svestan činjenice da bezbednosne i obaveštajne službe jesu u mogućnosti da manipulišu samom državom, vladom i parlamentom. Ukoliko me pitate – kako? Reći ću – jednostavno, lako, tako što će političkim liderima dostavljati sve one podatke koji nisu tačni i one podatke koji su polutačni. Na to nije bila imuna ni jedna vlast i to ne samo u Srbiji, nego u bilo kojoj zapadnoj ili istočnoj zemlji.
Svojevremeno su SAD imale strahovite probleme sa tim, pa se ispostavilo da su bezbednosne i obaveštajne službe dostavljale političkom vrhu one informacije, pogrešne podatke, kako bi za sebe obezbedili, odnosno izdejstvovali donošenje određenih odluka koje nisu bile u interesu njihove države, već su bile u cilju potrebe samozadovoljavanja njihovih struktura. Velika Britanija, koju moram da spomenem, i njene službe su uzor svim bezbednosnim službama. Podsetiću da je upravo prva obaveštajna agencija tamo osnovana i to u 15. veku, pa je i ta zemlja imala ovakvu vrstu problema i to u nedavnoj istoriji.
Od izuzetne važnosti je da bezbednosne, isto kao i obaveštajne, službe budu pod kontrolom civilne vlasti, kakav je parlament. Složićete se, bezbednosne i obaveštajne službe mogu imati interes da namerno i netačno obaveštavaju ministra, ali nemaju nikakav interes, nikakav kapacitet da namerno pogrešno, netačno obaveštavaju opoziciju. Kada bi u tom smislu Srbija bila Velika Britanija, onda bi opozicija kontrolisala službe, ne sa namerom da spreči političku elitu da sprovodi i realizuje svoju politiku, već sa namerom da spreči samovolju službi da svoja ovlašćenja zloupotrebljavaju tako što će netačno dostavljati ili polutačno obaveštavati državne organe i tako što neće te službe biti one koje će definisati šta je to nacionalni interes, već samo pomagati državnom vrhu da realizuje nacionalne interese i to da ih definišu na osnovu onih podataka koji su potpuno tačni. Opozicija svojom jedinstvenom ulogom koju, nažalost, u ovom parlamentu nemamo treba da kontroliše taj proces, ne u sopstvenom, nego u opštem interesu.
U tom smislu, javno ću pohvaliti intenciju zakonodavca i to kao jedan pozitivan pomak koji je učinjen izmenom člana 39. stav 2. postojećeg Zakonika, jer dosadašnje rešenje, po kome je akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji VOA i VBA predstavljao po automatizmu državnu tajnu, to je onda značilo sprečavanje civilne, odnosno parlamentarne kontrole tih službi. Ukoliko činjenice glase – koje funkcije postoje u službama, a koja funkcija je za šta odgovorna, i to po automatizmu predstavlja državnu tajnu, onda je jasno da to niko ne može kontrolisati. Upodobljavanje ovih akata koji definišu šta je državna tajna, a šta nije državna tajna, i ukidanjem tog automatizma smatram da se čini jedan dobar korak ka jednoj potpunoj demistifikaciji svih tih službi i davanju šansi parlamentu da ispuni svoju misiju u pogledu civilne kontrole, a to je ono što bi trebalo da bude funkcija ovog parlamenta.
Smatram i da je dobro što se Predlogom ovog zakona iz poslova VBA brišu poslovi procene bezbednosnih rizika jer VBA nije tu da procenjuje državne bezbednosne rizike, već je ona tu da daje jasne i analitički obrađene podatke, a na osnovu kojih će tu procenu rizika vršiti Ministarstvo odbrane i druge strukture u vojsci, a nikako Ministarstvu podređena agencija. Ministarstvo tu procenu treba da vrši na osnovu svih raspoloživih podataka, kao i planova, a ne samo na osnovu onih koje dostavlja VBA.
Dosadašnje rešenje, nažalost, omogućavalo je arbitrarnost unutrašnjih struktura VBA i omogućavalo je upravo da VBA sama odlučuje o prioritetima, i to na osnovu sopstvene procene koja je mogla biti ciljana, koja je mogla biti i zlonamerna i koja nije morala biti realna. Zato sve ove izmene Zakona u članu 6. posmatram kao upodobljavanja Agencije svim onim poslovima koje ona realno i po principu specijalizacije i treba da radi, a to je da prvenstveno pruža bezbednost vojnim i svim drugim strukturama od značaja za bezbednost, a bez nepotrebnog razvodnjavanja i bez ikakvog zakonskog ovlašćenja da procenjuje bezbednosne rizike.
Kada je u pitanju član 8a koji se formuliše Predlogom zakona, uprkos pojedinim argumentima koji se tu iznose, smatram da je suvišno diskutovati na tu temu jer prirodno je da bezbednosne agencije mogu da prikupljaju podatke od onih lica sa kojima su i uspostavile saradnju.
Ja ću da pričam sve glasnije, pošto ne mogu sama sebe da čujem. Predsedniče, zamolila sam vas već jednom.
(Predsednik: Ali, istini za volju, u sali nema preterane buke. Vi znate kakva je atmosfera u parlamentu. Zaista nema preterane buke u sali.)
Ono o čemu bi se moglo naknadno govoriti jeste način na koji će Ministarstvo odbrane svojim podzakonskim aktom definisati način saradnje, šta se to zapravo pod saradnjom smatra, odnosno šta se dokumentuje i šta se to zapravo čini autentičnim izborom prikupljanja podataka. Budući da su takve stvari državna tajna, potrebno je razmotriti da Odbor za kontrolu bezbednosnih službi Narodne skupštine bude u mogućnosti da na takav akt koji će se shodno ovom članu primenjivati, da svoje mišljenje i da ga dostavi Ministarstvu odbrane. Imajući u vidu da je u istoriji Srbija pokazala da saradnici obaveštajnih agencija često mogu biti sporni, onda smatram da će od izuzetne važnosti biti način na koji će ministar odbrane, i to na predlog direktora VBA, izmeniti akt o samom načinu rada Agencije u ovom delu.
Sa druge strane, mnogi su prilikom donošenja izvornog zakona iz 2009. godine ukazivali na dramatično kršenje odredbe člana 13. Zakona, po kojoj je direktor VBA mogao bez odluke suda da naređuje, operativni prodor i elektronski nadzor. Tri godine je moralo da prođe da bi Ustavni sud konačno doneo odluku koja se pokazala neustavnom. Mene ovde raduje ovoga puta činjenica što se u ovom predlogu zakona nije uopšte insistiralo i nije išlo u pravcu zaobilaženja Ustava, bez obzira šta ja o tom Ustavu mislila, već je konačno uspostavljena jedna sudska kontrola nad nadzorom komunikacija.
Kada su u pitanju opšti poslovi bezbednosti VBA, onda moram da ukažem na jedan, čini mi se, krupan propust koji je učinjen ovim predlogom zakona. Naime, izmenama člana 6. stava 1. postojećeg zakona, ukinut je posao VBA koji se sastojao u pružanju bezbednosti kripto zaštite. Po ovim izmenama, očuvanje kripto zaštite nije posao VBA i mislim da je to krupan propust u pogledu kog sam i podnela amandman. Naime, svaka služba ima svoju kripto zaštitu i kripto zaštita jeste jedan sistem šifrovanja i dešifrovanja podataka koji se prenose. Stručnjaci za bezbednost se slažu i gotovo da su sagalsni u svojoj odluci da informaciono-telekomunikacioni sistem nije isto što i sistem kripto zaštite. Posebnu kripto zaštitu imaju kako bezbednosne strukture, tako i obaveštajne strukture, imaju je i pojedina ministarstva, pa čak i agencije imaju svoju kripto zaštitu. O tome ću dalje u raspravi u pojedinostima, budući da sam na ovaj član zakona upravo podnela amandman u tom pravcu.
Za kraj, moram da spomenem ono što svi znaju, bilo da su vlast, bilo da su opozicija. Tačno je da se bezbednosno-obaveštajni sistem u Srbiji menjao proteklih godina, ali isto tako, jasno je da se sam način njihovog rada jako malo menjao, i to još od perioda SFRJ.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Mnogi stručnjaci ukazuju na opasnost takvog sistema, da se on pretvori u jednu krajnje samozadovoljnu celinu, koja podatke produkuje i dostavlja ih najvišim državnim organima na osnovu sopstvenog zadovoljavajućeg interesa. Mi moramo da napravimo i neke konkretne korake koji će razmišljanja naših službi menjati. To nije ni malo lak zadatak, naravno, jer će se strukture unutar tih službi oduvek odupirati promenama.
(Predsednik: Molim vas da završite, pošto govorite već dvadeset i po minuta.)
Evo, jedna rečenica. Smatram da je neophodno osvežiti rad tih službi i uneti nove načine i nove sisteme rada. Pritom smatram da ne treba imati nikakav strah i nikakvu bojazan od bilo kakvih promena. Hvala.

Narodni poslanik Borislav Kovačević. Izvolite.

Hvala predsedniče. Gospodo predsedavajući, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege poslanici, VBA i VOA su značajan segment bezbednosno-obaveštajnog sistema i ukupnog sistema nacionalne bezbednosti. Danas pristupamo izmenama samo onih članova u ovom zakonu koje je Ustavni sud stavio van snage. Mislim da bi na tome trebalo da se zadržimo. Reći ću nešto u svom izlaganju inače šta bi trebalo korigovati u svim ovim zakonima koji su iz oblasti bezbednosti uopšte i odbrane.
Međutim, pre toga želim da kažem i da pođem od toga da je ova vlada zacrtala kao prioritetni i duboko je, čini mi se, već ušla u obračun, odnosno borbu sa korupcijom i kriminalom i svime što ide uz to. Po meni, to je novi momenat u ovom društvu i mislim da bi stoga trebalo i celokupan bezbednosni sistem upodobiti takvoj jednoj novoj proaktivnoj funkciji ovog društva.
Posebno je značajno, ako ulazimo u takvu borbu jednu, koja treba da oslobodi društvo onoga što je danas najcrnje u njemu, onda vam je to kao kada pristupa hirurg operaciji. Ako nema sterilne instrumente, neće biti uspešna operacija. Šta hoću da kažem? Mislim da je jako bitno da pored snažno izražene političke volje danas u ovom trenutku, da se krene u ovu borbu sa korupcijom, kriminalom i svim drugim, da je jako bitno da pre svega do kraja ozdravimo, odnosno očistimo institucije, kako bi one mogle krajnje uspešno obavljati svoj posao, na čemu se insistira i posebno gospodin ministar Vučić u svom delovanju. Pre svega mislim na bezbednosno obaveštajni sistem, na policiju, na tužilaštvo, na sudstvo i na najširi sistem informisanja.
Zato mislim da je potrebno pristupiti i upodobljavanju celog sistema zakona koji prate ovu oblast. Zakon o VBA i VOA mislim da zaslužuje da se celokupan pretrese i postavi na neke druge osnove. U njemu nema, niti su definisani posebni pojmovi da bi stvari bile jasne, kao što je operativni prodor, kao što je tajna saradnja, nigde nemate decide objašnjene te pojmove.
Takođe, nigde nije eksplicitno u ovom zakonu naglašenom, izvinjavam se što se sad malo udaljavam od ovih članova koji su nam pretresu, nigde nije u ovom zakonu naglašeno i rečeno koji su to akti na osnovu zakona obavezni da se donesu, a posebno nema nigde pomenutog akta koji treba da razradi i koji treba da se urede metode rada ovih službi i uopšte struka. Navedeni su neki, ali nisu svi.
Zatim, u ovom zakonu nisu dobro formulisani poslovi, odnosno nadležnosti vojno obaveštajne službe, sem jednog, dva stava, sve ostalo se preklapa što je resor VBA, odnosno preklapa se, znam da mora u određenoj meri, preklapa se sa kontra obaveštajnom zaštitom, odnosno kontra obaveštajnom delatnošću.
Krovni zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti više je u njemu tretiran sistem bezbednosti, a manje ono što je osnova naziva uređenje službi bezbednosti kao dela značajnog jedinstvenog sistema bezbednosno obaveštajnog. U tom zakonu bi trebalo popraviti stvari koje se tiču Biroa za koordinaciju u smislu, po mom mišljenju, što bi ovaj odbor trebao da ima jaču izvršnu funkciju politike i stavova, odluka Saveta za nacionalnu bezbednost, sa jedne strane i sa druge strane da imam pojačanu operativnu funkciju, odnosno pojačanu funkciju u operativnom usmeravanju službi bezbednosti u njihovom radu.
Mislim da su ovo stvari koje zaslužuju da se razmotre. Da li sam ja u pravu do kraja ili nisam, ali jesu pitanja koja treba razmotriti. Kod strategije nacionalne bezbednosti ključno je i nije jasno, jesmo li se opredelili, ako ja to dobro tumačim, jesmo li se opredelili za koncept nacionalne bezbednosti kakav propagira EU ili za koncepte da je odbrana najvažnija funkcija države, a u njoj je nacionalna bezbednost najbitnija komponenta. Mislim da je to ono što i jeste, to je strategija, znači strateško pitanje.
Druga stvar, nije definisana u toj strategiji, a meni se čini da je jako značajna, uloga mnogih organa i institucija koji su uslovno van bezbednosno obaveštajnog sistema, kao što su organi i institucije, ali su u sastavu sistema bezbednosti i poslove koje one obavljaju. To su organi državne uprave, pre svega, pravosuđe, subjekti privatnog obezbeđenja i naročito mediji za koje je rečeno da u najširem smislu obavljaju i funkciju u sistemu nacionalne bezbednosti. To neću razrađivati.
Za ovaj zakon koji razmatramo, odnosno delovanje vojno bezbednosne i vojno obaveštajne službe kao i za ceo bezbednosno obaveštajni sistem takođe postoje dve slabosti koje ga ne čine dovoljno efikasnim. Prvo, što je Zakon o zaštiti tajnih podataka još uvek u začetku kada je u pitanju primena i ne vidim zašto se on potpunije i direktnije ne primenjuje, a druga stvar što propisima nije regulisan čitav jedan segment, a to je informatička bezbednost. Mislim, da tome što pre treba pristupiti i nju regulisati.
Dakle, zbog svega toga što sam rekao poslanička grupa PUPS predlaže da Skupština u najskorije vreme treba da donese odluku da Vlada formira radnu grupu koja bi preispitala Strategiju nacionalne bezbednosti i pripremila nedostajuće pomenute i druge zakone, odnosno dogradnju postojećih zakona. Shvatajući potrebu da se hitno i neodložno moralo pristupiti izmenama i dopunama ovoga zakona koji je pred nama, rekoh na početku, u smisli odluka Ustavnog suda i stavljanja van snage nekih njegovih odredaba, poslanička grupa PUPS će glasati za predložene izmene i dopune, naravno uz usvojene amandmane koji budu usvojeni. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima ministar Vučić. Izvolite.

Zahvaljujem se i vama i gospođi Batić. Dakle, želeo bih samo u nekoliko reči da odgovorim. Prihvatajući određene nedostatke, ali zadatke za budućnost, želim da vam ukažem oko kripto zaštite, ako sam vas dobro čuo, jer sam vas slabo čuo gospođice Batić zato što jeste bio žamor sa svih strana.
Dakle, pitanje kripto zaštite to je tehnička mera i u spoljnim i u unutrašnjem informisanju i obaveštavanju se te mere koriste. Dakle, organizovanje tih mera ne obezbeđuje VBA već se one propisuju drugim aktima.
Što se tiče računarskih mreža i informacionih sistema, to vam je napisano u članu 6. gde se jasno kaže da se vrše poslovi bezbednosti informacionih sistema, računarskih mreža, sistema veza i kripto zaštite. Naravno da VBA nije odgovoran za organizovanje kripto zaštite već samo za segment mera bezbednosti.
U članu 24. imate tačno navedene, rekao bih neophodan nivo mera i aktivnosti koje stoje u nadležnosti i koje mora da preuzima VOA. Mislim da je to prilično precizno navedeno. Što se tiče metodologije rada tiče ona se razrađuje pod zakonskim pravnim aktima koji se donose na osnovu člana 12. i to bi ministar trebalo da donese pravilnik, razume se, uz obaveznost mišljenja Saveta za nacionalnu bezbednost.
Oko samog rada biroa koji ste pominjali, ja bih za neku od sledećih sednica Narodne skupštine Republike Srbije delimično saglašavajući se sa vama, pripremili bismo određene zakonske izmene, a upravo u skladu sa Zakonom o tajnosti podataka koji ste pomenuli. Mi smo i predvideli određene izmene Zakona o vojno bezbednosnoj i vojno obaveštajnoj agenciji, odnosno uskladili ih sa već postojećim zakonskim normama i to je bila naša obaveza. Dakle, to su uglavnom izmene tehničkog karaktera ali moramo da imamo jedinstven zakonski sistem i zato smo to već uradili. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić. Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, gospodine ministre, prošlo je tri godine od kada smo usvojili zakon i setite se tada smo mi iz opozicije, bar mi, ali nismo bili jedini govorili da je ovo rešenje neustavno moguće.
Dobro je da se na kraju to ispravilo, to ništa nije sporno da direktori vojnih bezbednosnih agencija mogu da, to pričam zbog građana, da bez odluke suda imaju uvid u listinge telefonskih razgovora i elektronsku komunikaciju bez uvida u sadržaj. Često se u javnosti, nažalost u medijima to poistovećuje sa prisluškivanjem. Ne radi se o prisluškivanju, nego samo o uvidu ko je sa kim, kad, koliko razgovarao, ko je kome pisao mejlove. Sada je to rešeno onako kako Ustav nalaže, da je to moguće uz dozvolu suda. Prosto, nema mnogo priče oko ovoga, odluka Ustavnog suda je bila jasna. Dobro je da je ovo završeno, na dušu prethodnicima što to nisu završili u njihovom mandatu.
Zakon kao zakon i njemu je ostalo još nekih nejasnih stvari, ali nije sada trenutak da otvaramo ta pitanja. Govorimo o javnim nabavkama, govorimo o odnosu kontrolora koji je nadređen direktoru službi, itd.
Nadam se da će dalji tok, hajde da kažem uslovno, bezbednosti integracija Srbije, dovesti te stvari na pravo mesto. Bezbednosne sporazume koje smo potpisali sa NATO, da bi, na kraju krajeva, i naš ambasador mogao tamo da radi. Bezbednosni sporazumi sa Evropskom unijom će nas polako gurati ka tome da uredimo sektor bezbednosti na način na koji je to uređeno u demokratskim, razvijenim zemljama, u čijem društvu želimo da budemo. To se zovu evro-atlantske integracije ili evropske, ako vam je draže. Nama je draže evro-atlantske integracije, jer mislimo da reforma sektora bezbednosti je veoma važan deo ukupnih reformi u društvu.
Teško je reformisati javnu upravu ili javna preduzeća, a sektor bezbednosti ostati nereformisan. Možemo da kažemo da zemlje koje su decenijama živele u nekoj vrsti totalitarizma i kolektivizma, posebno zemlje koje su prošle kroz ratove i razaranja, zločine i razne druge stvari koje neke druge zemlje slične prošlosti nisu prošle, da je reforma sektora bezbednosti možda i važnija od drugih reformi.
Što se tiče LDP, otuda plan upotrebe odnosno učešća naših vojnika i policajaca u mirovnim misijama, odnosno multinacionalnim operacijama nije sporan. Za to smo se zalagali od početka i nema potrebe da se time više bavim. Možda je malo nejasno ako se izračunaju ove cifre, možda sam pogrešio u računanju, pa se unapred izvinjavam, da su nekako policajci preplaćeniji ili, hajde da kažem, više novca po policajcu odlazi nego za vojnika. Nije mi baš najjasnije, da li sam dobro izračunao ili zbog čega bi to bio razlog tolike razlike između onoga koliko košta poreski obveznik jedan policajac u misijama i jedan vojnik?
Zato mislim da nije sporno da učestvujemo ako budemo u mogućnosti, bar što se tiče nas iz LDP, uvek ćemo takve misije odobravati, upravo zbog toga što je to, na neki način, podsticaj za buduće reforme ovog bezbednosnog sektora.
Gospodin ministar je, pričajući o mandatu naših vojnika i policajaca u multinacionalnim operacijama ponovio, kao i pre dva meseca, da to diže ugled zemlje. Slažemo se. Danas je rekao da to jača pravno-politički položaj Srbije. Slažemo se, oduvek smo to govorili, čak i da jača odbrambenu sposobnost. I sa tim se slažemo.
Ako je sve to tako, onda mislimo da treba ozbiljno razmišljati o vojnim integracijama Srbije. Ne kažem da je trenutak u vladajućoj većini i u većini opozicije takav da bi mogli da razmišljamo o tome, jer će uvek biti otpora. Na kraju krajeva, ta politika vojne neutralnosti je bila politika prethodne vlade, a nju je nasledila ili zadržala sadašnja Vlada. Verovatno u ovom trenutku naš glas je usamljen, ali kada već postoje argumenti koje ministar odbrane, prvi potpredsednik Vlade, izgovara, kao što je podizanje ugleda Srbije, kao što je jačanje odbrambene sposobnosti, kao što je poboljšanje pravno-političkog položaja Srbije, onda je valjda jasno da bi i taj krak integracija na ovom planu još više uradio.
Mi ćemo biti strpljivi, iznosićemo argumente zašto je to dobro za Srbiju i dalje. Između ostalog, uzmite samo podatke o rastu direktnih, stranih investicija u zemljama koje su prošle, koje su otišle putem evro-atlantskih integracija, Bugarske, Rumunije, baltičkih zemalja. Od trećine pa do 200% su skočile direktne strane investicije onda kada su se te zemlje pridružile NATO savezu, a samim tim rast društvenog proizvoda. Zbog toga, rast direktnih stranih investicija je dramatično skočio i kod Letonije i kod Estonije. Kod Rumunije i Bugarske je to drastičan primer zbog toga što su one ušle u NATO 2004. godine, a u EU tek 2007. godine, te su te tri godine rasta direktnih stranih investicija kod naših istočnih suseda direktna posledica ili efekat članstva u NATO savezu. Kod Bugarske 70%, a kod Rumunije skoro 200% rast direktnih stranih investicija.
U tom smislu, mislimo da i učešće naših vojnika i, hajde da kažem, klima u kojoj su oni, koji su do juče bili protiv zapada, protiv NATO, a sada kažu da su promenili mišljenje, može da relaksira situaciju kada je u pitanju odnos prema NATO. Čini mi se da ta odgovornost kada se promeni mišljenje, zaista treba da bude iskorišćena, da se promeni mišljenje i onih koji su, hajde da kažem, nekada u prošlosti sledili tu pogrešnu anti-zapadnu, anti-nato politiku, uz svo uvažavanje našeg lošeg iskustva sa NATO savezom, mislim na 1999. godinu. Otuda mislim da ministar odbrane, gospodin Vučić tu ima posebnu, mogao bi da ima posebnu ulogu u razbijanju nekih zabluda koje postoje u našoj zemlji kod većine građana. Recimo, da se NATO akcija te 1999. godine nad Srbijom zvala "Milosrdni anđeo". Nije se tako zvala, to je neko pustio, to se primilo. Jasno je da ko hoće da se informiše kako se ta akcija zvala, zvala se, hajde da kažemo "Saveznička snaga", itd.
Ono na šta bih posebno apelovao kod ministra kada je u pitanju jedan objektivan odnos prema našoj prošlosti, a moramo se suočiti sa prošlošću i na kraju krajeva, barem kada je prošlost zločina u ratovima, suočili smo se. Svi koji su trebali da se nađu u Hagu, našli su se. Kada je u pitanju naša prošlost, a tiče se Kosova, suočavamo se. Počeli smo da se suočavamo, suočavamo se i suočavaćemo se. Kada je u pitanju NATO, mislim da ministar odbrane, ovo je moj apel ministru odbrane, kod prethodnog nisam imao uspeha, da je vreme da se posle 13 godina od te vojne operacije NATO pakta nad nama skine oznaka "državne tajne" sa broja poginulih.
Mislim da zaista ne govori dobro o našoj zemlji da na svaku godišnjicu NATO bombardovanja, 23. marta, "Tanjug" pusti jednu informaciju u kojoj se kaže da je poginulo između hiljadu i dve i po hiljade ljudi i da niko ne zna tačan broj, a tačan broj postoji, zna se, evidentiran je. Svaki vojnik i svaki civil koji je poginuo tokom NATO kampanje, postoji evidencija, zna se tačno koliko je poginulo vojnika, koliko je poginulo policajaca, koliko je poginulo civila. Posle 13 godina, mislim da bi bio red da ti podaci ugledaju svetlost dana, da vidimo tačno koliko je, šta i gde su te žrtve učinjene i nastale. Mislim da bi očuvanje, odnosno nastavak skrivanja tog podatka išao samo na ruku onima koji u principu nisu ljubitelji evropskog puta Srbije. Omogućio bi dalju manipulaciju podacima. Na kraju krajeva, pokazuje nas u jednom svetlu da nismo sposobni da prebrojimo žrtve, a jesmo sposobni i prebrojane su žrtve, one postoje, samo je neko tada stavio oznaku "državna tajna", tako da ne znamo podatke.
Mislim da bi otkrivanje tih podataka obelodanilo, rešilo i neke nedoumice zbog kojih je na inicijativu bivšeg ministra informisanja, a sadašnjeg ministra odbrane, formirana komisija koja treba da utvrdi okolnosti pod kojima su neki novinari izgubili život, mislim na Dadu Vujasinović, mislim na kolegu Pantića i Slavka Ćuruviju.
Neki ljudi koji nisu možda bili novinari, ali ih se sećamo na godišnjicu NATO bombardovanja, koji su poginuli u zgradi RTS-a, takođe zaslužuju, odnosno njihovi najbliži i potomci zaslužuju, da shvate, da saznaju, zašto su ti ljudi tada bili tu, jer nemoguće je samo sa osudom Milanovića to opravdati i na njega prebaciti su krivicu, bez obzira što je odgovoran po Zakonu je morao da izmesti. Da se utvrdi kada bi se obelodanili podaci o žrtvama vojske i policije i mestima gde su poginuli, možda bi bacilo neko novo svetlo na 17 žrtava u RTS-u.
Osetio sam se potrebnim da iskoristim ovu raspravu o nečem što sa naše tačke gledišta nije sporno, izmenama Zakona o VBA i VOA i plan slanja naše Vojske i policije za ovu godinu, sa naše tačke nije sporan ali bila je dobra prilika, čini mi se da otvorim neka pitanja na koja očekujem odgovor, ali ako ga ne dobijem, ili ne dobije javnost, ne ja, ja to govorim zbog javnosti, kad tad će to morati da se stavi na dnevni red. Hvala na pažnji.