Poštovani predsedniče, uvaženi ministre Vučiću, članovi Vlade, kolege i koleginice narodni poslanici, pre svega ću se baviti Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o VOA i VBA, dok će moj kolega Mirko Čikiriz po prijavi za reč govoriti o prve dve tačke ovog zajedničkog pretresa.
Podnošenjem parlamentu ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o VOA i VBA potpuno je prirodno da se postavlja pitanje rada tih agencija. Sigurno je da i jedna i druga zaslužuju kako brojne kritike, ali i nedvosmisleno zaslužuju i pohvale za sve one poslove koje zahvaljujući revnovsnom obavljanju su nosiocima političkih vlasti dale informacije koje su im bile nužne i koje su se ispostavile kao ključne za donošenje pre svega političkih odluka.
Pre nego što detaljnije budem govorila, moram da obrnem na trenutak stvari pa da pitam – da li je ovaj parlament nekada pitanje bezbednosnih i obaveštajnih službi koristio u politikanske svrhe? Naravno da jeste i to je činila svaka vlast i to je činila svaka opozicija. Da li je ovaj parlament nekada govorio o toj temi, a da je potpuno zanemario političke interese partija iz kojih potiču poslanici koji o ovoj temi govore? Na žalost do sada nije. Pitanje demokratske kontrole tajnih ili pak polutajnih službi može postaviti samo onaj ko ima dovoljno kredibiliteta da postavi takvo jedno pitanje. Ukoliko ovaj parlament pitanje bezbednosti, kao i pitanje obaveštajnih službi i dalje bude posmatrao i dalje kao priliku za skupljanje nekakvih jeftinih političkih poena, onda se bojim da ovaj sam parlament nikada neće imati kredibilitet da preuzima bilo kakve korake u cilju kako demokratske tako i civilne kontrole rada tih službi.
U svom daljem izlaganju neću posvećivati preveliku pažnju tome, iako smatram da je demokratska i civilna kontrola ovih agencija i službi od izuzetnog značaja. Sačekaću priliku da kritikujem rad ovog parlamenta onda kada kritika bude bila na mestu. Lično ću pokušati da pružim jedan primer. U svom daljem izlaganju ukazaću na sve ono što DHSS, kao i moje kolege iz SPO odobravaju kada je ovaj predlog zakona u pitanju. Ukazaću na izvesne probleme za koje smatram da se jednim delom mogu ovim zakonom prevazići prihvatanjem određenih amandmana, a sa druge strane, mislim da ima onih problema za koje sam zakon nije dovoljan da bi rešio.
U smislu kontrole rada kako bezbednosnih tako i obaveštajnih službi smatram da je izuzetno dobro što je predlagač zakona u članu 5. na izuzetno eksplicitan način propisao da se kao dokaz u krivičnom postupku ne mogu koristiti svi oni podaci koji su prikupljani prilikom primene posebnih postupaka i posebnih mera. Time se na neki način i same službe demotivišu da zloupotrebljavaju ono što na osnovu svog operativnog rada prikupe. Međutim, imajući u vidu poteškoće prilikom dokazivanja pojedinih krivičnih dela i to naročito onih krivičnih dela koja u sebi imaju element tajnog, suptilnog, a naročito kada u vršenju tih krivičnih dela postoji ne sumnjivo i logistika stranog elementa, onda smatram da je potrebno dozvoliti korišćenje u krivičnom postupku i pojedinih podataka do kojih dođe VBA u svom operativnom radu. Takođe, podaci za koje smatram da mogu i da se trebaju koristiti kao dokaz u krivičnom postupku jesu svi oni podaci koji se skupljaju na osnovu mera koje VBA preuzima po odluci odnosno po dozvoli suda…, odnosno, ukoliko recimo sudija Vrhovnog suda ili Višeg kasacionog suda na taj način kako je predviđeno odredbama, i to 13a i 14. zakona, dozvoli primenu tih posebnih postupaka, onda nema nikakvih razloga da se ti podaci dobijenih od VBA, za koju je sam sudija npr. Višeg kasacionog suda dao pristanak da se pribavljaju, sutra i ne koriste na sudu.
Šta više, jedina razlika u načinu prikupljanja tih podataka u odnosu na pravila iz Zakona o krivičnom postupku ogleda se u tome što se u Zakonu o krivičnom postupku ti podaci prikupljaju i to po osnovu zahteva javnog tužioca.
To znači da ukoliko je postupak prikupljanja, kao i sam način kontrole, identičan u ZKP, tako i u ovom zakonu, onda možemo da pomognemo našim tužiocima u tom smislu da im olakšamo dokazivanje onih krivičnih dela za koja sam već rekla da ih je izuzetno teško dokazati, a pre svega, kada govorim o tim izuzetno teško dokazivim krivičnim delima, mislim na pripremu subverzivnih i terorističkih akcija i ostalih, uslovno rečeno, tajnih krivičnih dela.
Ovim konkretnim pitanjem sam se bavila, pošto sam podnela određene amandmane, a koje ćete biti u prilici da pročitate. Ovu priliku želim da iskoristim za skretanje pažnje na izuzetno važne probleme za koje smatram da su od nacionalnog interesa, a koje se direktno tiču bezbednosnih i obaveštajnih službi.
Naime, Srbija na ovom planu ima jedan dramatičan problem koji se ogleda u tome da naša zemlja, i to je ono na šta najčešće domaći stručnjaci za bezbednost ukazuju, a to je da Srbija nema centralnu obaveštajnu službu. Srbija nema centralnu obaveštajnu agenciju. Imamo dve vojne agencije i jednu, uslovno rečeno, civilnu agenciju. To su VBA, VOA i BIA.
Kao što svi znamo, BIA se bavi bezbednošću koja je usmerena na zaštitu svih onih poslova koji spadaju u nadležnost Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Dakle, ona se bavi unutrašnjim poslovima bezbednosti. VOA, sa druge strane, se bavi spoljnim obaveštavanjem, prvenstveno prikupljanjem svih onih podataka koji se odnose na inostranstvo, a tiču se naše zemlje, dakle, Republike Srbije.
Cilj ovih obaveštajnih službi i svih ovih obaveštajnih agencija jeste da eliminišu, odnosno da predvide elemente rizika i pretnje. Obaveštajne službe moraju imati podatke koji se, na primer, tiču kako vrste, tako i broja naoružanja, ako je, recimo, nabavljaju kosovske oružane snage. Isto tako moraju imati informacije odnosno podatke o zaključenom ugovoru između Velike Britanije i Indije o finansiranju raketnih sistema. One moraju imati podatke o finansijskoj konstrukciji naftovoda Južni tok, o ciljevima Nemačke elektroprivrede na Balkanu itd.
Obaveštajne službe treba da obezbede i personalne podatke o svim onim zvaničnicima i nezvaničnicima stranih država i njihovim specifičnim interesima, a u okviru interesa zemlje koju predstavljaju. Te informacije moraju da se analiziraju, da se sistematizuju, da se pretvore u informacije koje će državnom, zapravo političkom, rukovodstvu Srbije biti od ključnog značaja prilikom donošenja svih strateških odluka.
Sasvim je jasno da je jedina služba koja je dovoljno opremljena za prikupljanje tih podataka, možda i ne u tolikoj meri, a to sve iz razloga siromaštva u kojem se naša zemlja nalazi, a reč je o VOA. Međutim, VOA, iako su operativci i analitičari, uz svo poštovanje onih koji tamo rade, izuzetno posvećeni tom radu, nije agencija koja objektivno može da odgovori na sve one zahteve koje država ima prilikom prikupljanja i obrade informacija. To je zato što je to agencija koja se bavi pitanjima, odnosno podacima od značaja za Ministarstvo odbrane i za Vojsku Srbije.
Mislim da je Srbiji potrebna nacionalna obaveštajna agencija koja će na jednom centralnom nivou, i to koristeći, kako svoj operativni rad, tako i operativni rad svih ostalih agencija i službi, prikupljati, kako bezbednosne, vojne, ekonomske, tako i spoljnopolitičke i sve druge podatke i nakon analitičkog rada dostaviti ih u obliku jedne sažete informacije državnom vrhu, kako bi oni ispravno donosili svoje odluke. Tako se, na primer, neće događati situacije koje su se događale, a bile su izuzetno česte. Na primer, slučaj da Rusija obustavi isporuku gasa Ukrajini i tranzit gasa preko Ukrajine, pa da Srbija o tome ne zna ništa, da nema unapred informaciju o tako nečemu i da zbog toga u zimu uđe nespremna.
Jasno je da elaboraciju ove teme nije moguće izvršiti na ovom mestu i da je ovo vreme premalo za ovakvu temu. Sa druge strane, smatram da bi finansiranje jedne takve nacionalne agencije predstavljalo ne tako malu stavku u budžetu, ali isto tako je jasno da se dobrom organizacijom i motivisanjem kadrova može postići da Srbija u svom obaveštajnom radu bude dovoljno pokrivena.
Molim narodne poslanike, ako mogu, pošto ne čujem samu sebe.
Ovo sada o čemu sam govorila, a tiče se nacionalne obaveštajne agencije, nije kritika vlasti, već je zapravo apel političkim liderima da se ujedine, kako bi u budućnosti imali prilike da dobijemo jednu takvu agenciju, ali ne u interesu bilo koje stranke, ne vladajuće stranke, ne u interesu bilo koje vlasti, već u interesu zemlje u kojoj živimo, jer bojim se da kretanja zemlje, kakva su naša i koja sve svoje strateške odluke treba da uklopi u velika svetska kretanja, da ih nismo dovoljno svesni i da nemamo dovoljno podataka o njima.
U kontekstu ovoga skrenuću pažnju na to da naša vojna obaveštajna služba već dugo godina unazad nema dovoljno finansijskih sredstava i da se na mnogim ključnim mestima u svetu posao koji bi se obavljao, ako bi se isključivo obavljao na osnovu Bečke konvencije iz 1961. godine, danas umesto tima ljudi u Srbiji često obavlja samo jedan čovek koji se snalazi kako zna i ume. Umesto da se politički lideri bave ovim pitanjem, i to sa željom da se postigne što veći nivo efikasnosti i što veći nivo jednog obaveštajnog produktiviteta, sve češće postajemo svedoci da naši politički lideri pitanje bezbednosnih i obaveštajnih službi sve više politizuju. Nije sporno da političari mogu sve da ispolitizuju, ali je sporno u kom pravcu će oni to činiti.
Sporno je, recimo, da je mali broj ljudi u ovoj zemlji svestan činjenice da bezbednosne i obaveštajne službe jesu u mogućnosti da manipulišu samom državom, vladom i parlamentom. Ukoliko me pitate – kako? Reći ću – jednostavno, lako, tako što će političkim liderima dostavljati sve one podatke koji nisu tačni i one podatke koji su polutačni. Na to nije bila imuna ni jedna vlast i to ne samo u Srbiji, nego u bilo kojoj zapadnoj ili istočnoj zemlji.
Svojevremeno su SAD imale strahovite probleme sa tim, pa se ispostavilo da su bezbednosne i obaveštajne službe dostavljale političkom vrhu one informacije, pogrešne podatke, kako bi za sebe obezbedili, odnosno izdejstvovali donošenje određenih odluka koje nisu bile u interesu njihove države, već su bile u cilju potrebe samozadovoljavanja njihovih struktura. Velika Britanija, koju moram da spomenem, i njene službe su uzor svim bezbednosnim službama. Podsetiću da je upravo prva obaveštajna agencija tamo osnovana i to u 15. veku, pa je i ta zemlja imala ovakvu vrstu problema i to u nedavnoj istoriji.
Od izuzetne važnosti je da bezbednosne, isto kao i obaveštajne, službe budu pod kontrolom civilne vlasti, kakav je parlament. Složićete se, bezbednosne i obaveštajne službe mogu imati interes da namerno i netačno obaveštavaju ministra, ali nemaju nikakav interes, nikakav kapacitet da namerno pogrešno, netačno obaveštavaju opoziciju. Kada bi u tom smislu Srbija bila Velika Britanija, onda bi opozicija kontrolisala službe, ne sa namerom da spreči političku elitu da sprovodi i realizuje svoju politiku, već sa namerom da spreči samovolju službi da svoja ovlašćenja zloupotrebljavaju tako što će netačno dostavljati ili polutačno obaveštavati državne organe i tako što neće te službe biti one koje će definisati šta je to nacionalni interes, već samo pomagati državnom vrhu da realizuje nacionalne interese i to da ih definišu na osnovu onih podataka koji su potpuno tačni. Opozicija svojom jedinstvenom ulogom koju, nažalost, u ovom parlamentu nemamo treba da kontroliše taj proces, ne u sopstvenom, nego u opštem interesu.
U tom smislu, javno ću pohvaliti intenciju zakonodavca i to kao jedan pozitivan pomak koji je učinjen izmenom člana 39. stav 2. postojećeg Zakonika, jer dosadašnje rešenje, po kome je akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji VOA i VBA predstavljao po automatizmu državnu tajnu, to je onda značilo sprečavanje civilne, odnosno parlamentarne kontrole tih službi. Ukoliko činjenice glase – koje funkcije postoje u službama, a koja funkcija je za šta odgovorna, i to po automatizmu predstavlja državnu tajnu, onda je jasno da to niko ne može kontrolisati. Upodobljavanje ovih akata koji definišu šta je državna tajna, a šta nije državna tajna, i ukidanjem tog automatizma smatram da se čini jedan dobar korak ka jednoj potpunoj demistifikaciji svih tih službi i davanju šansi parlamentu da ispuni svoju misiju u pogledu civilne kontrole, a to je ono što bi trebalo da bude funkcija ovog parlamenta.
Smatram i da je dobro što se Predlogom ovog zakona iz poslova VBA brišu poslovi procene bezbednosnih rizika jer VBA nije tu da procenjuje državne bezbednosne rizike, već je ona tu da daje jasne i analitički obrađene podatke, a na osnovu kojih će tu procenu rizika vršiti Ministarstvo odbrane i druge strukture u vojsci, a nikako Ministarstvu podređena agencija. Ministarstvo tu procenu treba da vrši na osnovu svih raspoloživih podataka, kao i planova, a ne samo na osnovu onih koje dostavlja VBA.
Dosadašnje rešenje, nažalost, omogućavalo je arbitrarnost unutrašnjih struktura VBA i omogućavalo je upravo da VBA sama odlučuje o prioritetima, i to na osnovu sopstvene procene koja je mogla biti ciljana, koja je mogla biti i zlonamerna i koja nije morala biti realna. Zato sve ove izmene Zakona u članu 6. posmatram kao upodobljavanja Agencije svim onim poslovima koje ona realno i po principu specijalizacije i treba da radi, a to je da prvenstveno pruža bezbednost vojnim i svim drugim strukturama od značaja za bezbednost, a bez nepotrebnog razvodnjavanja i bez ikakvog zakonskog ovlašćenja da procenjuje bezbednosne rizike.
Kada je u pitanju član 8a koji se formuliše Predlogom zakona, uprkos pojedinim argumentima koji se tu iznose, smatram da je suvišno diskutovati na tu temu jer prirodno je da bezbednosne agencije mogu da prikupljaju podatke od onih lica sa kojima su i uspostavile saradnju.
Ja ću da pričam sve glasnije, pošto ne mogu sama sebe da čujem. Predsedniče, zamolila sam vas već jednom.
(Predsednik: Ali, istini za volju, u sali nema preterane buke. Vi znate kakva je atmosfera u parlamentu. Zaista nema preterane buke u sali.)
Ono o čemu bi se moglo naknadno govoriti jeste način na koji će Ministarstvo odbrane svojim podzakonskim aktom definisati način saradnje, šta se to zapravo pod saradnjom smatra, odnosno šta se dokumentuje i šta se to zapravo čini autentičnim izborom prikupljanja podataka. Budući da su takve stvari državna tajna, potrebno je razmotriti da Odbor za kontrolu bezbednosnih službi Narodne skupštine bude u mogućnosti da na takav akt koji će se shodno ovom članu primenjivati, da svoje mišljenje i da ga dostavi Ministarstvu odbrane. Imajući u vidu da je u istoriji Srbija pokazala da saradnici obaveštajnih agencija često mogu biti sporni, onda smatram da će od izuzetne važnosti biti način na koji će ministar odbrane, i to na predlog direktora VBA, izmeniti akt o samom načinu rada Agencije u ovom delu.
Sa druge strane, mnogi su prilikom donošenja izvornog zakona iz 2009. godine ukazivali na dramatično kršenje odredbe člana 13. Zakona, po kojoj je direktor VBA mogao bez odluke suda da naređuje, operativni prodor i elektronski nadzor. Tri godine je moralo da prođe da bi Ustavni sud konačno doneo odluku koja se pokazala neustavnom. Mene ovde raduje ovoga puta činjenica što se u ovom predlogu zakona nije uopšte insistiralo i nije išlo u pravcu zaobilaženja Ustava, bez obzira šta ja o tom Ustavu mislila, već je konačno uspostavljena jedna sudska kontrola nad nadzorom komunikacija.
Kada su u pitanju opšti poslovi bezbednosti VBA, onda moram da ukažem na jedan, čini mi se, krupan propust koji je učinjen ovim predlogom zakona. Naime, izmenama člana 6. stava 1. postojećeg zakona, ukinut je posao VBA koji se sastojao u pružanju bezbednosti kripto zaštite. Po ovim izmenama, očuvanje kripto zaštite nije posao VBA i mislim da je to krupan propust u pogledu kog sam i podnela amandman. Naime, svaka služba ima svoju kripto zaštitu i kripto zaštita jeste jedan sistem šifrovanja i dešifrovanja podataka koji se prenose. Stručnjaci za bezbednost se slažu i gotovo da su sagalsni u svojoj odluci da informaciono-telekomunikacioni sistem nije isto što i sistem kripto zaštite. Posebnu kripto zaštitu imaju kako bezbednosne strukture, tako i obaveštajne strukture, imaju je i pojedina ministarstva, pa čak i agencije imaju svoju kripto zaštitu. O tome ću dalje u raspravi u pojedinostima, budući da sam na ovaj član zakona upravo podnela amandman u tom pravcu.
Za kraj, moram da spomenem ono što svi znaju, bilo da su vlast, bilo da su opozicija. Tačno je da se bezbednosno-obaveštajni sistem u Srbiji menjao proteklih godina, ali isto tako, jasno je da se sam način njihovog rada jako malo menjao, i to još od perioda SFRJ.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Mnogi stručnjaci ukazuju na opasnost takvog sistema, da se on pretvori u jednu krajnje samozadovoljnu celinu, koja podatke produkuje i dostavlja ih najvišim državnim organima na osnovu sopstvenog zadovoljavajućeg interesa. Mi moramo da napravimo i neke konkretne korake koji će razmišljanja naših službi menjati. To nije ni malo lak zadatak, naravno, jer će se strukture unutar tih službi oduvek odupirati promenama.
(Predsednik: Molim vas da završite, pošto govorite već dvadeset i po minuta.)
Evo, jedna rečenica. Smatram da je neophodno osvežiti rad tih službi i uneti nove načine i nove sisteme rada. Pritom smatram da ne treba imati nikakav strah i nikakvu bojazan od bilo kakvih promena. Hvala.