Poštovani narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, poštovani prvi potpredsedniče Vlade i ministre odbrane, cenjeni rukovodioci vojnih agencija, moj kolega Nenad Popović govorio je o zakonu i time ostavio manevarski prostor da ja govorim o odlukama, o kojima takođe treba da odlučimo u ovoj skupštini.
Kada je reč o zakonu i njegovim izmenama, DSS je spremna da glasa za ako se usvoje neki od njenih amandmana i nema ništa protiv toga.
Štaviše, ima predlog da se ovo učini samo jednim korakom, ka pravljenju jednog novog odgovarajućeg zakona. Ali, kada je reč o ovim odlukama, tu imamo jednu nedoumicu ili jednu, da tako kažem, sumnju i kritiku koju ćemo da izložimo ovom prilikom.
Naime, vidimo u ovom predlogu odluke da će Srbija tokom 2013. godine imati 475 pripadnika vojske i 15 pripadnika MUP u međunarodnim operacijama. Ministar odbrane je objasnio da to nije brojka koja postoji u jednom momentu, već da je to brojka koja je ukupna za celu godinu, a da odlasci i dolasci, zamene itd, čine jedan broj od 280 kao optimalan, ili najveći, možda manje ili veće tokom određenih trenutaka.
Takođe, imamo ovde i podataka o ceni koju će država da plati, koja stoji u budžetu i ona je negde 840 miliona dinara. Pitanje od kojeg krećem je – da li su ove cifre, kako da kažem, opravdane ili ne? Sve zavisi od konteksta, od analize, svrhe i ciljeva ovih misija, od onoga što Srbija dobija, čak i od analize odnosa troškova i koristi, ili onih slabih i loših strana u svemu ovome.
Kada ovo imamo pred sobom, ovakav jedan plan, moramo da vidimo gde je i šta je Srbija? To je jedna zemlja koja je u teškim ekonomskim neprilikama, u velikim unutrašnjim problemima i turbulencijama, i posebno je zemlja, za razliku od svih evropskih zemalja, koja nema kontrolu nad svojim granicama, međunarodno priznatim granicama. Štaviše, to je zemlja koja je izložena velikom pritisku EU i SAD da se odrekne jednog dela svoje teritorije.
To su sve teme koje imaju različite aspekte, implikacije, ali je vojni aspekt ovde nezaobilazan. Prvo što ljudi pomisle je – ko treba da brani zemlju? Vojska. Znamo da vojska ne može danas da brani Kosovo, jer je samo Srbija prihvatila određena dokumenta UN, koja treba na mirnodopski način da pomognu da se uradi ta stvar. U međuvremenu je došlo do jednostranog Albanaca i do jednostranih priznanja, pre svega od strane zemalja EU. Dakle, vojska tu ne igra aktuelnu ulogu. Toga smo svi svesni.
Međutim, ne možemo se oteti utisku kada govorimo o upošljavanju naših vojnika i oficira u raznim misijama po svetu, da se to čini jednom dobrom voljom i u skladu sa dobrom tradicijom Srbije i srpske vojske, ali da se to čini iz jedne zemlje koja je na staklenim nogama i koja nije u stanju u ovom trenutku, ne vojno nego diplomatski, a onda i politički, da odbrani ni ono što ima u svojim rukama, a to su međunarodne garancije o suverenitetu i teritorijalnom integritetu.
To je relacija koja je važna za određivanje da li je ovo svrhovito ili nije. Smatramo da Srbija mora da ima takve misije, da ona mora i radi tradicije i radi današnjice da učestvuje u tako važnim aktivnostima UN i raznih vojnih misija, razume se, u mirnodopske svrhe. Obzirom na ovaj konkretan plan, imamo određena pitanja i određenu kritiku, koju ću sada da izložim.
Ovde imamo 11 misija, kao što vidite i DSS se pita – da li su sve one neophodne? Da li određen broj tih misija čini veću štetu nego korist Srbije, pre svega, obzirom na moguće razvojne situacije i razvojne bezbednosne strategije u samoj Evropi i u EU, pa onda i u Srbiji?
Zadržaću se na tri misije za koje sam siguran da ne trebaju Srbiji. Nekoliko možda nisu potrebne iz razloga što su male i što nema neke velike koristi, čak ni ove u pogledu obuke i treninga, a neke se, razume se, moraju zadržati i održati jer su to stare misije, i UN, kao što je ona na Kipru, ili na Bliskom Istoku, ali i u starim misijama u kojima je nekada učestvovala Vojska Jugoslavije, a onda i Vojska Srbije.
Prema tome, takve misije se moraju zadržati. Neka vrsta selekcije se morala ili mora napraviti, i danas i sutra u pogledu ovih misija, obzirom na neke jasne kriterijume. To je ono što hoću da naglasim u ovom trenutku.
Misija u Kongu je veoma čudna i problematična kao i sama misija UN. Ne znam, verovatno da u odgovarajućim službama u vojsci i Ministarstvu odbrane postoje analize svih tih situacija gde se misije šalju, njihovog porekla, načina nastanka kriza, posledice itd, ali Kongo jeste jedan slučaj koji je zaista drastičan i za ove stravične događaje u poslednje dve decenije. To je država koja je izgubila pet miliona i 400 hiljada ljudi između 1997. godine i 2006. godine. To je posledica događanja u susedstvu, dakle, u Ruandi tokom devedesetih godina.
Kao što znate, bio je veliki genocid i tamo je, opet, milion ljudi izgubilo živote. Ali, ti ljudi su gubili živote zato što su se u njihove unutrašnje odnose mešale velike zapadne kompanije, pre svega, imajući u vidu bogatstvo Konga i novootkrivene rudnike dijamanata, zlata i retkih minerala, što su se mešale njihove Vlade, pre svega, SAD i Velika Britanija i što su UN početkom tih konflikata 1992. – 1993. godine morale da povuku svoje misije sa tih mirovnih svojih perspektiva i ciljeva.
Ono što se dogodilo u Kongu, zbog čega ta misija UN danas stoji tamo i pokušava da smiri situaciju jeste nešto što je zaista posledica velikih neokolonijalnih pregnuća zapadnih sila, kao što su one vinovnici i onih prethodnih događanja u Ruandi, kada je izvršen taj genocid i kada je Međunarodni tribunal za Ruandu u svojim presudama zamenio zločince za žrtve, žrtvama proglasio zločince, samo zato što su na čelu tih naroda koji su zapravo bili zločinci, stali saveznici SAD i Velike Britanije u to vreme. To je bio jedan šef naroda, Tuci, i predsednik Ugande. To su dve države koje su trebale posle ovog završenog genocida i pomoći Međunarodnog tribunala da naprave prodor, agresiju na Kongo i da oslobode prostor za nastup tih velikih kompanija koje će u miru tih žrtava raditi taj eksploatatorski posao.
Moramo imati i vidu ovaj kontekst, da su UN došle tek 2006. – 2007. godine, da na neki način pokušaju da smire tu situaciju. Takođe, treba da imamo u vidu da je na terenu, u pogledu vojno obaveštajnih i drugih aktivnosti i kapaciteta, pre svega su na delu institucije zemalja koje su zainteresovane, SAD i Velika Britanija. Tu postoji i Francuska kao zainteresovana strana za te dijamante i sve to, a takođe je i EU imala priliku jedno vreme da pošalje svoju misiju.
To je nešto zbog čega mislim da Srbija, zbog tih jako mutnih radnji, mora da vodi računa gde šalje svoje misije i da li te misije UN imaju ikakvu svrhu, ili su i one možda u nekoj funkciji smirivanja strašnih stvari koje su se dogodile, tih premasovnih žrtava, milion ljudi koji su pobijeni da bi se to zataškalo na neki način i stvar nastavila da teče kao da se ništa nije dogodilo.
Druge dve misije koje dovodimo u pitanje jesu misije u Somaliji, ili u Somaliji i Ugandi. Koliko sam shvatio, u Ugandi bi trebalo da se vrši obuka za snage bezbednosti Somalije, u borbi protiv piratstva, terorizma itd. Te dve misije su misije evropske bezbednosne i odbrambene politike. Tu nalazimo jedan veliki problem. Sve misije evropske bezbednosne i odbrambene politike od 2004. – 2005. godine jesu strogo sinhronizovane sa NATO.
Postoji jedan sporazum od 2002. godine, tzv. Sporazum Berlin plus, između evropske bezbednosne i odbrambene politike i NATO, koji otprilike kaže da se NATO slaže sa svim aktivnostima evropske bezbednosne i odbrambene politike u svetu, dakle, upotrebom trupa koje su počele da se stvaraju, ukoliko sa NATO nije
zainteresovan za to. Dakle, sve ono što ne žele snage koje rukovode NATO da čine u tim odbrambenim mirovnim misijama, a često su to vrlo agresivne misije, kao što su Irak, Avganistan, ili danas Sirija, sve što NATO ne nalazi shodno da čini, treba i može da čini evropska odbrambena politika i odgovarajuće snage. Takav je slučaj i sa Somalijom.
Međutim, taj sporazum kaže i nešto drugo, da ukoliko se to desi da će EU koristiti svu moguću bezbednosnu, materijalnu pa i komandnu logistiku NATO. To su meso i nokat - NATO i evropska odbrambena politika. One funkcionišu kao jedan sistem u zavisnosti od oportunosti, gde se vrši intervencija, koji su ciljevi itd.
Ukoliko ulazimo u misije koje vodi EU nužnim načinom ulazimo i u nešto što je u nekom širom smislu interes, pa ako hoćete i koordinacija NATO. Ako želimo da ostanemo vojno neutralni, kao što je to još uvek naša doktrina važeća, ne treba da ulazimo u te stvari jer to nisu evropske autentične odbrambene akcije i strategije, nego su vrlo strogo kordinisane, pa čak i podređene kada se vode NATO strukturi NATO komandi. To je ono zbog čega smatramo da ne treba da se ide.
Imamo problema sa evropskim integracijama zbog Kosova, razume se, zbog same EU koja se više neće širiti, a stvara iluziju kao da se može u nju ulaziti da bi držala pod kontrolom ove zemlje koje imaju nadu da će jednoga dana ući. Čini mi se da ste preterali kada ste rekli i napisali da Srbija treba da, parafraziraću, da se što više i dublje integriše u evropsku bezbednost i odbrambenu politiku. Imate jedan pasus koji otprilike to kaže. Naime, ne možemo da uđemo ni u ovu ekonomsku integraciju, ni u tržišnu integraciju, a kamoli u neke druge koje su zagarantovane SSP, a sada idemo i dalje od toga, ulazimo u ovu odbrambenu integraciju u koju nisu ušle ni sve zemlje članice EU.
Evropska unija od decembra 2009. godine ima jedan ugovorno specifičan pristup odbrambenim pitanjima. Ona zna da ne može da angažuje u odbrambenim stvarima sve svoje države članice. Tu postoji sijaset mišljenja, strategija, ideologija itd. Donela je odluku da ukoliko najmanje devet država članica žele da vrše neku vojnu, mirovnu itd. akciju u svetu, to mogu da učine pod institucijom EU ako se druge ne bune. To je u svakom slučaju akcija ili organizacija voljenih, što bi rekli Amerikanci, za Irak i ko želi može, ko ne želi – ne mora. Onda se događa da u tim mirovnim operacijama, a često i agresivnim operacijama učestvuju one države čiji je to interes, a ne interes EU. Ako ulazimo u takve misije, onda ne znamo šta radimo.
Sa tim ću da završim. Nećemo glasati i ne možemo da glasamo za ovu odluku jer ona obuhvata sve misije, zbog toga što je tu najmanje tri misije koje iz razloga koje sam ukratko ovde izneo, a o tome se može dugo razgovarati, ne možemo da podržimo. To nije u skladu sa odbrambenom i mirnodopskom filozofijom naše vojske i države i nisu nam potrebne takve ekskurzije. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani potpredsedniče Vlade, poštovani članovi ministarstva, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa NS podržava učešće naših vojnika u mirovnim misijama UN. Posebno smo zadovoljni zbog toga što smo na početku godine dobili plan učešća naših vojnika u snagama UN u ulozi mirovnih formacija. Smatramo da se tu stiče pre svega ogromno vojno iskustvo, a svakako se afirmiše i naše vojno znanje i sposobnosti i afirmiše se Srbija kao značajan činilac koja afirmiše svoj doprinos miru u svetu.
Predlog izmena i dopuna Zakona o VBA i VOA, koji je pred nama, došao je po hitnom postupku, jer je prethodno donet zakon, ne tako davno, 2009. godine, imao pravne nedoslednosti i neusklađenosti sa Ustavom, a samim tim službama čiji je rad trebao da uredi, neuskladivši ga sa Ustavom i nekim drugim zakonima koji čuvaju prava i slobode građana, koji su proistekli iz Ustava, otežao je funkcionisanje i smanjio operativnost i njihovu efikasnost. Nacionalna bezbednost je javno dobro. Definiše se kao zaštićenost temeljnih vrednosti društva i državnih institucija, kao i zaštita vitalnih nacionalnih interesa i integritet državnog područja.
Strateška opredeljenost RS za članstvo u EU takođe je nešto što nas obavezuje da nacionalnu bezbednost ne samo unapređujemo nego je posmatramo i u kontekstu doprinosa bezbednosti miru i sigurnosti regiona jugoistočne Evrope i Evrope uopšte. Raskrsnica puteva najrazličitijih političkih i ekonomskih interesa, koji se nalaze baš na Balkanu, tera nas da tajne službe RS budu kooperativne međusobno i sposobne da odgovore svim modernim izazovima, pretnjama i rizicima koji ugrožavaju bezbednost države u novom vojnom i tehnološkom dobu. Mi smo mala zemlja i nalazimo se pred ozbiljnim iskušenjima, vrlo smo ranjivi, vrlo atraktivni za razne loše namere, loše apetite i separatističke, secesionističke ideje i zbog toga su ove službe veoma važne da bi očuvale ovakvu zemlju i njenu bezbednost.
Službe koje se bave zaštitom nacionalne bezbednosti, BIA, VBA i VOA su uspešne i efikasne samo onda kada se njihov rad ne primećuje golim okom u običnom životu građana. Njihov rad je pre svega u prevenciji svake opasnosti, pretnje, rizika po nacionalnu bezbednost. Kontraobaveštajna i obaveštajna delatnost su nužni i sastavni deo uspešnog funkcionisanja države i temelj njene bezbednosti i sigurnost i garancija mirne budućnosti.
Kontrolna uloga Narodne skupštine ne treba da izgubi na svom značaju. Napredna tehnologija unapređuje sve segmente društva, pa i potrebu da se tzv. tajne službe države i vojske stalno usavršavaju i osavremenjuju i znanjem i tehnološki, kako bi zaista bile efikasne u onom delu života društva zbog koga i postoje, a to je nacionalna bezbednost. Henri Ford je svojevremeno rekao - jednu pravnu sigurnost u svetu čoveku mogu pružiti znanje, iskustvo i sposobnost. To su ključne reči na kojima se temelji i rad ove službe.
Pošto smo svesni globalizacije militarizma i svesni smo da postoje stalne opasnosti po nacionalnu bezbednost, pogotovo u geopolitčikom području u kome se nalazi Srbija, velika je odgovornost Srbije za sopstvenu nacionalnu bezbednost, ali i za čuvanje bezbednosti regiona. Samim tim Srbija ima lidersku ulogu u očuvanju mira i stabilnosti jugoistočne Evrope.
Pobrojaću kratko šta sve mogu biti rizici koje preventivno treba da spreče tajne službe, službe koje se bave očuvanjem nacionalne bezbednosti – oružani napad, agresija druge zemlje, unutrašnja oružana pobuna, terorizam, diverzija, špijunaža, politički motivisano nasilje, nasilno izdvajanje državnog područja ili slični oblici separatizma, podrivanje nacionalne i vojne moći, podrivanje ekonomske moći, kao i dela zabranjena međunarodnim pravom – nedozvoljena trgovina oružjem, drogama i ljudima. Spisak je impresivan i nije konačan.
Bezbedonosne kapacitete tajnih službi države država mora unapređivati na sve načine, a svakako zakonom i podzakonskim aktima jasno urediti njihovo delovanje. Time se službama daju jasni i garantovani instrumenti operativnog i efikasnog delovanja, a da se nikako ne ugrožava i da se ne zadire u prava građana zbog čijeg interesa i bezbednosti postoje ove službe, štiteći ih u okviru države kojoj pripadaju.
Čl. 1, 6. i 13. Predloga zakona, odnosno izmene i dopune Zakona, došlo je do terminološkog preciziranja i usklađivanja koji su uvek važni u zakonskoj regulativi. Čl. 9, 10, 11. i 12. su rešenja koja su veoma važna za zakonsko delovanje države, posebno u slučajevima terorizma ili separatizma koji je vrlo prisutan u raznim oblicima i koji je međunarodni problem, koji vrlo često deluje protiv nacionalne bezbednosti i službe su one koje preventivno treba da ga uoče i spreče. Poslanička grupa NS je ovde posebno uočila personalizovanje odgovornosti rukovodilaca službi. To je ono što smatramo značajnim i kvalitativnim unapređenjem postojećeg zakona. Čl. 7. i 8. su usklađeni sa Ustavom prema odluci Ustavnog suda. Čl. 2, 3. i 4. i član 14. garantuju zaštitu tajnosti podataka, sprečavaju njihove zloupotrebe, odnosno uspostavljaju kontrolu nad mogućom zloupotrebom stečenih, otkrivenih ili osvojenih informacija. Implementacija predloženih izmena i dopuna u postojeći zakon o VBA i VOA je svakako ove važne državne i vojne službe učinio efikasnijim, operativnijim, a njihov operativni rad manje vidljivim, a samim tim i kvalitetnijim, što shvatam kao da će sveukupna bezbednost građana i države biti na višem nivou.
Donošenje podzakonskih akata koji su bitni za njihovo stalno delovanje na ovaj način će biti pojednostavljeno i operativno. Samim tim, ako budu nevidljivi, neprimetni u svakodnevnom životu, to znači da svoj posao rade odgovorno, predano i efikasno. Tada su na visokom nivou profesionalizma i njihovi napori su opravdani.
Svakako predlažemo da se razmisli o budućnosti ove dve službe i da se objedine u nekoj budućnosti. Analizirajući predlog i obrazloženje za donošenje po hitnom postupku ovog predloga izmene i dopune Zakona, smatram da ga u Danu za glasanje mogu podržati. Očekujem da će i cela poslanička grupa NS da podrži ovaj predlog zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Gospodine ministre, potpredsedniče Narodne skupštine, kolege narodni poslanici, moje kolege iz poslaničkog kluba su govorile o dva aspekta problema, a koji se tiču predloženog zakona i odluka koje treba doneti. Mogu da kažem da je i u jednoj i u drugoj diskusiji provejavao jedan jasan stav, a to je da su neophodne promene u politici odbrane.
Ovo je, kao što se svi složili, tehnička promena jednog zakona i najavljeno je donošenje zakona koji će obuhvatiti potpuno novu materiju koja se odnosi na VBA i VOA. Ovde želim da kažem, pošto je Vojska jedan važan sistem, veliki sistem, značajan za državu, da naša poslanička grupa u prethodnom periodu je veoma kritikovala politiku prethodne Vlade u oblasti odbrane. Očekujemo da u narednom periodu usledi niz promena niza dokumenata u Narodnoj skupštini, kako bi se te promene, želim da istaknem, u izjavama koje su se mogle čuti od ministra odbrane, a koje se tiču pozicije države u odnosu na vojne saveze, nove odnose koji se tiču savezništva i saradnje, budu pretočeni kroz niz novih dokumenata.
Ceo sistem odbrane može se sagledati kroz njenu politiku, kroz organizaciju i strukturu sistema, finansiranje sistema i kroz bezbednost tog sistema, o čemu smo danas ovde govorili.
U ovom delu koji se tiče politike odbrane naša poslanička grupa je pozdravila na početku rada ove Vlade promenu koja se ticala potvrde vojne neutralnosti Republike Srbije. To je nešto novo u odnosu na period koji je bio iza nas, za vreme prethodne Vlade. U jednoj od diskusija sam rekao da se u Narodnoj skupštini nije mogla čuti reč da je Srbija vojno neutralna država, osim osvrtanja na činjenicu da je to jedna rečenica u jednoj rezoluciji i da je to mrtvo slovo na papiru. Sada, naravno, iz usta samog ministra odbrane je rečeno da je Srbija vojno neutralna država.
Nadasve, u jednoj od izjava, gospodine ministre, ste rekli da će Srbija koristiti, ne samo NATO standarde, nego i ruske standarde kako bi poboljšala kapacitete i mogućnosti svoje vojne industrije. To je za nas nova politika i tu politiku podržavamo. Da bi se ta politika promenila, da bi vojna neutralnost bila potvrđena, da bi se time ojačala Vojska, da bi se ostvarili bezbednosni interesi Republike Srbije, a sve je to vezano za ove misije i zakone o kojima raspravljamo, mislimo da je, u tom smislu izneću predloge i postaviću nekoliko pitanja, potrebno učiniti sledeće.
Prvo, potrebno je promeniti strategiju nacionalne bezbednosti, koja ni u jednom segmentu ne pominje vojnu neutralnost. Potrebno je promeniti strategiju odbrane. Potrebno je promeniti Zakon o Vojsci, Zakon o odbrani, Strategijski predlog odbrane i Doktrinu odbrane. Svi ti dokumenti su rađeni sagledavajući Vojsku Srbije, ne kao vojno neutralnu državu, nego kao jedan sistem koji polako i postepeno ide ka članstvu u NATO paktu. To se moglo videti kroz niz faza koje su se odvijale. To vi bolje znate. Naravno, i kroz one ciljeve koji su definisani u prezentacionom dokumentu. Ako definišemo državu kao vojno neutralnu, to mora biti sagledano i definisano kroz niz ovih važnih dokumenata.
U tom smislu pitanje koje se postavljalo jeste – kako sagledavamo Vojsku? Ako smo vojno neutralna zemlja, u kojoj meri, o tome je govorila DSS, je potpuna profesionalizacija Vojske ta koja jedina može da to zadovolji.
Vidimo nove trendove u Evropi, a koji se odnose upravo na pitanje, upravo u zemljama koje su vojno neutralne. Imamo primer Austrije. Nedavan događaj je vrlo indikativan za Srbiju, o tome moramo da razgovaramo. Tamo je vlada pokrenula pitanje potpune profesionalizacije, izašla je na referendum, imala je hrabrosti da izađe na referendum i da pita građane šta o tome misle. Austrija, koja je vojno neutralna, članica EU, njeni građani su rekli – ne, želimo da služimo redovnu vojsku. To je jedna tradicija i svest o vojnoj neutralnosti. Mislim da ako vlada vodi takvu politiku, u tom smislu bi bilo potrebno da se na taj način razmišlja i da se puni sadržaj vojne neutralnosti.
Naravno, tu ima niz pitanja, verujem da ćemo imati vrlo brzo jednu ozbiljnu raspravu koja se tiče, koja podrazumeva zatvorenu sednicu, godišnjeg izveštaja o stanju priprema odbrane, gde bismo razmotrili niz pitanja koja se odnose na ceo sistem Vojske. Ima tu niz pitanja koja se postavljaju u vezi profesionalizacije, a to je stanje aktivne rezerve, stanje pasivne rezerve i kako će to u perspektivi da izgleda u situaciji kada je Vojska potpuno profesionalizovana.
Što se tiče samog sistema i organizacije i finansija, moram da kažem da je u prethodnom periodu, sada, vojna industrija ostvarila velike poslove, obezbedila velika sredstva za Republiku Srbiju, ali na žalost u strukturi budžeta ti napori, koje vidimo da najavljujete, velike investicije koje će naša vojna industrija da ima i prihode koje će ostvarivati, nisu zadovoljeni, potrebe koje bi rešile njene materijalne probleme i podigle njenu operativnu sposobnost i pomogle da se izvrši modernizacija niza sredstava koji su neophodni.
Ne znam kako će to u ovoj Vladi Republike Srbije biti definisano, ali smatram da se trend smanjenja budžeta Vojske koji je bio u prethodnom periodu, možemo razmišljati, to je delom i zbog krize, to se mora zaustaviti, jer stanje, barem kada su u pitanju novi aspekti, stanja i operativne sposobnosti, potrebe za modernizacijom, potrebe za rešavanjem nekih problema koji se odnose, vi znate dobro, na važne, velike sisteme u oblasti avijacije. Na ovaj način to ne možemo rešiti.
Ono što je takođe važno, sada dolazimo do ovog zakona, jeste jačanje agencija, znači VBA i VOA, koje bi ceo ovaj važan i veliki sistem štitile. Moj kolega Nenad Popović je govorio o ovome zakonu. Rekao bih nekoliko stvari koje smatram važnim, a koje su vezane za neka rešenja, a takođe ukazujem na potrebu izmene još jednog važnog zakona koji definiše zakon koji se odnosi na tajnost podataka.
Taj zakon smo vrlo oštro kritikovali u Narodnoj skupštini, o nizu problema i nedorečenosti. Smatramo da on nezadovoljava potrebe ravnoteže, zaštite bezbednosti Republike Srbije i zaštite ljudskih prava. Taj zakon koji daje ogromna ovlašćenja pojedinim organima mora, u velikoj meri je nedorečen i ostavlja mogućnost diskrecionog ovlašćenja, da bude promenjen.
Ono što bih rekao jeste da je zaista dobro u odnosu na osnovni tekst zakona i definisano u članu 2. ovi zadaci i nadležnosti koji su stavljeni za VOA. Kada je u pitanju definisanje, intervencije na ovu odluku Ustavnog suda. Ostaje dilema da li je ovaj zakon mesto gde treba definisati nadležnosti pojedinih sudova. Može se razmišljati zbog promtnosti posla i potrebe da se prevaziđe taj problem. To razumemo, ali imamo najavu ministra pravde da će vrlo brzo u toku redovnog zasedanja u Narodnu skupštinu stići set zakona iz oblasti pravosuđa, pa i onaj koji se odnosi na uređenje nadležnosti sudova. Možda je, radi isključivanja bilo kakve kritike, radi sistematičnosti, radi celovitosti celog sistema, trebalo ostaviti da zakon koji uređuje nadležnost sudova definiše ove obaveze koje su sadržane u članovima 8. i 9, da prosto jedan ovakav zakon ne preuzima definisanje nadležnosti jednog sistemskog zakona, a koji se tiče uređenja pravosudne materije.
Mislim da je to kolega Stojanović pomenuo, član 10. osnovnog teksta, koji se tiče mogućnosti da direktor BIA može da naloži početak primene posebnog postupka bez odluke suda. To je jedna stvar koju smo, ja moram da kažem, kritikovali u prethodnom periodu, čak ovaj deo koji se odnosi na unutrašnji i međunarodni turizam mi možemo da razumemo, ali zaista je norma, razlozi hitnosti, toliko široka da tu može da stane svašta. Obzirom da su propisani vrlo kratki rokovi po kojima sudovi postupaju po predlozima za primenjivanje ovih mera, Viši sud osam sati, Kasacioni – 24 sata, mislimo da ova norma, ne vidim koja je to vrsta hitnosti koja ne može da se prevaziđe u roku od osam sati. Prosto, radi se o zaista stvari koja se tiče ljudskih prava i čitavog tog problema. Naravno, to se tiče osnovnog teksta zakona i verujem da će se o tome voditi rasprava u narednom periodu.
Ovo što se tiče same strukture i zapošljavanja u službama, lično mislim da je dobra odluka da načine provere propiše ministar. Prosto, to je jedna vrsta odgovornosti, ali kao neko ko nije u sistemu, može da sagleda potrebe sistema i kriterijume koji su neophodni, nego neko ko neposredno dugo rukovodi samim sistemom.
U tom smislu, ako se postavi pitanje jačanja vojske, što je nama apsolutno svima interes, mi o tome nemamo nikakvu dilemu, DSS će to uvek podržavati. U situaciji kada je osnovni državni interes ili bezbednosni interes očuvanje teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka, mislimo da učešće, o tome je govorio moj kolega profesor Samardžić, ne može biti prihvatljivo jer i kroz delovanje, kroz misiju EULEKS na Kosovu i kroz delovanje u nekim drugim segmentima, sigurno je da ta međunarodna organizacija narušava našu bezbednost i mi ne možemo da učestvujemo u njenoj misiji.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Veličković. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2013. godini i Predlog godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2013. godini su dva dokumenta koja poslanicima daju kompletnu sliku o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama.
Ustavom Republike Srbije utvrđeno je da se Vojska Srbije može upotrebiti van granica Republike Srbije u okviru multinacionalnih operacija. Zakonom o odbrani propisano je da se odbrana zemlje ostvaruje i u učešću u multinacionalnim operacijama, čime se ispunjavaju međunarodno prihvaćene obaveze koje proizilaze iz članstva Republike Srbije u UN i drugim međunarodnim organizacijama.
Republika Srbija je angažovanjem kapaciteta Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama UN i EU jasno pokazala da je aktivni činilac očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti u svetu. Takođe, učešćem u navedenim aktivnostima pruža jasan i čvrst dokaz potvrde doslednosti spoljne politike Republike Srbije, kojom se zalaže za rešavanje svih sporova mirnim putem, poštovanje međunarodnog prava i drugih opšteprihvaćenih normi u međunarodnim odnosima.
Godišnjim planom upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2013. godini planirano je da se u toku godine 2013. izvrši upućivanje do 475 pripadnika Vojske Srbije i 15 pripadnika MUP u multinacionalnim operacijama UN i EU.
Za realizaciju godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2013. godini potrebna su finansijska sredstva u iznosu od 839 miliona dinara, od čega za Ministarstvo odbrane oko 755 miliona i za MUP oko 83 miliona dinara. Za realizaciju ovog zadatka UN obezbeđuju skoro polovinu novca u iznosu oko 358 miliona dinara. Godišnji plan upotrebe Vojske Srbije se realizuje u okviru sedam operacija UN, jednu misiju UN, jednu misiju EU. Godišnji plan upotrebe pripadnika MUP realizuje se u okviru tri operacije UN i jednu civilnu misiju EU.
Po meni, veoma je važno napomenuti da pripadnici Vojske Srbije i MUP nisu ni u jednoj od operacija neposredno ugroženi. Pripadnici Vojske Srbije mogu biti u Republici Liban suočeni sa bezbednosnim pretnjama u vidu provokacija, protesta i blokade puteva. Obučenost pripadnika Vojske Srbije i MUP je na nivou koji obezbeđuje uspešno izvršavanje svih postavljenih zadataka, o čemu govore dosadašnja iskustva iz učešća u ovim operacijama i visoke ocene šefova i komandanata kontingenata u okviru kojih pripadnici Vojske Srbije izvršavaju svoje zadatke.
Pripadnici Vojske Srbije, učešćem u operacijama multinacionalnih snaga imaju mogućnost da razmenjuju iskustva, upoređuju obučenost, usvajaju nova znanja i standarde, što je veoma važno za dalje podizanje nivoa obučenosti pripadnika Vojske Srbije. posle uključenja pripadnika Vojske Srbije u mirovne operacije UN, ispoljen je interes za obuku stranih pripadnika u školama Vojske Srbije.
Zbog svega iznetog, PUPS će, u danu za glasanje, glasati za usvajanje Predloga i Plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2013. godini. Lično se zalažem, pošto je ovde bilo i drugih mišljenja, da se Predlog plana upotrebe i odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije tretira na ovakav, znači dosadašnji, način jer se time obezbeđuje transparentnost i informisanost poslanika.
Kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o VBA i VOA, po mom skromnom poznavanju ove problematike, treba poći od geografskog položaja Srbije i do sada ispoljenog interesa obaveštajnih službi drugih zemalja. Na ovom prostoru uvek su se sukobljavali interesi drugih zemalja i zato je Vojska Srbije često predmet istraživanja, interesovanja i pokušaja prodora obaveštajnih i drugih stranih organizacija, grupa ili pojedinaca.
Srbija je na putu transportovanja droge sa istoka na zapad, sukoba organizovanog kriminala i pranja novca, međunarodnog terorizma, obaveštajne, subverzivne i svih drugih aktivnosti koje narušavaju bezbednost Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i države u celini. Za uspešnu bezbednosnu zaštitu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije potrebna nam je efikasna, dobro tehnički opremljena i obučena, sa dobro regulisanim zakonskim okvirima i dobro kontrolisana VBA i VOA.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o VBA i VOA, po meni, omogućava ovim agencijama da vrše dobru zaštitu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije od prethodno pomenutih delovanja i narušavanja bezbednosti i odbrambenih kapaciteta Srbije. Zakon je korektno urađen, po ugledu na slične zakone u okruženju i vodećim evropskim zemljama, sa minimalnim zadiranjem u Ustavom zajamčena ljudska prava i slobode.
Na nekoliko mesta je PUPS u Zakonu intervenisala amandmanima, sa ciljem da omogući i efikasniji rad agencija na bezbednosnoj zaštiti Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. O amandmanima ću izneti svoja viđenja, u danu kada budemo raspravljali o pojedinostima.
Kroz amandmane sam se uglavnom zalagao za proširenje ovlašćenja direktora VBA kod primene posebnih postupaka i mera tajnog prikupljanja podataka iz nadležnosti VBA u hitnim slučajevima kada je u pitanju unutrašnji međunarodni terorizam i svi drugi oblici subverzivnog delovanja.
Po saznanju da pripadnik terorističke organizacije, obaveštajne ili neke druge organizacije koja se bavi subverzivnom delatnošću, boravi kratko vreme na teritoriji Srbije, kraće od vremena potrebno zadobijanje odobrenja nadležnog suda za primenu mere, ili je samo na proputovanju kroz Srbiju, a potrebno je kontrolisati da li će se i sa kim ostvariti ili uspostaviti kontakt. U svim navedenim slučajevima direktor VBA odmah izveštava ministra odbrane i Savet za nacionalnu bezbednost i podnosi izveštaj o potrebi ovakvog postupanja i dobijenim rezultatima.
Ovim zakonom VBA dobija alat u ruke sa kojim se može uz ogromne napore, podvlačim, ogromne napore pripadnika agencije uspešno suprotstavljati svim vidovima subverzivnog delovanja. Zbog toga će partija Ujedinjenih penzionera Srbije podržati ovaj zakon u danu za glasanje, i pozivam i ostale poslanike da nam se pridruže. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić. Izvolite.

Uvažena potpredsednice, ministre, oficiri, rukovodioci vojnih službi, dame i gospodo narodni poslanici, LDP će se odazvati na ovaj poziv i glasaće za ove zakone.
Na svu sreću, mislim naši razlozi su drastično drugačiji od onih o kojima su govorili neki prethodnici. Čini mi se, to moram na početku da kažem, iako ne sumnjam u vaše najbolje namere, ipak malo prečesto upadajući u tu frazeologiju, da tako kažem, nekih ipak, davno prošlih vremena. Naravno, smatram da je ono čime se bave vojne službe bezbednosti da je vrlo važno, da je od vitalnog značaja za ovu zemlju, ali ne mislim kao gospodin Stojanović ili gospodin Veličković, da je to jedini temelj ove zemlje.
Liberalno demokratska stranka, pogotovo ne može da se složi sa onim stanovištem koje je nekoliko puta izneo gospodin Stojanović. Uvažavajući njegovo iskustvo, između ostalog, i na čelu nekih od tih službi, šta treba da bude pravac budućeg rada ovih službi, pogotovo te vrlo rigidne ili da kažem konzervativne poglede na to kakva je uloga službi bezbednosti u industrijskoj špijunaži itd.
Gospodine Stojanoviću, ova zemlja je, mislim da se vaša politička partija sa tim, makar poslednjih nekoliko godina i makar verbalno slaže, odlučila da njen pravac budućeg razvoja bude izgradnja otvorenog, demokratskog, pluralističkog društva. Zemlja koja je integrisana, zemlja koja ne vidi baš u svim svojim susedima ili okruženju uvek i samo neprijatelje, nego nekada i partnere i saveznike. Zemlja koja gradi otvorenu, tržišnu privredu u kojoj ti koncepti organizovane industrijske i ekonomske špijunaže, o kojima govorite, prosto više ne mogu da funkcionišu, a pogotovo i onda kada postoje u određenom obimu ne bi smele da budu predmet skupštinske rasprave ili otvorenog političkog zalaganja nekih političkih partija, u ovom slučaju, a stvar je zbog toga još opasnija, najveće partije vladajuće većine.
Zbog toga mislim da ministar u ovoj fazi rasprave duguje i neku vrstu osvrta na ono što ste vi govorili, ipak dolazite iz iste političke partije i mene brine, ukoliko vi kao SNS nameravate, ili imate bilo kakvu vrstu ambicije da dalje izmene zakonodavstva u ovoj oblasti idu u pravcu koji ste vi nekoliko puta i vrlo otvoreno najavili u svom obraćanju ovom parlamentu.
Što se tiče drugih predloga odluka koje su danas na dnevnom redu, još jednom ponavljam, gospodin Ostojić je o tome čini mi se prilično iscrpno govorio navodeći neke od razloga. Liberalno demokratska partija će podržati predloge koji su na dnevnom redu. Pogotovo, predlog odluke o usvajanju godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga u multinacionalnim operacijama u 2013. godini. Naravno, da je dobra stvar što ove godine taj plan, odnosno tu odluku usvajamo već na samom početku godine, iako su u prošloj godini postojali neki drugi razlozi koji su nas doveli u situaciju da tek krajem godine o tome raspravljamo.
Moram da kažem da razlozi iz kojih LDP podržava ovaj način angažmana naših vojnih i drugih snaga ne liži u onome na šta je u jednom trenutku ukazao, čini mi se, gospodin Predrag Marković, tvrdeći da političke partije danas u ovom parlamentu, u ovoj raspravi imaju potrebu da više puta i otvoreno podrže takvu odluku zbog toga što znaju da je to popularno, da većina građana to želi. Mislim, da su naši razlozi krajnje racionalni. Neki od tih razloga zbog kojih mi podržavamo ovakav angažman i zbog čega smo to činili uvek u prethodnih šest godina koliko je LDP parlamentarna stranka, sadržani su i u obrazloženju ovih odluka.
Mi duboko verujemo da se ovim poboljšava pravno-politički položaj Republike Srbije u međunarodnim odnosima, da različite vrste savezništva u ovim operacijama koje su uvek teške ne samo za našu zemlju, nego i za zemlje koje su naši partneri u tome, najteže za one zemlje koje su na različite načine ugrožene, pa su zbog toga angažovane multinacionalne mirovne i druge operacije na njihovom području, doprinosi i bezbednosti i sigurnosti i same Republike Srbije i njenih građana.
Naravno, LDP kao i uvek želi da insistira na još jednom pitanju. Dakle, svi ovi razlozi o kojima ste vi gospodine Vučiću govorili tražeći podršku od ovog parlamenta za odluke koje su danas na dnevnom redu stoje, ali one isto tako stoje i za jednu drugu vrstu političke odluke za koju mi mislimo da bi bilo dobro doneti u interesu Republike Srbije, a to je odluka o početku pridruživanja Srbije NATO savezu.
Još jednom ponavljam, to za nas nije ni pitanje ljubavi prema NATO, ni prema članicama NATO, nije emotivno pitanje, to je krajnje racionalno pitanje. Za razliku od velike većine drugih zemalja koje su možda u nekom trenutku postavile pred sebe ili će postaviti pred sebe ovo pitanje, za nas je ono mnogo životnije, mnogo važnije, jer se ne tiče samo nekakve daleke budućnosti i odbrane bezbednosti i interesa zemlje u toj budućnosti. Članstvo u NATO je od vitalnog značaja za interes Republike Srbije u ovom trenutku. Nekoliko desetina puta smo o tome govorili.
Meni je teško da zamislim da neko ko se politički, racionalno ponaša u ovom trernutku ne vidi koliko bi značajno za Srbiju bilo, za njene ekonomske, političke, bezbednosne, kakve god hoćete interese, koliko bi značajno bilo za naše građane koji žive na Kosovu, za pripadnike našeg naroda koji žive na Kosovu, da Srbija bude mnogo čvršće uvezana u sistem NATO. Da ponovim još jednom, nekoliko puta smo o tome govorili.
Ministar Vučić, možda više neće biti u prilici ili neće biti često u prilici da u direktnom razgovoru sa američkim sekretarom odbrane, politički pokuša da izdejstvuje duži, aktivniji, brojnije prisustvo pripadnika NATO ili američkih snaga na Kosovu. Nama treba institucionalni mehanizam, institucionalna veza sa NATO da bismo bili sigurni da će te trupe koliko god bude bilo potrebno, između ostalog i olakšavati ili obezbeđivati opstanak i interes srpskog naroda na Kosovu.
Nisam nikakav pristalica geo-političkih teorija, ali članstvo u NATO je u ovom trenutku ili u bliskoj budućnosti, jedini način da Srbija trajno zaštiti sebe od različitih pretnji koje postoje, od različitih procesa koji postoje. Situacija na Kosovu je izuzetno rovita, situacija u Makedoniji je izuzetno rovita. Nisam zaboravio jedan detalj iz one rasprave od pre nekoliko meseci o sličnoj ovakvoj odluci, kada se povela, pa stala priča o tome šta će biti sa najavama da će biti formirana vojska Kosova?
O tome direktno odlučuje NATO i odlučivaće i u bliskoj budućnosti bez obzira kakav bude bio epilog razgovora o Kosovu. Mi moramo da imamo direktan način, da na tu odluku i na sve slične odluke u budućnosti učestvujemo.
Vi ste gospodine Vučiću odlučili, da kao razlog ili jedan od razloga za odbijanje dubljeg razgovora o ovoj temi, navedete činjenicu da je Srbija, da je njena Narodna skupština proglasila vojnu neutralnost u jednom od svojih dokumenata od pre nekoliko godina. Taj dokument se zove – Rezolucija Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Ona je doneta 26. decembra 2007. godine. Ona osim jedne te rečenice o vojnoj neutralnosti sadrži još desetak stavova. Sve te stavove ili ogromnu većinu tih drugih političkih stavova, obaveza koje je Narodna skupština stavila pred Vladu i druge državne organe, mi smo u međuvremenu napustili.
Naravno, LDP od početka je smatrala da ova rezolucija ne treba da izgleda ovako. Vi, vaša partija, velika većina drugih partija u ovom parlamentu su smatrali drugačije. U međuvremenu ste, ne ulazim u razloge zašto je to tako, odlučili da deo svojih stavova promenite. Nije mi jasno, zbog čega insistirate još samo na toj jednoj odredbi, tvrdeći da od nje ne može da se odstupi? Ovo je inače jedna od desetak rezolucija i deklaracija o Kosovu, koje su donošene. Ova poslednja je u mnogo čemu napustila stanovišta koja se nalaze u ovoj rezoluciji iz 2007. godine.
Da vas podsetim nekih odredbi koje su, na sreću, u međuvremenu napuštene, a mi bismo voleli da makar počne razgovor o tome da li bi za Srbiju bilo bolje da napusti ovu tezu o vojnoj neutralnosti. Kaže se da će se posebno preispitati diplomatski i svi drugi odnosi sa državama koje eventualno priznaju nezavisnost Kosova.
Prošla Vlada, a pre svega Vuk Jeremić, je počela da radi ili da vodi taj sumanuti proces. Na svu sreću, na vreme smo odustali, pa se u istoj rezoluciji kaže – Narodna skupština traži od državnih organa Republike Srbije da upotrebe sva pravna sredstva pred odgovarajućim međunarodnim i nacionalnim sudovima, radi zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. I to smo probali, takođe pod prošlom vlašću, uz podršku onih koji danas čine vlast i katastrofalno izgubili u postupku pred Međunarodnim sudom pravde, pa nas je to dovelo u gotovo neodrživ položaj u novim pregovorima o Kosovu.
Zbog toga, gospodine Vučiću, smatram da je potpuno legitimno da otvorimo razgovor i o vojnoj neutralnosti koja je predložena ovom rezolucijom i da u sklopu teških, važnih, velikih državnih odluka koje mesecima najavljujete, počnemo da pričamo i o tom pitanju. Vi i ja znamo da će se pitanje članstva Srbije u NATO kad tad otvoriti.
Samo ne bih želeo da ponovo izgubimo previše vremena i da možda, u međuvremenu sebi, svom narodu, Srbima na Kosovu, svima koji žive u okruženju, otežamo situaciju. Za nas koji smo odlučili da se politikom bavimo, izgovori, opravdanja koja bi počivala na tome da postoji teško nasleđe, da su emocije našeg naroda negativne prema NATO, ne smeju da budu izgovor. Kada bi nas to vodilo, onda nikakvu promenu i ništa ne bismo mogli da uradimo u svom političkom životu ili političkom radu. Onda ni politika, ni izbori, ni vlade, ni parlamenti ne bi bili potrebni, nikakvih reformi ne bi bilo i bilo bi dovoljno da Ipsos jednom godišnje ili dva puta godišnje napravi i objavi istraživanje javnog mnjenja i da, ono što kaže većina građana, bez ozbiljne rasprave o tim pitanjima, bude sprovedeno u zakone. Ne izgleda tako ozbiljna politika i ne može ozbiljna država da se vodi uz pozivanje ili uz stalno vraćanje na takve polazne osnove.
Delimično se slažem sa obrazloženjem koje daje DSS. Oni su upotrebili izraz, čini mi se gospodin Samardžić "nokat i meso", kada se govori o snagama EU i snagama NATO. To je dobar i slikovit izraz. Naravno, naši zaključci iz toga su suprotni. Demokratska stranka Srbije smatra da ne treba možda da učestvujemo ni u ovim misijama zbog toga što oni imaju previše veze i na neki način su preklopljene sa misijama NATO. Liberalno demokratska partija smatra sasvim suprotno, da nema razloga da ne odemo krak dalje i da počnemo naš proces integracije u NATO.
Sa još jednom stvari se slažem. Tačno je da su građani Austrije pre nekoliko nedelja doneli važnu odluku na referendumu. Mislim da ona za nas jeste užasno važna. Ona pokazuje da je koncept vojne neutralnosti, onako kako je on ovde zamišljen i kako se sprovodi, apsolutno neodrživ, zbog toga što bi izgradnja, očuvanje, jačanje vojne neutralnosti Srbije podrazumevalo čitav niz drugih promena. Vojska bi morala da bude drugačije organizovana. Pitanje je da li bismo mogli da imamo samo profesionalnu vojsku, kakvu imamo u ovom trenutku. Tačno je da je Srbija sedam ili osam godina išla putem evro-atlantskih integracija, dakle, integracija u NATO, da je taj proces veštački prekinut ovom rezolucijom o kojoj sam govorio, a da je sve okolo ostalo isto. Zbog toga i naši dokumenti iz ove oblasti, zbog toga i način organizacije Vojske ne odgovaraju onom stanju ili ambiciji koja je postavljena, da Republika Srbija ostane trajno ili makar na veoma dug vremenski period, vojno neutralna.
Građani Austrije su spremni da plate cenu i da učestvuju u očuvanju vojne neutralnosti svoje zemlje. Zbog toga su oni na referendumu odlučili da će zadržati vojnu obavezu. To je sasvim racionalna odluka. Kod nas situacija nije takva i zbog toga oni koji vode Vladu u ovom trenutku moraju da kažu kako misle i kuda misle da vode Srbiju u budućnost. Ne može se istovremeno i održavati popularan i u društvu prihvaćen stav o vojnoj neutralnosti ili o neulasku u NATO i istovremeno podržavati većinsko opredeljenje u javnosti, u to nema nikakve sumnje, da ne treba ponovo uvoditi obavezno služenje vojnog roka.
Mislim da našim građanima nikada do kraja nije ni objašnjeno šta zapravo za njih u praktičnom životu znači izvođenje koncepta vojne neutralnosti do krajnjih konsekvenci, u svakom smislu. Gospodin Ostojić je govorio o nekakvim ekonomskim, razvojnim, investicionim prednostima iz odluke o ulasku u članstvo NATO. Mislim da su ti razlozi, osim onih o kojima je on govorio još mnogo direktniji i važniji u političkoj, bezbednosnoj, u ravni naše sigurnosti u regionu u kom se nalazimo i svega onoga što nas u budućnosti očekuje.
Samo za kraj, bilo je mnogo napetosti u ovoj raspravi, a i priče o tradicijama Vojske. Ja bih se pozvao na jednu drugu tradiciju, pretpostavljam da ta tradicija Vojske nije napuštena, makar kada su u pitanju profesionalni pripadnici Vojske i želim da vas uverim da ćemo mi taj trofej za naš klub ipak osvojiti za nekoliko sati, bez obzira što je došlo do odlaganja od jednog dana. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima gospodin Veličković, replika. Izvolite.