Hvala.
Reč ima Marijan Rističević, povreda Poslovnika. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram članove 107. i 106. Poslovnika – na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza, itd.
Prethodni govornik je upravo to činio, a ja uporno pokušavam da dokažem da ovde imaju dva poslovnika. Jedan je za vlast, jedan je za opoziciju, samo za razliku od prošlog saziva, sada se situacija okrenula. Ono što je nekad bilo zabranjeno opoziciji, sada je zabranjeno vladajućoj koaliciji.
Dakle, i dalje predsedavajući, a to ja smatram i smatraju neke moje kolege, ima previše blagonakolan stav prema opoziciji, odnosno da im je dopušteno sve i svašta.
Ovde na dnevnom redu, a to je član 106, je izvršenje odluke Ustavnog suda, nije nikakva smena u pitanju. Dakle, sve vreme govornici se ne drže teme dnevnog reda. Kada se ne drže ni oni, ja ću ih pitati – zašto je Nata Mesarević učestvovala u osuđivanju pokojnog gospodina Ćuruvije? Hvala.

 Gospodine Rističeviću, jasna mi je povreda Poslovnika. Zahvaljujem.
Dakle, nisam prekršila član 106. i 107. Poslovnika. Vidim da i na strani pozicije i strani opozicije uvek postoje optužbe da sam ja na onoj drugoj strani. Nadam se da svi vi vidite da to baš i nije tako.

Ne tražim da se glasa.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stav 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem pauzu.
Sa radom nastavljamo u 15,00 časova.
(Posle pauze.)

Da li neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč?
Narodna poslanica Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, prisutni članovi Visokog saveta sudstva, bila bih vrlo zadovoljna da je ovaj nivo stručne rasprave koji se mogao čuti u prethodnom delu zasedanja mogao da se čuje prilikom donošenja Zakona o sudijama, jer da smo imali taj nivo stručne rasprave tada danas ne bi bili u situaciji u kojoj se danas nalazimo.
Moram da kažem da je ova rasprava pre nego što je otvorena u Narodnoj skupštini poprimila razmere jedne neakademske rasprave i rekla bih ličnog obračuna nekoliko pojedinaca, verovatno smatrajući da je ova tema vrlo plodotvorna za ubiranje političkih poena. Mi to tako ne gledamo i naš stav po pitanju ovog i svakog sledećeg principijalnog pitanja će biti potpuno drugačiji. To je nešto što nikako nije smelo da se dogodi, jer se principijalno pitanje od suštinske važnosti za funkcionisanje pravosudnog sistema svodi na nivo čaršijskih prepucavanja, senzacija i krupnih medijskih nastupa, što ima za suštinu i svrhu da i onako loše stanje u pravosuđu još više uruši. Zbog takvog tretiranja ove teme svako u ovom društvu se osetio slobodnim i vlasnim da se uključi u ovu raspravu, da da svojevrstan pečat razumevanju ove teme, što najdublje smatram neprihvatljivim jer se na taj način postiže samo jedno, podriva se značaj institucija ove države, a i šire da se dovodi do slabljenja celokupnog državnog sistema i to je nešto što poslanici DSS nikada neće raditi. To nismo radili ni u prošlosti, to nećemo raditi ni sada.
Zbog toga ćemo sa jednom dozom neophodne ozbiljnosti pristupiti ovom današnjem pitanju vođeni isključivo argumentima i principima. Danas ćete konkretno od poslanika DSS najčešće čuti diskusiju koju je gospođa Nata Mesarović obavljala, a ne njeno ime jer njeno ime i ono šta je ona radila i kako je radila nije tema za današnju raspravu. Svako od nas ima pravo da ulazi u takvu vrstu rasprave, ali mi smo to na vreme ukazivali. Da ste slušali nas, ne vi gospodine ministre jer tada niste bili u mogućnosti da nas čujete već je to bio prethodni ministar, danas bi imali pravno perfektnu situaciju.
Moramo da pođemo od početka. Ova Narodna skupština je 30. novembra 2009. godine donela odluku o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda bez prethodno pribavljenog mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacinog suda, što je predstavljao jedan od osnovnih preduslova da bi uopšte do takvog izbora moglo i da dođe. Podsetiću vas da u tom trenutku Vrhovni kasacioni sud u sistemu sudske vlasti nije ni postojao. On je tek mesec dana nakon izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda oformljen, 1. januara 2010. godine kada je na snagu nastupila i nova pravosudna mreža. Gospođa Nata Mesarović nije izabrana na ustavan i zakonit način, što ova odluka ne konstatuje i to je dobro jer bi onda doveli u pitanje pravnu važnost svih odluka koje je do tada potpisivala, nego je izabrana za sud koji u tom trenutku ne postoji. Ona je bila predsednik suda nepostojećeg u periodu od 30. novembra 2009. godine do 1. januara 2010. godine.
Na ove pravne manjkavosti, to moram sa velikim zadovoljstvom danas da konstatujem, su ukazivali samo poslanici DSS. Mi smo danas jedini poslanički klub u ovom sazivu parlamenta koji je ukazivao na pravne nedostatke. Gospodin Arsić se ljuti. Bila sam vrlo precizna da kažem da poslanički klub SNS nije bila predstavljena pod takvim imenom. Mi smo ukazivali na pravne nedostatke, nelogičnosti ovakvog jednog izbora.
Naravno, to u tom trenutku nikoga nije zanimalo. Da vas je zanimalo, treći put danas ponavljam, ne bismo se našli u ovoj situaciji. Danas, tri i po godine nakon izbora, mi pokušavamo da ispravimo grešku koju smo mi u ovom parlamentu doneli kao lošu, ali, gospodo, mi to danas opet ne radimo na pravno perfektan način. Predlog koji imamo ispred sebe, to je predlog Visokog saveta sudstva, nije pravno perfektan način da dođemo do zadovoljavajuće odluke. Visoki savet sudstva, uz dužno uvažavanje prisutnih članova Visokog saveta sudstva, i obrazloženje koje nam je ministar dao ne mogu da budu predlagač jednog akta, jer je nadležnost u ovom slučaju Visokog saveta sudstva definisana Zakonom o Visokom savetu sudstva, gde se može pojaviti kao predlagač za izbor ili razrešenje.
Nadam se da mi danas ne raspravljamo o razrešenju, jer govorim da bi u toj situaciji doveli u pitanje sve odluke koje je gospođa Nata Mesarović potpisivala dok se nalazila na poziciji predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Znači, danas moramo da konstatujemo prestanak njene funkcije na pravno zadovoljavajući način.
Imam puno pravo ovo da govorim, jer sam pre nego što je ova sednica bila zakazana ili pre nego što je počela tačka ovog dnevnog reda na sednici Odbora za pravosuđe ponudila jedno pravno prihvatljivo rešenje, a to je da Narodna skupština, s obzirom na odluku Ustavnog suda samo konstatuje prestanak mandata predsednika Vrhovnog kasacionog suda. U toj situaciji bi imali pravno perfektnu situaciju i niko danas ne bi se pozivao na eventualne nezakonitosti donošenja jedne ovakve odluke. Mi bi smo bili apsolutno pravno čisti. To prosto iznosim kao svoje mišljenje, da lično u ovoj raspravi ne bih učestvovala, a verujem da bi to bio stav i većine narodnih poslanika.
Ne znam iz kog razloga to nije prihvaćeno. Jako mi je žao što do tog ishoda prosto nije došlo. Moram da kažem jednu stvar, ta sve te pravne manjkavosti na koje smo mi tada ukazivali, a koje naravno nisu uzete u obzir i argumenti koji se danas ulažu kada je u pitanju prestanak ili konstatacija prestanka funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu da nazovem principijelnim, nego ih nazivam direktno neprincipijelnim. Slobodno mogu da kažem da sve takve navode nazivam licemernim iz prostog razloga što ako nekome u trenutku izbora gospođe Nate Mesarović nije smetao način na koji je izabran, kako može da se danas poziva na pravne manjkavosti i nedostatke u ovom trenutku kada govorimo o pravnoj perfektnosti. To lično smatram neprihvatljivim.
Ova odluka o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda bez pribavljanja mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i bez postojanja suda u trenutku kada je do samog izbora došla je izazvala niz nezakonitih odluka Visokog saveta sudstva i njima poslužila kao alibi za takvo postupanje.
Reći ću vam i to da ponovim u ovom parlamentu ko zna koliko puta, da je naš stav po pitanju postupanja Visokog saveta sudstva jasan od početka. Mi smo na to ukazivali onda kada je bilo vreme da se na to ukaže. Smatramo da svojim postupanjem su doveli u zakonitost ne samo kada je u pitanju reizbor sudija, već su pod udar njihovog postupanja došle i mnoge druge odluke. Znači, ne samo da je reizbor izvršen na netransparentan način, uz odsustvo svakog normalnog merljivog kriterijuma, nego moram da vam kažem da je Visoki savet sudstva često postupao u nepotpunom sastavu, gde su sudije bile manjina, što je direktno suprotno odluci Ustavnog suda koji je govorio o tome da je neophodno da postoji većina članova Visokog saveta sudstva iz reda sudija.
Da li treba da pominjem to danas u Srbiji više od tri godine nemamo izabrane predsednike sudova, nego da se većina njih nalazi u v.d. stanju? To su sve bile odredbe, odnosno odluke koje su morale da budu donete od strane Visokog saveta sudstva. Da ne govorim o tome da čak ni telo koje je vrednovalo sudije neizabranog, niti su napravljeni kriterijumi i merila na osnovu kojih su se sudije, sudski rad ili sudijska dužnost vrednovale.
I ranije sam iznosila svoj stav o Zakonu o Visokom savetu sudstva. Smatram to i danas, da je neophodna njegova promena kao bi se kompletan sastav Visokog saveta sudstva promenio, jer je nemoguće pravnu državu graditi sa onima koji su konstantno kršili i ogrešili se o principe funkcionisanja te iste pravne države.
Pored svega toga, ne mogu da se složim sa konstatacijom koja bi danas trebala da preteže u ovoj raspravi, a to je da je Nata Mesarević jedini krivac za krah reforme pravosuđa i za jako loše stanje u pravosuđu koje je danas. Njena odgovornost je nesumnjiva i to mora da se zna, ali ona je jedna karika u nizu drugih odgovornih za krah reforme pravosuđa.
Plašim se da se insistiranje na njenoj, isključivo njenoj odgovornosti zabašuruje odgovornost onih pravih odgovornih za krah reforme pravosuđa, a to je DS i bivši ministar pravde, gospođa Malović.
Ako je namera amnestiranje odgovornosti onih koji su najodgovorniji, to smatram isključivo kao politički neprincipijeno, politički providno i rekla bih kratkovido. Mislim da je neophodno da danas svako u državi snosi posledice i odgovornost za ono što je činio. Odgovorne moramo da nazovemo pravim imenom. Moramo svi da insistiramo na odgovornosti, jer jedino tako možemo da postanemo bolje društvo.
Kada je u pitanju odluka Ustavnog suda Srbije, ona za poslanike DSS je očekivana, ali moram da kažem da je ona zakasnela. Ako smo mi prilikom razmatranja Zakona o sudijama, pored ove odluke i odredbe koju je Ustavni sud proglasio neustavnom, ukazali i na neke druge odredbe istog tog zakona, izrazili sumnju u njegovu nezakonitost, i ako smo mi to znali tada, onda je Ustavni sud Srbije morao da zna mnogo pre nas da je ta odluka neustavna.
Naravno, nismo izrazili sumnju samo u pogledu odredbi tog zakona, nego smo izrazili sumnju u ustavnost i zakonitost maltene svake faze u procesu reforme pravosuđa, ali ovde se postavlja jedno drugo pitanje. Pitanje je da li bi Ustavni sud Srbije uopšte odlučivao o ovoj stvari da nije došlo do promene vlasti? To je ključno pitanje. Kakva je ustavno pravna sudbina uredbi koje su proizašle iz briselskih sporazuma? Da li će možda i ta odluka da se nađe na dnevnom redu Ustavnog suda jednog dana kada dođe do promene vlasti?
Nas konkretno zanima da li je za Ustavni sud važnije ime i prezime podnosioca predloga za ocenu ustavnosti ili je važnije rešavanje ustavno pravne stvari? Čini mi se da tom selektivnošću u odabiru predmeta po kojima je dozvoljeno postupati, sam Ustavni sud narušava principe odbrane ustavnosti i zakonitosti mnogo više nego bilo koji pojedinac danas.
Vrlo bi bilo zanimljivo čuti odgovore na pitanje koji su to kriterijumi koje Ustavni sud Srbije navodi na hitnost u postupanju. Da li je moguće da je odluka u ovoj pravnoj stari zahtevala mnogo veću hitnost u odlučivanju od pitanja državne granice? Da li je to danas moguće?
Sa druge strane, poštovani gospodine ministre, mi smo nekoliko puta ukazali da Ustavni sud nije smeo da zastane u pogledu utvrđivanja ustavnosti i zakonitosti one četiri sporne uredbe koje su proizašle iz briselskih sporazuma. Posebno nije mogao da zastane u postupku na nalog Ministarstva pravde, jer ministar pravde se u tom postupku tretira kao neovlašćen organ.
Ne samo da je zastao u tom pogledu, nego je odbio da odluči o privremenoj meri za koju je bio dužan da postupi sa hitnošću jer se radilo o privremenoj meri. Još drastičniji primer je odluka o Statutu Vojvodine koji čeka više od tri godine da se uzme u razmatranje. Mi smo pre neki dan ušli u četvrtu godinu a da Ustavni sud još uvek nije dao ni jednu jedinu reč u pogledu ovog pitanja. Sve to govori da Ustavni sud u svom radu ne radi po mandatu zaštite ustavnosti i zakonitosti, već zaštiti volje izvršne vlasti i to je nešto što je jako loše.
Na samom kraju odluka Ustavnog suda Srbije ma kakav njegov sastav bio i ma u kakvoj proceduri ona doneta, mora da se poštuje. Nju danas niko u ovoj sali ne sme da dovede u pitanje. Ono što je na nama kao narodnim poslanicima jeste da iznađemo pravno valjan način da je uvažimo. Ne zbog toga što insistiram na tome da budemo pravno perfektni, ovde prvenstveno govorim o dobroj nameri, nego iz razloga da danas-sutra ova odluka Narodne skupštine ne bi došla pod udar onih kojima je u ovom trenutku to vrlo veliki cilj, a pozivajući se na zakonitost u našem odlučivanju.
Mislim da je cilj svih danas ovde da se potrudimo da obezbedimo institucijama da funkcionišu slobodno, da budu neopterećene i da se ne vode strahom od eventualnog prekora izvršne vlasti. jedino tada možemo da stvorimo pravnu državu u kojoj zaista caruje vladavina prava jer će na taj način pravo svakog pojedinca i jedino u toj situaciji moći da bude zaštićeno. Nadam se da će ova današnja rasprava koja bi trebalo da predstavlja otklanjanje grešaka koje smo mi, poslanici u ovoj Skupštini doneli i načinili jer načinili smo grešku usvajanjem lošeg zakona, sve nas načiniti da budemo mnogo odgovornija politička bića. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, razumem želju stranaka koje ne učestvuju u vlasti da ovu priču oko ovog predloga koji nam je dostavio Visoki savet sudstva predstave kao jednu političku odmazdu.
Međutim u samom postupku nema ni "P" od politike već isključivo Narodna skupština izvršava svoju ustavnu obavezu. To da ceo postupak izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda nije bio u skladu ni sa zakonom ni sa Ustavom…
Neću se više baviti politikom, barem nekoliko minuta, nego ću čitati članove zakona onako kako pišu i onako kako su donošeni, čitaću Ustav Republike Srbije, Zakon o Ustavnom sudu, Zakon o sudijama i da pokušam da objasnim građanima Srbije o čemu se zapravo ovde radi.
U članu 79. Zakona o sudijama, predsednika Vrhovnog kasacionog suda među sudijama tog suda, na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljanju mišljenja opšte sednice i nadležnog odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština. Predsednik Vrhovnog kasacionog suda se bira na period od pet godina i ne može biti ponovo biran. Predsedniku Vrhovnog kasacionog suda prestaje funkcija pre isteka vremena na koje je izabran na lični zahtev, prestankom sudijske funkcije ili razrešenjem iz ovog zakona, zakonom propisanih razloga za razrešenje predsednika suda. Ovde nema razrešenja predsednika suda.
Postupak za razrešenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda se pokreće predlogom opšte sednice. Namerno čitam ceo član zato što se mnogi pozivaju. Postupak za utvrđivanje razloga za razrešenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda vodi i odluku o tome donosi Visoki savet sudstva. Odluku o razrešenju predsednika Vrhovnog kasacionog suda sa te funkcije donosi Narodna skupština na predlog Visokog saveta sudstva.
Poslednji stav 7. govori da odluka o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda iz drugih razloga donosi Narodna skupština. Pošto ne piše u poslednjem stavu – u skladu sa ovim zakonom, ne možete da primenjujete odredbe ovog zakona po metodologiji na koju se mnogi često pozivaju, već na druge uslove koji mogu biti pravni osnov za prestanak funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Isto tako pomalo je začuđujuće da se neko poziva na stav 4. koji nije predmet ove rasprave, a istovremeno da zaboravlja na stav 1. tog istog člana po kome predsednika Vrhovnog kasacionog suda među sudijama tog suda, na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljenom mišljenju opšte sednice bira Narodna skupština. Ako neko hoće da se poziva na stav 4. prvo mora da se pozove na stav 1. koji nije ispoštovan.
Koji je zakonski osnov što nije poštovan član 79. stav 1? Zato što u članu 102. koji je u međuvremenu osporen od strane Ustavnog suda, ne u celosti, Visoki savet sudstva ne postavlja vršioca funkcije predsednika suda među sudijama izabranim u skladu sa ovim zakonom. Vršilac funkcije predsednika suda iz stava 1. ovog člana stupa na tu funkciju 1. januara 2010. godine. Vršilac funkcije predsednika suda obavlja ovu funkciju do izbora predsednika sudova u skladu sa ovim zakonom. Predsednici sudova u skladu sa ovim zakonom će biti izabrani u roku od tri meseca od isteka roka iz stava 2. ovog člana.
Poslednji stav 5. koji je oglašen odlukom Ustavnog suda za neustavan glasi izuzetno od odredbi stava 1. do stava 4. ovog člana predsednik Vrhovnog kasacionog suda se bira u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva, predsednika Vrhovnog kasacionog suda bira Narodna skupština, među licima koja ispunjavaju uslove za izbor sudija tog suda, na predlog Visokog saveta sudstva po pribavljenom mišljenju nadležnog odbora Narodne skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, da pogledamo šta kaže Ustavni sud za taj čuveni član 102. stav 5. Ustavni sud kaže - Navedenom odredbom Ustava, član 144. stav 1, utvrđeno je da predsednika Vrhovnog kasacionog suda bira Narodna skupština na predlog Visokog saveta sudstva, koji je kao novi nezavistan i samostalan organ utvrđen Ustavom iz 2006. godine. Istom ustavnom odredbom je utvrđeno da se izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda vrši po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, toga nema u ovom postupku za izbor predsednika ovog suda, i nadležnog odbora Narodne skupštine. Stoga je pribavljanje mišljenja o predloženom kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda od strane opšte sednice tog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine obavezna faza u postupku izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Ustavni sud je utvrdio da postupak izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda nije na drugačiji način određen Ustavnim zakonom, zato što u Ustavnom zakonu u članu 7. stav 1. je samo predviđeno da u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva mora da bude izabran predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Ako ste tada imali većinu, dame i gospodo narodni poslanici, zašto niste ispoštovali tu odredbu Ustavnog zakona?
Nasuprot tome, zakonodavac je prilikom propisivanja postupka izbora prvog predsednika Vrhovnog kasacionog suda osporenom odredbom člana 102. stav 5. Zakona o sudijama izostavio obaveznu fazu pribavljanja mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda u postupku predlaganja kandidata za predsednika ovog suda.
Pored navedenog, a imajući u vidu da je odredbom člana 143. stav 2. Ustava utvrđeno da se organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova uređuje zakonom i da je kao opšte pravilo u Zakonu o sudijama utvrđeno da Narodna skupština bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda među sudijama tog suda, Ustavni sud je ocenio da je osporenom odredbom člana 102. stav 5. zakona narušeno jedinstvo pravnog poretka utvrđeno članom 4. stav 1. Ustava. Da li treba još nešto da čitam, kada je u pitanju odluka Ustavnog suda?
Da li je ovo obaveza Narodne skupštine da uradi, pošto je član 102. stav 5, na koji se pozivate, osporen, članom 166. stav 2. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Nema diskusije da mi ovo ne moramo da uradimo. Ovo mora da se uradi. Članom 171. stav 1. Ustava, da je svako dužan da poštuje i izvršava odluke Ustavnog suda, to sada u ovom trenutku radi Narodna skupština Republike Srbije.
Takođe, članom 104. Zakona o Ustavnom sudu normirano je da državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni su da u okviru svojih prava i dužnosti izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Eto pravnog osnova za ovu raspravu koja se sada vodi.
Bivša vlast, odnosno DS ne bi bila to što jeste da kad god nešto pokuša da uradi, uradi da ne samo da nije u skladu sa Ustavom, nego nije ni u skladu sa zakonom. Ovde je inicijalni akt Visokog saveta sudstva. Po tom inicijalnom aktu piše: "Na osnovu člana 13. alineje 4. Zakona o Visokom savetu sudstva, a u vezi sa članom 102. stav 5. Zakona o sudijama, Visoki savet sudstva je na sednici održanoj dana 11. novembra 2009. godine utvrdio predlog odluke za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predložio za vd za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. U prilogu vam dostavljamo predlog odluke za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, sa obrazloženjem".
Taj isti organ, pošto je utvrdio predlog ko će da bude kandidat za predsednika Vrhovnog kasacionog suda, sačinjava i predlog odluke o izboru i upućuje Narodnoj skupštini, a u tom predlogu odluke piše: "Na osnovu člana 102. stav 5. Zakona o sudijama i člana 181. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, Narodna skupština Republike Srbije na sednici održanoj 30. novembra 2009. godine donela je odluku o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda".
Odjednom se, dame i gospodo narodni poslanici, nešto sasvim drugo nalazi u "Službenom glasniku". Nekima je to smešno, pogotovo što se bave pravom. Treba da ih je sramota.
U "Službenom glasniku" piše: "Na osnovu člana 144. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 136. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, Narodna skupština Republike Srbije donela je odluku o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda". Očigledno je da je to uradio neko veoma vešt, veoma sposoban da ionako zamršenu situaciju učini još zamršenijom. Pogotovo treba da ga je sramota zato što je u isto vreme obavljao i advokatsku funkciju i bio član Visokog saveta sudstva i bio predsednik Odbora za pravosuđe.
Svoj predlog na sednici odbora menja. Citiram stenografske beleške sa sednice Odbora za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije, održane 27. novembra 2009. godine: "S obzirom da mi prvi put dajemo mišljenje, a u vezi izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda, treba da se dogovorimo o formi kako ćemo to Skupštini uputiti. Mislim da zakon kaže da mi dajemo mišljenje i da mi treba da se izjasnimo o tome da li podržavamo izbor predsednika ili ne podržavamo kandidata za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, ono treba da bude ili pozitivno ili negativno. Smatram da svaki izostanak pozitivnog ili negativnog mišljenja ne može da obezbedi dalju proceduru izbora. Pošto je ovde dat predlog od Visokog saveta sudstva da donesemo odluku o izboru u formi pravnog akta, mislim da mi treba da se obezbedimo da damo mišljenje da Skupština izvrši izbor, a Skupština će u skladu sa svojim unutrašnjim pravilima, dakle, u skladu sa Poslovnikom i Ustavom, doneti odluku u formi koja zadovoljava izbor i objavljivanje takve odluke u "Službenom glasniku"".
Ovaj ko je ovo izgovorio je imao u vidu dve činjenice – da nije ispoštovan član 144. stav 1. Ustava Republike Srbije, koji kaže: "Predsednika Vrhovnog kasacionog suda na predlog Visokog saveta sudstva po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine bira Narodna skupština". Sramota je da se neko poziva na odredbu člana 144. stav 1. Ustava, objavljuje takvu odluku u "Službenom glasniku", a ne poštuje taj isti član Ustava Republike Srbije. Da stvar bude još gora, u pitanju je pravnik, advokat i predsednik Odbora za pravosuđe i upravu. Ne spominjem ime zato što ga trenutno ne vidim među poslanicima.
Dalje, imate drugi problem, a to je da u ovom inicijalnom aktu koji je upućen Narodnoj skupštini Republike Srbije od strane Visokog saveta sudstva ne možete da primenite član 102. stav 5. Zakona o sudijama, ne samo zato što nije u skladu sa Ustavom, što je takođe bilo poznato, nego nije ni stupio na snagu, nije bio u primeni. Ovo je dokument iz novembra meseca 2009. godine. Zakon o prelaznim i završnim odredbama se primenjuje od 1. januara 2010. godine. Gde ste to žurili? Vi ste ovde sami krivi što sadašnjeg predsednika Vrhovnog kasacionog suda stavljate u jednu ovako tešku političku i profesionalnu situaciju, ne mi, nego vi. Svako ko je učestvovao u tome, barem duguje izvinjenje sadašnjem predsedniku Vrhovnog kasacionog suda za sve ovo što se dešava u ovoj Skupštini.
Dakle, ovde nema ni reči o tome da se sadašnji predsednik Vrhovnog kasacionog suda razrešava, nego mu prestaje funkcija predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Svakako nismo željni nikakvih osveta, jer nemamo zašta da se svetimo sadašnjem predsedniku, zato što ostaje sudija, s jedne strane. S druge strane, niko ne brani sadašnjem predsedniku da ispuni proceduru predviđenu članom 79. stav 1. Zakona o sudijama, članom 144. stav 1. Ustava Republike Srbije, da se kandiduje, da ispuni proceduru i da bude predmet nove rasprave ovde u Skupštini, ali u skladu sa zakonom i sa Ustavom.
Neko je čak rekao – promenite zakon. Zakoni se ne pišu za pojedinca, to su opšta akta koja moraju da budu u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Isto tako, veoma važno, kada je u pitanju falsifikat koji je upućen Narodnoj skupštini, odnosno koji je objavljen u "Službenom glasniku", taj isti pravnik je zaboravio jednu stvar – nema direktne primene Ustava Republike Srbije. Ustav Republike Srbije je osnovni pravni akt i iz njega proizilaze zakoni koji moraju da budu u skladu sa Ustavom. Ovo je napravljeno samo zato što je em član 102. stav 5. bio neustavan, em što Zakon o sudijama još nije ušao u primenu, pa se želelo da se izbegne ocena ustavnosti jednog takvog načina izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Da ponovim, članom 166. stav 2. Ustava Republike Srbije su utvrđene odluke Ustavnog suda – konačne, izvršne, opšte vezujuće, članom 171. stav 1. – svako je dužan da poštuje i izvršava odluke Ustavnog suda, član 104. – Zakonom o Ustavnom sudu je normirano da država i drugi organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja itd, izvršava i poštuje odluke Ustavnog suda.
Zato ćemo kao odgovorni narodni poslanici da izvršimo odluku Ustavnog suda i u danu za glasanje će poslanička grupa SNS glasati za predlog koji je uputio Visoki savet sudstva, iz razloga što moramo da poštujemo odluke Ustavnog suda. Hvala.

Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Gospodine Stefanoviću, pretpostavljam da želite repliku? (Da.)
Izvolite.

Gospodine Arsiću, prvo, veoma cenim situaciju u kojoj vaši poslanici aplaudiraju, iako znam kao i niko živ ovde u ovoj sali, niti oni što nas gledaju preko malih ekrana, a ni vi najmanje, razumete ono što ste rekli.
Molim vas da u interesu pravilne parlamentarne rasprave i pronalaženja problema, ili da svedete diskusiju u razumljivu formu i nama koji nismo na vašem nivou, uključujući i vaše poslanike, ili odgovorite na pitanja koja smo vrlo precizno postavili.
Siguran sam da sprovedete anketu ovde u sali, uključujući, pre svega vas lično i vaše poslanike, zaista nisam siguran da bilo ko razume o čemu ste vi sada nama pričali ovde.
Dakle, falsifikati i rokovi, sve je to u redu i legitimno. Ne sporim, iskoristili ste svoje vreme. Zaista to ne sporim. Ali, osnovna su pitanja postavljena i od strane DS-a i od strane LDP-a, a niste odgovorili. Nebitno je kako se zove sudija.
Zar stvarno ne vidite ovo što radite je stvarno protivno i Ustavu i zakonu, ali vam je iz političkih razloga bitno da to danas sprovedete u Skupštini. Poštenije je da to tako kažete. Čekajte, imamo i mi poslanike, i može gospodin Miković da se javi i isto da vam objašnjava sve te članove. Ako mislite da je to potrebno da se vi nadgornjavate, imamo i mi koga ćemo da prijavimo za reč. Hvala.