Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz, replika. Izvolite.

Kud pomenuste Šarića i mene i to direktno? Znači, 2009. godine sam u ovom domu govorio o privatizaciji zemljišta od strane Darka Šarića i tog klana, o "Metalsbanci", o današnjoj Razvojnoj banci Vojvodine, o toj saradnji. Tačno je da su te privatizacije poništene, koje je Darko Šarić napravio sa svojim prljavim novcem u Vojvodini i, ponavljam, kupio 10% teritorije Vojvodine. Tačno je sa su poništene, ali tek posle akcije američke DEE, inače agencije za borbu protiv narkoklanova i narkotika. Kada su ih razotkrili, kada su ih oni počeli juriti širom sveta, tek je onda ta vlast u Srbiji saznala, kobajagi, ko je Darko Šarić, a onda, naravno, se ispostavilo da je 2008. godine ta zemlja njima prodavana. Znači, u vreme iste Vlade koja je posle i poništavala.
Pogledajte malo više tu istoriju dešavanja, pa ćete videti da se sve vreme dešavalo za vreme Vlade Mirka Cvetkovića, i kupovina zemlje i poništaj privatizacije. To su ti propali kombinati koji sada treba da se prodaju.
Sve što sam ja rekao je da je čudno da tada nije bilo opreza i da tada nije bilo kritike, a danas ima kritike. A ko je iz ove vlasti, iz one vlasti, iz ove stranke, iz one stranke sarađivao sa Darkom Šarićem, taj sigurno neće biti zaštićen od strane institucija države Srbije koje danas funkcionišu zahvaljujući radu Vlade Republike Srbije, sada ću vas možda ponovo iznervirati, ali pre svega zahvaljujući energiji, hrabrosti i volji jednog čoveka u toj Vladi, a to je Aleksandar Vučić.

Hvala.
Gospodine Atlagiću, po kom osnovu želite reč?
(Marko Atlagić, s mesta: Replika.)
Ko vas je sada pomenuo, ja se izvinjavam?
(Marko Atlagić, s mesta: Direktno mi se obratio gospodin Stefanović.)
Zaista nisam čula. Izvolite ako vas je pomenuo.

Gospođo predsedavajuća, kao da imate nešto protiv mojih replika. Stalno se na mene zalomi. Verovali ili ne, ali evo i građani Srbije to vide.
Samo ću dve rečenice da kažem. Ja se neću obraćati lično, nego kao poslaniku DS koji, ne onaj prvi, nego ovaj drugi, koji je ponovo spomenuo moj poetski govor.
Gospodine poslaniče, ovo nije više Skupština kao nekada.
(Predsedavajuća: Nemojte direktno, molim vas, da se obraćate narodnom poslaniku.)
Ovo nije Skupština kao nekada. U ovoj Skupštini o svakom dnevnom redu se narodni poslanici ozbiljno pripremaju. Bilo bi mi jako drago da ste negirali bilo koji podatak o onoj pljački u "Železnici Srbije". Izgleda da vas je to bolelo, ali su, nažalost, to izveštaji državnog revizora.
Drugo, mogao sam ja pozvati gospodina Stojanovića. Imate nešto protiv što je on general? I on je vojni analitičar.
Treće, što ste rekli da držimo hvalospeve svom predsedniku, nema potrebe. Mi imamo šta lepo da kažemo o našem predsedniku stranke i prvom potpredsedniku Vlade Republike Srbije. Nemojte biti ljubomorni što vi o svom ne možete tako. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović, replika.Izvolite.

Uvaženi profesore, uvek me nasmejete zaista.
Nećemo se takmičiti u kvizu koliko deca znaju o lideru i vođi, ali ćemo se takmičiti u tome da vas podsetim da novi direktor "Železnice" je učinio zaista veliku stvar. Naime, dao je u svom mestu da se jedna ulica zove po njegovoj porodici. Mislim da je to pravi put za oporavak naše ruinirane železnice.
Pored onog što ste nabrojali, mogli ste i to kako je čovek prvo što je uradio, dao je jednu ulicu porodici Simonović, da se tako lepo ulica zove i tako se kreće u reformu velikih sistema. Ali, tu ste kadrovski tanki, pa nisam iznenađen, nego mi je žao zbog građana Srbije. Inače, jako zabavno izlaganje. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika.

Opet se vraćamo na istu rečenicu. Kad nestane argumenata, tu kreću lične uvrede.
Da su se kolege iz jednih dnevnih novina, koje su u vlasništvu i pod kontrolom određenih gradonačelnika, malo bolje informisali, videli bi da u toj ulici braće Simonović su tri kuće i sve tri kuće su porodice Simonović i ta ulica je rađena i građena angažovanjem ljudi iz porodice Simonović. Odluka o zvanju Ulice braće Simonović je doneta jednoglasnom odlukom Grocke, gde i vi participirate u vlasti. To je kompletna istina zarad javnosti. Nemojte se služiti poluinformacijama.

Hvala.
Sada da se vratimo na dnevni red.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, komotno sam mogao uzeti jedan godišnji odmor dok traju ove replike.
Nije tajna da smo zatekli potpuno devlastiranu državu u svakom smislu – teritorijalno, nacionalno, moralno, poniženu i zgaženu, državu sa zapuštenom infrastrukturom, državu u koju kada krenete autoputem, morate da zaobilazite rupe i, gledajući pored autoputa od Subotice do Leskovca, naići ćete na dva odžaka koja se dime. Takvo je stanje bilo. Dva fabrička odžaka cela su se dimila u Srbiji, s tim što jedan nije imao proizvodnju, već je tek toliko održavao toplotu u peći, jer je skuplje ponovo aktivirati peć, nego održavati tu toplotu i trošiti energiju. Dva fabrička odžaka koja su se dimila.
Ovde je spomenut jedan kriminalac koji se bavio kriminalom napolju, van ove zemlje, prodavao šta je prodavao i pare od kriminala unosio u ovu zemlju. Usudiću se da tvrdim, bez obzira što je on kriminalac, da je on još bio njihov najbolji investitor, jer je pare kriminalom nabavljao napolju, a unosio ih unutra.
Šta da kažemo o onima koji su se kriminalom bavili unutra, uzimali pare pa iznosili napolje? Koliko su oni gori od onoga što se bavio kriminalom napolju, a pare unosio unutra?
Govoriću o infrastrukturi u prvom delu. Zapuštenost naše infrastrukture je opštepoznata stvar. Ako krenete autoputem i ne slomite točak, ako krenete noću, posebno ako krenete u nekom periodu koji je pred jeseni ili pred proleće, onda ste imali sreće. Ako ste slučajno slomili točak, promenjen je zakon o bezbednosti saobraćaja, vi ste krivi jer niste prilagodili brzinu, bez obzira što ste upali u rupu koja je bila duboka i po pola metra.
Nije problem što je infrastruktura bila zapuštena, što su pruge bile zapuštene, problem je što ova država ima javni dug sa kamatama preko 25 milijardi. Za tih 25 milijardi bivši režim nije napravio ni čestitu infrastrukturu. Ukupan dug zemlje, privrede, države i stanovništva je preko 50 milijardi sa kamatom. Dakle, iza njih su dela, neko bi rekao i nedela, koja će buduće generacije pokušati da otplate. Tako je stanje koje smo zatekli.
Stanje na prugama je bilo užas božiji. Da je Ana Karenjina rešila da se ubije bacanjem na našu prugu, pre bi je ubio neki stub koji bi pao dotrajao pored pruge nego što bi naišao voz.
Onaj što ide lajkovačkom prugom, on je mogao komotno da odspava, jedan godišnji odmor, jedan medveđi san, a da se ne boji da će voz naići. Da odspava od uveče do ujutru, a da voz od Beograda do Lajkovca ne dođe. Takvo je stanje bilo na našoj železnici. Putnicima bolje, da su umesto subvencija želeliznici delili biciklove, garantujem da bi na pruzi Beograd-Bar uspeli da obiđu vozove za koje su se izdvajala ne mala sredstva. Mislim da su milijarde subvencija za železnicu isplaćene, a da se ta železnica nije mogla… Tema su železnice. Dižemo kredit da bi popravili ono što neko ko je već dizao kredit nije popravio, ubacivao pare u "Železnice Srbije", a vozovi su nam bili takvi da bi ih bicikli sa lakoćom pretekli. Da ne govorim o sportskim biciklistima, govorim o onim običnim. Naše pruge su i ranije bile dotrajale, ali u poslednjih dvanaest godina je bila propast božija.
Što se tiče drugih sporazuma, odnosno izgradnje železničke stanice u Prokopu, tu nema šta da se doda, dakle krediti se povlače za infrastrukturu, sada ne mogu da ne glasam za to. Bilo bi dobro da je svojevremeno opredeljenje 2000. godine bilo, da infrastrukturu, puteve damo pod koncesiju, a da se zadužimo za poljoprivredu, prehrambenu industriju, za nove pogone, za nova radna mesta, itd.
Nažalost, opredeljenje je bilo takvo da podižemo kredite, da pravimo infrastrukturu koja nije napravljena i državu smo zatekli, kakvu smo zatekli, a novac u privredu nije dolazio. Rezultat toga je gubitak 450.000 radnih mesta u privredi.
Dakle, da su krediti uzimani za proizvodnju, a da smo infrastrukturu dali u koncesiju, danas bi imali i jedno i drugo, dakle, imali bi razvijenu privredu, imali bi pruge, imali bi puteve, imali bi robu, našu robu, našu proizvodnju, imali bi šta da vozimo tim prugama.
Što se tiče ovih sporazuma sa Arapskim Emiratima podržavam tri sporazuma. Na četvrti imam rezervu. Moja rezerva je principijelna. Bio sam protiv da stranci mogu da kupuju zemlju u Srbiji. Bio sam protiv Britanaca, bio sam protiv Mađara, bio sam protiv Hrvata, govorim o firmama koje su iz Mađarske, Hrvatske, Britanije, Irske, došle u Vojvodinu, kupile za vreme bivše vlasti zemlju na prikriveni ili manje prikriveni način i na takav način došli do zemljišta u Srbiji, odnosno u Vojvodini.
Mislim da je prodato preko 500 kvadratnih kilometara. Dakle, zemlja se gubi uzurpacijom, okupacijom i prodajom. Kad se uzurpira, možete da vratite na sudu, kad se okupira možete da se oslobodite, kad se proda ona se definitivno proda, dakle, tu povraćaja nema.
Za vreme bivšeg režima prodato je preko 50.000 hektara oranica, najplodnijih oranica u Vojvodini strancima. Razumeću ovu žrtvu, ukoliko je ona zbog višeg interesa. Žrtvu koju ima bivši režim, nije imao nikakav interes, dakle, tu se radilo o kupovini zemlje po što jeftinijim cenama, da bi se ona kasnije preprodala po daleko većim cenama. Oni tajkuni koji od gore imaju preko 150.000 hektara zemlje samo čekaju pet, šest godina, da cena zemlje skoči i onda će je prodati po 50 puta većim cenama nego što su kupili za vreme bivšeg režima.
Ono što je meni ovde zasmetalo je nekoliko stvari. Govorilo se o slaboj produktivnosti, govorilo se o niskom izvozu i govorilo se o subvencijama koje su navodno zloupotrebljene. Što se tiče subvencija, na 232.000 izdatih u zakup državnih hektara, država je u prošloj godini dobila pet milijardi, a za subvencije na tu istu površinu dala je dve i po milijarde.
Dakle, nije isplativo nekome da prosečno hektar plati 200 evra, zakup, a da radi toga da povukao subvenciju od 12.000 dinara, odnosno to je iznosilo nešto malo više od 100 evra.
Što se produktivnosti tiče, u ovom trenutku srpska poljoprivreda ima podsticaje koji su najmanje pet puta manji po hektaru, nego Hrvati. Tačno je da je hrvatski izvoz po hektaru daleko veći, ali takođe je tačno da na 800.000 obradivih oranica Hrvati ukupno u agrarni budžet izdvajaju skoro osam miliona evra. Mi na četiri miliona hektara poljoprivrednog zemljišta ukupno izdvajamo nešto više od 400 miliona evra.
Dakle, premije su subvencije koje se dele u Hrvatskoj, a posebno u EU su daleko veće nego u Srbiji. Još nešto, danas je sedam godina od smrti Slobodana Miloševića. Mi koji smo se borili protiv njega, mislili smo, a koji smo se bavili poljoprivredom da će kada se vlast promeni, da će poljoprivredi biti vraćeno sve ono što je devedesetih godina iz nje izvučeno. Devedesetih godina poljoprivreda je izgubila zamah zato što su poljoprivredni proizvodi prodavani po nekoliko eura centi po kilogramu, deset puta ispod cene, zbog sankcija i svega drugog.
Poljoprivreda je bila ta koja je podnela sav teret socijalnog mira, vojnih i ekonomskih pritisaka kojima je bila izložena naša zemlja i mi smo mislili da će to buduća vlast posle 2000. godine ceniti i to poljoprivredi vratiti. To se nije desilo. Iz te iscrpljene poljoprivrede ne možete napraviti veliki izvoz ako u nju ne ulažete. Od ukupno preko 50 milijardi, koliko duguje privreda, država i stanovništvo svega 385 miliona je plasirano u poljoprivredu.
To je 0,8% ukupnog našeg duga. Kako mislite da nam poljoprivreda napreduje ukoliko je u nju uloženo svega 385 miliona evra ili nešto manje od 1%? Takva poljoprivreda bez ulaganja ne može da napreduje. Pozivam sva ulaganja u poljoprivredu ali ću se usuditi da pored ovog sporazuma predložim i još jedan model za koji mislim da je dobar.
Prvo treba izvršiti denacionalizaciju i vratiti u fizičkom obimu ono što se poljoprivrednicima može vratiti. Ta državna zemlja nije nastala tako što je pala sa neba, nego je nastala otimačinom od 1945. do 1953. godine od privatnih zemljoradnika ili zemljoradnika čiji su očevi ili dedovi imali tu zemlju. Treba izvršiti restituciju u onom obimu u kojem to zakon predviđa. Sve ostalo, mislim da ima preko 60.000 hektara, treba podeliti poljoprivrednim gazdinstvima na kredit od 20 do 30 godina. Ukoliko im to date za 10.000 evra na 30 godina svake godine će država dobiti 200 miliona evra. Tih 200 miliona evra neka država uloži u vraćanje kredita koji može da povuče u vrednosti od pet milijardi. Tih pet milijardi uložite u poljoprivredu kao kredite i vraćaće vam se i jedno i drugo. Vraćaće vam se kredit za zemljište, a sa druge strane će vam kroz povećanu poljoprivrednu proizvodnju vraćati sve ono što u poljoprivredu uložite, u navodnjavanje, u infrastrukturu, u stočarske farme, zelene farme za proizvodnju energije itd.
To je moj predlog da posle ovog sporazuma uzmete i porodičnim gazdinstvima omogućite da dođu do 20 hektara zemlje. Tako ćete zbrinuti 30.000 porodica i oni će imati čime da prave biznis, a država neće biti oštećena, Svake godine će dobijati 200 miliona evra sa kojima će moći da servisira kredit na 30 godina koji može da bude najmanje pet milijardi evra. Voleo bih da ubuduće se takmičimo ko je šta kupio i kome smo šta pozajmili, a ne da se takmičimo u tome šta je ko pošto pozajmio i šta je ko pošto prodao. Hvala.