Poštovani narodni poslanici, gospodine predsedavajući, svedoci smo poslednjih nedelja i meseci vrlo žive političke aktivnosti na relaciji Berlin-Brisel-Beograd-Priština. Dakle, samo smo nemi svedoci, jer se vrlo malo i loše obaveštavamo o tome. Dakle, i kao javnost Srbije i kao ovaj parlament, bez obzira što postoji načelna obaveza Vlade da o tome redovno i verodostojno izveštava i parlament i javnost i bez obzira što postoji obaveza iz one rezolucije koju ste usvojili svi da se na određeno vreme tokom ovih razgovora parlament obaveštava o tome.
Mi imamo jedan parlament koji uglavnom u tišini doživljava i prihvata ovo što se događa, sem što ponekad neko iz opozicije, ovako kao ja sada, postavi pitanje. Dakle, idealna situacija ćutanja i tišine je ostvarena, nama ni Odbor za Kosovo i Metohiju ne raspravlja o ovom dijalogu Beograd-Priština i ovim živim aktivnostima. Mogu vam reći, ko to ne zna i ko nije član odbora možda i ne zna, da
odbor u zadnjih pet meseci tu temu nije stavio na dnevni red. Stavio je temu i o izveštajima Kancelarije za Kosovo i Metohiju i o anketnom odboru koji treba da ispita sredstva koja se troše za Kosovo i Metohiju i o ljudskim pravima izbeglica itd, jedino nije temu oko ovog razgovora. Toliko oko našeg informisanja.
Ono što čujemo od učesnika na ovim razgovorima to je protivrečno. Dakle, ne samo protivrečno ako poredimo izjave predstavnika Beograda i Prištine, nego protivrečna ako poredimo izjave predstavnika iz Beograda, dakle, naše vlasti, pa čak ako poredimo i izjave jednog istog predstavnika iz Beograda, npr. premijera.
Dana, 4. marta uveče, on je rekao da nije bilo pomaka u razgovoru, a 5. marta ujutru je rekao da je bilo pomaka u razgovoru. Posle ovih razgovora sa Ketrin Ešton u Briselu jedan je rekao da je Priština popustila, a drugi je rekao da Priština nije popustila.
Onda čitamo saopštenja kabineta Ketrin Ešton, koji uopšte ne govore ni o popuštanju ni o nepopuštanju, ne govori o onome što je kao važno, da Srbi dobiju autonomiju u tom nezavisnom Kosovu, za šta se Vlada jako puno zalaže itd. Ona samo kaže da je dogovoreno da se proces ubrza. To je suština saopštenja iz kabineta Ketrin Ešton. Ona ima rok da to završi do nekog 6. ili 16. aprila i da se bavi nekim drugim važnim stvarima nego pitanjima odnosa Beograda i Prištine.
Najzad, saznajemo iz Prištine šta se događa i, nažalost, to najviše odgovara istini, ne zato što mi iz opozicije volimo Hašima Tačija, naprotiv, nego zato što Albanci dobijaju na ovim pregovorima i onda mogu da slobodno govore o čemu se tu zapravo radi.
Svaki put Hašim Tači daje izveštaj svom parlamentu vrlo uredno. Imali ste priliku da u poslednjem "Pečatu" pročitate jedan integralni izveštaj koji je Tači dao svom parlamentu. Pre nekoliko dana posle razgovora sa Dačićem sa aerodroma je, takoreći, otišao u parlament i rekao o čemu se govorilo. Ono što je rekao je vrlo onespokojavajuće, kao što je uvek, jer se ispostavi kao tačno posle nekih sedam ili 10 dana. Rekao je da nema šta da brinu, jer je iz Amerike došla vest da će za mesec dana taj sporazum koji se, kao što vidimo, piše u Berlinu, biti završen. Nije bilo mnogo priče oko toga. Bar do sada nijednu njegovu izjavu pred albanskim parlamentom u Prištini stvarnost nije demantovala.
Šta mi da radimo u toj situaciji? Dakle, poslanici koji su dužni da misle o državnim interesima, šta da rade građani, šta oni da misle, a da ne govorimo šta da misle Srbi na Kosovu i Metohiji kada njihovi predstavnici, predstavnici njihove države i njihove vlade se tako neozbiljno ponašaju prema tom pitanju? Dakle, očigledno nemaju jasnu strategiju, jasan zajednički stav, niti se po svoj prilici, tako da kažem, sinhronizuju kada razgovaraju ovako grupno sa stranim predstavnicima. Tu postoji jedno vrludanje, jedna nedosledna politika, ad hok od dana do dana, od nedelje do nedelje, pa šta bude, bude. Zato mi ni nemamo te informacije koje su nam dragocene.
Gospodine predsedniče Skupštine, zahtev je da se Skupština redovno izveštava, da se što pre taj izveštaj o razgovoru iznese pred ovu skupštinu, ne pred Odbor za Kosovo i Metohiju, nego pred Skupštinu, jer to je obaveza iz Rezolucije i da se otvori rasprava o tome. Dakle, mora se u jednom momentu ovaj proces, koji je vrlo tegoban, težak i zloslutan, bar uozbiljiti u smislu procedure koju Skupština zahteva.