Hvala.
Reč ima narodni poslanik Judita Popović. Izvolite.

Hvala vam gospodine predsedavajući. Poštovani gospodine ministre, poštovana gospodo i gospođe predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je, u stvari, set pravosudnih zakona, to su zakoni koji se tiču direktno određenih krivičnih dela, imamo dve dopune i izmene zakona i imamo dva nova zakona. Ove izmene i dopune predstavljaju zakone kratke, očigledno i kratkog dometa. Oba zakona imaju po četiri člana, od toga po jedan član se odnosi na datum početka važenja predmetnog zakona.
Imamo određene tehničke izmene u dva zakona i imamo određenu ambiciju predlagača zakona u ova dva nova.
Dakle, ovaj zakon o polnim slobodama prema maloletnim licima je očigledno najintrigantniji zakon i on je potpuno nov za srpsko pravosuđe i očigledno je, u stvari, najveću pažnju javnosti izazvao.
Ovaj drugi zakon, Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, predstavlja, u stvari, reviziju već postojećeg zakona, dakle, predstavlja novi zakon, u tom smislu što više niste želeli da menjate taj zakon, nego, prosto, da napravite jedan nov, iako u obrazloženju zašto se predlaže ovaj novi zakon, tvrdite da ste zadovoljni sa još uvek aktuelnim zakonom, ali prosto imate potrebu da menjate određene članove, i to više od 50%. Dakle, ne znam zašto menjate, ako ste toliko zadovoljni tim zakonom, i da je to, u stvari, proizvelo tu potrebu da se napiše potpuno novi zakon i predloži parlamentu.
Dakle, skoncentrisala bih se na obrazloženje i jednog i drugog zakona jer, čitajući obrazloženja zakona, u mnogo čemu se slažemo. Liberalno demokratska partija se slaže sa svakim zakonom koji ima tu ambiciju da jača pravnu sigurnost. Faktički, vi ste to i naveli kao razlog za donošenje i jednog i drugog zakona.
Šta znači pravna sigurnost? Pa, to je kada vi zacrtate određene ciljeve, a konkretno u ovom zakonu, u vezi sprečavanja vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, osnovni cilj je taj da se spreči vršenje tih krivičnih dela, da se spreči recidiv, da imate jasnu evidenciju svih tih počinilaca krivičnih dela, osuđenih, da preduzmete određene posebne mere i da, u stvari, predvidite određene pravne posledice po ta lica nakon izvršenja, odnosno nakon odsluženja zatvorske kazne.
Kada to pogledamo, mi zaista nemamo ništa protiv toga da se vodi računa o tome ko je taj koji je izvršio krivično delo, ko je taj ko je potencijalni ponovni izvršilac i nismo protiv toga da se žrtve i potencijalne žrtve zaštite. Dakle, LDP jeste za te ciljeve koje ste vi naveli, LDP podržava zaštitu maloletnih lica od svake vrste nasilja, pa i od ove vrste nasilja gde ima se ugrožavaju polne slobode.
Tu bih se zaustavila oko toga da vas hvalim i da ističem šta je dobro u Predlogu zakona. Dakle, u Predlogu zakona ima dobrih razloga i dobrih ciljeva.
Šta je to što nedostaje ovom Predlogu zakona? Nedostaje jedna krucijalna stvar. Dakle, nedostaje nešto što, u stvari, predstavlja srž mogućeg pozitivnog okončanja jednog sudskog postupka protiv određenog izvršioca krivičnog dela, a to je postojanje zastarelosti i vi ovim Predlogom zakona niste izbegli tu mogućnost da neka krivična dela koja se tiču polnih sloboda maloletnih lica ne zastare. Prosto je to nedopustivo, jer mi smo svedoci toga da je bilo puno zastarelih krivičnih dela koja se tiču ugrožavanja i narušavanja polnih sloboda maloletnih lica.
Hajde da vas podsetim, to vam je postupak koji je vođen protiv igumana Ilariona. To je postupak koji je vođen protiv vladike Pahomija. Zar nisu to drastični primeri i strašni primeri? Jesu! Prosto su ta krivična dela zastarela, i krivično gonjenje i izvršenje krivičnih sankcija. Mi smo svedoci tome da se ponovo pokreće pitanje za neko novo, drugo krivično delo protiv polne slobode maloletnog lica koje je navodno izvršio isti taj vladika Pahomije, protiv koga je zastareo postupak.
Evo vam, recimo, slučaja koji vam daje dovoljno argumenata da razmislite da li treba ta nezastarelost da bude sastavni deo ovoga zakona ili ne? Po mom mišljenju, treba. Ako već niste spremni da promenite Krivični zakonik u tom smislu, hajde uradite ga u ovom zakoniku. Uradite to tako da sprečite bar tu mogućnost da ako se pokrene krivični postupak, da zbog raznoraznih razloga, da li zbog neznanja, da li zbog bahatosti, da li zbog političkih pritisaka i svih ostalih pritisaka može da se desi da tako strašno krivično delo protiv maloletnog lica negde u postupku zastari.
Vi ste, gospodine ministre, kao ministar, svesni toga u kakvom položaju se nalazi srpsko pravosuđe. Vi ste svesni toga kakve ste izmene za proteklih sedam meseci radili u tom pravosuđu, koliko su te izmene neznatne, tehničke prirode, bez nekog naročitog značaja, a to i Venecijanska komisija tvrdi. Vi ste svesni toga koliko je iznenadno vraćeno, potpuno nepredviđeno, vraćene su sve one sudije koje nisu izabrane 2009– 2010. godine.
Mi imamo jedan veliki broj sudija, vi to vrlo dobro znate. Imamo potpuno nesređeno pravosuđe. Imamo problem sa vođenjem krivičnih postupaka, kao što sam vam malo pre i napomenula. Šta se onda dešava? Dešava se to da vi smenite predsednicu Vrhovno kasacionog suda i onda za VD predsednika Vrhovnog kasacionog suda aminujete, postavite, podržite sudiju koji je bio predsednik Veća u jednom od tih postupaka protiv igumana Ilariona.
Dakle, zastareo je postupak koji je vođen protiv polnih sloboda u vezi maloletnog lica u postupku koji je vodio današnji predsednik Vrhovnog kasacionog suda i po funkciji predsednik Visokog saveta sudstva. Da li je to ta vrsta pozitivnih promena koje ste vi najavili? Da li je to ta reforma koju ste vi onako gromoglasno najavljivali, kada ste se tako negativno izjašnjavali na sve ono što se radilo u proteklih tri, četiri godine u vezi reforme pravosuđa?
Vi ste, gospodine ministre, govorili i o tome da žrtva treba da se zaštiti, da žrtva treba da bude u prvom planu. Podsetila bih vas da u vašem ministarstvu sedi jedan vaš službenik koji je javno promovisao oružje kojim je ubijen premijer Đinđić. Da li može, kažite mi da li je to prirodno, da u jednom ministarstvu pravosuđa i državne uprave sedi i radi čovek koji javno objavljuje oružje? Dakle, mi možemo samo da pretpostavimo da je to neka vrsta promocije i podržavanje svega onoga što se izdešavalo sa tim oružjem. Da li može takvo lice da bude deo tima Ministarstva pravosuđa?
Gospodine ministre, vi ste više puta pokazali na koji način vi mislite da radite, vodite, upravljate tim ministarstvom. Pokazali ste to kada ste javno demonstrirali ispred zgrade ovog parlamenta, dok je parlament zasedao, sa ekstremistima. Vi ste to pokazali i kada se javno niste ogradili od određenih ekstremističkih izjava u jednoj televizijskoj emisiji…
(Predsedavajući: Molim vas, vratite se na temu. Nije predmet ni ministar, ni…. Vratite se na temu, molim vas.)
To jeste predmet. Jer, radi se o tome, gospodine predsedavajući, da mi na dnevnom redu imamo jedan predlog zakona veoma osetljive prirode, koji zaista predstavlja jednu novinu za ovo krivično pravo u Srbiji, zato što imamo žrtve koje su inicirale svojom žrtvom da se ovaj zakon napiše i predloži u parlament.
Šta se onda dešava? Izostavljaju se ključne stvari iz ovog predloga zakona. Vi sada tražite od nas blanko podršku, tražite od nas da potvrdimo vaše neke političke poene koje mislite da dobijete time što ste stavili ovaj zakon na dnevni red parlamenta. Očekujete određene političke benefite, a pri tom da li zaista ozbiljno mislite, kada ste ovaj zakon predlagali, da ćete postići te ciljeve i te rezultate koje ste naveli u obrazloženju zakona? To jeste jako bitno pitanje.
Navodim vam samo neke primere. Šta je to što nama smeta kada se ministar pravde poziva na pravdu i zakonitost, kada se ministar pravde poziva na zaštitu žrtve, kada ministar pravde dođe i brani ovakvu vrstu zakona? To je ono što, u stvari, predstavlja tako neku malu razliku od onog što je proklamovano, a u stvari predstavlja jedan ozbiljan problem za srpsko pravosuđe i uopšte za sve pozitivne propise koji će nastati i koji nastaju radom u Ministarstvu pravde.
Liberalno demokratska partija ne može biti i neće biti sigurno protiv zakona koji će se boriti, koji će predstavljati jednu branu protiv takvih učinilaca krivičnih dela koji ugrožavaju svaku sigurnost maloletnih lica, pa i polne slobode i polnu sigurnost. Ne možemo biti protiv i nećemo biti protiv, ali kako da podržimo ovaj zakon kada vidimo da ima takve nedostatke koji, prosto, neće moći da daju one rezultate koji se očekuju od ovog zakona.
Recimo, Norveška. Norveška ima samo 10 posto recidiva, a nema poseban zakon. Norveška nema ni posebnu evidenciju svih osuđenih učinilaca ove vrste krivičnih dela. Mi se pozivamo na iskustva drugih država koje imaju i posebne zakone i imaju i evidencije svih tih učinilaca krivičnih dela. Međutim, mi pre svega trebamo da vodimo računa o tome koji su uslovi u kojima mi živimo, kakvi su to uslovi sa kojima mi raspolažemo, počevši od toga kakvo nam je pravosuđe pa nadalje, kako se zakoni primenjuju, kakav je doprinos Vlade i ministarstava što se podzakonskih uredbi tiče? Sve je to potrebno da bi, u stvari, nastao jedan dobar zakon. Ako vi već na početku imate takvu vrstu nedostatka, šta onda drugo da očekujete kada dođe do primene ovog zakona?
Kod Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, vi ste već mogli da pokažete tu vašu ambiciju i nameru da zaista promenite nešto u vezi krivičnih dela protiv polne slobode. Mogli ste, recimo, da ubacite jednu tačku koja bi se odnosila na oduzimanje imovinske koristi proistekle iz krivičnog dela, recimo, prostitucije, podvođenja. To su ta krivična dela protiv polnih sloboda. Mogli ste i to da ubacite kao jednu dobru volju da zaista znate šta to znači krivično delo protiv polne slobode, da zaista imate nameru da zaštitite žrtvu.
Ova dva zakona jedan drugi bi u stvari dopunili i ova dva zakona bi u stvari dali, normalno u tom poboljšanom vidu, daleko bolje rezultate od onoga što se može očekivati sa postojećim tekstovima zakona.
Dakle, gospodine ministre, na žalost mi smo se osvedočili u proteklim par meseci da se vi nekako iscrpljujete u tim zakonima koji, na kraju krajeva, ne znače neke značajnije izmene poboljšanja ili promene u postojećem stanju, a da pri tom nekako čuvate taj status kvo bez ozbiljne ambicije da se taj status kvo i promeni. Radi se o tome da se pravosuđe ne menja. Pravosuđe se vratilo u prethodno stanje, valjda ste sada zadovoljni sa tim stanjem. To pravosuđe predstavlja u stvari jedan olupani brod koji ni sam ne zna u kom pravcu se kreće, a očigledno da i vi niste baš zainteresovani za to. S obzirom, odakle, iz kog šinjela proizilazi cela ta politička grupacija koju vi danas predstavljate, a vi dobro znate da ste nekada bili SRS. Kako možemo očekivati neku značajniju promenu i malo više ambicija da se taj brod ne nasuče, a taj brod koji sam rekla, zove se srpsko pravosuđe.

Reč ima narodni poslanik Milica Radović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, u poslednje vreme vrlo je primetna jedna intezivna aktivnost Ministarstva pravde i svih organa koji su povezani sa Ministarstvom. Iz te aktivnosti mogli smo da čujemo nedavno, a i danas, da će nacionalna strategija za reformu pravosuđa da bude uskoro gotova, da će ona uskoro da se nađe pred poslanicima.
Takođe, smo čuli da je Venecijanska komisija uglavnom pozitivno ocenila tri nacrta zakona o sudijama, tužiocima, uređenju sudova. Čuli smo jednu zabrinjavajuću vest kada je u pitanju DSS da će da se najverovatnije menja Ustav. Čuli smo jednu ohrabrujuću vest da će se pozivaju članovi Visokog saveta sudstva iz reda sudija da podnesu ostavke.
Naravno, meni je drago, ja izražavam zadovoljstvo ukoliko se ova poslednja vest ostvari, jer bi to značilo da se naš predlog o kome sam ja najviše ovde u Skupštini govorila, a to je da je neophodno utvrditi odgovornost svih članova Visokog saveta sudstva, konačno će biti delimično i indirektno usvojena.
Naravno, on bi bio u potpunosti usvojen kada bi bio donet nov zakon o Visokom savetu sudstva i kada se ne bi ostavio prostor da bivši članovi Visokog saveta sudstva, čija je odgovornost nesumnjivo najveća kada je u pitanju neuspeh reforme pravosuđa, prosto, ne prođu ocenu odgovornosti, da najblaže iskažem ono što želim.
Mislim da bi ukoliko se to desi, to bi bila još jedna potvrda, da smo bili u pravu kada smo govorili da je potpuno neprihvatljivo da najviša nezavisna sudska institucija u državi daje sebi za pravo da ne poštuje Ustav i da ne poštuje zakone. Onda se postavlja, s pravom pitanje – kakva se poruka šalje običnom građaninu, ako je tako nešto dozvoljeno u Visokom savetu sudstva. To je nešto što mi podržavamo i smatramo da je dobro.
Međutim, to zadovoljstvo ne mogu da, naravno, podelim sa onom informacijom koja je došla upravo od vas, a to je da je promena Ustava neminovna iz svih razloga, koji su javnosti poznati kada je u pitanju Demokratska stranka Srbije. Smatramo, da bi to u ovom trenutku, bilo potpuno kontraproduktivno i štetno rešenje za Srbiju. Ali, posle ovog uvoda preći ću odmah na predloge zakona o kojima danas raspravljamo.
Rekla bih nešto o Zakoniku o krivičnom postupku.
Za mene je, moram da priznam, iznenađenje što danas raspravljamo o ovim parcijalnim izmenama Zakonika o krivičnom postupku, prvo, zbog toga što je već jasno da taj Nacrt zakona, maltene gotov, stoji već spreman i zaista mi nije jasno zašto ste se odlučili da danas raspravljamo, da taj jedan izuzetno loš Zakonik o krivičnom postupku parcijalno menjamo, umesto da ga potpuno radikalno promenimo.
Naravno, za ovo moje obrazloženje postoje mnogi argumenti. Jedan od osnovnih argumenata je taj, što je taj Nacrt zakonika o krivičnom postupku već duže vremena dostupan javnosti, nalazi se na sajtu Ministarstva pravde, vi ste ga u javnosti nekoliko puta hvalili, koliko je meni poznato, mislim da je dobio i pozitivno mišljenje Evropske komisije i sve su to razlozi za njegovo pod hitno ulaženje u skupštinsku proceduru.
Prosto nema razloga da se sa tim čeka, jer danas na snazi, odnosno, zakon je usvojen, Zakonik o krivičnom postupku, koji je izuzetno loš. Znači, nema potrebe da se čeka sa naravno, tim izmenama koje bi trebalo da uslede, jer već imamo gotov tekst zakona. Znači, ne postoji ni jedan razlog zašto o njemu danas ne raspravljamo i ja bih volela da vi nama na ovaj način ne šaljete poruku da se od njega odustalo. Jer, ako se od njega odustalo, onda bi to bilo jako loše rešenje.
Takođe, ne smatram da je odredba koja je sadržana u ovom predlogu zakonika o krivičnom postupku, a koja se odnosi na ukidanje obaveznog staža za branioce koji postupaju u složenim krivičnim predmetima, od tolike važnosti, da bi i ovaj zakon morao da bude donet po hitnom postupku i da se raspravlja, pre raspravljanja sveobuhvatnih izmena Zakonika o krivičnom postupku.
Mi se naravno, sa ovom odredbom ne slažemo, smatramo da je rešenje koje je prisutno u sadašnjem važećem Zakonu bolje, jer ne možemo da se složimo sa tim da je svejedno ako okrivljenog, za neko teško krivično delo, znači, u složenim krivičnim postupcima zastupa advokat koji je primera radi, juče položio pravosudni ispit. Znači, nije svejedno da li ga zastupa on ili ga zastupa neko ko već ima određenog iskustva.
To je osnovni razlog zbog čega ne podržavam ovu odredbu, mi smo ovde podneli jedan amandman, i takođe se ne slažem sa obrazloženjem koje ste vi dali uz ovaj Predlog zakonika o krivičnom postupku, gde se kaže, koja maltene ide u pravcu izjednačavanja kvaliteta odbrane lica, znači, okrivljenog koga zastupa advokat, sa ili bez iskustva.
Znači, složićemo se da mlade kolege, mladi advokati, imaju mogućnost da stiču znanje i da takoreći, tako peku zanat u nekim manje složenim krivičnim postupcima i u tom smislu podržavam odredbu koja stoji ovde u ovom predlogu zakona, gde se kaže da branioca može da zameni advokatski pripravnik, ukoliko se radi o krivičnom postupku za krivično delo do pet godina zatvora. To je nešto što je potpuno prihvatljivo, ali ne možemo da izjednačimo advokata, sa i bez iskustva, a posebno ne na ovakav način.
Prosto moram da vam postavim jedno pitanje, sagledajte samo tu odredbu koju ste predvideli u ovom predlogu zakonika o krivičnom postupku, u kontekstu tužilačke istrage, ili recimo u kontekstu sada važećeg, izuzetno lošeg Zakonika o krivičnom postupku, koga pored niza loših osobina i karakteristika, karakteriše i to, da sud ima apsolutnu pasivnost i karakteriše ga jedna neravnopravnost stranaka u postupku, koja se iskazuje kroz inferiornu ulogu branioca, u odnosu na tužioca, koji naravno, na svojoj strani ima ceo državni aparat. Znači, mislim da je rešenje koje imamo u važećem Zakoniku o krivičnom postupku, kud i kamo bolje.
Dalje, kod izmena Zakona o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, vrši se samo usklađivanje sa novo donetim krivičnim zakonikom i Zakonom o tajnosti podataka, mi zaista tu nemamo šta da dodamo, mi imamo samo jedan amandman, koji smo na taj predlog zakona doneli i naravno ne bi se zadržavala na njemu, ali moram da kažem nešto o Zakonu o oduzimanju imovine, proistekle iz krivičnog dela.
Ovaj predlog zakona zaista predstavlja korak unapred u odnosu na rešenje koje je sada važeći zakon predvideo. Naime, smatramo da ovaj zakon u svakoj zemlji predstavlja najjače oružje protiv organizovanog kriminala, ali ponavljam, da bi on postigao svoj puni efekat, neophodno je da ustavna prava okrivljenih budu apsolutno poštovana.
Ovo govorim iz toga, što je po važećem Zakonu predviđeno da postupak trajnog oduzimanja imovine počinje od trenutka stupanja optužnice na pravnu snagu. Znači, podrazumeva se da se radi o jednoj jako ranoj fazi krivičnog postupka, kada mi još uvek nismo sigurni, niti možemo da pretpostavimo da li će lice biti krivo, oglašeno krivim, ili ne. Zbog toga, u toj odredbi Zakona je sadržana sva ona naša rezerva koju smo imali prema tom zakonu, gde smatramo da su, bez obzira na samu odluku Ustavnog suda, koji je ovaj zakon proglasio ustavnim, naše rezerve su u tom slučaju bile prisutne, jer smo smatrali da se tu dovodi u pitanje pretpostavka nevinosti.
Tačno je, da je ovaj važeći zakon, da je po njemu oduzeta, što privremeno, što trajno, imovina u vrednosti od više stotina miliona evra i tačno je da je Ustavni sud razmatrajući više inicijativa za ocenu ustavnosti ovog zakona, našao na kraju da je ovaj zakon ustavan, ali podsećam, da ta odluka nikako ne može da spreči lice kome je imovina oduzeta, a nije oglašen krivim, da se sa pravom obrati Evropskom sudu za ljudska prava i da zahteva štetu, odnosno odštetu od strane sopstvene države.
Volela bih da se ne suočimo sa takvim slučajevima, ali mislim da će to biti situacija koja će biti vrlo izvesna. Svaka čast što ovaj predlog zakona tu praksu će da prekine.
Moram takođe da podsetim da naše iskustvo kada je u pitanju Evropski sud za ljudska prava, nisu dobra, da mi nemamo, tako da kažem, ni sreće ni uspeha pred Evropskim sudom za ljudska prava, i da broj predstavniki naših građana, pred tim sudom stalno raste.
Ako se ne varam 2012. godine, je sud presudio na štetu Srbije u 64 slučaja, od 75 slučajeva i dodelio je dva miliona evra odštete u korist srpskih državljana, protiv sopstvene države. Ovaj predlog zakona, svakako otklanja tu grešku, koja je bila sačinjena u prethodnom, odnosno još uvek važećem zakonu, tako što predviđa da postupak za trajno oduzimanje imovine počinje nakon pravosnažnosti presude za krivično delo za koje je moguće da se oduzme imovina, i on na taj način otklanja mogućnost vođenja dva paralelna postupka, znači krivičnog postupka i postupka za oduzimanje imovine, čime se dosledno ide ka poštovanju pretpostavke nevinosti.
Mi smo na ovaj predlog zakona podneli, čini mi se, pet ili šest amandmana, i nadamo se da će te ih pažljivo razmotriti.
Naravno, po nama, najvažniji zakon o kome danas raspravljamo, jeste Zakon o posebnom merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, ili zakon koji će u javnosti biti nazvan "Marijin" zakon, po devojčici, koja je nažalost žrtva jednog monstruoznog zločina.
O tom zakonu se dosta govorilo u našoj javnosti pre nego što je on faktički ušao u Skupštinsku proceduru i javnost s pravom od njega očekuje mnogo. Mi naravno podržavamo donošenje tog zakona. Smatramo da je on potreban za društvo u kakvom smo mi danas i smatram da je on pozitivan korak, ako ništa ono bar u pravcu formalne zakonske brane ka sprečavanju vršenja ovih krivičnih dela u budućnosti.
Takođe, moram da kažem da svaki zakon i dometi svakog zakona su limitirani, pa su nažalost dometi i ovog zakona limitirani i ovde je, kao što jedan veliki stručnjak prava kaže – najveća prevencija je upravo najoštrije kažnjavanje. Zbog toga mislim da svi treba da zagovaramo, koliko je to naravno u našoj nadležnosti kao narodnih poslanika, jednu pooštrenu kaznenu politiku jer i danas su nažalost slučajevi da se za krivična dela silovanja dobija svega par godina zatvora.
Jedan od možda najboljih odlika ovog zakona je zabrana ublažavanja kazne, zabrana uslovnog otpusta i to je nešto mi smatramo kao izuzetno dobro rešenje. Meni je drago i ovde moram da kažem, što je ministar prilikom rasprave o Krivičnom zakoniku prihvatio moj, tačnije amandman DSS, o zabrani ublažavanja kazne za krivična dela silovanja i za pedofile i neizmerno mi je drago što je ova odredba zakona izvršena, odnosno uključena i u ovaj predlog zakona.
Slušala sam pažljivo diskusiju gospođe Popović, koja smatra da je neophodno da ovaj zakon sadrži i odredbu o zabrani zastarevanja krivičnog gonjenja za ova krivična dela, ja moram da kažem i javno da pozovem gospođu Popović, ako je to jedina rezerva koju ima prema ovom zakonu, da smo mi podneli upravo takav jedan amandman kojim smo tražili da krivično gonjenje za ova krivična dela ne zastareva. Ukoliko ona smatra da je to jedina mana ovog zakona, može prosto da ga podrži podrškom našeg amandmana koji smo mi na ovaj predlog zakona podneli.
Mi smo pored njega podneli još sedam amandmana, ukupno osam amandmana na ovaj predlog zakona. Jedan od tih amandmana se odnosi i na pravne posledice osude. Naime, mišljenja smo da one kako su ovako regulisane u ovom predlogu zakona, ne bi trebalo da traju 20 godina, već treba da traju trajno. Podsetiću da se radi o kategoriji lica koja su u 70% slučajeva povratnici, koja ne mogu da se, prosto, obuzdaju od vršenja i nastavka vršenja ovih krivičnih dela i da naš amandman ide u pravcu toga da posledice koje se odnose na zasnivanje radnog odnosa i na, hvala vam gospođo Plavšić, i na zabranu sticanja javnih funkcija traju trajno.
Imamo hiljadu slučajeva danas, da recimo lica koja, ne u našoj zemlji jer obično naša zemlja se ne osuđuju tako velike i visoke kazne, da i čak posle 20 godina provedenih u zatvoru izađe i recimo, drugi dan nakon toga izvrši isto krivično delo. Znači, ne bi trebalo da trajne posledice traju 20 godina, već trajne posledice treba da traju trajno, po našem mišljenju, a posebno što se one odnose samo na ovo zasnivanje radnog odnosa u ustanovama u kojima se radi sa maloletnom decom. Znači, ima toliko mnogo drugih radnih mesta gde bi oni mogli da se zaposle, a ne da im dozvolimo ponovo pravo da taj rizik na taj način povećavaju.
Dalje, mi smo takođe mišljenja da kod zabrane posećivanja mesta na kojima se okupljaju maloletna lica, treba predvideti u ovom predlogu zakona, ko sprovodi nadzor nad ovakvom jednom merom. Mislim da u Predlogu zakona to definitivno nije regulisano, mi smo predvideli da nadzor nad sprovođenjem ove mere vrši država, u tom smislu što određuje posebne službenike OUP-a i školske policajce koji će biti nadležni da dvadesetčetvoročasovno vrše kontrolu na mestima gde se okupljaju maloletna lica. Možda ovako deluje nesprovodivo u praksi, ali s obzirom da se radi o vrlo važnom krivičnom delu, odnosno o delikatnim društvenim pojavama, neophodno je da država preuzme na sebe sprovođenje nadzora nad ovim krivičnim delima.
Takođe, ovde postoje dve opcije. Prva je ova, znači da država odredi posebne pripadne OUP-a, a druga opcija je narukvica sa elektronskim nadzorom, što lično smatram mnogo efikasnijim i boljim sredstvom, ali mislim i plašim se da ona iziskuje određena finansijska sredstva koje država u ovom trenutku nije u stanju da sprovede.
Podsetiću da recimo u Americi postoje, oni se zovu nadzornici uslovnog otpusta koji vode vrlo detaljne evidencije o tome gde se ova osuđena lica, znači gde se kreću, gde žive, da li zasnivaju radne odnose, sa kim se viđaju i u svakom slučaju, u svakom trenutku imaju jako detaljnu analizu i evidenciju svih kretanja. Ja imam informaciju, ne znam koliko sam u pravu, da će kod nas da se uvedu poverenici za sprovođenje ili staranje nad primenom uslovne osude za zaštitnim nadzorom. Ako smo moje informacije tačne, onda bi mogli da razmišljamo u pravcu da im se obim posla proširi upravo kontrolom i nad ovim osuđenim licima. Znači, radi se o pedofilima i radi se o silovateljima.
Takođe, zabrinjavajući je podatak da na jedno prijavljeno silovanje, dolazi ukupno do pet i 10 ne prijavljenih silovanja i da žrtve silovanja zbog osuda ili straha zbog osude javnosti ili zbog straha od jednog javnog žigosanja, ne žele da prijave ovo krivično delo. Zabrinjavajući podatak je takođe da se 70% silovatelja su povratnici i da oni ponovo čine ta krivična dela, bez obzira na težinu kazne, bez obzira na dužinu vremena koje su proveli u zatvoru.
Kada sve ovo znamo, ja moram da kažem i ovo, govorim u svoje ime, ne govorim kao stav poslaničke grupe kojoj pripadam, da je hemijska kastracija nešto što bih ja odmah prihvatila, bez obzira na oprečna pravnička shvatanja u pogledu njene efikasnosti. Takođe sam slušala vrlo detaljno, koleginicu Batić, koja je imala izlaganje na ovu temu i apsolutno podržavam sve što je rekla. Zaista postoji veliki broj zemalja, ne samo u EU, nego širom Evrope koji su prihvatili jednu ovakvu meru, do duše kao dobrovoljnu kastraciju, od Norveške, Švedske, Danske, Velike Britanije, Izraela, itd. Čak, imamo situaciju i određene zemlje u Evropi kao što je Poljska, koja ima obaveznu kastraciju za lica koja su izvršila silovanje nad članovima svoje porodice i koji su izvršili silovanje deteta ispod 15 godina.
Takođe, imam informacije da zemlje poput Italije i Francuske intenzivno razmišljaju o uvođenju hemijske kastracije, upravo zbog povećanja broja pedofila i silovatelja. Naravno, ja ću da ponovim da je najbolja prevencija najoštrije kažnjavanje učinilaca ovih krivičnih dela i u tom pravcu govorim o hemijskoj kastraciji, ali ne govorim o njoj kao kazni, nego kao o terapeutskoj meri.
Na kraju, pošto mi je vreme isteklo, samo vas molim da završim jednu rečenicu, ovo su sve, činjenica, vrlo važni zakoni. Mi ćemo da podržimo zakon, tzv. "Marijin zakon", ali smatramo da je krajnje vreme da je neophodno da se uhvatimo u koštac sa svim onim problemima koji su proistekli iz tzv. "reforme pravosuđa" i da je neophodno da pred poslanike dođe prvi u nizu tih zakona koji će da uradi temelje jednom novom pristupu. Zbog toga vas molim da nam date informacije dokle se stiglo sa Zakonom o mreži sudova?
(Predsedavajući: Molim vas, vreme.)
Hvala vam, evo završavam, jedna rečenica, dokle se…
(Isključen mikrofon.)

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Hvala, predsedavajući.
Poštovani ministre, poštovani predstavnici Vlade, kolege narodni poslanici, u ovoj raspravi o setu pravosudnih zakona, bez namere da vrednujemo značaj, jer su i te kako svi značajni, i to svi predloženi zakoni, nesumnjivo je da najveću pažnju, barem pažnju javnosti zavređuje upravo Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima.
Moram odmah da istaknem da predloženim Zakonom o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima se nesumnjiva pruža znatno veći stepen krivično-pravne zaštite upravo ovoj starosnoj populaciji.
Opravdanost donošenja ovog zakona potvrđuju i činjenice sa kojima se naše društvo, nažalost, svakodnevno suočava na najsuroviji i najmonstruozniji način. Danas su maloletna lica, a sve više i naročito veoma mlade osobe, žrtve brutalnih, podmuklih i bestijalnih napada na njihovu ličnost, a u tim napadima se najčešće ugrožavaju polne slobode mladih ljudi. Sve je veći broj krivičnih dela na štetu maloletnika, gde učinioci takvih krivičnih dela svirepo i na naročito poražavajući način uništavaju mlade živote. Posledice takvih krivičnih dela su naročito teške i dalekosežne, po meni čak i neotklonjive. Ovo posebno iz razloga što maloletna lica postaju žrtve obljube, silovanja, bludnih radnji, zloupotreba u pornografiji, kompjuterskoj tehnologiji prenosa podataka itd. Ove posledice podrazumevaju neminovno i mentalne i psihološke devijacije kod tih mladih ljudi koje ostaju za ceo život. Neretko i intenziviraju u toj meri da žrtva više nije sposobna da se uključi u društvo, da se socijalizuje, da se školuje, da se profesionalno izgrađuje, da kreira svoj život na što kvalitetniji način. Dakle, ta žrtva postaje neminovno izgubljena za društvo zbog nepoverenja u društvo, zbog nepoverenja zbog toga što se upravo pojavljuje kao žrtva ovakvog monstruoznog čina.
Marijin zakon je zato Marijin zakon, zato što se desilo nešto što je najmonstruoznije što se moglo desiti, a onda celo društvo postaje odgovorno, jer je neminovno da se nepoverenje rađa prema državnom aparatu ukoliko državni aparat ne reaguje.
Sigurno je da su ovo barem neki od razloga opravdanosti donošenja ovog zakona, ali šta je svrha? Svrha ovog zakona i poruka je upravo ovo poslednje što sam rekao – sprečiti učinioce ovih krivičnih dela da dalje i ikada više vrše ova krivična dela. Kako? Jednostavno, na način koji je apsolutno legitiman i koji podrazumeva kazne adekvatne i primerene krivičnom delu, načinu izvršenja krivičnog dela, stepenu društvene opasnosti. Jedino oštrim kažnjavanjem, pri čemu moramo imati u vidu da kaznenu politiku ne kreiramo mi, ne kreira Skupština Republike Srbije, već je kreira sudska praksa i sudovi. Upravo sudovima se ostavlja na ocenu da na najadekvatniji način preduprede oštrim kaznama sa nesumnjivim elementima represije ovakva krivična dela.
S druge strane moram da ukažem da predloženim zakonom se ostvaruje još nešto, još jedan cilj i još jedna svrha u krivično-pravnom smislu reči, a to je produžena prevencija i to kako specijalna, tako i generalna, kao i resocijalizacija. Zašto prevencija i resocijalizacija? Zbog toga to se upravo ovim zakonom pokušava da se spreči vršenje krivičnih dela, a samim tim smanji i broj učinioca krivičnih dela i broj krivičnih dela. Onda smo u smislu specijalne prevencije mnogo postigli. U smislu resocijalizacije će se postići onog trenutka kada posledice osude konačno zažive. One su ovim zakonom zaista i specifirane i utvrđene.
Posledice osude koje su ovde navedene, počev od gubitka javnih funkcija, gubitka zaposlenja na radnom mestu gde je učinilac krivičnog dela vezan za posao sa maloletnicima, zabranu sticanja javne funkcije, kao i zabrane zasnivanja radnog odnosa opet na poslovima koji se vezuju za rad sa maloletnicima, nesumnjivo jeste dobar osnov da ove posledice proizvedu i pravi rezultat.
Međutim, u odnosu na posebne mere koje je predlagač definisao u zakonu, a nema potrebe da ih posebno nabrajam, naročito u odnosu na ono što je predlagač i prepoznao kao vrlo osetljivu oblast i vrlo opasnu zonu delovanja kroz zabranu posećivanja mesta gde se okuplja veći broj mladih ljudi, poslanička grupa SPS je upravo na ovaj deo predloženog zakona i to na odredbe člana 6, 7. i 9. podnela amandmane. Zašto? Zbog toga što smatramo da u ovom delu predloženi zakon nije na najadekvatniji način regulisao način izvršenja posebnih mera. Mi smo analizirali odredbu člana 6a stav 3. i ukoliko bi ova odredba opstala, onda bi sva osuđena lica došla nakon pravnosnažnosti sudske odluke u nejednak položaj.
Moramo da imamo u vidu da su oni učinioci krivičnih dela koja su različita po kvalifikaciji, različita po stepenu društvene opasnosti, različita po načinu izvršenja krivičnog dela. Nemoguće je da svi oni, s obzirom na te različitosti, budu obuhvaćeni ovim zakonom tako što će biti određeno trajanje kako posledice osude, tako i posebnih mera u tzv. fiksnom periodu od 20 godina.
Tu smo potpuno saglasni sa amandmanima koje je, kako sam ih danas pogledao, predložila i DS. Smatramo da u tom delu ovaj zakon treba izmeniti, amandmane prihvatiti i da taj period bude određen do 20 godina, ali najduže do 20 godina. Na taj način se zadovoljava i ono elementarno ustavno načelo, da su svi jednaki pred zakonom.
Poslanička grupa SPS, pored toga, smatra da, osim onih posebnih mera koje su definisane u predloženom zakonu, isti zakon može biti kvalitativno poboljšan. Svesni smo da nijedan zakon ne može obuhvatiti sve situacije, da u životu postoji toliko situacija da je ne znam koliko zakona i koliko kvalitetnih zakona, sve situacije neće moći biti obuhvaćene zakonskom regulativom. S toga je naš doprinos da se barem jedan deo, jedan korpus, jedan segment popuni novom posebnom merom koja možda nije baš srećno i precizno formulisana, ali bi se mogla nazvati kao zabrana obavljanja poslova i aktivnosti koji podrazumevaju rad sa maloletnicima u posebnim okolnostima.
Zamolio bih narodne poslanike da na ovo posebnu pažnju, zajedno sa nama, obrate. Zašto? Zato što smo svakodnevno svedoci da ljudi koji rade na edukacijama mladih, naročito maloletnika, ljudi koji ta maloletna lica pripremaju za diplomske ispite, za polaganje ispita na fakultetima, za polaganje prijemnih ispita, kao potencijalni učinioci krivičnih dela u takvim posebnim okolnostima zaista mogu izazvati posebnu osobitu ugroženost maloletnika. Upravo je zbog toga amandmanom koji je podnela poslanička grupa SPS pokušano da se zadovolji i ono što podrazumeva povećan stepen zaštite i u ovakvim posebnim okolnostima. Zbog čega bi jednu ovakvu osetljivu zonu kao što je ova, osetljivu oblast delovanja izostavili?
Da ne govorim o tome u kojoj meri kao potencijalni učinioci krivičnih dela mogu da se pojave sportski treneri i treneri u drugim oblastima, animatori u kulturno-zabavnim sadržajima i lica koja se bave sličnim aktivnostima. Ukoliko ove posebne oblasti ne obuhvatimo onda smo ostavili jednu zonu potpuno krivično-pravno nezaštićeno. Da li to smemo? Mislim da u tom pravcu predlagač treba da ima u vidu i ove činjenice kao potpuno opravdane za prihvatanje amandmana koji smo predložili. Uvaženi ministre nadam se da ćete prepoznati kvalitet amandmana o kome sam sada govorio i u načelnoj raspravi.
Poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati ovaj zakon i nadamo se da će Ministarstvo pravde i nakon usvajanja ovog zakona raditi na donošenju još kvalitetnijih, boljih zakonskih i podzakonskih akata kako bi se na još veći stepen zaštite, krivično-pravne zaštite podiglo ono što se traži u odnosu na maloletna lica koja su nesumnjivo najviše ugrožena kada je u pitanju ovaj zakon.
Što se tiče Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, treba istaći činjenicu da se ovim zakonom samo ostvaruje jedna vrsta kontinuiteta zakonodavne regulative. Zašto kontinuiteta zakonodavne regulative? Zbog toga što smo mi već imali donet Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela iz 2008. godine i ovim zakonom kojim su određena rešenja bolje regulisana, preciznije i jasnije, gde se postupak oduzimanja definiše na daleko kvalitetniji način, u svakom slučaju zavređuje pažnju da se ovakav zakon podrži.
Međutim, da bi građanima bilo jasno zbog čega poslanička grupa SPS istrajava na tome da je u pitanju kvalitetno zakonsko rešenje, onda treba poći od sledećih činjenica bez namere da ponavljam ono što se inače navodi u ovom zakonu. Pre svega dobro je da ste vi kao predlagač uveli nova krivična dela, da su ovde sistematizovana i ona krivična dela koja su u skoroj prošlosti uneta i u Krivični zakonik. Dobro je što se sada na daleko efikasniji način kroz efikasan postupak reguliše i pitanje oduzimanja imovine koja je proistekla iz krivičnog dela, ali koja je to imovina?
Hajde da je definišemo na dva načina. U opštem smislu to je i pokretna i nepokretna imovina, to su i dobra i koristi. Dobra mogu biti materijalne ili nematerijalne prirode ili nematerijalnog karaktera ali je suštinski reći da je imovina ono što je proisteklo iz krivičnog dela na protivpravan nezakonit način i u užem smislu to je ona imovina čija vrednost je u neočiglednoj nesrazmeri, dijametralnoj suprotnosti sa zakonitim prihodima vlasnika imovine. Ovde je neminovno da se radi o nečemu što ne može biti stečeno na legitiman način.
U čemu se sastoji legislativa procedure samog postupka? Sastoji se u tome što je ovde predlagač veoma jasno definisao ko ima stranačku legitimaciju u ovom postupku. Stranačku legitimaciju u ovom postupku nesumnjivo ima javni tužilac i vlasnik imovine. Svi ostali u postupku su organi. Imamo jednu organizaciju pri MUP koja se bavi finansijskom istragom, Direkciju za upravljanje oduzetom imovinom i sud. Ko pokreće postupak? Jedini ko može da pokrene postupak je javni tužilac. Osim toga on u fazi finansijske istrage i upravlja postupkom. To je nešto što ovom zakonu daje poseban kvalitet, jer je procedura nedvosmisleno jasna i precizna.
Suštinsko što se tiče kvaliteta ovog zakona jeste ono što je i u uvodnom izlaganju predočeno od strane predlagača a to je da se kod oduzimanja imovine bez obzira da li se radi o privremenom ili trajnom oduzimanju imovine, vodi računa o nečemu što u postupku podrazumeva elementarna načela, pre svega zaštitu ličnosti tajnosti podataka a istovremeno efikasnost i hitnost postupka. Ova načela ako se dosledno poštuju u postupku nesumnjivo ukazuju da će i sam postupak oduzimanja imovine biti krajnje efikasan.
Na kraju tačno je da je najkvalitetnije ono što podrazumeva da se postupak trajnog oduzimanja imovine može pokrenuti tek nakon pravosnažnosti presude iz koje se vidi da je utvrđeno ko je okrivljeni, istovremeno oglašen krivim i osuđen za krivično delo iz kojeg je proistekla imovina koja se oduzima. Na taj način se izbegava paralelizam ili komplementarnost tako što neće doći do povrede prezunkcije nevinosti s jedne strane, a s druge strane nećemo voditi dva paralelna postupka. Jedan krivični postupak da bi utvrdili ko je kriv, a drugi postupak da oduzmemo imovinu.
Svrha donošenja ovog zakona kao i ranije važećeg zakona i poruka koju mi šaljemo jeste da se izbegne enormno bogaćenje učinilaca krivičnih dela fizičkih i pravnih lica povezanih sa njima na imovini koja je proistekla iz tih krivičnih dela. S druge strane svrha ovog zakona jeste da se imovina i zaštiti a štiti se shodno proceduri koju sam pokušao da predočim u najkraćem smislu reči.
Na kraju postoje i procesni zakoni koji su danas predmet našeg raspravljanja. Tu moram da istaknem ne stavljajući se u ulogu predstavnika advokature, jer mi to ne pada na pamet iako se bavim tim poslom, ali u svakom slučaju kao čoveka koji deli mišljenje svih advokata. Uradili ste jednu sjajnu stvar za advokaturu jer ste konačno iz zakona izbrisali jednu diskriminatorsku odredbu a ta odredba podrazumeva negativnu selekciju advokata. Ta negativna selekcija advokata je bila proizvedena u do sada i sada aktuelnom ZKP jer je advokat koji je kvalifikovan kao branilac mogao braniti u krivičnim postupcima samo ukoliko ima odgovarajuće radno iskustvo ili radni staž u advokaturi. Oni koji su imali vrlo mali staž od nekoliko meseci ili godinu dana su bili potpuno diskriminisani, pa makar to bile i sudije koje su preko 20 ili 30 godina provele u pravosuđu, prešle u advokaturu i nastavile svoj posao. Ko može da ubedi građane i nas ovde da oni ne znaju svoj posao? Niko.
Na kraju ono što podrazumeva edukaciju mladih pravnika advokatskih pripravnika je zaživelo u najboljoj meri i na najkvalitetniji način u ovom zakonu a to je da i advokatski pripravnici mogu zamenjivati advokata principala u krivičnim postupcima gde se pojavljuju okrivljeni za krivična dela zaprećena kaznama do pet godina zatvora. Sjajna šansa da se mladi ljudi edukuju, da steknu iskustvo, a kasnije da nastave da rade svoj posao kao što su mnogi od nas pravi izvorni advokati radili. U to ime i u ime svih nas advokata vam zahvaljujem.
Želim da kažem da mi nemamo ni jednu jedinu dilemu da u danu za glasanje ne podržimo, podržaćemo sve ove zakone. S druge strane pozivam sve kolege narodne poslanike bez obzira da li su iz pozicije ili opozicije, da ukoliko su u ovom mom izlaganju prepoznali kvalitet zakona, da nam se pridruže u tome da ih podržimo. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su četiri po svom karakteru različita zakona iz oblasti krivičnog zakonodavstva. Naše gledanje, poslaničke grupe DS, na njih je takođe različito.
Prvi zakon nastao je kao reakcija, odnosno posledica svireposti počinioca i tragedije žrtve i njene porodice. Na taj način je ovo reakcija društva, odnosno države, na jednu tragediju koja sa druge strane može da se desi i nekoj drugoj porodici.
Zbog ove činjenice, ovaj zakon uživa podršku poslanika DS. Pre svega, smatram da ovaj zakon uživa moralnu podršku svih poslanika, jer njegov cilj treba da bude prevencija. On se odnosi na potencijalne počinioce ovakvih krivičnih dela. Dakle, on je pre svega usmeren na potencijalne počinioce ovako svirepih krivičnih dela i on bi trebalo, mogli bi kolokvijalno da kažemo, da udalji potencijalne počinioce od potencijalnih žrtava.
Svakako da kada raspravljamo o ovom zakonu, a i o svakom drugom krivičnom zakonu, treba da se stavimo u ulogu žrtve, odnosno njene porodice. Moje mišljenje i mišljenje poslaničke grupe DS jeste da je ovaj zakon trebalo da uđe ranije u proceduru. Ovaj zakon je pripremila prethodna vlada. Smatramo da je on svakako trebalo da uđe u proceduru pre Zakona o amnestiji.
Međutim, za ovaj zakon i za potencijalno nove žrtve, za sprečavanje novih teških krivičnih dela, veliku zaslugu ima porodica male Maje. Otac je danas sa nama na galeriji. Svakako da je ovo primer ljudske humanosti. Ova porodica ne može da sačuva svoje dete, ali može da sačuva, zajedno sa nama, neku drugu decu. U tom smislu, smatram da oko ovog pitanja neće biti političkih razlika u ovom parlamentu.
Ono što bih kao pravnik mogao da kažem o ovom zakonu jeste činjenica koju su neke od mojih kolega pominjale prethodno, a to je činjenica da je naše krivično zakonodavstvo kodifikovano, da se nalazi u jednom Krivičnom zakoniku i da će ovaj zakon biti jedan poseban zakon mimo tog kodifikovanog zakonika. Ali, obzirom na karakter krivičnog dela i obzirom da se radi o prevenciji od vršenja ovih krivičnih dela, sigurno je da to ima opravdanje.
Kada je u pitanju zakon o oduzimanju imovine, činjenica je da je ovde reč o jednom novom zakonu, na jednu staru temu i da mi već sada imamo Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela. Dakle, da ne bi bilo nikakve zabune među poslanicima i među građanima Republike Srbije, naime, prethodna Vlada je još 2008. godine donela Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz vršenja krivičnih dela i on je imao za cilj intenziviranje borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Primena ovog zakona o kome govorim, koji je donela prethodna Vlada, pokazala je da oduzimanje imovine licima koja su osuđena ili protiv kojih je postupak u toku za krivična dela, može na adekvatan način da doprinese borbi protiv ovog modernog zla, koje pogađa i razara suštinu i osnovne principe funkcionisanja svake organizovane države.
Borba protiv organizovanog kriminala je svakako preduslov borbe protiv korupcije, jer je korupcija veoma često izvedena pojava veoma teških krivičnih dela, kao što su šverc droge, oružja, nafte, cigareta itd, što je najbolje pokazala i akcija "Balkanski ratnik" i razbijanje jedne organizovane kriminalne grupe, koja je bila upletena u sva ova prethodno navedena krivična dela, koja su na kraju dovela do organizovanja te kriminalne grupe i koja je bila prethodna pretnja celom društvu.
Inače, ukupno zaplenjena imovina po ovom zakonu koji je donela prethodna Vlada jeste 350 miliona evra. Nažalost, u obrazloženju ovog novog zakona, ne navodi se ova cifra, kao što se ne navodi ni podatak da je po ovom osnovu oduzeta imovina od 255 fizičkih lica, 25 pravnih lica, da je oduzeto 35 kuća, 100 stanova, 18 lokala, 22 garaže itd, apartmani na Zlatiboru, umetnička dela, 18 privrednih društava, četiri hotela, restorani, novčana sredstva.
Nije naznačena ni činjenica da se samo po osnovu zakupa ovih objekata, koji su oduzeti privremeno, ostvaruje mesečni priliv od 20 hiljada evra, koji ide u različite namene, kao što su Dečija bolnica u Tiršovoj, kao što su ustanove koje su sada dečiji vrtići, kao i ustanove koje se koriste za smeštaj ugrožene dece ili njihovih majki. Određena sredstva otišla su na donacije opštini Trgovište za sanaciju posledica od poplava, za kupovinu hrane za narodne kuhinje, za kupovinu sredstava za opremanje nekih centara, pomoć raznim udruženjima distrofičara itd.
U tom smislu, smatramo da je ovaj zakon koji je prethodna Vlada usvojila bio jedan kvalitetan zakon. To na jednom mestu priznaje i aktuelno ministarstvo, odnosno Vlada. Ne kažemo da nije trebalo da se ovaj zakon menja. Apsolutno smatramo da je bilo potrebno da se ovaj zakon menja, jer je kroz njegovu primenu uočeno da se u određenim segmentima ne ostvaruju određene procedure na kvalitetan način, pre svega kada je u pitanju raspolaganje oduzetom imovinom. U tom delu nemamo nikakvog spora.
Takođe, bilo je potrebno precizno regulisanje odredbi o oduzimanju imovine koja se nalazi u inostranstvu i to nema nikakvog spora, pre svega da bi se izbegla različita tumačenja.
Međutim, i pored toga, smatramo da je ovaj zakon mogao kroz izmene i dopune da se popravi i da nije bilo neophodno donošenje novog zakona.
Znam da u obrazloženju stoji da je promenjeno preko 50% svih normi i da su se u tom smislu ispunili uslovi za donošenje novog zakona, ali nisam sasvim siguran koliko je to posledica tehničkih ispravki koje bi dovele do donošenja jednog novog zakona i koliko je to posledica želje da se ovim zakonom poentira. Mislimo da nije mesto za to, jer očekujemo dugo najavljivane druge zakone iz oblasti pravosuđa koji, nažalost, ne stižu u ovu Skupštinu.
Svakako zaslužuje pažnju obrazloženje postojeće Vlade koja je na jednom mestu istakla da je prethodnim zakonom Republika Srbija, poput niza drugih savremenih i demokratskih država koje se odlikuju vladavinom prava, dobila zakonodavstvo čije su norme omogućile efikasnije i celovitije oduzimanje imovinske koristi stečene kriminalom.
Ovim zakonom je po prvi put u naše krivično zakonodavstvo uvedena mogućnost da se licu pravosnažno osuđeno za određena inače teška krivična dela, a za koje je, između ostalog, karakteristično da po pravilu donose veliku dobit, koje ne dokaže da je određena imovina koju poseduju stečena legalno, takva imovina može trajno oduzeti. Dosadašnja primena ovog zakona je dala veoma dobre rezultate, pre svega u suzbijanju krivičnih dela organizovanog kriminala i visoke korupcije, što je bio glavni cilj koji se ovim zakonom želi postići.
U jednom delu stoji odredba nove Vlade o kvalitetnom zakonodavstvu koji je usvojila prethodna vlada u borbi protiv organizovanog kriminala. Međutim, efekti toga se umanjuju. Recimo, kaže se - privremeno ili trajno je oduzeta imovina u vrednosti od više miliona evra. Nije više miliona evra nego 350 miliona evra. Dakle, to nije više miliona evra, radi se o ogromnoj sumi, radi se o ogromnoj imovini i radi se o Vladi koja se prvi put uhvatila u koštac sa ovim delom, odnosno sa ovim krivičnim delima. Drago nam je, ponavljam, drago nam je što ova Vlada pravi kontinuitet u tom smislu i smatram da ne treba da umanjuje dostignuća prethodne vlade koja je krenula od nule.
Kada su u pitanju pojedine odredbe, pre svega, zakona koji se tiče oduzimanja imovine stečene vršenjem krivičnih dela, član 2. smatramo propustom zakonodavca. Zašto nije predvideo da se ovaj zakon može odnositi i na krivično delo terorizma iz člana 391. Krivičnog zakonika, već je predvideo da se oduzimanje imovine može vršiti samo usled pokretanja postupka ili osuđivanja za krivično delo finansiranja terorizma? Smatram da ovo jeste nedostatak.
Kao nedostatak bi se mogla uzeti činjenica da ministar unutrašnjih poslova rukovodi jedinicom koja se bavi poslovima čuvanja, odnosno raspolaganja oduzetom imovinom, a prethodno je stajao stav da se to radilo po pribavljenom mišljenju republičkog javnog tužioca koji jeste druga zainteresovana strana u ovom postupku, i ne znam zbog čega je to izuzeto.
U stavu 4. Predloga zakona je predviđeno da u poslovima upravljanja oduzetom imovinom, Direkcija može da ugovara usluge u skladu sa aktom ministra nadležnim za poslove pravosuđa. U važećem zakonu ne postoji ova odredba, što je izazvalo brojne poteškoće u radu Direkcije. Ova odredba će znatno olakšati rad Direkcije. U tom smislu, smatram da je ova odredba korektna.
Sporan je član 56. gde Direkcija može bez odobrenja nadležnog suda da otuđi imovinu. To može izazvati određene pravne, odnosno ustavno pravna pitanja.
Kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, radi se više o tehničkim odredbama koje nesumnjivo popravljaju zakon, ali se ne radi o suštinskim izmenama koje su dugo najavljivane. Računamo da i na ovaj način novi ministar potvrđuje da su prethodni zakoni bili kvalitetni.
Imajući sve ovo u vidu, poslanička grupa DS će u danu za glasanje sa zadovoljstvom podržati zakon koji se tiče posebnih mera za sprečavanje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima – Marijin zakon. Dakle, sa zadovoljstvom. Smatramo da to jeste doprinos u borbi protiv ovih krivičnih dela koja su izuzetno društveno opasna.
Ostali zakoni jesu kozmetički, ne pružaju previše novina i smatram da su samo potvrda da je DS radila kvalitetno u ovoj oblasti, a nikako nisu neka novina koja bi trebala da predstavljaju novi kvalitet. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović Plavšić. Izvolite.

Zahvaljujem se.

Da li je koleginica možda bila prijavljena pre mene ili ne? (Ne.)

Poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo, URS će podržati sve zakone koji su danas na dnevnom redu, imajući pre svega u vidu borbu protiv korupcije i kriminala, i sa dubokim uverenjem da ovi zakoni doprinose efikasnoj borbi protiv korupcije i kriminala.

Kada to kažem mislim i na zakone koji donose, mahom, usaglašavanje sa nekim promenama koje su u međuvremenu nastale, ali i sa novim zakonom o oduzimanju imovine stečene kriminalom.

Do usvajanja ovakvog zakona 2008. godine i njegove primene 2009. godine, za koji smo takođe glasali i podržali ga, Srbija je bila vrlo zgodno mesto za bavljenje kriminalom. To je bio prilično unosan posao, jer se često dešavalo da i nakon odsluženja zatvorske kazne, kriminalce čeka bogata imovina, porodica sa jahtama, kućama, i sklonjenim novcem, i to je zaista bio jedan loš model i veoma loša poruka države.

Stvari su se od onda promenile. Činjenica je da je zakon imao efekte, ali naravno podržavamo nastojanje da sve ono do čega je došlo u primeni zakona, a primećeno je kao nedostatak, otkloni ovim novim zakonom, kao i da se proširi obim dela na koje će se ovaj zakon odnositi.

Dame i gospodo, ono o čemu danas želim da posebno govorim je zakon koji ima jedan suvoparan pravnički naziv, a koji se zove Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode maloletnih lica. Emotivno i ljudski, taj zakon svi zovemo "Marijin zakon".

Verujem, dame i gospodo, da je poražavajuće za jednu državu i da je veoma tužno za jedan parlament kada on mora da donese zakon imenom jednog deteta. Bilo bi dobro da donosimo zakone koje zovemo imenima dece koja su u njihovom životu donela neku radost, unapredila njihov život ili živote njihovih vršnjaka. Nažalost, to se ne dešava, i ne samo u Srbiji. Kada se zakoni zovu imenom nekog deteta, onda to znači da je to dete žrtva i da je ono položilo život za donošenje ovakvog jednog zakona.

Da li bi bilo bolje da se ovaj zakon, kao u Americi, zove – "Veterling zakon", po malom Džejkobu, ili da se zove "Meganin zakon", po maloj Megan koja je, takođe, stradala usled ovakvog zločina? Da li bi nam bilo lakše? Ne bi sigurno. Nigde u svetu nijedno dete ne treba da strada da bi se pravni sistem njegove države ili sveta unapredio.

Ostaje činjenica da smo ovaj zakon mogli da donesemo ranije, imajući u vidu da je on u Americi postajao od 1994. odnosno 1996. godine i da postoji u brojnim drugim zemljama. Trebalo je da ga donesemo ranije, ali ne prošle godine. Kamo sreće da smo ga doneli pre 2010. godine. Ostaje nam upit da li bi mala Marija danas bila živa? To nikada nećemo znati, ali ostaje nam obaveza da ubuduće brže reagujemo u ovakvim slučajevima i ne čekamo da se zlo desi da bismo ga predupredili.

Dame i gospodo, ovo je zakon koji izaziva brojne emocije i niko od nas ne može o njemu da govori bez emocija. On izaziva i burne emocije u javnosti i na blogovima možete naći razne predloge o kaznenim merama nad zločincima, kada su u pitanju seksualni delikti nad decom, od predloga metak u čelo, smrtna kazna, doživotna robija, do kastracije. Ima mnogo bure, ima mnogo emocija. Kriminolozi i krivičari nas ipak upozoravaju da treba biti razuman, da treba videti koji su efekti ovakvih zakonskih rešenja i da je naš cilj, ne osveta, ne gađenje, ne strah, nego da je naš cilj pre svega sprečavanje vršenja ovakvih dela u budućnosti.

Dakle, govoriću o nekim kontraverzama koje se postavljaju kada razmišljamo na ovakv način. Pre svega, kakva je kaznena politika i koja je to kaznena politika koja će dovesti do umanjenja vršenja ovakvih krivičnih dela. Da je u Srbiji ona blaga, mislim da se slaže većina nas. Kada su izmene Krivičnog zakonika bile na dnevnom redu, predlagala sam strožu kaznu kada dođe do smrtnog ishoda usled silovanja nad detetom. Nažalost, tada taj amandman niste usvojili, i pozivam vas gospodine ministre da sledećom prilikom razmislimo još jednom o tome da se u takvim slučajevima predloži najstroža moguća kazna.

Zastarevanje, to svakako jeste bolno pitanje. Ne može da zastari jedan takav zločin. Kao zločin protiv čovečnosti, ne može da zastari, jer deca su najosetljivija bića. Ono što se desi u njihovom detinjstvu trajno obeležava njihove živote, trajno obeležava naše društvo, da se razumemo, jer seksualni zločini nad decom nisu tako malobrojni kako se nekad čini, jer svi znamo da se prijavljuje samo vrh ledenog brega. Dakle, zastarevanje moramo menjati. Sve žene u parlamentu složile su se da će zajedno raditi na tome i verujem da ćemo svi podržati amandmane koji donese ovakvo jedno rešenje, pogotovo ako imamo u vidu da žrtva, maloletna žrtva od osam godina, deset godina, dvanaest godina, ne može da prijavi zločin u roku od šest godina. Ne može da ga prijavi. Vama je poznato da većina evropskih zemalja ima drugačija rešenja i ta rešenja moraju biti ugrađena i u naš pravni sistem.

Da li je moguća rehabilitacija zločinaca koji izvršavaju ovakva krivična dela? Podaci govore da se jako često radi o povratnicima i ja se sa tim slažem. Da li je potpuno nemoguća rehabilitacija? Ne verujem, svako mora da dobije svoju šansu.

Ovaj zakon ne tretira počinitelje koji su u porodici. Najveći broj seksualnih zločina nad decom izvršavaju očevi, očusi, usvojitelji, lica kojima su deca poverena na staranje, lica koja rade u domovima za nezbrinutu decu. Dakle, poznati počinitelji. O njima moramo misliti kada govorimo o ovom zakonu.

Kastracija, još jedno veoma kontraverzno pitanje o kome je danas bilo reči. Da li je kastracija lečenje? Nije lečenje. Da li ona dovodi do smanjivanja zločina? Nemamo potpuno tačne podatke. Podaci su takođe kontraverzni. Neki kažu – da, u potpunosti, a neki kažu – ima recidiva do 83%, čak i kada se uradi hemijska kastracija. To je jedno pitanje o kome se mora ozbiljno razgovarati.

Moram da postavim još jedno bolno pitanje za naše društvo. Da li smo mi društvo koje, sa jedne strane, burno, emotivno reaguje i predlaže metak u čelo, a sa druge strane, da li smo mi društvo koje je sklono da toleriše ovakvu vrstu zločina? Da li imamo dvostruke aršine u odnosu na to ko je počinilac ovakvog krivičnog dela?

Da li jednog počinioca nazivamo monstrumom, zveri, životinjom, a drugog nazivamo oče, samo zato što on pripada jednoj organizaciji koja uživa visoko poverenje u Srbiji? To je nedopustivo.

Ovih dana u javnosti se pojavio još jedan slučaj. Kako je moguće da je poznati pevač, estradni umetnik, neću ga nazvati gospodinom, priznao da je imao vezu, pa onda kaže da je to bila planktonska veza sa 14-godišnjom devojčicom? Kako je moguće da je to okruženje tolerisalo? Sada vidimo da su mnogi iz okruženja te devojčice znali za to. Kako je moguće da se ta vest pojavila kao izabrani deo programa jednog rijaliti šoua, koji takođe neću da pominjem, mada mislim da zaslužuje pominjanje u negativnom kontekstu?

Da li ćemo i dalje biti fanovi takvih estradnih izvođača, slušati njihovu muziku, a zgražavati se nad iks, ipsilon zverima koji ganjaju našu decu? Mislim da o tome svemu treba da razmišljamo. Mislim da treba da se podiže svest u društvu o tome da svaki počinilac ovakvog dela mora biti kažnjen na jednak način, bilo da je to slučaj u porodici, kada se radi o očevima, bilo da je to slučaj u crkvi, kada se radi o sveštenim licima, bilo da je to slučaj o veoma poznatim estradnim umetnicima ili o potpuno nepoznatim počiniocima.

Kakvi su efekti mera koje ovaj zakon donosi po iskustvima drugih država koje imaju ovakve mere? Takođe, kontraverzni. Neki podaci kažu da se čak 63% novih slučajeva pojavljuje u zajednicama koje jesu informisane o tome da u njihovom komšiluku živi neko ko je već izvršio ovakvo krivično delo. Neki čak kažu da mere, evidencije i javnog prepoznavanja počinioca krivičnog dela mogu ubrzati njegov recidivizam, usled straha, izolacije, stida, odbačenosti koju on doživljava u toj zajednici. Neki kažu, ne neki, istraživači koji su se time bavili kažu da objavljivanje identiteta počinioca koji živi u okruženju dovodi do manjeg broja prijavljenih slučajeva. Ovde se pre svega misli na one slučajeve koji se dešavaju u porodici, jer su posledice veće. O ovome takođe treba razmišljati kada donosimo ovaj zakon.

No, to ni na koji način ne umanjuje značaj ovog zakona. Ovo su samo pitanja za eventualno razmišljanje o usvajanju amandmana koje su narodni poslanici predložili, a po onome što sam videla ima jako puno dobrih amandmana.

Ujedinjeni regioni Srbije i ja u punoj meri podržavamo ovaj zakon, pre svega, zbog toga što on jasno kaže da nema ublažavanja kazne za ove počinioce i da nema uslovnog otpusta za njih. Prestanak javne funkcije i prestanak rada sa decom je nešto što mora da se podrazumeva u ovakvim slučajevima. Nemogućnost obavljanja javne funkcije ili zasnivanja radnog odnosa traje 20 godina po odredbama zakona.

Predložila sam amandman koji predviđa 40 godina trajanja zabrane, jer smatram da neko ko je imao 25 ili 30 godina kada je osuđen možda može doći u situaciju da posle 20 godina ponovo radi sa decom. Mislim da nema potreba, tu se slažem sa koleginicom Radović, koja je predložila da to bude trajno. U saglasnosti sa našim pravnim sistemom sam predložila da to bude najstroža kazna koju mi imamo, a to je 40 godina.

Mislim da će ona pokriti kompletno ono što sam želela da postignem.

Naravno, podržavam sve posebne mere, obavezu da se počinilac svakog meseca do 15. u mesecu javlja policijskoj upravi, odnosno Zavodu za izvršenje zatvorskih sankcija, zabranu posećivanja mesta gde se okupljaju deca, obavezu savetovanja. Tu takođe imam jednu dilemu – da li imamo dovoljan broj savetovališta koja su osposobljena, akreditovana da se bave ovakvom vrstom terapije, da li ih imamo u malim mestima, kako će to biti regulisano? To pretpostavljam da će biti naknadno rešeno, ali to je takođe nešto što izaziva dilemu u primeni zakona.

Par zamerki koje sam imala odnose se, pre svega, na maloletne počinioce. Pretpostavljam da ste možda videli moj amandman. Moja dilema je - da li maloletni počinioci ovih krivičnih dela takođe potpadaju pod ove mere i da li to znači da, ako je neko sa 15 godina, recimo, osuđen na neku vaspitnu meru zato što je, recimo, naveo neku svoju vršnjakinju da prisustvuje polnom činu, a to je jedno od dela koje se sankcioniše, da li će se i na njega odnositi mera da 20 godina, odnosno 40, kako sam ja predložila, ne može da radi sa decom?

Dakle, to je nešto o čemu bih volela da pričamo kada budemo pričali o amandmanima. Dakle, u duhu zakona o maloletnim počiniocima krivičnih dela, u duhu moguće rehabilitacije najmlađih počinioca krivičnih dela, predlažem da oni budu izuzeti iz dejstva ovog zakona. Naravno, kada se radi o starijim maloletnicima koji su osuđeni za najteže kazne i svim odraslim licima, predlažem pooštravanje kazni, kao što sam već rekla.

Posebne mere koje će sud ispitivati na svake četiri godine ili na dve godine, po zahtevu lica koje je podvrgnuto ovim merama, su takođe nešto što se možda može jednim delom unaprediti, pre svega, imajući u vidu različitu težinu krivičnih dela. Neke zemlje su to na taj način rešile i mislim da bi bilo možda bolje da smo u odnosu na to doneli jedno zakonsko rešenje, dakle, u odnosu na težinu krivičnog dela, jer, podsećam, krivična dela se kreću od nedozvoljenih polnih radnji do silovanja itd. Dakle, ovo bi trebalo rešiti u odnosu na težinu krivičnog dela, a ne ostavljati sudu mogućnost da na svake četiri godine preispituje i eventualno oslobađa ovih obaveza nekog počinioca. Mislim da to ne treba da bude diskreciona odluka suda, već da treba da bude rešeno zakonom, opet kažem, u odnosu na težinu krivičnog dela.

Obaveza obaveštavanja sredine u kojoj se nalazi počinilac ne postoji u ovom zakonu. Ona je zakonima koje sam navela u nekim drugim zemljama predviđena i kreće se od toga da, uz vođenje evidencije, postoji obaveza da policijska uprava obavesti komšiluk ili grad u kome se nalazi izvršilac ili povratnik u izvršavanju ovakvog krivičnog dela, da obavesti roditelje, kako bi oni znali da se u njihovom kraju nalazi takav zločinac.

Kod nas ne postoji obaveza. Mi ćemo imati evidenciju i na zahtev poslodavaca ili tužilaštva ili policije, oni će imati uvid u ovu evidenciju, ali obaveza obaveštavanja ne postoji. Mislim da je to takođe moglo biti rešeno i da je mogla postojati neka vrsta obaveze.

Potpuno sam svesna toga da je ovaj zakon usaglašen sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i, kao što sam već rekla, ne mislim da je nužno obelodaniti identitet počinioca. Međutim, Evropski sud za ljudska prava, u svojoj praksi, donosi odluke u kojima, ceneći interes i sredine, odnosno zaštite dece i zaštite tajnosti podataka, preporučuje meru kojom bi bilo moguće obavestiti da se u određenom kraju nalazi počinilac, ali ne i izneti njegov identitet, dakle, o kome se tačno radi, pa se pretpostavlja da bi, u tom slučaju, roditelji, nastavnici i oni koji se bave decom i sama deca, mogli biti oprezniji.

Evo, to su neka pitanja i ideje koje sam imala vezano za ovaj zakon. Još jednom želim da naglasim da je on odličan korak u prevenciji izvršavanja ovakvih krivičnih dela i potpuno sam ubeđena da će ovo biti zakon koji će biti donesen glasovima 250 narodnih poslanika, jer ovo nije samo zakon koji dugujemo Mariji, ovo je zakon koji dugujemo svoj našoj deci i ovo je zakon koji nosi imena sve dece u Srbiji. Hvala vam.