Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Gospođo predsedavajuća, gospodine Stefanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, SPO je zadnjih godina vodio kampanju pod sloganom "Prva porodica, porodica na prvom mestu". Želeli smo tom kampanjom da ukažemo na katastrofalnu demografsku situaciju, na katastrofalni pad nataliteta i čini nam se da je tema da li će u Srbiji biti održana ili neće biti održana gej parada, kako će ona proteći, ko će biti za, ko će biti protiv, bila u medijskom smislu isturenija tema i angažovanija od ove teme koja je mnogo bitnija.
Kao poslanik u ovom parlamentu sam nekoliko puta postavio pitanje Vladi ukazujući na ono što kažu demografi, što kaže SANU, što kažu svi koji se bave ovom problematikom, a to je da ova Vlada mora da uradi ono što nisu uradile mnoge prethodne Vlade, da mora da u svakom segmentu svoga delovanja, u okviru nadležnosti skoro svakog ministarstva, preduzme niz mera za poboljšanje nataliteta, za poboljšanje položaja porodice i za poboljšanje demografske situacije u Srbiji koje je izuzetno loše. Nekoliko puta sam ukazivao na ono što je predlagač rekao, a to je da, nažalost, u poslednjih 10 godina u Srbiji u 360 sela nije rođeno ni jedno dete, da demografi ukazuju da će, ako država ne preduzme niz sveobuhvatnih mera, u narednih pet godina nestati sa geografske mape Srbije 25% sela ili 1.200, da smo po starosnoj strukturi stanovništva najstarije evropsko društvo, da imamo više lica starijih od 65 godina nego mlađih od 15 godina.
Nije taj problem nastao juče. U Srbiji nedovoljno rađanje dece se beleži još od sredine 20 veka, posebno od 1971. godine kada je za 20% bila manja stopa rađanja od potrebe za prostom reprodukcijom stanovništva u Vojvodini, a oko 15% u ostatku Srbije. Nisko natalitetna područja se posebno javljaju u devedesetim godinama, gde se karakteriše jasan pad rađanja. Samo od 2000. do 2005. godine imali smo u toj eri javljanje nade, opravdane nade, da će Srbija što pre postati normalna zemlja, što pre preslikati na svoje društveno stanje sve ono što je dobro u najrazvijenijim zemljama sveta. Imali smo taj blagi porast rađanja, porast nataliteta.
Međutim, upravo nizom mera koje su preduzele tadašnje vlade, od katastrofalnih privatizacija, od katastrofalnog Zakona o radu, od katastrofalnog odnosa ljudi koji su kupovali preduzeća, pre svega, prema radnicama koje su bile izložene raznoraznim neprijatnostima i uslovljavanjima prilikom dobijanja posla. Jedno od uobičajenih pitanja – ako planirate da rađate decu, recite nam otvoreno. To je išlo u pravcu - nećemo vas primiti u radni odnos. Bilo je i drugih primera, pozitivnih primera, ali su oni bili usamljeni i mogu da istaknem jedan pozitivan primer iz jedne ugledne kragujevačke privatne kompanije. Radnica je položila sve testove, prošla sve razgovore, pokazala se kao najbolji kandidat. Danom zasnivanja radnog odnosa, došla je kod poslodavca i rekla je da neće moći da počne da radi zato što je ostala u drugom stanju. Poslodavac joj je čestitao i rekao – neka je tebi sa srećom, ti si primljena u radni odnos i da rodiš što više dece.
To treba da je u moralnom smislu ponašanje koje bi trebalo da bude uobičajeno, ali nažalost nije. Nije i zbog onoga što sam danas ukazao kada sam pričao o nekoj drugoj temi, a na šta ukazuje SPO svih ovih godina. Nije ovo samo zadatak Vlade. Ovo je zadatak institucija, zadatak medija, zadatak svih ljudi koji utiču na kreiranje mišljenja javnog mnjenja. Mi paralelno sa, kažem, tom snažnom kampanjom, da li će biti ili neće biti gej parade, imamo na nacionalnim televizijama emisije koje promovišu nešto drugo. Mislim da Ministarstvo kulture i nadležna ministarstva i RRA moraju preduzimati niz mera u sprečavanju slanja negativnih poruka javnosti.
Kažem, više smo imali promocije trenutka istine, gde su se pojavljivali razni duševni bolesnici u poodmakloj fazi duševne bolesti, od promocija rađanja, od promocija pomoći trudnicama, porodiljama, od upozoravanja na to da je katastrofalna situacija što se tiče demografskog pražnjenja još gora posle 2000. godine u jugoistočnoj Srbiji, u istočnoj Srbiji, ali i u mojoj Šumadiji, kao i u razvijenijoj Vojvodini.
Zbog toga će SPO i DHSS ovo podržati sa obe ruke, ali očekuju i od ostalih ministarstava, a to smo rekli i ministru poljoprivrede, upravo ukazujući na njegov resor i na obaveze ministarstva da preduzme ono što su uradila druga ministarstva poljoprivrede u zadržavanju stanovništva na selu, u sprečavanju demografskog pražnjenja, a to se pre svega tiče većih podsticajnih mera.
U razvijenim evropskim društvima ili nama susednoj Sloveniji na selima imate domove zdravlja, ambulante makar, pošte, obdaništa. Situacija u Srbiji je drugačija. Ovo su sve dobre mere. Ovo su jako dobre podsticajne mere. Ovo je dobra poruka koju mi zajednički šaljemo javnosti, ali ako se sve zadrži samo na ovim merama, mi nećemo imati neko bitno poboljšanje stanja u ovoj oblasti.
Istovremeno, mi smo 2008. godine doneli Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom i Strategiju podsticaja rađanja, koja je imala osam pravaca i 70 pojedinačnih mera. Međutim, nekako istovremeno sa donošenjem ove strategije nastupila je, nažalost, svetska ekonomska kriza i mnoge planirane mere nisu sprovedene.
I u prethodnoj Vladi sam ukazivao tadašnjem ministru zdravlja da je sramota za državu da jedna medijska kuća "B92", svaka čast medijskoj kući "B92", želim u ime naših političkih stranaka da im iskažem zahvalnost, kao i Fondaciji "B92" koja je vodila kampanju i još uvek vodi "Bitku za bebe", gde su obezbedili preko 100 inkubatora, ali smo mi smatrali da je to pre svega obaveza države, a zatim moralna obaveza i raznoraznih fondacija i medijskih kuća, ali i onoga što se u Srbiji zaboravilo, a što je krasilo velike i ugledne trgovce, privrednike, industrijalce pre Drugog svetskog rata - ktitorstvo, zadužbinarstvo, fondacije, dobrovoljni prilozi.
Ovde i širom gradova Srbije danas možemo videti zgrade, evo i nedaleko od nas u Takovskoj ulici gde je smeštena Skupština opštine, a to je Fondacija generala Srđana Srećkovića. U jednom selu pored Čačka, selu Bresnica, škola je zadužbina generala Marka Katanića. Da ne pričam o zadužbini Ilije Kolarca i o svim ostalim zadužbinama širom Srbije. Da ne pričam o domovima za decu, siromašnu decu bez roditelja. Čak je postojalo pozitivno takmičenje industrijalaca i bogatih ljudi koji su smatrali, ako su zahvaljujući društvu i državi stekli određeno bogatstvo, da je sramota da ga ne daju, makar jedan deo bogatstva, u humanitarne svrhe. Tu vrstu promocije, tu vrstu vraćanja normalnoj srpskoj desnoj Srbiji, očekujemo i od ove Vlade.
Naravno da i ovaj zakon o radu sa svim svojim nedostacima, a nedostaci se pre svega tiču i samih odredbi zakona i do ovih izmena jako lošeg položaja porodilja i trudnica, ali se tiču i jedne totalne inertnosti inspekcijskih službi, pre svega službi, odnosno inspekcija koje se bave problematikom iz radnih odnosa. Znate li koliko smo puta, verujem, svi mi narodni poslanici imali primera da dođe trudnica ili porodilja koja je dobila otkaz? Obratila se inspekcijskoj službi, otkaz je često donet uz kršenje zakona, ali šta? Inspekcije ili ne reaguju ili kasno reaguju ili su nezainteresovane, a porodiljama i trudnicama je jedino ostajao dug i neizvestan sudski spor, što verujem da će sa ovim izmenama biti u manjem obimu.
Bez obzira što sada Zakon o radu, naravno, promoviše i podržava i porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta i radi nege deteta sa posebnim potrebama, što imamo jednokratnu pomoć porodiljama, što imamo dečije dodatke itd, čini mi se da će, s obzirom na velike demografske i probleme u natalitetu, ova mera dati svoj puni efekat samo u sadejstvu sa svim ostalim merama Vlade.
Neko je ovde pomenuo i skidanje sa pozitivne liste lekova koje su potrebne trudnicama radi održavanja trudnoće. Eto još jedne mere koju može u nizu svojih mera, u okviru svoje nadležnosti preduzeti ministarka zdravlja. Odavde želim da pošaljem poruku ministarki zdravlja, da i ona, ne samo ministarka zdravlja, nego svi ministri u okviru svojih nadležnosti učine sve ono što treba da se uradi da ne bismo više imali posle svakog popisa, ne 311.000 manje stanovnika, nego ako se ovako nastavi, mi ćemo za 10 godina imati mnogo manje stanovništva nego što ga imamo danas. Sa druge strane, merama demografske politike mi treba da sprečimo toliki priliv stanovništva u gradove i pražnjenja sela, jer samo demografi procenjuju da Beograd na godišnjem nivou dobije između 40 i 50 hiljada stanovnika, što je veliki pritisak na radna mesta, na stambeni prostor, na saobraćaj itd, a sa druge strane imamo totalno ispražnjena područja.
Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije smatraju da svaka vlada i svaka vlast koja brine o tim običnim građanima, o njihovim svakodnevnim problemima, koja ima taj jedan ljudski odnos, gde građanin oseća da država o njemu brine, ima šansu da uradi nešto ozbiljno, ima šansu da bude poštovana, ima šansu da povrati ugled države.
Ono što je vidljivo u našem parlamentu i, čini mi se, što je za svaku pohvalu, to je da iz godine u godinu ovaj parlament postaje sve ozbiljniji. Ne zaboravimo, do pre neku godinu smo mi ovde imali sve i svašta. Do 2000. godine su čak mnogi poslanici dolazili naoružani u parlament.
Prema tome, ovo je sve dobar put ka stvaranju jedne ozbiljne države, ka izgradnji jednog ozbiljnog sistema koji može pomoći i podizanju nataliteta i poboljšati položaj žena, ali i svim ostalim merama politike i spoljne politike i otklanjanjem svih prepreka na našem putu ka EU. Dovlačenjem investitora i ekonomskim snaženjem našeg društva mi možemo očekivati rezultat koji treba da očekujemo.
Svetska zdravstvena organizacija u definiciji zdravlja, pored onog fizičkog i mentalnog zdravlja, kaže da je za zdravlje stanovništva potrebna i ekonomska stabilnost. Ekonomska stabilnost je potrebna trudnicama i tokom trudnoće, jer ne zaboravimo da je i taj penetralni život u stomaku majke jako bitan. Jako je bitno da li je tada majka u dobrom raspoloženju, da li je ekonomski sigurna, da li je raspoložena, za psihofizički i sav ostali budući razvoj, a posebno kasnije kada se dete rodi, kada dođe na ovaj svet. Ekonomska situacija, prijatno okruženje, pozitivne poruke iz društva, pozitivne poruke iz porodice najbolje utiču na zdrav psihofizički razvoj pojedinca.
Pošto je danas bila i tema onaj tzv. "Marijin zakon", i socijalni psiholozi i klinički psiholozi ukazuju upravo da te zapostavljene ličnosti, zapostavljena deca, deca koja su bila izložena raznim zloupotrebama i maltretiranjima, nažalost kasnije idu i sa one strane zakona. Upravo je iz te vrste populacije nažalost najviše onih o kojima smo danas pričali u negativnom kontekstu. Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije nikada neće imati problem da sve pozitivne inicijative sa bilo koje strane u ovom pravcu podrži. Hvala.

Izvolite, Nebojša Stefanović.

Ja bih iskoristio priliku da se zahvalim gospodinu Čikirizu na korektnim i konkretnim predlozima o budućim koracima.
Mislim da je to stvar o kojoj treba da razmišljamo, dakle, ne samo o promenama koje se tiču Zakona o radu, nego kada se tiče i zdravstvene zaštite, naravno, da izjednačimo trudnice u smislu njihove zdravstvene zaštite i u smislu finansijskih obaveza koje imaju u tom procesu. Kao što znate, nije isto u kom delu Srbije živite i nije ista zdravstvena zaštita u svim zdravstvenim institucijama i to je nešto na čemu ćemo svi zajedno morati da radimo. Jednostavno, to su promene na kojima moramo da insistiramo, kao što su ove promene Zakona o radu koje faktički sprečavaju diskriminaciju žena, koje faktički omogućavaju da one imaju normalan radni odnos.
Kao što ste dobro primetili, nije to samo posle porođaja i u prednatalnom periodu, dakle, kada ženi treba mir, stabilnost, kada treba jedan osećaj, da je makar sigurna da će je posao čekati, da taj posao ima u periodu dok se ne porodi i dok neguje dete. Naravno, vi znate šta se sve dešava, šta je sve potrebno od sredstava posle porođaja, od različitih medicinskih zdravstvenih preparata, opreme za decu, pelena, specijalne hrane, hrane za dohranu, mleko koje se koristi kao dohrana, a to su ogromni izdaci i tu moramo nalaziti načine i mislim da treba da razmišljamo svi o sledećem budžetu Republike Srbije, treba za narednu godinu da se potrudimo da pronađemo sredstva koja ćemo usmeriti i u jednu ovakvu vrstu pomoći. Šta je, ako ne zaštitimo budućnost Srbije, ženu, decu, majke porodilje, trudnice, ako to ne učinimo, mislim da je pitanje da li sve ovo ostalo ima nekog smisla, sve što radimo.
Hvala vam na konstruktivnim predlozima i na korektnom izlaganju.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Vujić.

Gospođo predsedavajuća, gospodine predsedniče Skupštine, predlagaču ovog zakona, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega majke i žene, one kojima je ovaj zakon namenjen, kada govorimo o ovom zakonu, ne postavlja se pitanje da li će poslanička grupa JS podržati ovaj predlog.
To se podrazumeva. Zašto? Zato što od 2004. godine kada smo i osnovali stranku upravo se bavimo ovakvim temama i gde god imam priliku da pokažemo naš uticaj u lokalnoj vlasti, mi to sprovodimo u delo.
Primer za to je grad Jagodina gde se rađa više dece od republičkog proseka i gde za razliku od velikog broja gradova i opština, bela kuga ne može da se izbori sa programom koji mi sprovodimo. Meni je ovih dana bio simpatičan naslov u novinama kada ovo nismo nazvali zakon o radu, tj. kada je gospodin Stefanović rekao da je ovo zakon o zaštiti trudnica i porodilja i sa ovim izmenama, mislim da upravo to i postižemo i da je to možda jedan od najbitnijih zakona koji smo u skorije vreme glasali, jer je to zakon koji se bori za Srbiju, bori se protiv bele kuge.
Na žalost, mi danas pričamo o ženama koje su u radnom odnosu, a veliki broj njih nema ni priliku da dobije posao i treba da postavimo pitanje sistemu šta se dešava sa njima, kako se to rešava u gradovima gde JS ima neki uticaj, reći ću vam u toku svog izlaganja.
Statistika govori da je više od 93% slučajeva otkaz ugovora o radu, upravo prouzrokovan korišćenjem porodiljskog odsustva.
Ono što ću sada da pročitam je otprilike nekako najuprošćenije to što mi danas radimo i šta je to što je bitno, što građani trebaju da shvate, jer ja sada dok rasprava traje, dobijam veliki broj poruka gde ljudi pitaju šta je to konkretno što smo promenili ovim izmenama.
Znači, dodavanjem novog člana 93a, promenom člana 187. koji podrazumevaju da trudnicama i porodiljama, kao i roditeljima koji koriste odsustvo radi nege ili posebne nege deteta, ne može biti raskinut radni odnos, a da će oni kojima u tom periodu ističe ugovor, imati zakonsku zaštitu. To znači da će ugovor morati da bude produžen po sili zakona, sve dok traje porodiljsko, trudničko ili odsustvo zbog nege deteta ili posebne nege deteta.
Novim članom 93a predviđa se da je poslodavac u obavezi da porodilji u toku prve godine od rođenja deteta obezbedi jednu ili više pauza u ukupnom trajanju od 90 minuta ili skraćenje radnog vremena od 90 minuta koje bi iskoristila za dojenje, ishranu deteta. Ovo se odnosi na porodilje koje se vrate na posao pre isteka zakonskog roka od godinu dana.
Znači, stari zakon koji smo do sada imali, kako je to neko pre mene rekao je otprilike bila neka legitimna zaštita onih koji direktno rade na uništavanju Srbije. Ne želim ovako da budem preoštar u prozivanju poslodavaca koji su se ogrešili o taj zakon, ali moramo da budemo realni i pošteni i kada razgovaramo sa njima, da žena kojoj se produži ugovor nekoliko puta, dobro radi svoj posao, a onda kada dođe na red neki sledeći put, a ona se kod svog poslodavca pojavi trudna, to onda bude njen jedini greh.
Ako je greh da u Srbiji žena bude trudna, onda nije ni slučajno da nam se dešava sve ovo što nam se dešava. Lično mislim da je ovaj zakon jedan od tih malih mehanizama koji mogu da pokrenu Srbiju, upravo u onome što je naš najveći problem, a to je borba protiv bele kuge.
U ovom trenutku, mišljenje Jedinstvene Srbije je da od ovoga nije više ni bitnije pitanje da li idemo brže ili sporije ka evropskim integracijama, kojom brzinom ćemo da rešavamo pitanje Kosova, jer ako ne rešimo pitanje bele kuge, sva ova druga pitanja postaju nevažna i prosto nećemo imati kome i za koga to da radimo.
Meni je isto tako žao što se vrlo brzo zaboravljaju predizborna obećanja svih nas koji sedimo ovde u ovoj skupštinskoj sali.
Ja sam neko ko je zajedno sa svojim kolegama ispred svoje stranke radio kampanju, obilazio veliki broj gradova i tamo sretao kolege iz drugih stranaka. Ono što je bilo simptomatično je da svi kada u kampanji nastupaju i pričaju upravo o borbi protiv bele kuge.
Nisam primetio da se posle izbora svi zadrže na toj liniji i da se bave rešavanjem tog problema. Ono čime hoću da se pohvalim i da drugima dam volju i da im kažem da šansa postoji, nije trenutak da treba da očekujete da vam sve uradi država, da to mora da uradi neki sistem.
Ovo je jedan od momenata i sistemskih rešenja i to je zakon, ali svi oni koji se bave politikom direktno i indirektno, a sada se pre svega obraćam gradonačelnicima, predsednicima opština i svima nama koji se nalazimo u ovoj sali, i nije problem da krenemo svi za tim primerom Jagodine i da upravo postignemo ono što je Jagodina uradila, a to je bila volja lidera na lokalu koji su imali mogućnosti da upravljaju svojom politikom.
Ja sam 2008. godine imao tu sreću da se uključim i da budem deo jedne izvršne vlasti u Vrnjačkoj Banji odakle i dolazim i mi smo imali prosto želju da pokušamo da preslikamo to što Jagodina radi kod nas u Vrnjačkoj Banji.
Naš budžet nije veliki budžet, naš budžet je u proseku sa svim budžetima Republike Srbije, ali ono što smo za razliku od mnogih imali, to jeste volja i imali smo odakle da preslikamo deo tih programa koji se bore protiv bele kuge.
Malo pre sam rekao da ovim sistemom, ovim zakonom rešavamo deo problema, rešavamo pitanje ovih žena koje rade i koje su do sada imale tu pretnju i gubile su svoj posao.
Kada se setimo da postoji mnogo veći broj žena koje uopšte ne rade, način kako možemo da im pomognemo je upravo ono što sprovodimo u ova dva grada, da smo napravili takav socijalni program da svakoj ženi godinu dana koja ne radi isplaćujemo porodiljsko odsustvo.
U Vrnjačkoj Banji, Jagodini, svako dete koje se rodi, od lokalne samouprave, to ste malo pre lepo rekli, niko to ne daje iz svog džepa, ali ovu priliku da daju iz tog nekog zajedničkog džepa imaju svi, ali to niko ne radi.
Znači, za svako dete koje se rodi, dobije se 1.200 evra. Za svako dete koje krene u školu, odvaja se novac da mu se kupi sve što mu je potrebno, da lakše može da prebrodi te prve troškove i da se ne izdvaja od druge dece, možda intelektualno da, kroz rad, ali da tog dana sva deca izgledaju isto, da svi koji završe četvrti, osmi razred i srednju školu o trošku lokalne samouprave idu besplatno na letovanja i još niz drugih stvari.
Znači, nismo mi čarobnjaci, nemamo čarobne štapiće u Jagodini, Vrnjačkoj Banji, ili nekim drugim gradovima gde imamo predstavnike JS, nego smo prosto inicijatori da u koalicijama sa kojima smo u vlasti, tražimo, zahtevamo i molimo, shvatite to kako god hoćete da se jedan ovakav program sprovede.
Oni koji lepo žive u nekom trenutku znaju da kažu – ovo je demagogija o čemu vi pričate. Ali, ja vam kažem, to je demagogija samo zato što možda lepo živite pa niste imali priliku da se sretnete sa ljudima kojima je ovo dnevni problem i sa ljudima kojima ova pomoć, kakva god bila, u životu mnogo znači.
Ovaj zakon je, između ostalog, borba za život. Neko je malo pre pomenuo i "Fond B-92", što je isto jedan od primera da ne mora sve da radi sistem. Sistem treba da radi, ali dajte da prihvatimo i tu inicijativu i to bila neka moja poruka večeras, na kraju ovog govora, a to je da se ipak ovim zakonom borimo za život.
Poslanička grupa JS će svakako podržati ovaj zakon u Danu za glasanje.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milorad Stošić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu kojim se vrše male izmene i dopune ovog zakona, mada ima potrebe da se ovaj zakon sveobuhvatno menja. Po informacijama iz Ministarstva rada, već postoji inicijativa da se ovaj predlog o izmenama i dopunama radi u celosti. Ove izmene i dopune Zakona o radu doprinose njegovom poboljšanju i zbog toga će poslanička grupa PUPS u Danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Nama iz PUPS je posebno drago što se ovaj zakon menja u delu oko rešavanja određenih pitanja koja se tiču trudnica i porodilja, jer se mi upravo zalažemo za ovu kategoriju naših sugrađanki. Naime, decembra meseca, kada je bila rasprava o budžetu Republike Srbije, mi smo podneli amandman kojim smo tražili da se budžetom obezbede sredstva za trudnice i porodilje i da im se obezbede primanja u iznosu 100% za sve vreme trudničkog odnosno porodiljskog odsustva.
Ovu prinadležnost primaju trudnice i porodilje Beograda i naša namera je bila da se sve trudnice i porodilje u Srbiji stave u jedan ravnopravni položaj i da sve imaju ista prava. Nažalost, nije bilo sluha za ovaj naš amandman i trudnice širom Srbije nisu stekle ista prava kao trudnice Beograda. Nadamo se da će se rebalansom budžeta ispraviti ova nepravda i da će trudnice i porodilje u celoj Srbiji imati isti tretman države Srbije i da neće biti trudnica prvog i drugog reda.
Ovim izmenama i dopunama Zakona o radu porodiljama se obezbeđuje bolja pozicija u delu brige o detetu kroz dopunu Zakona, članom 93a, kojim se poslodavac obavezuje prema porodiljama. Citirao bih taj deo, obzirom da je tema interesantna i da porodilje i trudnice prate ovaj zakon: "Poslodavac je dužan da zaposlenoj ženi koja se vrati na rad pre isteka godinu dana od dana rođenja deteta obezbedi pravo na jednu ili više dnevnih pauza u toku dnevnog reda, u ukupnom trajanju od 90 minuta ili skraćenog radnog vremena u trajanju od 90 minuta, kako bi mogla da doji svoje dete, ako dnevno radno vreme zaposlene žene iznosi šest i više časova. Pauza ili skraćeno radno vreme iz st. 1. ovog člana računaju se u radno vreme a naknada zaposlenoj po tom osnovu isplaćuje se u visini osnovne zarade uvećane za minuli rad."
Ovaj dodatak, odnosno ova dopuna zakona pruža priliku da poslodavac razmišlja o porodilji i detetu. Izmenom stava 2. člana 187. donekle je popravljen status trudnice i porodilje jer se ovim izmenama poslodavcu ne dopušta otpuštanje trudnice ili porodilje nakon isteka roka na koji je zaposlena, već se radni odnos produžava za vreme trajanja odsustva.
Kada govorimo o ovom zakonu, potrebno je napomenuti da je potrebno iz-vršiti suštinske izmene Zakona o radu, kako bi bio primenjiv i održiv. Istovreme-no, treba voditi računa da se usaglase složeni interesi tri interesne sfere, pre svega države, sindikata i poslodavaca i zakon uskladi sa evropskim i međunarodnim normativima.
Evidentno je da u ovom trenutku postoji politička volja da se problemi reše i da se ovi zakoni izmene. Već sada smo naglasili neke naše strahove, kako će se ponašati poslodavci u odnosu na ove izmene i dopune zakona i zato je bitno da se ovaj zakon suštinski i sveobuhvatno reguliše.
Pri njegovoj izmeni i dopuni, mora se u prvom redu voditi računa da se zakon donosi u interesu radnika i njihovih prava. Takođe, treba dati punu šansu za oko 750 hiljada nezaposlenih, koliko ima zvanično u Republici Srbiji, a realno verovatno i više. Od ovih 750 hiljada, bar dve trećine su žene. Prema tome, bitno je da se u tom delu razmišlja, kako bi se pre svega ženama omogućilo da budu u nekom ravnopravnom položaju sa ostalom populacijom.
Član 37. postojećeg zakona koji reguliše radni odnos na neodređeno vreme i njime je definisano da radni odnos na neodređeno vreme neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Ima raznih mišljenja i razmišljanja i predloga o dužini rada na određeno vreme od dosadašnjeg rešenja, od godinu dana do tri godine, što u stvari nije suština već bi trebalo da se ostvari suštinski odnos prema licima koja su zaposlena na određeno vreme.
Kada je reč o radu na određeno vreme, sasvim je jasno da su tu na šteti mladi ljudi koji rade u takvim uslovima. Oni u potpunosti zavise od volje poslodavaca i ne uživaju nikakvu zaštitu. Ima slučajeva da na određeno vreme ljudi rade više godina u tom statusu, kroz razne smicalice poslodavaca, formalnom promenom radnog mesta ili pravljenjem neke pauze itd.
Kada govorimo o toj godini, kada uzmemo za primer jednu trudnicu koja zbog specifičnosti trudnoće ili porođaja u jednogodišnje vreme trajanja radnog odnosa bude tri ili više intervala na poslu, odnosno na odsustvu, da li postoje ikakvi uslovi da radnica pokaže sve svoje sposobnosti, s jedne strane, a da poslodavac proceni njene mogućnosti, sa druge strane? Ova izmena zakona u tom delu je dobra, ali ne rešava status trudnice na neodređeno vreme.
Potrebno je razmisliti i o drugim zakonima koji, pre svega, rešavaju položaj trudnica. Postojećom zakonskom regulativom mi smo trudnice doveli u ponižavajući položaj da za vreme trudničkog ili porodiljskog odsustva budu plaćene 65%, što je nedopustivo, a stalno su nam usta puna bele kuge, smanjenja rađanja dece, izumiranja nacije, smanjenja nataliteta itd.
Kada govorimo o tim prinadležnostima za trudnice i porodilje, pre svega razmišljam o Zakonu o zdravstvenom osiguranju kojim je članom 46. definisano da su prinadležnosti za vreme korišćenja odsustva zbog trudničkog bolovanja ili porodiljskog 65% naknade od osnovne zarade. Mi smo prošle godine, decembra meseca, doneli novi zakon o zdravstvenom osiguranju i u delu člana 96, gde smo dodali dva stava i priznali smo mogućnost da ta nadoknada bude 100% za sve vreme tog bolovanja. Međutim, napravili smo, po meni, jedan nepromišljen gest što smo primenjivost tog člana stavili da bude od 1. januara 2014. godine. Nije dobro što smo celu jednu generaciju mladih majki stavili u situaciju da budu neravnopravne u odnosu na određene trudnice u Beogradu. Smatram da bi ovu nepravdu trebali da otklonimo rebalansom budžeta.
Poslanička grupa PUPS, nakon ove rasprave i rasprave u pojedinostima i eventualnog poboljšanja ovog zakona, kroz amandmane, u Danu za glasanje, podržaće ovaj zakon i glasaće za usvajanje ovog zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić. Izvolite.

Uvažena potpredsednice, gospodine Stefanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, nema nikakve sumnje da je vaša namera prilikom najave, izrade, onda i predlaganja ovih izmena i  dopuna Zakona o radu bila plemenita. U to ni jednog momenta nisam sumnjao.
Reći ću vam i da sam vrlo pažljivo pratio sve što ste u tom smislu radili od nekih vaših prvih najava da ćete se angažovati na ovom poslu, koje su usledile pre nekoliko meseci. U tom smislu ja i poslanička grupa LDP ne može ništa drugo da kaže, osim da pohvali takvu vašu ideju.
Ono u čemu je problem, zapravo moje pitanje vama je zašto ste odlučili da ovom poslu pristupite na ovaj način i da ipak sami izađete sa predlogom ovakvih dopuna zakona? Ne mislim da su vaši motivi pritom bili sporni, ali mislim da ste time onemogućili i drugim političkim partijama da se možda aktivnije uključe u ovo i da dođemo do mnogo boljih opsežnijih i delotvornijih izmena i radnog zakonodavstva, a možda u istom paketu i čitavog niza drugih propisa i propisa i praksi koji bi omogućili da svi oni problemi o kojima se danas ovde prilično jednodušno govori ili makar većina njih mnogo uspešnije reši.
Naravno da se slažem sa vama da je položaj žene generalno, a onda posebno mladih žena, žena koje planiraju trudnoću, one koje ih iznose ili one koje su porodilje, izuzetno težak. Naravno, to nije nikakvo čudo u zemlji u kojoj ima gotovo milion nezaposlenih, uz stalnu tendenciju rasta te stope u poslednjih nekoliko godina, koja ni u poslednjih nekoliko meseci nije zaustavljena, u zemlji koja ima tako nerazvijenu privredu, tako nerazvijenu ekonomiju, tako zaostale i gotovo ruinirane sisteme zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, do jedne mere i prosvetni sistem, konačno, gospodine Stefanoviću, nadam se da ćemo se u tome složiti, i društva u kome, nezavisno od količine novca kojim raspolažemo, i dalje postoji, nažalost, ne mali stepen mizoginije ili spremnosti da se žene generalno diskriminišu iz najrazličitijih razloga.
Kao što znate, mi smo u ovom parlamentu pre nekoliko godina usvojili kao jedna od evropskih zemalja i poseban antidiskriminacioni zakon. Meni je žao i danas, kao što mi je bilo žao i tada, što nisu sve političke partije u ovom parlamentu tada podržale taj zakon. Neke od političkih partija koje danas posebno insistiraju na potrebi da se ukine ili što je moguće više suzbije, iskoreni diskriminacija prema ženama su nažalost tada propustile priliku da to svoje opredeljenje najdirektnije iskažu glasanjem za generalni antidiskriminacioni zakon. Liberalno demokratska partija je kao opoziciona partija i tada, kao i sada, glasala za taj zakon.
Naravno da i u Zakonu o radu, u Zakonu o obrazovanju, u čitavom nizu drugih zakona mi moramo da pronađemo mehanizme kojima ćemo sprečiti diskriminaciju.
Gospodine Stefanoviću, mislim da grešite kada prilično kolokvijalno ove izmene zakona, pogotovo ovaj član 187, koji dopunjujete, posmatrate kao mehanizam koji će sprečiti diskriminaciju. Ovde postoji problem. Dakle, sadašnje zakonsko rešenje, koje vi želite da promenite, u praktičnom smislu u realnom životu otežava položaj žene, ali u onom smislu u kome se pojam diskriminacije ili zabrane diskriminacije koristi u pravu, tu nema diskriminacije. Može se desiti nešto drugo i zbog toga moja bojazan kod ovog zakona.
Još jednom vam kažem da smo mi u LDP dugo razgovarali o ovom zakonu i još ćemo o nekim pitanjima govoriti. Nadam se da ćemo do nekih odgovora doći i kroz ovu raspravu, ali bojim se da ste zanemarili, pogotovo kod intervencije u članu 187. Zakona o radu, eventualne opasnosti koje mogu da postoje i koje, nažalost, u određenom broju slučajeva mogu da dovedu do još drastičnije diskriminacije žena, pogotovo žena u određenom starosnom dobu, mlađih žena, žena koje još nisu rodile, a očekuje se da to planiraju i prosto se nalaze u životnom dobu kada je to realno očekivati. Zašto je to tako?
Vi ste u obrazloženju rekli, zbog čega sam vam na početku rekao da je možda bio bolji način da na širem frontu otvorimo raspravu, da ta rasprava bude javna, da ona ne bude prvo u ovoj sali, gde se svi na neki način obraćamo i svojim biračima ili potencijalnim biračima, nego da to bude jedna vrsta šire rasprave gde bi mogli svoju reč da kažu i civilni sektor, nevladine organizacije, mediji, sindikati, ali i relevantna udruženja poslodavaca. Gospodine Stefanoviću, u obrazloženju ovog predloga zakona na jednom mestu ste rekli da nema dodatnog opterećenja za poslodavce zbog toga što ovom izmenom poslodavac neće biti oštećen, jer se isplata zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, bez obzira da li je ona redovna ili je ona dodatna ili posebna i inače neisplaćuju iz sredstava poslodavca, nego iz javnih sredstava. Međutim, zaboravljate da iz vaše formulacije stava 2. odnosno izmene stava 2. koju predlažete, da je primena tog produženog ugovora o radu na određeno vreme vezana i za jedan period trudnoće same žene. Dakle, moguće je da nekoj ženi ističe ugovor o radu na određeno vreme koje je zaključila u drugom mesecu trudnoće. Ona će, po odredbama koje vi predlažete, imati produžen ugovor o radu sve do isteka onog perioda nakon porođaja. Uslovno rečeno, godinu i po dana ili nešto malo više od toga.
Taj period od trećeg do devetog meseca će finansirati ko, gospodine Stefanoviću? Mislim da je onda poštenije da brigu o porodici, o majci, o deci ipak vodi država, odnosno, kako vi ispravno kažete, poreski obveznici, ovo je njihov novac, a da se to ne prevaljuje na leđa poslodavaca. Zašto vam to kažem? Ne zbog toga što imam poseban senzibilitet prema potrebama poslodavaca, nego zbog toga što mislim da će postojanje takve odredbe destimulisati poslodavce da zapošljavaju mlade žene i da ćete onda imati praksu da će, pogotovo kod ugovora na određeno vreme, birati muškarce, starije žene, onaj deo stanovništva potencijalnih radnika za koje ne strahuju da će se na njih primenjivati ova odredba. Tu je onda vrlo teško da država interveniše. To bi bila prava diskriminacija, ali je problem što bi ona bila posredna.
Kao što znate, kod dokazivanje diskriminacije je najteže dokazati takvu diskriminaciju. Zbog toga i danas imamo toliko problema, vi ste tu u pravu kada govorite da se žene prilikom konkurisanja za posao susreću sa različitim oblicima diskriminacije, ali je veći deo te diskriminacije prosto nedokaziv ili teško dokaziv u praksi. Niko u svojoj odluci kojom bira koga će zaposliti ili izabrati na konkursu neće navesti da je to zbog što je neki drugi kandidat, odnosno kandidatkinja u drugom stanju ili očekuje da će brzo biti u drugom stanju. Zbog toga mislim da pogotovo ovo drugo rešenje, gospodine Stefanoviću, intervencija u članu 187. nije do kraja dorečena.
Možda bismo mogli da krenemo ovim putem, da damo neku vrstu uslovne, privremene podrške ovakvom rešenju, ali uz jasan dogovor ovde da ćemo odmah otvoriti ozbiljnu raspravu o promenama čitavog Zakona o radu zbog čega je to još neophodno.
Sadašnji Zakon o radu je na jedan način relikt prošlih vremena i prošlog sistema. U njemu je rad na određeno vreme, odnosno po ugovoru na određeno vreme percipiran kao izuzetak i to prilično redak izuzetak.
Gospodine Stefanoviću, vi i ja, verujem i ogromna većina narodnih poslanika razume u ovom trenutku da se to delimično već promenilo, a da će se daljim protekom vremena takva situacija još drastičnije promeniti. Sve će brojniji i češći biti ugovori o radu na određeno vreme, na račun tradicionalnog koncepta rada na neodređeno vreme.
Mislim da je bilo korisno u ovoj situaciji da otvorimo istim ovim izmenama zakona pitanje maksimalno dozvoljenog trajanja rada na određeno vreme. Mislim da bi ovo vaše rešenje bilo lakše sprovodivo da je, recimo, granica za trajanje ugovora na određeno vreme tri godine ili možda čak nešto više, nego kada je ona godinu dana. Vi ovako zaista stvarate situaciju u kojoj će neko ostati na produženom ugovoru o radu duže nego što je osnovno trajanje ugovora o radu na određeno vreme. To će destimulisati, još jednom vam kažem i na ovom primeru, prijem mladih žena u radni odnos, odnosno zaključivanje ugovora na određeno vreme, pogotovo što ovde nije precizirano.
Ova se situacija, gospodine Stefanoviću, u skladu sa nekom vrstom prirodnog ciklusa, može produžiti i nekoliko puta iz ovog osnovnog prvog ugovora, koji je trajao nekoliko meseci ili do godinu dana i onda ćete imati situaciju koja traje nekoliko godina, kao što sada postoje situacije u čitavom delu, pogotovo državne i javne uprave.
Vi ste potpuno u pravu, ja bih naravno bio srećniji da ste još više brojeva izneli u svojoj diskusiji, zbog toga što oni zaista jesu katastrofalni. Danas počinje upis u osnovne škole i u ovoj generaciji dece koja tokom 2013. pune sedam godine ima oko 74.000 budućih prvaka. Prošle godine je rođeno između 65 i 66.000 dece, to je enorman gubitak u potencijali. Vi ste ispravno govorili o situaciji da je ogroman broj, nekoliko stotina hiljada ljudi danas manje u Srbiji nego što je to bilo na popisu pre 10 godina.
Nije tačno da je ta razlika odnosno taj gubitak samo posledica činjenice da se manje rađa, to je tačno, ali nije to jedini razlog. Ogroman broj ljudi je u međuvremenu otišao iz ove zemlje i dalje odlazi iz ove zemlje. Ako vidite u koje zemlje oni idu vi ćete videti, gospodine Stefanoviću, da u mnogim od tih zemalja su pravila iz radnog zakonodavstva, recimo pravilo trajanja porodiljskog odsustva i nekih drugih prava slabija, kraća, da postoji prosto na zakonskom nivou manji stepen zaštite nego u Srbiji, a te zemlje nemaju tako izražene problem sa depopulacijom kao Srbija, u njima su radnici, pa i žene kao radnici zadovoljniji, neće dakle, biti da se svi problemi mogu rešiti ovakvim odredbama. I vi i ja ćemo se složiti da su postojale zemlje sa fenomenalnim fasadnim katalog socijalnih i ekonomskih prava a da su to u dugom vremenskom periodu, pa je tako delimično i danas u nekim zemljama, to zapravo društvo u kojem je stepen zaštite ili ostvarivanja tih prava mnogo manji, nego u onim društvima koja zovemo društva klasičnog liberalnog kapitalizma. Dakle, nije ključ problema u tome.
Koleginica iz SVM je govorila o različitim tendencijama, sukobima mišljenja, rešenjima, koja recimo postoje u zemljama, to je čitav evropski kontinent, dakle zemljama članicama Saveta Evrope, a možemo npr. da pogledamo i pravilo međunarodnih organizacija, recimo tog Saveta Evrope, vi ćete videti da njihova interna pravila koja su vezana za rad i radne odnose upravo imaju ovu odredbu koju vi želite da promenite ovim zakonom, dakle da ugovor, naravno, može da se završi odnosno da se rad završi prostim istekom ugovora, koji je određen na radno vreme i ja vam garantujem da su u tom sistemu žene mnogo spremnije na rađanje i da su neki drugi benefiti i beneficije, visina zarade, sve stvari koje su vezane za njihova prava zapravo mnogo jača kompenzacija od ovog jednog prava koje nemaju, a koje će naše žene posle ovoga imati.
Još jedan problem koji postoji, gospodine Stefanoviću, u našem sistemu, to je pitanje zapravo isplate naknada, plate ženama koje se nalaze na porodiljskom odsustvu. Dakle, odlično zvuči i ta sadašnja zakonska odredba da se taj novac refundira, odnosno da poslodavac isplaćuje prvu platu ili prvu naknadu zarade, ali situacija nije baš tako sjajna u realnom životu. Postoje ozbiljna kašnjenja u tim isplatama i ona su kao i kod svega drugog uvek skopčana sa realnom ekonomskom situacijom. Kakve god bile zakonske norme, ako para nema, teško da će biti isplate ili makar teško da će biti redovne isplate. Te isplate su u prošloj godini kasnile po nekoliko meseci, različite su situacije u različitim delovima Srbije. Naravno da je deo tih problem vezan i za neke sporosti administracije.
Vi ste značajan deo svog izlaganja, gospodine Stefanoviću, posvetili apelima, pre svega, na poslovni sektor, na poslovni svet, da pokažu mnogo više društvene odgovornosti. Mogu da se složim sa tim vašim apelima, ali mislim da se u osnovi razlikujemo u pogledima na to, šta je zapravo obaveza, a šta je društvena odgovornost kompanija.
Dakle, obaveza kompanija je, bez obzira u kakvom su obliku vlasništva, da izmiruju svoje zakonske obaveze, recimo da plaćaju porez i da time stvaraju uslove, između ostalog, i za ovakvu vrstu zaštite ili generalno za svaki oblik socijalne zaštite. Ono što je društvena odgovornost je ipak dobrovoljni akt poslovnog sektora kompanija, kako god hoćete, ne može im se novim zakonom odnosno izmenama zakona nametati ta obaveza.
Dakle, šta su moja ključna pitanja? Naravno, ova odredba koja je vezana za član 93a nije apsolutno sporna za LDP, potpuno smo spremni da je podržimo, naravno, da mislimo da je možda bilo neophodno dodati još neka preciziranja, ali generalno na samu ideju, na formulaciju, čak nemamo ozbiljnije zamerke, osim što mi je u trenutku, kada ste govorili o tome da je ključna uloga i nas, kao ljudi, poslanika, političara, parlamenta, svih državnih institucija da vodimo računa o nadzoru da li će se ona poštovati.
Nisam sada uspeo da proverim, nadam se da ste se vi mnogo više time bavili, da li je kršenje ove odredbe zapravo obuhvaćeno onim završnim odredbama, odnosno kaznenim odredbama zakona, kako bi još jače bila nametnuta obaveza inspekcijskim i drugim organima da posebno vode računa o tome i da onda u adekvatnim pravnim postupcima takve kazne izriču. Nadam se da ćete biti u mogućnosti da im pružite taj odgovor.
Dakle, kako ćete sprečiti posrednu diskriminaciju za koju se nadam da sam vam, makar delimično, pokazao opasnost da se onda desi kada se bude usvojio ovaj zakon. Za mene je to ključno pitanje. Samo nemojte da se njegova primena pretvori u suprotnost. To nećemo moći da utvrdimo i štetne posledice ćemo imati tek za nekoliko godina. Zbog toga sam vam rekao da je bilo bolje da pristupimo mnogo širim izmenama radnog zakonodavstva. Ostala pitanja ili nedoumice su makar za mene mnogo manje značajne od toga.
Koleginica Ranka Savić će sutra u nastavku rasprave posebno govoriti o ovom zakonu, delimično iz drugačijeg ugla nego što ja to radim. Na jedan način i kao predstavnik sindikata koji je najzainteresovaniji da se problemi koji postoje, posebno njihovih članova, na što urgentniji način reše, ali mislim da je nezavisno od toga obaveza svih nas, da se angažujemo na celovitom rešenju i da ne biramo iz ovako sveobuhvatnih zakona, samo određena pitanja kojima ćemo se baviti.
Još jednom i završavam time, ne mislim da je vaša ambicija, kada ste ovome pristupili, bila loša. Mislim da ste propustili šansu da već u ovoj fazi napravimo mnogo ozbiljniji pomak u ostvarenju onih ciljeva koje ste zacrtali. Još jedno ako možete da mi odgovorite, mislim da ovaj deo predloga koji kaže da procena finansijskih sredstava koja su potrebna za njegovo sprovođenje, gde kažete da su za sprovođenje ovog zakona obezbeđena finansijska sredstva u budžetu, molim vas da mi kažete gde, na koji način i u kom iznosu, pošto je jasno da će se primenom ovog zakona stvoriti već do kraja ove godine, nove finansijske obaveze na strani budžetskih rasprava. Ne bih voleo da u primeni zakona bude problema zbog toga što nema novca, kao što i danas uz vrlo širok katalog prava koja postoje, pogotovo u javnom sektoru kroz kolektivne ugovore, smo u prošlosti do pre nekoliko meseci svako malo morali da odlukama Vlade overavamo zdravstvene knjižice. To je verovatno najveći problem sa kojim se suočavaju žene u ovoj zemlji, već na samom početku tog procesa, odnosno na samom početku trudnoće. Dakle, ta nemogućnost da pristupe elementarnoj zdravstvenoj zaštiti koja je od krucijalnog značaja, pogotovo u tim najosetljivijim fazama trudnoće. Hvala.