Hvala gospođo predsedavajuća.
Poštovane kolege, pred nama je zakon za koji su neke kolege, a ja se sa tim apsolutno slažem, rekle da je to zakon dobrih namera. Međutim, već na prvi pogled, kod prvog čitanja meni se čini da je on koncepcijski protivurečan. Naime, on ima dva člana.
U prvom članu se ženama koje imaju pravo na odsustvo po rođenju deteta do godinu dana kaže – da mogu i pre isteka tog roka da se vrate na posao, i da će im biti omogućene pauze za dojenje deteta, a u drugom članu se kaže – ženama koje rade na određeno vreme - iskoristite do kraja svoje porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta, nemojte se vraćati, niko vam ne može dati otkaz. Koncepcijski protivrečne dve poruke se šalju.
Šta se ustvari htelo izmenama ovog zakona, a šta se dobilo i koji su problemi mogući u eventualnoj primeni ova dva člana pokušaću da pokažem analizom sadržaja predloga koji su pred nama.
Dakle, u Zakonu o radu menjaju se samo dva člana, i to po hitnom postupku, iako svi znamo da svaka mera koja treba da ima pronatalitetni karakter treba da bude pažljivo i precizno utvrđena, pa, ako imamo sreće da smo dobro i stručno obavili posao dobre posledice takve mere osetićemo tek u godinama koje su pred nama. Tako da stvarno ne vidim razlog da po hitnom postupku raspravljamo o dva člana ovog zakona.
S druge strane zbog brzine, dakle, brzine donošenja, predlaganja ovih rešenja koja su sada pred nama, ima mnogo nedoumica koje će efekte ta rešenja proizvesti i da li će, a slutim i tu mogućnost neke od tih posledica biti sasvim suprotne dobrim namerama predlagača ovog zakona? Rekli smo već menjaju se samo dva člana Zakona o radu, ako ne računamo član 3. koji govori o stupanju na snagu ovog zakona.
To je dosta čudno, jer Vlada od početka mandata najavljuje ozbiljne izmene Zakona o radu, a resorni ministar, dakle Ministarstva rada je pre neki dan na Odboru za rad i socijalnu politiku rekao da nažalost, taj zakon ne možemo imati ovde u parlamentu pre kraja godine, dakle, očekivanja predlagača koji je danas ovde izneo da ćemo za mesec, dva imati taj predlog zakona, prosto nisu realna.
Iz rasprave koja se sada vodi o radnoj verziji izmena Zakona o radu posebno sa sindikatima vidljivo je da te izmene pre svega iniciraju poslodavci i strani investitori, da su predlozi vrlo restriktivni po već dostignuta prava zaposlenih, a da sindikati imaju ozbiljne rezerve. Iz toga proizilazi da će biti teško kroz socijalni dijalog uspostaviti konsenzus po obimu i karakteru izmena koje se planiraju.
Nadam se da nema potrebe da naglašavam koliko je važno da se postigne, dakle, jedan socijalni konsenzus posebno kada se radi o pravima zaposlenih, jer bez tog konsenzusa nema uspešnosti ekonomskih i socijalnih reformi koji su pred nama. Zašto na ovo podsećam? Zbog toga što ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu koji je pred nama, poslanika Stefanovića, makar se radilo o samo dva člana, nije za ove promene konsultovan socijalno ekonomski savet Vlade, a posebno ne sindikati.
Kako ne postoje standardi i preporuke EU koji se odnose na normativni sadržaj ovih propisa, predlagač se u obrazloženju zakona poziva na implementaciju, domaće zakonodavstvo odredbama o majkama dojiljama iz Konvencije MOR-a broj 183 o zaštiti materinstva koju je donela Međunarodna organizacija rada. Mi smo tu konvenciju ratifikovali 2010. godine.
Pažljivo sam još jednom pogledala konvenciju i nisam videla koji njen član već nije implementiran u naše zakonodavstvo, a odnosi se na zaposlene majke koje doje decu. Kada je reč o Konvenciji broj 183, rekla bih da nam pre nedostaju jasne zakonske odredbe, da zaposlena žena ima pravo da se vrati posle porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, na isti ili odgovarajući posao, sa istom zaradom kao i odgovarajuće mere da materinstvo ne bude izvor diskriminacije u oblasti rada. Sindikati kada govore o Konvenciji MOR-a, broj 183, naročito i sa pravom ukazuju da nam trebaju zakonska rešenja gde teret dokazivanja, da razlozi za otpuštanje nemaju veze sa trudnoćom i porođajem, snosi poslodavac, ali i da se zadrži postojeći nivo zaštite materinstva uključujući i trajanje porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta.
Predlog zakona kolege Stefanovića se uopšte ovim temama ne bavi iako se poziva na Konvenciju MOR-a. razumela bih potrebu za članom 1 ovog predloženog zakona, ako bi se tim članom predložilo da zaposlene majke imaju pravo na dnevne pauze ili skraćenje radnog vremena radi dojenja, kada su se nakon korišćenja zakonom propisanog odsustva od godine dana, vratile na posao, ali žele da nastave da doje dete.
Takvo rešenje bi imalo veze sa ovom Konvencijom MOR-a na koju se gospodin Stefanović poziva, ali u članu 1 se uopšte ne radi o tome, nego o zaposlenim majkama koje će pre isteka roka koji im zakon daje, od godinu dana, da se vrate na posao.
Evo šta se stvarno predlaže članom 1. Poslodavac je dužan da zaposlenoj ženi koja se vrati na rad pre isteka godine dana od rođenja deteta, obezbedi pravo na jednu ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada u ukupnom trajanju od 90 minuta ili na skraćenje radnog vremena u trajanju od 90 minuta itd. Naknada zaposlenoj po tom osnovu korišćenja pauze ili skraćenja se isplaćuje u visini osnovne zarade uvećane za minuli rad. Nigde u zakonu ne stoji i potpuno je nejasno ko to plaća? Poslodavac ili Republički budžet? Predlagač zakona nas ostavlja tu bez odgovora, ali pri tom nam ne kaže koji su to razlozi za prekid porodiljskog odsustva odnosno odsustva radi nege deteta?
Koji su to razlozi povratka na posao - lični razlozi karijere, pritisci poslodavca ili nešto treće? U Ministarstvu rada i zapošljavanja, iz čijeg budžeta se refundiraju zarade porodilja u iznosu od 100% i da kažem svim porodiljama na teritoriji Republike Srbije, u Ministarstvu rada ne postoje informacije da žene prekidaju porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta i vraćaju se na posao pre isteka zakonom propisanog roka. Takođe ne postoje ni istraživanja da li je neki značajan postotak žena koje bi prekinule odsustvo i vratile se na posao, ili možda postoji pritisak poslodavaca da se vrate na posao pre isteka zakonom propisanog roka.
Moguće je da se htelo usvojiti neko rešenje koje karakteriše neke zapadnoevropske zemlje, gde se žene ranije vraćaju sa porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, ali u tim zapadnoevropskim zemljama 100% naknade zarade žene dobijaju samo za vreme porodiljskog odsustva i samo tri meseca. Kod nas isto porodiljsko odsustvo traje tri meseca.
Naknade zarade koje se odnose za onaj period, koji je obično kraći, za negu deteta, sve primaju isto, bez obzira kolike su im stvarne zarade pre otvaranja bolovanja. Tako imamo slučaj da one žene koje primaju niske zarade ostaju ceo rok odsustva, a one žene koje inače više zarađuju se odlučuju na prekidanje tog dela odsustva koji je namenjen nezi deteta. To uopšte nije praksa koja je primenjiva ovde. Ponavljam, kod nas sve zaposlene žene na celoj teritoriji Republike Srbije primaju 100% naknade godinu dana, i za porodiljsko i za negu deteta.
Tamo se žene odlučuju da mogu kraće koristiti odsustvo za negu deteta jer im se to finansijski isplati. Ovde, kod nas, žene za to nemaju motiv. Zato mi se čini da kada već nemamo ozbiljna istraživanja, relevantne informacije iz Ministarstva rada, stavove sindikata, Uprave za rodnu ravnopravnost, uključujući i ekspertsku javnost, da bi usvajanje rešenja koje je poslanik Stefanović predložio, moglo otvoriti niz pitanja, kao što su npr. da li treba menjati ovo osnovno pravo da zaposlena žena treba da koristi odsustvo od godinu dana od rođenja deteta? Da li je to predugo odsustvo sa rada? Da li su žene u našem radnom zakonodavstvu prezaštićene i tako nekonkurentne na tržištu rada?
Ova pitanja postavljam zato što su ona već otvorena. To su teme koje su prisutne u nekim delovima neoliberalne stručne javnosti, ali kod poslodavaca i stranih investitora, naročito kada se sada raspravlja o izmenama Zakona o radu. Pri tome, treba imati u vidu da je zakonom predviđeno, a to se potpuno zaboravlja u ovom Predlogu zakona kolege Stefanovića, da zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i svako naredno dete u ukupnom trajanju od dve godine. Dakle, važeći Zakon o radu snažno štiti materinstvo u Srbiji, a na godišnjem nivou se samo za naknade zarada porodilja izdvaja skoro 25 milijardi dinara.
Stvarno ne sumnjam u dobre namere predlagača, i svi poslanici su u tom duhu govorili, i mi poslanici iz DS imamo razumevanja i za zaposlene žene koje imaju ozbiljne profesionalne karijere i žele da se ranije vrate, da ne iskoriste celu godinu, ali napominjem da postojeći zakon nije nikakva prepreka da one to i ada urade.
Ako uvedemo ovu mogućnost i zakonski, stvarno se otvara breša da neka vlada, neka buduća skupštinska većina počne da razmatra pitanje skraćenja i umanjenja ovih osnovnih prava. Kriza je tu i možda će neki ministar finansija da kaže – imamo veliki deficit, ovde se 20, 30, 35 milijardi troši na ovo, u zapadnoj Evropi su ta odsustva kraća, žene su nekonkurentne na tržištu radne snage zbog takve zaštićenosti i hajdemo to da menjamo.
Kada se radi o prvom članu ovog zakona, stvarno se otvaraju mnoge dileme. Postavljam pitanje – da li je on potreban? Ne vidim ozbiljne razloge da se on uvodi u zakon.
Takođe, hoću da podsetim da ovako dobra zaštita materinstva koja postoji u aktuelnom Zakonu o radu, da je ona rezultat, rekla bih, ozbiljnih istraživanja i promišljanja, ekspertskih istraživanja i stavova koja su prethodila u donošenju ovog zakona, rekla bih i stavova nekih međunarodnih organizacija, kao što je npr. UNICEF ili Svetska zdravstvena organizacija, koje naglašavaju od kakvog je presudnog značaja za detetov ukupan razvoj da po rođenju bude što duže uz majku. Stvarno ne vidim ni na tom planu ni jedan razlog da se uvodi ovaj prvi član.
Kada se radi o članu 2. kojim se zaposlenoj ženi rok za koji je ugovorom zasnovala radni odnos na određeno vreme produžava do isteka korišćenja prava na porodiljsko odsustvo ili odsustvo radi nege deteta i posebne nege deteta, on je, takođe, na prvi pogled prihvatljiv jer predstavlja zaštitu zaposlenih žena, jer po važećem zakonu za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta, može prestati radni odnos po isteku roka za koji je zasnovan.
Predlagač s pravom navodi da bi se sa ovako posebnog ugla mogla štititi pozicija trudnica, jer su one izložene većem riziku da po isteku ugovora o radu on ne bude produžen, nego žene koje su već na porodiljskom odsustvu, budući da naknadu zarade refundira i odgovoran je budžet Republike a ne poslodavac.
Čini mi se da ni ovde nisu dovoljno ozbiljno istražene i odvagane opasnosti, da se ovakvim jednim rešenjem možda pre doprinosi, sasvim nesvesno, diskriminacija žena pri zapošljavanju. Ovim rešenjem se poslodavcu unapred kaže da bez obzira što je zaposlio ženu na određeni rok, ona će ostati zaposlena dokle god je trudna, odnosno potom koristi porodiljsko odsustvo radi nege deteta, a hipotetički će ona ostati zaposlena i ako u toku tog odsustva ponovo ostane trudna, pa sve dok i drugo dete ne navrši godinu dana.
U javnom sektoru to nije problem i podržavam ovakvo rešenje. Mogli bismo reći da država i treba poreskim sredstvima svih građana da pomaže mladim ženama da se odluče na materinstvo, da makar dve, tri godine budu u tome finansijski podržane i osigurane. Međutim, skoro sam sigurna da će ovakvo rešenje potpuno obeshrabriti poslodavce u privatnom sektoru da zapošljavaju mlade žene, a za tu vrstu diskriminacije sutra ne možemo da okrivimo privatne poslodavce nego ovakvo zakonsko rešenje koje ćemo doneti.
To su sve potencijalni rizici člana 2. Predloga zakona, jer i u ovom predlogu, očigledno, nisu prethodila nikakva istraživanja ili procene do kakvih eventualnih posledica ovakvo rešenje može da dovede.
U članu 2. me brine još jedna nedorečenost i nepreciznost. Naime, pravo na naknadu za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta i posebne nege deteta je uređeno važećim Zakonom o radu i Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom i to u iznosu od 100% zarade koja se isplaćuje iz republičkog budžeta.
U pomenutim zakonima se nigde ne definiše pravo na naknadu zarade za vreme trudnoće, ako vam je ugovor o radu prestao da važi, a pre mogućnosti da otvorite porodiljsko bolovanje i odsustvo radi nege deteta.
Čak i u obrazloženju, kolega Stefanović lakonski navodi da ovom izmenom poslodavac neće biti oštećen jer se isplata zarada za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i posebne nege deteta vrši na teret budžetskih sredstava, sa pozicije Ministarstva rada itd.
Dakle, ni reči o tome ko će isplaćivati zaradu trudnice koja je, npr, u četvrtom mesecu trudnoće i ističe joj radni odnos na određeno vreme, poslodavac ne može da joj da otkaz i to je odlično, ali ko joj nadoknađuje zaradu, to ne znamo iz ovako predloženih dva člana.
Imamo pravnu prazninu koja će se u realnom životu možda prevazilaziti tako što će u tom trenutku inače zdrave trudnice sve otići na trudničko bolovanje. Čekaju porođaj i onda otvaraju porodiljsko, odnosno druga odsustva koja idu na teret budžeta. Ako bi se na taj način ova pravna praznina rešavala, a verovatno hoće, onda se otvaraju i drugi problemi. Naime, po Zakonu o zdravstvenom osiguranju kada ste na bolovanju u vezi sa održavanjem trudnoće prvih 30 dana zarade isplaćuje se u visini od 100% i to na teret poslodavca. Znači, poslodavce uopšte nismo konsultovali oko ovih izmena. Nakon prvog meseca bolovanja zarada se isplaćuje u visini od 65% zarade na teret zdravstvenog osiguranja i tek od 1. januara 2014. godine na teret zdravstvenog osiguranja će se isplaćivati 65% zarade a na teret sredstava budžeta 35%.
Poštovane kolege, imamo dva člana zakona, od kojih je prvi dosta kontroverzan, jer ne znam koga štiti, a otvara mogućnost da u nekoj neposrednoj budućnosti to pravo bude dramatično umanjeno za naše žene, a drugi član ima probleme oko isplate zarade ženi trudnici kojoj je istekao ugovor o radu. Poslodavac ne može da je otpusti. Naknadu zarade treba da obezbedi budžet do odlaska na porodiljsko bolovanje. Nijedan zakon ne poznaje tu vrstu naknade.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Mislim da su rešenja dosta ishitrena, da nisu dorađena i da mogu imati posledice koje su sasvim suprotne namerama predlagača, a to su poboljšanje zaštite materinstva zaposlenih žena. Naglašavam zaposlenih, a kao što znate, mnogo je veći broj nezaposlenih žena, nažalost, i one se suočavaju sa mnogo većim problemima u ostvarivanju materinstva. Zato se kao parlament i Vlada...