Hvala.
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da je sprečena da sednici prisustvuje narodna poslanica Vera Paunović.
Nastavljamo načelni pretres o 6. tački dnevnog reda – PREDLOGU ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O RADU.
Da li se neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Reč ima narodna poslanica Dubravka Filipovski. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je nesumnjivo izmena zakona koji će omogućiti bolju zaštitu trudnica i porodilja. U toku dosadašnje rasprave izmena ovog zakona nailazi na podršku kolega i koleginica, s obzirom da rešava jedno važno pitanje.
Dve najbitnije izmene ovog zakona su da se porodiljama i trudnicama ne može ukinuti, odnosno prekinuti ugovor i radni odnos, kao i da porodilje dobijaju 90 minuta pauze u toku svog radnog dana da posete svoju decu. U jučerašnjem obrazloženju predsednika parlamenta, koji je u stvari rekao motive za predlog ovog zakona, a to su desetine slučajeva koje je on čuo od radnica trudnica, porodilja koje su na jedan beskrupulozan način od svojih poslodavaca ostale bez posla.
Javnost Srbije je bila podjednako zgrožena i sa izlaganjem Bojane Petrović, koja je ostala bez posla šest dana pred porođaj u aleksinačkoj policiji kao higijeničarka, koja se obraćala svim nadležnim moleći za pomoć, ali i Sunčice Aleksić koja je iz Kikinde, u četvrtom mesecu ostala bez posla i koja je, da stvar bude još teža, dobila potvrdu i od suda da ostaje bez posla.
Moram da podsetim građane Srbije i prisutne kolege i sa činjenicom da je 2007. godine predsednica SO Knić Snežana Banković Đokić kao predsednica skupštine trebala da bude smenjena, jer su predlog za njenu smenu podnele kolege odbornici, samo zato što po njihovom mišljenju ona kao predsednica skupštine nije mogla da zakazuje sednice, iako potpredsednik skupštine na to ima pravo. Dakle, to je bilo jedno alarmantno upozorenje državi Srbiji da kod nas ne postoji niti dovoljno svesti, niti efikasnih mehanizama da se zaštite prava žena, roditelja i dece. U demokratskom društvu činjenica da neko može da bude smenjen nije problem, ali problem je što neko treba da bude smenjen zato što je žena, odnosno majka.
Jedan od razloga zbog čega je neophodna bila izmena ovog zakona je i činjenica da već godinama, odnosno decenijama unazad Srbija se suočava sa niskim nivoom nataliteta. Svima nam je poznato da u Srbiji nestane na godišnjem nivou jedan grad od 35 hiljada stanovnika. Takođe, mi smo najstarija nacija u Evropi, prosečna starost građana Srbije je 42 godine. Prognoze su surove i ukazuju na to da ćemo 2051. godine, ako nastavimo sa ovakvom populacionom politikom, biti nacija čija će prosečna starost biti 60 godina.
Takođe, alarmantna su i upozorenja iz Ministarstva prosvete, da je u 2012. godini upisano 2.000 manje đaka prvaka, u odnosu na prethodnu godinu, kao i činjenica da se u Srbiji izvrši 200.000 abortusa, na godišnjem nivou.
Nažalost, sve strategije koje smo do sada imali su ostale mrtvo slovo na papiru. Moje mišljenje je da je ekonomski uzrok i razlog zbog toga što te strategije nisu implementirane na pravi način. Bez obzira na činjenicu što Republika Srbija svim porodiljama uplaćuje roditeljske dodatke i što mnoge opštine i gradovi u Srbiji daju podsticaje porodiljama, i uopšte za rađanje, to nažalost nije dovoljno. O tome moramo dobro razmisliti koje ćemo korake povući.
Moje mišljenje je da ekonomske prilike diktiraju poteze koje ćemo povući, a da je izmena ovog zakona jedan prvi i važan korak u ovoj oblasti. Neko je juče u raspravi od kolega rekao da sumnja da ne trebaju nova ekonomska sredstva za primenu ovog zakona. Moje mišljenje je da, s obzirom na tako mali broj dece koja se u Srbiji rađaju u ovom trenutku, da nam ne trebaju nova budžetska sredstva.
Tačno je da poslodavci diskriminišu koleginice i da one ostaju bez posla zbog toga što su u drugom stanju ili su porodilje. Moram da ovde iznesem podatak Asocijacije za evropske integracije. Po njihovim podacima, porodilje dobijaju otkaz u 93% slučajeva zbog bolovanja, u isto toliko slučajeva inspekcije neće da prime usmenu prijavu porodilje, dok tek svaka deveta žena rešenje suda na tužbu čeka kraće od šest meseci. Upravo ovi podaci ukazuju na neophodnost donošenja ovog zakona, ali smatram da će i po njegovom usvajanju vrlo važan biti inspekcijski nadzor i kontrola ovog zakona.
Takođe smatram da je cilj ovog zakona psihička stabilnost majke, kao jedan od uslova očuvanja porodice. Kada je u pitanju diskriminacija od strane poslodavaca, koji pre svega treba da imaju društvenu odgovornost, iskreno sam uverena da će se donošenjem ovog zakona stvari popraviti na bolje. Ukoliko budemo otišli jedan korak više, u smislu da ti poslodavci u svom okruženju naprave i neku prostoriju za majke sa decom ili urede vrt ili park koji bi im poslužio da, kada dovedu svoju decu na tih sat vremena, ako ne mogu da odu do kuće, učine zadovoljstvo i sebi i deci, verujem da ćemo, kao društvo, pokazati humanost. Volela bih da svi ovi poslodavci shvate da oni pre svega daju otkaz svojoj koleginici.
Mislim da će se, primenom ovog zakona, na neki način podići svest ljudi da moramo biti humano društvo i društvo koje će posvetiti dodatnu pažnju i porodici i majkama i deci jer je to, na kraju krajeva, i naša ustavna obaveza.
Dakle, NS će u danu za glasanje podržati izmene ovog zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Zelenović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, mi ovde danas pričamo o izmenama Zakona o radu i o dve odredbe koje se menjaju. Odmah da kažem da poslanička grupa Zajedno za Srbiju podržava izmenu ovog zakona. Mislim da svako proširenje prava, uključujući i ovakvu vrstu izmena zakona, može naići samo na pohvalu.
Odmah bih da ukažem na nekoliko problema sa kojima se naše trudnice i naše porodilje susreću u svakodnevnom životu. Ovo je jako lepa stvar. Mislim da mi možemo da idemo još dalje i da to neće puno da košta državu, ali da ukažemo na neke stvari koje se dešavaju u svakodnevnoj praksi. Te su stvari u principu najviše u nadležnosti Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, a u isto vreme i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Imamo situaciju zloupotreba. To što smo mi danas, ili očekujem da ćemo usvojiti ove izmene propisa, dali neka veća prava i učinili zaštitu najosetljivijim kategorijama našeg društva, sa druge strane ne znači da će njima od toga biti bolje, zato što mi ovo radimo da bismo zaštitili njihova primanja. Složićete se da ove isplate naknade zarada idu na teret države, odnosno idu na teret Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, odnosno na teret Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike.
Šta da radimo kada taj novac ne stigne onome kome je namenjen? Šta da radimo sa situacijom kada te trudnice i te porodilje koje očekuju tu naknadu zarade, kolika god ona bila, činjenica je da ona danas zaista nije nešto velika, da li taj novac zaista stigne do njih? Bio sam svedok nekoliko slučajeva, a siguran sam da to može da posvedoči svako, prvo, da te isplate kasne, drugo, da poslodavci zadržavaju taj novac, dakle, zadržavaju i koriste novac koji dobiju od države po nekoliko meseci, koriste se tim novcem, a onda ga sa kašnjenjem isplaćuju trudnicama. Tu su često i neka uslovljavanja, poput – dobićeš deo, daćemo ti dve trećine, nešto ćemo zadržati za sebe i slično. U velikom broju slučajeva se desi da taj novac trudnice i ne dobiju.
Apelujem da bismo možda mogli da razmislimo o izmenama Zakona o radu, u delu kontrole. Imate situaciju da Ministarstvo rada, odnosno inspekcije rada uopšte nisu nadležne da kontrolišu isplate. Često se oglašavaju nenadležnima. Imate situaciju da poslodavci, pošto znaju da stvari tako funkcionišu, kako funkcionišu, odluče da uvećaju zaradu trudnici onog trenutka kad saznaju da je ostala u drugom stanju. Ona će ostati da radi, njoj će biti uvećana zarada, ali ona neće dobiti ni dinara tog novca. Taj novac će završiti kod poslodavca. Time će biti opljačkana država, trudnice neće ništa poboljšati u svom položaju. Tamo će na nekom papiru koji je ona sama potpisala da dobija, ona primiti naknadu zarade, ali taj novac neće završiti kod nje. Taj novac koji je preko potreban i služi za razvoj porodice, služi za neku bolju budućnost, završiće u rukama poslodavca, a mi kao država nismo sposobni da iskontrolišemo tok novca.
Apelujem na podnosioca izmena i dopuna ovog zakona da probamo da učinimo sve da poboljšamo propise, da poboljšamo Zakon o radu i da zaista ovu priču, koja je dobra, zaokružimo tako što ćemo se postarati svi zajedno da novac koji je namenjen trudnicama i porodiljama zaista tamo i završi. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Stefanović. Izvolite.

Kao što sam juče istakao, moja namera, prilikom predlaganja ovih izmena i dopuna Zakona o radu, bila je da u ovom relativno uskom segmentu pre svega zaštitimo trudnice i porodilje, naročito one koje imaju ugovor na određeno vreme, da se nakon isteka tog ugovora ne mogu otpustiti ako su u drugom stanju ili su se tek porodile, do isteka dvanaestog meseca.
Naravno da se slažem sa vama da postoje mnoge zloupotrebe i u sadašnjem Zakonu o radu, ne samo u ovoj oblasti. Naravno, ohrabrujem sve da nam pomognu da svi zajedno radimo na tome da promenimo i druge odredbe zakona. Koliko sam upoznat, mislim da ministarstvo radi sveobuhvatno promene Zakona o radu u ovom trenutku u nekim segmentima i kada to dođe pred parlament, nadam se u narednih mesec dana ili dva, da ćemo onda imati prilike da i sve te druge izmene uvrstimo.
Naravno, potpuno sa pravom podržavam vašu zabrinutost. Cilj ovoga što sam predložio upravo je bio da se u potpunosti zaštite majke, trudnice i porodilje, da se ne dešava ni da ih neko zakida, ni da ih neko maltretira na bilo koji način, da im osporava pravo da se zaposle samo zato što nameravaju da rađaju decu ili da im, prostom činjenicom da im je istekao ugovor o radu, konstatuju da su faktički izgubile posao. Međutim, hvala na ovim sugestijama i nadam se da ćemo zajedno imati priliku da menjamo i budući zakon o radu.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, imamo jedan veoma human zakon i izmene Zakona koji će značiti da žene koje su odlučile da rađaju ili koje su rodile imaju mnogo povoljniju poziciju nego što su imale do sada. Uvaženi narodni poslanici su već govorili o svim problemima koje imaju žene u Srbiji, kada se odluče da rađaju. Najteže od toga je kada neka mlada žena dobije posao i kad poslodavac traži od nje da potpiše da više neće rađati. U zemlji koja ima manje stanovnika svake godine za 35.000, u zemlji gde nestaje jedan osrednji grad svake godine, ovakve mere moramo podržati.
Socijaldemokratska partija Srbije će u potpunosti podržati ove izmene i dopune Zakona o radu i staće iza toga i to iz više razloga. Jedan od najvažnijih razloga da se država interesuje za ovu oblast i da teret koji će finansijski biti, on neće biti na račun poslodavaca. On će biti na račun države i samim tim država šalje jasnu poruku, konkretnu poruku, da žene koje se odluče da rađaju, da imaju decu, da zaista to i čine, jer će imati punu podršku države.
Pošto sam i sam pre nekoliko meseci postao ponosan deda jednog mališana, hoću da kažem i sledeće, da je to zaista veoma hrabar čin, veoma važan čin i država to mora podsticati. Mora podsticati iz prostog razloga jer zaista veoma mnogo sredstva i vremena je potrebno da bi jedno mlado biće, odraslo, da bi se stvorio jedan čovek, koji će moći sutra ovoj Srbiji, ovakvoj kakva jeste, da živi i da radi. Zbog toga će Socijaldemokratska partija u potpunosti podržati ove izmene i dopune zakona.
Mi smo se dotakli jednog sistemskog zakona, a to je Zakon o radu. Uvaženi predsednik Skupštine je već rekao da je potrebna celovita promena ovog zakona. Socijaldemokratska partija se s time slaže. Slažemo se da vreme u kojem živimo je sasvim drugačije od onog vremena kada je taj zakon donet, a on je donet 2005. godine. Imao je samo malo izmene. To je jedan od krucijalnih zakona za svet rada i opšte za razvoj jedne države i zbog toga Socijaldemokratska partija smatra da mi moramo krenuti u izmene i dopune ovog zakona i to celovite iz prostog razloga što želimo da radno mesto bude mesto gde će čovek raditi i zarađivati za sebe i za svoju porodicu, a gde neće biti teret, gde naši sadašnji poslodavci, u situaciji kada imamo liberalnu ekonomiju, gde oni isključivo vide profit, a mi nemamo mogućnost da radnik radi, zaradi i da na osnovu toga što je zaradio može pristojno da živi.
Kada govorimo o tome, želim da kažem nekoliko stvari. U javnosti se stvara lažna dilema, da ovakav kakav je Zakon o radu, koji je donet 2005. godine je zakon koji sprečava strane direktne investicije i uopšte investicije. Dalje, javljaju se lažne dileme, da naš radnik nije vredan, sve sa ciljem da on zaista radi za minimalnu platu, platu od koje ne može živeti. Danas, sutra zaseda i Socijalno-ekonomski savet i on raspravlja o minimalnoj ceni rada. Molim vas, imamo cenu rada koja je od 115 dinara, radnik za puno radno vreme dobija 20.800 dinara i radnika se o sumi od 2.500 dinara. Naši bajni poslodavci smatraju da će to biti veoma opasno za njih, da oni to neće moći da plaćaju.
Postavljam obrnuto pitanje – da li neko ko radi puno radno vreme može da živi od 22.500 dinara, koliko treba da bude minimalna cena rada? Da li taj radnik može da izdržava sebe i svoju porodicu i da li je to milje gde čovek mora da ide na posao, sa jednim zadovoljstvom, da zna da će zaraditi i da će moći da izdržava svoju porodicu?
Očekujem da će danas na Socijalno-ekonomskom savetu biti dogovorena ta minimalna cena rada koja je samo rast u odnosu na inflaciju za prošlu godinu i ništa više. Mi čak ni to ne možemo da postignemo, onda vidimo u kakvoj zemlji se nalazimo i šta mi imamo.
Isto tako, želeo bih da kažem još nekoliko stvari. Mi često govorimo samo u individualnim pravima i korpusu individualnih prava. Naravno, ona su veoma bitna. Ali, postavljam pitanja – a zašto ne govorimo o kolektivnim pravima? Zašto ne govorimo o industrijskoj demokratiji? Mi govorimo o političkoj demokratiji i govorimo o ljudskim pravima, mi govorimo o pravima manjinskih zajednica, a nikada u ovom parlamentu ne dajemo punu pažnju o pravima zaposlenih, o industrijskoj demokratiji, o tome kako radno mesto učiniti privlačnim, ne da budete mesto gde vi idete pod moranje, već sa zadovoljstvom da radite, da se iskažete kao čovek i da zato dobijete adekvatnu nadoknadu, da izdržavate sebe i svoju porodicu.
Mi moramo graditi taj milje u ovoj zemlji ako želimo da Srbija ide dalje. Naravno, ništa novo ne govorim. Imamo anglosaksonski model koji smo krenuli posle 2000. godine, koji je isključivo gledao samo profit, gde radnik nije postojao, gde je morao da radi i gazda što više da zaradi.
Naravno, rezultate takvog načina, takvog razvoja vidimo 2013. godine. Mi imamo evropski model. Taj evropski model koji imamo, mi njemu i težimo. Neću da naglašavam kako je u jednoj Šveskoj, kako je u jednoj Nemačkoj, kako je u jednoj Danskoj. Mi smo daleko od toga, ali mi moramo ka tome težiti. Ili, možda hoćemo afrički model, koji će značiti da praktično radimo, a da ništa ne dobijamo. Jer, to bi izgleda naši poslodavci najviše voleli, da radimo za njih besplatno, a da bi oni svoje bogatstvo, svoje vile, svoje skupe automobile ili svoje jahte, koje se odmah u našoj siromašnoj zemlji na sajmu preprodaju, najskuplji automobil odmah bude prodat, a radniku postavljamo pitanje – zašto se drznuo da traži da minimalna cena rada bude samo za 2.500 veća, iz prostog razloga da bi on mogao da preživi i da može da kupi hleb i mleko za svoju porodicu, jer čak i ono mleko koje ima aflatoksin, ili čak ni to mleko više ne može da kupi. Prema tome, moramo se boriti za tako jednu poziciju da rad ima punu podršku svih nas.
Kada govorim o kolektivnim pravima, ovim individualnim pravima, u Zakonu o radu postoji mnogo instituta koji su prevaziđeni. Mi govorimo o otpremnini, naravno da ako radnik dobije otpremninmu kod jednog poslodavca, za taj period ne može tražiti kod drugog poslodavca. Sindikati su s tim saglasni. On će podržati tu izmenu Zakona o radu iz prostog razloga, za isti period ne možete dobiti duplu sumu sredstava.
Dalje se govori o radnom vremenu. Određeno radno vreme. Vi znate da određeno radno vreme je do godinu dana, strani poslodavci traže da to bude do tri godine. Mislim, da se tu može razgovarati i pregovarati i da se tu može napraviti jedan dogovor koji će biti kompromis između jedne i tri godine i da to možemo završiti.
Dalje, pitanje godišnjih odmora je jedno pitanje koje se stalno nameće, a to su pitanja bolovanja. Molim vas, čovek se razboli, ode kući i zato dobija 65% svoje plate. Obzirom da on često je jedini koji radi u porodici zato što se razboleo njegova porodica postaje socijalni slučaj. Sticajem okolnosti sinoć sam bio kod lekara i razgovarao sa lekarima gde su mi naglasili da ljudi sada čak i kada su bolesni i kad moraju da idu na bolovanja ne žele da idu na bolovanje. Dolaze bolesni na posao sa željom da dobiju punu platu. Lekari su u situaciji da moraju bolesne ljude da teraju na bolovanje, jer tako se može jedino izlečiti. To je jedno od pitanja, to je lik nekog bivšeg vremena kada smo mi živeli u nekom socijalizmu gde se išlo na bolovanje da bi se radilo….
(Predsedavajuća: Gospodine Mijatoviću dužna sam vas zamolim da se vratite na temu.)
U temi sam i govorim o Zakonu o radu. Želim još nešto da kažem, a koristim svojih dvadeset minuta. Hvala vam za to upozorenje. Oko Zakona o radu, a želim da njegova izmena ide na vreme, mora da bude mnogo toga rešeno.
Pitanje reprezentativnosti učesnika u socijalnom dijalogu, pitanje participacije u upravljanju. Molim vas, mi smo imali ranije samoupravljanje, sada smo došli u situaciju da je radnik isključivo onaj koji je na radnom mestu i koji radi ono što radi, a nemamo savete zaposlenih. Jedna Nemačka, jedna Švedska ima savete zaposlenih i radnik ukoliko radi u firmi mora da zna šta ga čeka u toj firmi. Šta da očekuje u toj budućnosti i gde poslodavac želi da čini i radi za njega da bude bolje.
Dalje bih želeo da kažem i oko sudova rada koje mi nemamo, a oni su dali dobre rezultate. Ovako, radnik kada izgubi svoje pravo, pa bio čak i porodilja, on ne može da ostvari, jer sudovi rada ne postoje, a radni procesi su veoma dugi i posle pet, šest godina kada radnik dobije svoju presudu, za njega ona više nije bitna.
Odmah da vam kažem, SDPS će u potpunosti podržavati izmene i dopune Zakona o radu, podržavati, ali u ovom smislu kada on bude dogovoren na Socijalno-ekonomskom savetu gde se poslodavci, sindikati i država budu usaglasili oko svih ovih pitanja.
Mi smatramo, ako nema kompromisa i nema dogovora da treba ići na pojedinačne izmene tamo gde postoji konsenzus, jedino na taj način ćemo imati Srbiju koja će ići napred gde će socijalna prava biti mnogo više poštovana i gde će Srbija postati jedna socijalna država i gospođo predsedavajuća, naša grupa će pokloniti svojih devet minuta. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Jelena Travar Miljević. Izvolite.

Zahvaljujem poštovana predsedavajuća, poštovane kolege i koleginice, poštovani predlagaču, mislim da je ovo još jedan korak koji poslanici čine za rešavanje problema nataliteta i prvi put je ovaj saziv dao podršku u rešavanju ovog problema kada je izglasan zakon kojim se omogućuje povraćaj PDV na bebi opremu i iskoristiti priliku da napomenem da će se zahtevi za povraćaj PDV na bebi opremu moći podnositi od 1. do 15. jula u ovoj godini i od naredne godine će postati još jedan period od 1. do 15. februara i mislim da je to jedan dobra možda mala mera, ali dobra mera u smislu napretka populacione politike. Nemam razloga da danas ne spomenem da namere nas iz URS postoje kada je u pitanju povećanje nataliteta i to smo pokazali kada su gradonačelnici i predsednici opština iz URS iz svojih budžeta počeli da izdvajaju sredstva za svako novorođenče, iako to nije bila zakonska obaveza.
Naravno da socijalna politika i briga o natalitetu jeste jedna tema o kojoj treba da se razgovara u parlamentu, jeste jedan okvir koji mora da pruži država i državna politika. Imamo mi različite mere kao što je dečji dodatak, roditeljski dodatak, koji već može da se ostvari, ali to svakako nije nešto što je dovoljno i moje kolege su već govorile o određenim problemima, a poslednji rezultati popisa jesu nešto što treba svakoga od nas da natera da počne da razmišlja veoma ozbiljno i veoma sveobuhvatno, kada je populaciona politika u pitanju. Ako kažemo da u 1.000 naselja u Srbiji ima manje od 100 stanovnika, ako kažemo da svake godine Srbija gubi između 35.000 i 40.000 građana, onda možemo reći da su ovi rezultati alarmantni i nedvosmisleno ukazuje da je natalitet najveća briga Srbije. Kada isto tako kažemo da je broj stanovnika smanjen za 4,15% i da je prosečna starost 42, 2 godine, da stariji od 65 godina imamo 17,4%, a mlađih od 15 godina,14,3%, a da je nivo rađanja čak 30% i ispod potreba prostog obnavljanja stanovništva, uz napomenu da se ne suočava samo Srbija sa ovim problemom, već ima 60 zemalja u svetu koji imaju istu ili sličnu problematiku.
Isto tako moram da naglasim da se po ženi u republičkom, da je stopa fertiliteta u Srbiji koja pokazuje broj rođene dece, po ženi, u reproduktivnom periodu, trenutno iznosi 1,4 a ide se ka stopi od 1,3 a nama za prostu reprodukciju treba stopa fertiliteta od 2,1. Onda nas sve ovo tera na jedno razmišljanje. Vratiću se upravo na one mere na lokalnom nivou. Loznica koja izdvaja pomoć od 15.000 dinara za prvo rođeno dete, 20.000 dinara za drugo, 30.000 dinara za treće i svako sledeće, za blizance 40.000 dinara, trojke 50.000 dinara.
Naravno, tu su Požarevac, Kragujevac o čemu ćete više čuti od moje koleginice. Takođe, ne mogu da ne spomenem ni Zaječar koji izdvaja 20.000 dinara kao jednokratnu pomoć za svako novorođenče i 15.000 dinara svakog meseca do prve godine detetovog života, za one koji su nezaposleni, a od skorije to radi i grad Zrenjanin. Isto tako, Niš i ne mogu da ne spomenem da se u Nišu realizovao jedan veoma dobar projekat, a to je "Trudnoćom do posla", gde su pravo na subvenciju poslodavcima koji zasnuju radni odnos na neodređeno vreme, davane iz budžeta i u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje.
Naravno, kada govorimo o sistemskom rešavanju ovog problema, isto tako moram da iskažem svoje žaljenje što je strategija za rađanje ostala samo kao mrtvo slovo na papiru. Naravno da moram da izrazim svoje žaljenje, što nekada neko nije uspeo više od toga da uradi.
Da li smo zakasnili? Ne bih rekla. Da li je dobro da ovakav jedan zakonski predlog usvojimo? Svakako jeste, jer ovo su sve mali koraci i svakako nedovoljni, ali mogu doprineti povećanju nataliteta. Bila bih neiskrena kada ne bih spomenula da ovaj zakon treba da pretrpi dodatne promene i veće promene i zaista se nadam da ćemo mi u ovom parlamentu razgovarati na jedan sveobuhvatniji način o izmenama i dopunama Zakona o radu.
Isto tako ne mogu danas da ne spomenem i da ne iskažem svoja nadanja da ćemo jednog dana razgovarati o problemu nezaposlenih trudnica, da ćemo na jedan ozbiljan način razgovarati o poljoprivrednicama, kada je u pitanju materinstvo, jer svakako su i one te koje ne doprinose natalitetu, a pitanje njihove zaštite i tokom trudnoće i tokom porodiljskog, na koje one nažalost, nemaj još uvek zakonsko pravo.
Naravno, kada bi razgovarali o pitanju povećanje nataliteta, teško je ne spomenuti činjenicu da imamo potpuno dijametralne probleme, kada je u pitanju radno vreme vrtića i upis dece u vrtićima.
To je svakako jedan problem sa kojim se mi iz URS suočavamo kada razgovaramo o ravnomernom razvoju Srbije, gde sa jedne strane imate Beograd i Novi Sad koji nema dovoljno mesta u vrtićima i postoje određeni uslovi koji moraju da se ispune, a tu prioritet imaju upravo oni roditelji koji imaju radno vreme na neodređeno. Sa druge strane, imate u najnerazvijenijim opštinama problem sa radnim vremenom vrtića, koja je možda od osam do 16 časova, gde nema dovoljno dece za grupu, pa u grupama imate dece različitih uzrasta i to je nešto što ja očekujem od svih mojih kolega i koleginica da otvorimo kao temu.
Sa druge strane, moram spomenuti, da kada govorimo o poslu i zapošljavanje žena, ne smemo zaboraviti da brigu o starima u porodici uglavnom vode žene i to je jedan od segmenata na koji treba da obratimo pažnju. Nekada se dešava da one ne traže posao, samo zato što imaju mnoštvo obaveza u kući i oko kuće što bi se reklo.
Naravno, da je ovaj zakonski predlog dobar i ja lično možda imam neke nedoumice kada je u pitanju ova pauza za dojenje, a juče je to spomenula moja koleginica i predlagač je dao odgovore da će to zavisiti na neki način od dogovora i volje poslodavaca, da li će se to dojenje odvijati u prostorijama kod poslodavca ili će imati pauzu da izađu sa radnog mesta.
Mislim da bi tu mogli i državni poslodavci da načine jedan napor i pokažu prvi jedan valjan signal upravo u ovom smislu.
Kada govorimo o povećanju nataliteta, svakako ono što je već spominjano jeste mreža zdravstvenih ustanova i prilika da se ostvari pravo na zdravstvenu zaštitu, počevši od primarne zdravstvene zaštite. Mislim da je i to jedno pitanje o kome bi mogli da razgovaramo u narednom periodu.
Naravno, nakon svega izrečenog, mislim da nema razloga da mi ne podržimo ovaj zakonski predlog i posebno je zadovoljstvo kada čujemo i kada prvi put od kada sam ja u ovom parlamentu, a to je pet godina, vidim na listi prijavljenih da će svi govornici govoriti u posebnom smislu, kada je ovaj zakon u pitanju. Zaista je zadovoljstvo kada je oko ove teme stvoren tako širok konsenzus i kada ne postoje nikakvi preduslovi ili uslovi koji kažu – mi ćemo podržati ako; nego je, prosto, na prvi mah, svi su rekli - da mi shvatamo da je ovo problem Srbije i tu stojimo svi zajedno jedni pred drugima, u želji da ga rešimo na što bolji način.
Da li je ovaj zakonski predlog mogao biti bolji? Verovatno. Koji će efekti biti njegove primene? Pa, videćemo kada počnemo da ga primenjujemo i rado se odazivam želji predlagača da svi mi pratimo implementaciju ovog zakona. Naravno da sam svesna siromaštva našeg društva i veliko je pitanje finansiranje ove obaveze. Ali, isto tako sam uverena da je ona neophodna, a svakako nedovoljna i zaista mislim da treba ubuduće veoma često da razgovaramo na ovu temu.
Još jednom bih ponovila da mi iz URS smo svesni problema sa kojima se građani Srbije susreću, svesni smo da moramo da radimo na ravnomernom regionalnom razvoju i svesni smo da ovakva rešenja treba podržati. Zahvaljujem.