Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji se danas nalazi na dnevnom redu, ja bih okarakterisao sa jednom rečenicom – mala promena, a velika poruka.
O samom Predlogu zakona i uopšte o poruci koja je najavljena kroz obrazloženje ovog zakona, govorila je naša uvažena koleginica, gospođa Dragaš, priznajem, insistirajući uz podršku Predloga zakona, na sveobuhvatnom rešenju ovih pitanja, nama suzila prostor da možemo da govorimo. Ipak bih još nekoliko detalja izneo.
Sama promena odnosi se u stvari na dve stvari. Jedna je dopuna vezana za pravo na odsustvo radi dojenja deteta, druga je zaštita trudnica, majki i porodilja, onih koji imaju radni odnos na određeno vreme, insistirajući, propisujući da ne može da joj se prekine, da ne može da joj prestane radni odnos iako je istekao ugovor o radu na određeno vreme, do okončanja prava svih koje ima kao trudnica, kao majka porodilja i prava na negu i posebnu negu deteta.
Ono što je takođe karakteristično, još jedna odredba koja je neka vrsta dodatne zaštite, da ako nije tako, da se akti smatraju ništavnim, što mislim da je dobro i mislim da treba u Zakonu o radu na mnogo mesta da se pojavi ta zaštita.
Kada je problem rada na određeno vreme, samo vrlo kratko, to je jedan opšti problem, ne samo kada su u pitanju majke trudnice, na njih se najviše odražava taj problem, već inače problem u zakonu, pre svega zbog velikih zloupotreba u vezi sa tim, jer imamo i rad, ne ono kako je polemika da li je godinu dana ili tri godine, nego imamo i na deset godina, na više godina, itd.
Kada su trudnice u pitanju, bilo je mnogo ovde iznetih primera, da se ne zadržavam na tome, skoro da smo došli u situaciju, a nije valjda da je tako, da trudnoću posmatramo kao greh, kao problem, a ne nešto lepo, plemenito ili jednostavno zbog toga "greha i problema" preti joj da izgubi posao ili da ga ne može dobiti. Sve su to razlozi o kojima je inače bilo reči, da se da podrška u ovom Predlogu zakona.
Želim da se osvrnem na poruku, poruka mi je još bitnija, poruka je iz izlaganja predlagača, predsednika Narodne skupštine se tačno nagoveštava, čak mnogo puta je ponovio reč "prvi korak, početak, itd." nagoveštava se spremno da se kao država suočimo sa problemom i pokazuje jasnu nameru da se na organizovani sveobuhvatan način upustimo u rešavanje svih problema demografske politike, naravno i posebno materinstva, ali i pitanja rada i radnih odnosa. Ako je tako, naša je puna podrška.
Kratko ću se zadržati i na jednom i na drugom, materinstvu i radnom odnosu. Kada je u pitanju materinstvo, moram da napomenem, odnosi se na dve kategorije, jedno su trudnice, drugo su porodilje i majke. Sve mere koje su podrška, podsticaj ovim kategorijama, SPS će podržati, a opet i tu imamo tri kategorije, nezaposlenu trudnicu, trudnicu na radu na određeno vreme, što je sad predmet ovog zakona u smislu zaštite i naravno one koje su majke porodilje u radnom odnosu.
Kad posmatramo sve to, želim da istaknem da posmatramo iz dva ugla: jedno je materijalna podrška, finansijska podrška tim kategorijama, a drugo je podrška u sferi radnih odnosa.
Kada je u pitanju materijalna podrška, finansijska podrška, za trudnice je najveći problem što to reguliše Zakon o obaveznom zdravstvenom osiguranju, što trudnice kad ih zaštitimo ostaju na nivou od 65% a ne 100%, dok majke porodilje koje i za vreme dok imaju negu deteta i posebnu negu deteta, one su već regulisane jednim drugim zakonom, finansijska podrška o porodici. I jedan i drugi zakon treba da se izmeni u ovom osnovnom cilju u kome smo govorili, da podstaknemo i podržimo materinstvo.
Kada je u pitanju podrška trudnicama, želim da navedem da imamo problem nejedinstvene politike u Srbiji. Mi u ovoj oblasti imamo primera, ja sam govorio mnogo puta i sad ću reći, Beograda, Jagodine, čuli smo juče, i još nekih gradova, gde su sami gradovi dodatno izdvojili sredstva da bi trudnice koje su na trudničkom bolovanju dobile 100%.
Svestan sam da to nisu mala sredstva. Kada je Beograd u pitanju, samo prošle godine to je preko 800 miliona dinara za prosečno 3.420 mesečno, ali Beograd je pružio pomoć i nezaposlenima, tako što je i za to izdvojio sredstva preko 245 miliona a obuhvatio 4.914, dodeljujući jednokratnu pomoć od 50.000.
Ističući ovaj pozitivan primer, želim da ukažem da to mora da bude jedinstvena politika u Srbiji, da se sve trudnice u Srbiji osećaju ravnopravno. Pozdravljam promenu Zakona o zdravstvenom osiguranju koja će to omogućiti.
Drugo što želim da kažem, to je oblast radnih odnosa. Šta mi imamo sada u Srbiji, najkraće rečeno, telegrafski – neadekvatno rešenje prava radnika iz radnih odnosa, narušavanje stečenih prava radnika, crno tržište radne snage, izbegavanje obaveza prema državi i radnicima, antagonizam poslodavaca i sindikata i jedan veliki raskorak između njih. Imamo jednu situaciju da nas poslodavci stalno bombarduju kako mora da se krše ta prava jer to otvara prostor za zapošljavanje novih, kako to mora da bude u uslovima krize, itd.
Mislim da država tu mora da stavi tačku i da kaže – stop, ne može više. I nije tačno da je smanjivanje radničkih prava rešenje za krizu. Uostalom, uopšte smanjivanje radničkih prava ne može biti rešenje za tu oblast. Godine 2001. donet je Zakon o radu koji je potpuno premestio klatno prema poslodavcima, isforsirao poslodavce, u prvi plan doveo profit. Evo, posle toliko godina, vidimo da nije privreda ojačana, nezaposlenih je još više, itd. Dakle, nije tačno da radnička prava ometaju i razvoj privrede i veći profit poslodavcu, itd, itd.
Želim da kažem da suočavajući se sa tim problemom, Srbija mora da se suoči sa još jednim, a to u ovom trenutku čak ima veze i sa ovim zakonom. Mislim da je potrebno da se suoči sa jednom reči koja je postala razorna u Srbiji, a to je – trošak. Sve nam je iz ugla profita postalo trošak. I tako radnik više nije čovek nego trošak. Trudnica nam takođe nije čovek nego trošak. I kada sve to tako posmatramo, uvek nalazimo razloge da ne može i ne sme sve da bude trošak, jer jednostavno radnik je čovek koji dostojanstveno radi i želi da ima pristojnu zaradu, da živi od svog rada.
Šta mi mislimo da je rešenje? Mi mislimo da je rešenje da se sagleda stanje u oblasti radnih odnosa, celovito, i da se izvrši promena Zakona o radu. Ja prosto upozoravam. Od 2001. godine, kada je donet prvi, 2005. pa nadalje, stalno se išlo na uštrb radnika.
Moram da izrazim zadovoljstvo da smo 2005. godine kao poslanička grupa SPS sprečili dalje derogiranje tih prava kad su bile izmene Zakona o radu, podnoseći 22 amandmana od kojih je većina usvojena. Ali, ne treba da posmatramo izmene zakona tako – šta će ko da dobije, a šta će ko da izgubi. Jer, danas je karakteristično da poslodavac insistira na promeni zakona da bi dobio, a radnik kad čuje za promenu zakona, on gleda, jadnik, šta će još da izgubi. To mora u državi da se zaustavi.
Zato smatramo i insistiramo na samo socijalni dijalog socijalnih partnera, jer su to partneri. Ne treba da bude na račun ikoga. Znači, samo socijalnim dijalogom, ravnopravno, u kome nema pobednika i pobeđenih, koji se vodi na ravnopravnoj osnovi, čiji rezultat omogućuje, s jedne strane, fleksibilnost kapitalu, a s druge strane, neophodnu sigurnost radnika. Dakle, to je dijalog koji u jednakoj meri uvažava zakone tržišne ekonomije, ali i štiti socijalne interese za radnika i zaposlene. Svaki dogovor koji postignu socijalni partneri u tom dijalogu Socijalistička partija Srbije će u potpunosti podržati.
Kratko samo još jedno pitanje. I ovde se postavlja pitanje, kada je u pitanju primena ovog zakona, da li će moći da se primeni, da li će da se sprovede i da li će neko hteti ili neće hteti?
Naveo sam mnogo kršenja zakonskih propisa. Želim samo da završim svoju diskusiju sa sledećim. Mi smo protiv toga da kršenje zakonskih propisa koji regulišu prava iz radnog odnosa ili sužavanja tih prava, postane ono što je postalo, nešto normalno u Srbiji. To ne sme da bude normalno. To je nešto što je neprihvatljivo i ne sme da bude prihvatljivo.
To što se često obrazlaže da u uslovima ekonomske krize da je to neumitan uslov za napredovanje ekonomije itd. nije tačno. To se pokazalo i mi smo protiv toga. Niti će "pravo" da se krše prava zaposlenih podstaći i pojačati interes investitora da ulažu, niti principi tržišne ekonomije podrazumevaju prava poslodavaca da uskraćuju zakonom zagarantovana prava iz rada i po osnovu rada.
Završio bih ovo svoje izlaganje uz još jedno pominjanje da ćemo dati punu podršku ovom predlogu zakona i insistirati na sveobuhvatnim rešenjima u ovoj oblasti. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Dame i gospodo, slika konteksta u kome se predlažu ove izmene i dopune Zakona o radu i koji će sasvim sigurno biti usvojen, počeću kratkim komentarom o slobodnom citatu predlagača ovih izmena i dopuna Predloga zakona gospodina Nebojše Stefanovića, koji je juče izjavio da bi voleo da vidi 50% žena u parlamentu. Komentar je zbog toga da odmah uzvratim da je to jako lako dostići. Istim autoritetom kojim je unet ovaj zakon, unese autoritetom predsednika Skupštine izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika, gde stoji da se dodaje stav u članu koji definiše liste: "Na listi susedni kandidati moraju biti različitog pola". Ne košta novaca. Ako ima volje, to možemo da uradimo čim pre, čak i po hitnom postupku.
Uzimam ovaj komentar kao ilustraciju za to da kontekst o kojem govorim… Čujem da ima podsmeha na predlog da se unese amandman kojim se menja. Ako želite zaista da bude promena, onda se morate odlučiti – ili ćete se rugati promenama ili ćemo sprovoditi promene. Ako neko izjavi da bi voleo 50% žena u parlamentu, uzvraćam da je mehanizam za to dostupan, jednostavan, lak i da će imati podršku verovatno natpolovične većine, pri čemu uopšte ne sumnjam i u dobre namere i u iskrenost predsednika Skupštine.
On je dokazao podrškom raznim idejama za promene u ovom parlamentu, da zaista ozbiljno shvata ono što kao javnu reč izgovara. Za sve druge koji se rugaju ideji da žena bude 50%, mogu da uzvratim pitanjem - da li se isto tako rugate kada govorite i o ženama koje su trudne i koje rađaju decu, ili je licemerstvo prema ženama rezervisano samo za političku reprezentativnost?
To jeste tema koja je vrlo zahvalna za jednu dobru debatu među nama u ovoj instituciji, a inače i u društvu. Zašto sam ovim komentarom započela sliku svog konteksta u kome je predlagač sa sasvim sigurno najboljim namerama dao predlog zakona kojim se menjaju odredbe Zakona o radu?
Zato što postoje dve volje za promene. Jednu volju za promenama nosi sama volja, drugu nosi novac. Govoriću kroz ova dva člana, i o novcu za promene i o volji za promene, u pokušaju da kroz taj kontekst oslikam koliko je u našim rečima, u našim javnim stavovima, a onda u našim propisima diskriminacije i licemerja, kada je u pitanju rađanje i kada je u pitanju zaposlena žena.
Ovim zakonom se u stvari radi o zaposlenoj ženi. Radi se o tome da je za zaposlenu ženu dilema posao ili rađanje deteta. Radi se o tome da je za zaposlenu ženu problem, da uskladi svoju volju da bude ekonomski nezavisna koliko god imala zarade i volju da postane majka. Radi se o tome da je tema zaposlena žena, jer samo zaposlena žena ima tu dilemu. Zaposlen muškarac nažalost, nema tu dilemu.
Volela bih da sam ovde mnogo više slušala diskusija koje bi se odnosile na to, na koji način možemo da pomognemo, da i otac kao roditelj deteta, učestvuje u rešavanju dileme koju ima svaka zaposlena žena. Znam da se u odredbama koje je gospodin Stefanović predložio, radi isključivo o statusu žene koja je zaposlena, i o zaštiti njenih prava ako radi na određeno vreme, odnosno o njenom pravu da napravi pravo na izbor. Ali ako nećemo da budemo licemerni, onda je centralna tema, s moje tačke gledišta, kontekst ovog zakona je da zaposlena žena ima izbor. Zaposlen muškarac nema takvu dilemu i nema takav izbor. Jednom kratkom digresijom ću vam ilustrovati koliku dimenziju to ima u našem društvu.
U jednim od prvih dana u ovoj skupštini u danima 2001. godine jedan od prvih novinara koji je nekoliko nas žena koje smo i tada bile članice parlamenta želeo nešto da pita, pitao je - kako usklađujete svoje porodične i poslovne obaveze? Ja sam uzvratila pitanjem, što nije pristojno, ali ponekad je neophodna tehnika da ljude lakše dovedete realnosti, pitajući - da li pitate naše muške kolege kako usklađuju svoje porodične i poslovne obaveze? Na šta me novinar pogledao, zaista zaprepašćeno, i kaže - pa oni nemaju porodične obaveze. Kako pobogu nemaju porodične obaveze? Svi mi koji imamo porodice imamo valjda i porodične obaveze. Taj stav da ako si žena koja darom tog pola ponavljam, darom tog pola, može da ostaje u drugom stanju, može da nosi dete i može da ga rodi, i može svojim telom da ostvari taj proces, da ta žena ima dilemu - da li ću da se zaposlim, da li ću moći da se zaposlim, da li ću da ostvarujem karijeru ili ću da ostvarim svoje pravo na to da imam dete?
Nismo mi jedino društvo koje na takav diskriminatorski način i vrlo često licemeran način, dižući na rečima u nebesa ulogu majke i pravo i izbor da se rađaju deca, a u suštini imajući svakodnevne diskriminatorske tehnike prema ženama.
Čuli smo mnogo raznih podataka od koleginice Dubravke Filipovski i Vesne Milekić, i Milice Vojić Marković, i koleginice Ljiljane Lučić, raznih podataka o tome kroz brojke kroz šta sve žena prolazi ako hoće da radi, i ako hoće da rađa. Dakle, nismo mi jedini niti posebni.
Podsetiću vas da je do 1975. godine u Zapadnoj Nemačkoj bio na snazi zakon kojim je muž morao da potpiše saglasnost da se žena zaposli, da je do sedamdesetih godina 20. veka u Australiji, svakoj samohranoj majci dete silom oduzimano. Nedavno se premijerka Australije izvinila desetinama hiljadama dece koja su oteta od majki zbog toga što je društveno pravilo bilo da to dete ne treba da bude sa jednim roditeljem.
To je kontekst u kome gledam ova dva člana. Koliko god vam možda izgledao širok, verujte mi on se u stvari, kada je u pitanju volja za promenama, u mojim rečima je mnogo uži nego što bi moglo da se priča o odgovoru na pitanje – kako kao zaposlena žena da radim, jer želim da imam platu, želim da imam karijeru i kako da rađam, jer želim da imam decu, jer želim da imam porodicu koja podrazumeva i moje obaveze?
To je uloga društva i uloga države, ako društvo i država zaista želi da ne bude licemerna i da ne bude da svi mi u državi samo slušamo šta nam bilo ko od nas iz države priča, nego da gledamo šta država radi.
Sada ću zato o volji za novcem. Koliko će sve ovo da košta i ko će to da plati, odakle će da uzme novac, ako uopšte ima odakle? Najbolje se razume koliko novca za nešto treba kada uporedimo neke stvari koje znamo koliko koštaju i tada dobijamo svest o tome koliki iznos novca će biti neophodan da bi zaista zaposlena žena bar jednu brigu od dileme koju ima, da rađam ili da radim, hoće li me otpustiti ili da rađam, da ne rađam, da se samo bavim poslom. To ću uporediti sa iznosima koje smo čuli ovde od koleginice Ljiljane Lučić, o ukupnim iznosima koji se izdvajaju, a koji su negde oko 25 milijardi dinara iz budžeta Republike Srbije ili oko 250 miliona evra, ako dobro računam. Sa čime ću to uporediti?
Uporediću sa vešću koju slušamo ovih dana, o tome da će za svaki Fiat 500l biti subvencija od tri hiljade evra. To ćete reći nisu uporedive stvari. Ne poredim to kao da uzmeš od ovih pa daš ovima, za mene su to dve dobre stvari. Subvencije odnosno ulaganje u razvoj ekonomije u bilo kom delu Srbije i izdvajanje iz budžeta za zaposlenu ženu koja hoće da radi, a kojoj našim zajedničkim novcem treba da joj bude obezbeđena bar neka sigurnost.
Ako poslušamo Čezara Ferara iz Fijata, koji je rekao da je od jula prošle godine do današnjih dana proizvedeno i izvezeno 43 hiljade komada vozila i ako poslušamo njegove reči da će ih biti ove godine ukupno od 120-180 hiljada, da samo uradimo grubu procenu, neka ih bude 10 hiljada mesečno, i ako tih 10 hiljada mesečno iako ih je do sada bilo šest hiljada, ako pet hiljada bude za domaće tržište, sa subvencijom od tri hiljade evra, sami računajte. To je 15 miliona evra, na godišnjem nivou sami računajte.
Ukupan iznos koji od svih nas dajemo u budžetu da bi zaposlena žena imala jednu brigu manje – hoću li da radim ili da rađam, je manji od iznosa koji ćemo dati za subvencije. Obe stvari su dobre, ali je pitanje političke volje da odredimo koliko novca ima za čega?
Niti zagovaram da se oduzme jednima, niti zagovaram da se oduzme drugima. Smatram da je dobro da odgovorno gledajući u budžet tačno znamo o kolikoj količini novca govorimo, na godišnjem ili na mesečnom nivou za sve potrebe koje imaju zaposlene žene koje žele i da rađaju. Briga države i društva se vidi kroz novac i to je ta volja za novcem koji će se izdvojiti našom zajedničkom odlukom kroz društvenu zaštitu, kroz podršku unutar lokalne zajednice svakoj majci koja odluči da se zaposli i koja odluči da rađa dete.
Ako imate ustanove za decu koje ne primaju decu pre jedanaestog meseca, onda morate da znate da majka koja je zaposlena, koja je odlučila da rodi, mora da ima neku podršku, ako želi da radi do tog detetovog jedanaestog meseca.
Licemerno je i neistina je da takva vrsta izdvajanja iz budžeta ugrožava investicije, ili da ugrožava, ili tera investitore, ili da pravi štetu ukupnom ekonomskom stanju zemlje.
Znam da će biti u budućim godinama priličan broj, na prvi pogled, vrlo argumentovanih tekstova kojima ćemo biti prinuđeni da razgovaramo da smanjimo ova prava kojima predlagač zakona želi da garantuje da žena ne može biti otpuštena, da ne može biti prekinut ugovor o radu, a da ona ima pravo na izbor.
Kada ženi dajete odredbom zakona pravo na izbor, onda to pravo na izbor mora da ima kontekst u kojem se može ostvariti. Ako ona želi da se ranije vrati, mora da postoji kontekst šta joj je garantovano time što se ranije vraća, kako je na šteti time ako se ranije vraća na posao.
Po meni, uz opaske koje je koleginica Ljilja Lučić, dala, najveća manjkavost i ovog predloga zakona i generalno naše diskusije je što mi ovde sedimo i razmenjujemo informacije o tome kako se zakon ne primenjuje. To slušam od kada sedim u Skupštini i mnogo burnih rasprava, neprijatnih dijaloga sam imala sa raznima iz izvršne vlasti, bez obzira da li sam ih podržavala u dva mandata kada smo bili deo vladajuće većine ili sam bila opozicija u dva mandata kada smo bili opozicija. Znate, u našem Ustavu piše da mi kontrolišemo i nadziremo Vladu.
Licemerno je da bilo ko od nas ovde ima spisak rečenica kojima se žali da inspekcije rada ne rade svoj posao. Licemerno je da bilo ko od nas govori o tome da su žene diskriminisane i da rade na crno zato što nema načina da se kazni onaj ko krši zakon jer smo mi zakone doneli, bez obzira ko bio. Manje-više nismo imali spora o tome. Zabranjena je diskriminacija Zakonom o zapošljavanju, zabranjena je antidiskriminacionim zakonom. Imate sjajne odredbe u Zakonu o radu, bez obzira na kontekst u kojem je 2005. godine donet, što može biti posebna tema, ali je nebitna za ovu raspravu.
Dakle, kada sledeći put za tri meseca ili za šest meseci ovaj zakon bude u primeni, molim vas da uložimo toliko samokontrole da niko od nas ne kaže – evo šteta, ipak je bilo otkaza ugovora o radu, evo šteta, ipak nismo uspeli da zaštitimo trudnice. To u prevodu znači da nas 250 ne radi svoj posao.
Znam tačno koliko je neprijatno sukobiti se sa ministrom kog podržavaš, sa predsednikom Vlade, sa predsednikom države. Znam tačno koliko je neprijatno sukobiti se sa drugom ili trećom linijom onih koji su oko ministara ili oko drugih mesta u izvršnoj vlasti. Znam tačno koliko vam treba integriteta da biste tako nešto učinili, ali bez toga nema funkcije ove Skupštine, bez kontrole i nadzora. Najveći paradoks je u tome da, ako to ne radimo i kad smo vladajuća većina i kad smo opozicija, svi zajedno trpimo štetu.
Forma u kojoj ćemo naterati one koji su dužni za primenu zakona, koji je predložio Nebojša Stefanović, je tema našeg dogovora. On može imati različiti oblike, ali ta naša odluka je volja za promene. Naša odluka da ih zaista nateramo da je primene je ta volja za promene, o kojoj sam govorila u prvom komentaru, ako želimo 50% žena, 50% muškaraca u parlamentu, da jedan amandman, jedan stav može ako se želi. Ukoliko to ne odlučimo sada, odlučićemo za godinu dana, ali ćemo izgubiti vreme. Ukoliko ne odlučimo za godinu dana, odlučićemo za četiri godine i izgubićemo još više vremena.
Strašno smo vešti u tome da gubimo vreme i da upotrebljavamo licemerje govoreći da – eto, super je zakon ali se ne primenjuje, da ne spominjem trenutak u kome je ova Skupština bila ponižavana od zaposlenih u poreskoj upravi dva puta, zato što joj se može, u poreskoj upravi,. da ona tumači kako će da tumači predlog, odnosno propis kada je preduzetnica u pitanju, pa ide na porodiljsko bolovanje, odnosno na negu deteta.
Moja želja je taman toliko da unesem sliku konteksta u kojem su predložene ove izmene i dopune. Taman toliko kritična i, sasvim sigurno, u jednakoj količini puno dobre namere kao i predlagač ova dva člana. Bez obzira na to što imamo primedbe koje su zaista potkrpljene brojkama, kao kroz govore mojih kolega i koleginica, kao i ovim slikovitim - koliko šta košta u Srbiji, sigurna sam da, bar ja hoću, a mislim da će i moje kolege iz poslaničkog kluba DS i kao što je gospođa Ljiljana Lučić i napomenula, mi ćemo naravno glasati za ovaj zakon.
To nas ne sprečava da na kraju uputim molbu predlagaču, mada on ništa nije odgovorniji za primenu ovog zakona nego bilo ko od nas. Molim da to bude sasvim jasno, kad stavljaš prst na "zeleno", deliš odgovornost sa svima onima koji stavljaju prst na "zeleno", jednako tako ako te etička dilema tera da kažeš protiv, odnosno "crveno".
Moja je molba, koja mislim da je svima nama u interesu, da ovaj zakon koji je presedan po mnogo čemu, po tome što ga predlaže predsednik Skupštine svojim autoritetom, po tome što se podnosi jer zakon koji je na snazi nije dovoljno dobro primenjen i imamo zabeležene probleme kod mnogih žena koje žele da budu zaposlene i žele da rađaju i kod toga da je jedan od onih zakona, retkih, bivalo ih je, za koji ćemo svi glasati - za. Moj lični zahtev je, neka to bude zakon kojim ćemo stvarno početi da kontrolišemo, da nadziremo kako se zakon primenjuje.
Forma - ostavljam vladajućoj većini da ponudi i da odredi. Ali neka to bude zakon kojim ćemo preći liniju gde, kada podržavamo vladajuću većinu, kažemo – dobro, vidimo da ne valja šta rade, ali naši su, nemoj, to jako ružno izgleda u stvarnosti. To neka bude linija kojom ćemo, kao opozicija, preći na stranu da samo zajedno, sa vladajućom većinom, možemo zaista da kontrolišemo i da nadziremo da li se neki zakon primenjuje.
Koliko je to važno? Onoliko koliko su nam svima puna usta da nam nedostaje dece u Srbiji. Koliko je to važno? Onoliko koliko smo svi na rečima spremni da govorimo o ravnopravnosti žena i da okrenemo glavu kada vidimo da je neka žena diskriminisana na mestu gde radi, ili bilo gde. Koliko nam je važno, videćemo već po reakcijama ljudi u našim gradovima, u našim lokalnim zajednicama koje će videti promenu. Videće da li je poslodavac, bez obzira da li je u javnom ili u privatnom sektoru, koga svi okolo znaju da krši zakon, da diskriminiše ženu, da li je kažnjen, da li je prijavljen, ili je naš, pa ga nemoj dirati.
Ne može oba. Ne može – naš je, pa ga nemoj dirati. Ne može. Hoćemo da zaposlena žena ima garanciju da ne može da bude otpuštena i da ima slobodu da odlučuje o tome hoće li rađati istovremeno sa svojim zapošljavanjem, svojom ekonomskom nezavisnošću.
Moja molba je direktno predlagaču, bez obzira što on za to nije ni odgovoran, niti verovatno ima odgovornost, ali ima moć, pozicija predsednika Skupštine je ipak moć.
Ono što bih molila uz taj zahtev, da se konačno Skupštini dostave prave brojke i da vidimo koliko je samohranih roditelja, koliko je samohranih majki. To se ne vidi. Nijedna statistika to ne vidi. Da vidimo koliko je majki ili mladih žena koje rade na crno i koje time sebi brišu prava, da vidimo statistiku a ne samo da stojimo na brojci od oko 75.000 dece koja se godišnje rode u Srbiji. To je 75.000 majki. Izuzimam onu predivnu grešku, što u toj brojci ima majki koje su rodile blizance, trojke ili više dece, ali 75.000 dece se godišnje rađa već godinama u proseku u Srbiji.
Polovinu od te dece najviše rode majke koje su zaposlene. Vratiću vas na brojke koje izdvajamo za subvenciju. Za 500 el. To je maksimalno 35.000 hiljada žena koje žele da rade i da rađaju decu. Kada budemo zaista imali pred sobom one koji su zaduženi da sprovode ovaj zakon i koji nas snabdevaju ovakvim podacima i kada budemo zaista razumeli da je naša zapisana ustavna uloga i uloga zakona Narodnoj skupštini da kontrolišemo da li primenjujemo, to će biti jedini način da otklonimo sve sumnje koje je iznela koleginica Ljiljana Lučić i razne druge i koleginica Milica Vojić Marković i drugi, a koji se tiču zaista dobrog efekta ova dva člana zakona.
Nemam nikakvih sumnji, da ako postoji volja za promenama te vrste u radu ove skupštine, da nam neće trebati novca za tu promenu nađemo, jer nam taj novac i ne treba. Treba nam samo volje da zaista ono što kažemo u ovoj skupštini, a tiče se prava zaposlene žene koja želi da rađa i koja ima pravo na izbor da joj kažemo - garantujemo tvoje pravo na izbor i garantujem ti neka prava ako si odlučila da budeš zaposlena i da rađaš decu. To je tvoje žensko ljudsko pravo. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Stefanović. Izvolite.

Hvala kolegama koje su do sada govorile o predlogu izmena i dopuna Zakona. Sama činjenica da većina ili gotovo sve poslaničke grupe najavljuju da će glasati za zakon govori da je zakon u osnovi dobar. Valjda niko ne bi glasao za loš zakon. Drago mi je da je prihvaćeno da postoji svest u ovom parlamentu da promena položaja žena, pogotovo zaposlenih žena majki, trudnica i porodilja je mnogo važnija od stranačke boje.
Bilo je ovde kritika različite vrste. Jedan od njih je da nisam konsultovao Socijalno-ekonomski savet Vlade. Nisam. Pravo da vam kažem uopšte ne osećam dužnost da konsultujem Socijalni-ekonomski savet Vlade. Poslao sam ovo Vladi. Vlada je na sednici donela odluku da prihvati ovaj predlog zakona, a inače mislim da Narodna skupština mora da počne da se ponaša kao Narodna skupština. Svaki od vas narodni poslanik je onaj koji odlučuje šta se radi u ovoj zemlji. Mi glasajući za zakon odlučujemo u kom pravcu se radi i zbog toga smatram da Narodna skupština kao telo koje mora imati prvoklasnu ulogu u ovoj zemlji mora da preuzme i odgovornost za ono što radi. Konsultacije naravno, ali ako mi da majke, trudnice i porodilje su važna stvar, a smatramo, onda u tome niko ne može da nas zaustavi. Spreman sam da glasam sam, da budem potpuno usamljen i jedini čovek u parlamentu koji će da glasa za tako nešto i od toga me niko neće odvratiti. Srećom, to neće biti za ovaj zakon, ali sam i na to spreman i neću dozvoliti da me sa tog pravca bilo ko skrene.
Bilo kakvi argumenti u slučaju kada poboljšavamo pravo majki, trudnica i porodilja mislim da u ovom trenutku nisu opravdani, a sve drugo što možemo da popravimo, ljudi popravljajte. Ima kolega u ovoj skupštini koji su bili u vlasti u prethodnih mnogo godina i tada to nisu radili, nisu predlagali da se zaštite majke, trudnice i porodilje, nisu predlagali da se promeni Zakon o radu, nisu donosili sveobuhvatne promene, suštinske, ogromne. Nisu to radili. Poslušno su dizali ruke. Nisu čak predlagali zakone koji nisu prolazili i to je njihovo pravo, ali o tome će građani suditi i građani će ceniti da li kao narodni poslanici, vlast i opozicija, imamo pravo da se suprotstavimo i onima koji su iz naših redova danas u izvršnoj vlasti a možda ne misle kao mi i na tome ćemo ceniti jačinu ovog parlamenta.
Iskreno mislim, taman da radimo i rebalans budžeta zbog ovog zakona, da se to isplati, da je to važno, jer mi treba da pošaljemo signal da su nama deca važnija od svega drugog i to je stvar oko koje mislim da postoji konsenzus u ovom parlamentu, zbog čega sam ponosan što sam predsednik parlamenta u ovom trenutku. Hoću da vas sve zamolim da nastavite sa radom na tome. Iskoristio sam da kao narodni poslanik SNS predložim ovaj zakon, ali to može i bilo ko drugi. Nas 250 ima pravo da budu predlagači zakona. Imamo pravo da razgovaramo o tome.
Da li će biti novi Zakon o radu u narednih mesec ili dva? Trenutno ne mogu da odgovorim kao predstavnik Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Ja mislim da hoće. Mi treba kada i to bude na dnevnom redu da sednemo sa tim ljudima, da razgovaramo šta sve drugo može da se primeni, da bude korisno i šta sve možemo da popravimo u položaju radnih ljudi pa i dodatnoj zaštiti žena i majki. Da li su one prezaštićene? Pitajte one žene koje ostaju na ulici zbog toga što se koriste rupe u sadašnjem zakonu. Pitajte one žene koje sa devetomsečnom trudnoćom ostaju bez posla, one žene koje sa dve male bebe ostaju na ulici zato što im je istekao ugovor o radu. Pitajte njih da li su prezaštićene i kako se danas osećaju. Mislim da nisu dovoljno zaštićene ni ovim izmenama, ali ovo je prvi korak i čvrsto ću stajati na toj ideji. Svaki put kada bude trebalo da se radi na tome spreman sam da budem deo bilo čijeg tima, uopšte me ne interesuje koje je boje ili stranke, da radimo zajedno i pravimo nove stvari. Ponosan sam što predsedavam Odborom za prava deteta u kome se odluke donose jednoglasno zato što se u tom odboru radi o kvalitetu borbe za bolji život deteta. Tu nema partijskih boja. Isto tako mislim da je važno što smo Srbiji uputili poruku da kada se radi o pravima majki, trudnica i porodilja, njihove dece, ovde svi možemo da glasamo zajedno, ne zato što je predlog podneo Nebojša Stefanović, nego zašto što je materija iz tog predloga takva da zaslužuje vašu podršku, na čemu sam vam iskreno zahvalan. Hvala.

Narodni poslanik Jelena Mijatović.

Zahvaljujem.
Poštovane kolege narodni poslanici, s obzirom da je ovo moje prvo obraćanje Narodnoj skupštini Republike Srbije, želela bih prvo da se predstavim. Moje ime je Jelena Mijatović. Ja sam poslanik SNS i majka dvoipogodišnjeg Bogdana i petomesečne Angeline. Ovo ističem zato što bih želela da danas ne samo kao poslanik već i kao majka podržim predložene izmene i dopune Zakona o radu, a koje se tiču unapređenja položaja zaposlenih trudnica, majki i roditelja.
Danas neću iznositi nikakve statističke podatke, niti ću pratiti položaj žena kroz istoriju, prosto ću izneti svoje neko viđenje problema i diskriminacije žena. Mislim da je ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu veliki korak u suzbijanje diskriminacije žena, veliki pomak u rešavanju problema pada nataliteta i depopulacije i mislim da će nakon donošenja ovog zakona mnoge žene u Srbiji se lakše rešavati na materinstvo.
Ne znam ko je i kada napravio podelu na slabiji i jači pol. Ne vidim smisao, niti značenje te sintagme. Ne vidim smisao podele na muške i ženske poslove jer danas u svakodnevnom životu možemo videti žene koje obavljaju tzv. muške poslove sasvim dobro kao i muškarci i ne verujem da bi priroda dozvolila nekom slabijem polu da može, da ima mogućnost da iznedri novi život. Ta slabost se ogleda u tome što smo mi baš ponešeni tim tvrdnjama, koje su godinama i decenijama unazad non stop proklamovane da su žene slabiji pol, počele i same da verujemo u to. Danas zato imamo problem zaposlenih trudnica, majki i porodilja, problem diskriminisanja žena. Zato danas poslodavac na trudnoću gleda kao na posebno stanje u smislu da je žena onesposobljena za rad. Žena nije onesposobljena za rad. Trudnoća nije bolest. Trudnoća je jedno prirodno stanje koje je svojstveno ženi i kao takvo treba da se prihvati i da se posmatra. Nama je potrebno prilagoditi određene uslove za rad i mislim da nije nikakav problem i da se to veoma lako može uraditi.
Imala sam sreće da je moja trudnoća protekla bez nekih zdravstvenih komplikacija, tako da sam radila punih devet meseci. Danas sam na radnom mestu pet meseci nakon porođaja. U svakom trenutku sam imala punu podršku u svom poslodavcu, tada SNS, danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije i razumevanje od strane svih mojih kolega koji su me danas pustili da govorim pre njih, kako bih mogla da se bavim i majčinskim dužnostima, jer sam pored toga što sam porodilja i dojilja i ponosno to izjavljujem.
Želela bih da svaka porodilja u Srbiji oseća ovu sigurnost koju ja osećam i mislim da će ovaj zakon, o kome danas govorimo, u stvari doneti tu sigurnost. One žene koje žele da svoje porodiljsko odsustvo skrate, odnosno da počnu ranije da rade, ne vidim zašto bi to bio problem. Treba da im se pomogne da se neki uslovi za rad konkretizuju, tako da npr. odredbom člana 93a, čije se usvajanje i predlaže, gde je i propisano da je poslodavac dužan da zaposlenoj ženi koja se vrati na rad pre isteka godinu dana od rođenja deteta obezbedi pravo na jednu, ili višednevnih pauza u toku dnevnog rada, u ukupnom trajanju od 90 minuta, ili na skraćenje dnevnog radnog vremena u trajanju od 90 minuta, kako bi mogla da doji svoje dete, ako dnevno radno vreme zaposlene žene iznosi šest i više časova. Znači, ako ja, kao porodilja, želim da se vratim ranije na posao, ne vidim zašto bi to bio problem?
Ovo je jedna olakšica koju meni poslodavac daje da ja mogu svoje radno vreme da skratim i da mogu da izađem da koristim te pauze, kako bih svoje dete podojila. U slučaju žena koje zbog nekih različitih zdravstvenih problema koji se dešavaju u toku trudnoće, ili one koje jednostavno žele da iskoriste celokupno svoje porodiljsko odsustvo, sve je lepo uređeno i propisano u članu 187. stav 2, gde jasno stoji – zaposlenom iz stava 1. ovog člana rok za koji je ugovorom zasnovao radni odnos na određeno vreme, produžava se do isteka prava na odsustvo. Mislim da je to pravo žene da odlučuje da li će koristiti svoje porodiljsko odsustvo i da li će se vratiti ranije. Takođe, verujem da će ovo zaista pospešiti, da će pružiti mogućnost ženama da se odluče lakše na materinstvo.
Dodala bih i da majke, trudnice, porodilje, uopšte žene, mi ne tražimo neko sažaljenje, ne tražimo da nam bilo ko radi neke ustupke iz sažaljenja. Mi, prosto, tražimo da se razume naše stanje i da se ispoštuje naše stanje. Mi smo to razumevanje i poštovanje upravo dobile od gospodina Nebojše Stefanovića. Ja vam se ovom prilikom zahvaljujem u svoje lično ime i u ime majki koje poznajem. Verujem da će ova inicijativa biti podstrek i svim ostalim društvenim činiocima da slede vaš primer. Hvala vam puno.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Branislav Mitrović. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Stefanoviću, jedno od najčešćih pitanja koje se danas u Srbiji čuju jeste pitanje kako doći do posla, ali sa druge strane i pitanje kako sačuvati posao za sve one koji su imali sreće da taj posao i dobiju?
Ako je za utehu, nije to samo pitanje koje se čuje u Srbiji, i neke bogatije, razvijene zemlje danas postavljaju ta pitanja, ali veoma teško dolaze do odgovora, i što je svojstveno raspravi i današnjoj temi, do tog odgovora još teže dolaze pripadnice ženske populacije u našoj zemlji.
Siguran sam da niko danas ni u ovoj sali, a ni van ove sale u celoj Srbiji, nema problem sa tim da shvati kolika je pogubnost smanjenog nataliteta, kolika je pogubnost sve manjeg broja rođene dece i svedoci smo da danas širom Srbije, čak i u onim većim, gradskim celinama, a da ne pričamo o onim manjim opštinama, selima i rubnim područjima naše zemlje, sve više ostajemo bez stanovništva.
Dolazim iz Užica, iz grada koji prema statistici spada u prvu kategoriju razvijenih opština i gradova. Međutim, i u samom gradu Užicu postoji trend sve manjeg broja novorođene dece, samim tim sve manji broj dece koja se upisuju u školu.
Postavlja se logično pitanje – da li država Srbija posvećuje dovoljno pažnje i brige materinstvu u Srbiji? Ceo ovaj problem možemo posmatrati sa dva aspekta. Jedan aspekt jeste zakonski i da postavimo pitanje da li je zakonska regulativa danas u Srbiji dovoljno dobra i da li dovoljno brine i štiti majke, a sa druge strane, aspekt realnog života, kakvo je stanje u realnoj stvarnosti? Bilo bi najbolje da se ova dva aspekta poklapaju i da imamo dobre zakone i da se svi ti zakoni dosledno sprovode u svakodnevnom životu.
Što se tiče zakonske regulative, već više puta je danas spomenuto da počev od našeg najvećeg, najvažnijeg državnog akta Ustava Republike Srbije, posvećuje se dužna i jedna značajna pažnja majkama, ženama pre i posle porođaja. Zatim, od 2010. godine ova skupština je usvojila Deklaraciju pod rednim brojem 153, koja se brine o materinstvu, a i sam Zakon o radu, o čijim izmenama i dopunama danas govorimo, u jednom svom značajnom delu se brine i podržava materinstvo u Srbiji.
Što se tiče Zakona o radu, počev od člana 12. koji garantuje posebnu zaštitu zaposlenih žena za vreme trudnoće i porođaja, kao i garantovanja prava na posebnu zaštitu nege dece. Takođe u članu 14. je zabranjen svaki vid diskriminacije prilikom zapošljavanja, uzimajući u obzir i rasu i boju kože i starost i zdravstveno stanje, invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko uverenje, imovinsko stanje, ali uzimajući u obzir i trudnoću i bračni status.
U samom Zakonu o radu, posebno poglavlje, posebnu oblast, čini zaštita materinstva, gde se predviđaju načini zaštite materinstva u pojedinim situacijama. To svakako jeste jedan aspekt, a drugi aspekt koji jeste aspekt realnog života jeste malo suroviji.
Tridesetšestogodišnjoj SR nasmešila se sreća kada je saznala da će postati majka, ali radost su ubrzo zamenili problemi nastali kada je njen poslodavac saznao da njegova radnica odlazi na trudničko bolovanje. Zato je prema rečima SR učinio sve kako bi umesto trudničkog bolovanja, buduća majka, dobila otkaz. Samo jedan od novinskih napisa, i ne samo novinskih, već i u svakodnevnom razgovoru sa našim poznanicama, sugrađankama saznajemo da imaju slične probleme.
Naravno, nije dobro što se ovakve stvari dešavaju u realnom životu, ali sa druge strane dobro je da ima hrabrosti kod tih žena da javno iznesu te probleme, suprotstavljajući se svemu onome što ih može očekivati u onom strahu da nikada neće dobiti posao, ako u javnost izađu kritikujući sve one poslodavce koji se ponašaju na ovaj način.
Mogli bi reći da sve ove slučajeve i sve probleme žena koje se, rekao bih, odvaže da na svet donesu novo biće, sve te probleme možemo staviti u tri kategorije. Prva kategorija jesu one žene koje traže posao. Drugu kategoriju čine žene koje imaju posao ugovorom na određeno vreme. U treću kategoriju možemo svrstati sve one žene koje su, kako se to kolokvijalno kaže, za stalno zaposlene, a koje imaju probleme nakon povratka sa trudničkog odsustva.
Žene koje traže zaposlenje danas u Srbiji, prilikom razgovora za dobijanje posla sa eventualnim poslodavcima, pored uobičajenog razgovora o stručnosti, o referencama, o prethodnom profesionalnom iskustvu, taj deo razgovara provode upravo govoreći o emotivnom, bračnom statusu i o namerama i planovima za sklapanje braka i o roditeljstvu. Neretko imamo, naravno, što je za svaku osudu, situacije da se od kandidatkinja za posao zahteva da potpišu blanko ugovore o otkazu u slučaju da, ako dobiju posao, ostanu u drugom stanju, kako bi im se uručili ti otkazi i kako bi oni ostali bez posla.
Drugu grupu čine one žene koje i tretiraju današnje izmene zakona, a koje su zaposlene na određene, a kojima poslodavci odmah posle isteka tog staža na određeno uručuju otkaze i na njihovo mesto primaju neke druge osobe. Na taj način, trudnice kada im je najpotrebnije, dobijaju otkaz.
Na kraju, osobe koje su zaposlene, da kažem, za stalno, po povratku neretko dobijaju premeštaj na neka druga radna mesta, jer je u međuvremenu neka druga osoba dobila šansu da radi na njihovom radnom mestu i na taj način bivaju kažnjavane zbog toga što su rodile dete.
Što se tiče samih izmena i dopuna zakona, oba člana, ne bih posebno govorio o tome, više puta danas je o tome govoreno i naravno da prihvatamo, pohvaljujemo i podržaćemo ove odredbe ovog zakona i odredbu koja se tiče davanja mogućnosti svim majkama koje su se ranije, posle 365 dana, vratile na posao, da u roku jednoj radnog dana, ukoliko je njihovo radno vreme veće od šest časova, imaju mogućnost da u trajanju od 90 minuta se posvete svom detetu, ali i činjenicu da ovim drugim članom se onemoguće poslodavci da nakon isteka rada na određeno vreme uruče otkaz trudnici, porodilji ili majci koja je odsutna zbog brige deteta.
Takođe, smatram da je bitno da kažem da poslodavci neće snositi nikakav finansijski trošak i podržavam sve one kolege koje su ukazale da i u ovim razgovorima, pored toga što od poslodavaca tražimo da budu društveno odgovorni, da ih uključimo u donošenje odluka, ali s druge strane da iskoristimo sve mogućnosti kako bi poslodavcima pomogli da na što lakši način i na bolji način obavljaju svoju delatnost.
Jasno je da će ove izmene povećati sigurnost i smanjiti neizvesnost žena koje donese odluke da rađaju decu, a svi ćemo se danas složiti da je to Srbiji u ovom trenutku jako bitno, ali ono na šta želim posebno da stavim akcenat danas jeste da je, pored donošenja ove zakonske regulative, isto toliko bitno sprovođenje ovog zakona i jedan ozbiljan, dosledan, agresivniji rad inspekcijskih službi, najpre mislim inspekcije za rad, ali i rad našeg pravosuđa, znači, bez ozbiljnog rada inspekcijskih službi i bez ozbiljnog rada pravosuđa, koje bi sankcionisalo sve te negativne pojave. Naravno, sve ovo o čemu mi danas govorimo može samo da ostane mrtvo slovo na papiru.
Takođe bih iskoristio priliku da pozdravim sve one lokalne samouprave koje, i pored značajnih problema u funkcionisanju, velikih šupljina u njihovom lokalnom budžetu, iznalaze mogućnost da podrže trudnice, da podrže porodilje, i naravno da je za svaku pohvalu kada to čini i Beograd, koji naravno ima prilično novca u svom budžetu, u svojoj kasi i naravno Kragujevac, Zaječar, Loznica i niz drugih gradova širom Srbije, ali za pohvalu su najpre i one, namerno neću reći, male opštine, poput opštine Žitište, koja od prošle godine izdvaja za svako novorođeno dete po 20 hiljada mesečno i sve one opštine koje, još jednom kažem, imaju značajne probleme u svojim budžetima, ali ipak su shvatile ozbiljnost situacije i neophodnost da se pomogne majkama i materinstvu danas u Srbiji.
Na samom kraju, mnogo je problema, najpre finansijskih, danas u Srbiji. Mnogo je oblasti koje nisu dovoljno uređene danas u Srbiji, ali oblast materinstva smatram oblašću koju najpre moramo urediti, kojoj moramo posvetiti dužnu pažnju, jer prosto to je temeljna teža. Hvala.