Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svaki put kada se pred nama nađe zakon koji za temu ima položaj osoba sa invaliditetom, moramo sebi da postavimo pitanje koliko smo pomogli i koliko smo uspeli u ostvarivanju cilja da nam ti građani ne ostanu na margini društva, da u punom kapacitetu ostvaruju svoja prava, da žive i stvaraju kao ostatak populacije.
Procenjuje se da danas u svetu sedam do 10% svetske populacije ima neku invalidnost. To vam je negde oko 600 miliona ljudi. Jedan od 10 Evropljana ima neku invalidnost fizičkog, senzornog, mentalnog ili psihičkog karaktera. Od toga, 50% njih je u produktivnom svom dobu.
Veliki broj osoba sa invaliditetom živi u klimi diskriminacije, predrasuda, neznanja, često sa nezadovoljenim osnovnim elementarnim potrebama života. Invalidnost donosi posebne teškoće za žene, decu, starije i izbeglice. Svet je još 1993. godine, usvajanjem standardnih pravila UN od strane Generalne skupštine, napustio koncept medicinskog shvatanja problema invalidnosti. Danas je prihvaćeno shvatanje da je invalidnost pitanje ljudskih prava.
Takođe, koncept garantovanja jednakih prava za sve modifikovan je konceptom obezbeđivanja jednakih mogućnosti. Mislim da je mera uspeha svake vlade u omogućavanju građanima da pod istim uslovima i sa jednakim šansama imaju pristup svim segmentima društvenog života. Vlada, u kojoj je učestvovala DS, bila je motivisana idejom većeg zapošljavanja osoba sa invaliditetom i uključivanja ovog dela populacije u proces rada u državi.
Pre donošenja Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, maja 2009. godine, postojali su različiti problemi, kako u vezi sa definisanjem invaliditeta, utvrđivanjem statusa osoba sa invaliditetom, procenom njihove radne sposobnosti, aktivnom politikom zapošljavanja osoba sa invaliditetom i obezbeđivanjem sredstava za njenu realizaciju, uključivanjem osoba sa invaliditetom u svet rada na otvorenom tržištu, ali i u zaštićenom zapošljavanju, zatim sa statusom preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i njihovo finansiranje i mnogi drugi.
Postojeći Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom predstavljao je negde logičan nastavak nacionalne strategije za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom. Njegovo donošenje je bilo nužno zato što sva istraživanja su ipak pokazivala da su osobe sa invaliditetom kategorija stanovništva koja je na donjoj lestvici siromaštva i socijalne isključenosti. Ovde se, naravno, nameće pitanje uspeha implementacije ovog zakona, da li smo zadovoljni sa efektima i da li smo uspeli da poboljšamo uslove života ovih ljudi. Na jednom poznatom internet portalu objavljeni su rezultati istraživanja o zapošljavanju osoba sa invaliditetom koje je obavljeno u novembru 2011. godine. Istraživanje je obuhvatilo 244 poslodavca.
Od ovog uzorka 41% kompanija zapošljava osobe sa invaliditetom. Kompanije koje ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom navodile su različite razloge. Prvo, da priroda posla nije takva da ga mogu obavljati osobe sa invaliditetom. Radni prostor nije prilagođen osobama sa invaliditetom, ali imamo 11% kompanija koje su se opredelile za ispunjavanje finansijske obaveze po ugovoru o poslovnoj saradnji sa preduzećem koje zapošljava osobe sa invaliditetom.
Prema informacijama resornog ministarstva od početka primene ovog zakona do danas zaposleno je 9.056 osoba sa invaliditetom. To je dobro. Mislim da je time zakon opravdao negde potrebu svog postojanja, ali mi ne smemo da zaboravimo da po nekim procenama u Srbiji trenutno živi oko 800.000 osoba sa invaliditetom. Mislim i nekako imam snažan utisak da su oni i dalje nevidljivi za ovo društvo.
Gde su problemi na kojima treba raditi? Naravno, kao prvi problem tu se nameće diskriminacija što putem govora, što putem ponašanja, problem pristupačnosti informacijama, informisanosti o pravima, ali naravno fizičke barijere kao hroničan problem u Srbiji.
U oblasti obrazovanja imamo problem u procesu uključivanja dece sa smetnjama u razvoju redovne škole. Naime, da bi taj proces bio uspešan mislim da je neophodno prilagođavanje metoda rada u školama, prilagođavanje prostora, ali isto tako mislim, obzirom da sam i ja majka, da je neophodna edukacija druge dece i njegovih roditelja kako bi ovaj proces zaista na kraju bio uspešan.
U oblasti zdravstva može se reći da je Srbija relativno dobro regulisala oblast zdravstvenog osiguranja i zaštite osoba sa invaliditetom. Ono na čemu treba raditi je dodatno produbljivanje i približavanje svih prava osobama sa invaliditetom, a naravno u saradnji sa organizacijama koje se time bave. Nije dobro da imamo hitnu pomoć koja nema kola sa rampom za invalidska kolica. Pored toga postoje problemi kome se sve daju dozvole za uvoz pomagala koji danas imaju, a već sutra nemaju rezervne delove.
Dakle, problema i dalje ima dosta. Država u tom smislu mora da nastavi sa pomeranjem granica, da omogući svim našim građanima da uživaju svoja prava i da na taj način preuzmu i obaveze da se brinu o sebi o svom zdravlju, ali i o svojoj egzistenciji. Predložene izmene zakona usklađuju postojeći zakon sa Zakonom o kontroli državne pomoći, odnosno sa uredbom o pravilima za dodelu državne pomoći, kao i sa strategijom razvoja zvanične statistike, to je ovaj deo koji se tiče da se više ne gledaju podaci o prosečnoj zaradi u privredi, već po zaposlenom.
Član 7. precizira uslove za dodelu državnih subvencija, posebno preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom, što je dobro rešenje. Jedina suštinska izmena je brisanje člana 29. koji predviđa penale za poslodavce koji ne zaposli osobu sa invaliditetom. Postavlja se pitanje da li mi time rešavamo problem? Da li će to naterati ili sa druge strane motivisati poslodavca da počne sa zapošljavanjem osoba sa invaliditetom? Mislim da to nije način. Mislim da osobe sa invaliditetom i dalje nisu prihvaćeni u društvu. Poslodavci se otvoreno opredeljuju da pre plaćaju državi nego da se upuste u avanturu i uposle građanine ove države koji samo sticajem nekih okolnosti osoba sa invaliditetom.
Da zaključim, Demokratska stranka se nada da će Vlada posvetiti malo značajniju pažnju poboljšanju života i uslova života i ostvarivanja koncepta jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom. Ukoliko se značaj ovih sistemskih rešenja ne shvati ozbiljno bojim se da će jedan deo naših građana nastaviti da živi svoj život daleko od očiju javnosti, zatvoreni u svoje domove, a bogami i u svoje umove. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.
Molim vas prijavite se. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade gospodine Krkobabiću, dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam da danas Skupština bude u vanrednom zasedanju zbog značajnih događaja koji se ovog trenutka dešavaju u Briselu i da je mnogo važnije od ove teme. Ali, vi ste Vlada, vi ste vladajuća većina, vi namećete teme i mi ćemo pričati o onome što ste danas nametnuli kao temu.
Znate, gospodine Krkobabiću, jutros kada sam krenuo za Beograd iz Kruševca sreo sam svog komšiju. On je dugo godina već invalid i pita me – komšija, za Beograd. O čemu raspravljate danas. Raspravljamo danas o Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba za invaliditetom. On mi kaže – znači biće izbora čim se Vlada setila trudnica i invalida to je najbolji nagoveštaj da će biti izbora. Što ste nezadovoljni? Što cokćete i što dobacujete? Biće izbora samo još niste informisani, ima mnogo neobaveštenih u sali.
(Predsedavajući: Molim vas gospodo ne dobacujte.)
Komšija kaže – invalid sam od rođenja nažalost i dosta se promenilo toga u mom životu kada je reč o tome kako su me oslovljavali. Bio sam invalid, osoba sa posebnim potrebama, sa hendikepom, ponovo sam invalid, ali sam pre svega čovek i molim vas da tamo kad raspravljate u parlamentu o položaju, pravima invalida da pre svega razumete da smo i mi ljudi. Apsolutno sam uveren iz diskusije svih prethodnih govornika da mi zaista se ovde saosećamo sa tom najugroženijom populacijom među građanima Srbije.
Nažalost, kroz istoriju Srbije, kroz istoriju parlamentarizma invalidi su kao osetljiva kategorija bili ona kategorija o kojoj se najčešće raspravlja pred izbore i vrlo često se pobuđuje empatija kada je reč o našim ljudima da se sete invalida kada se apostrofiraju u tim, za svako društvo, vrlo turbulentnim političkim vremenima kakvi su izbori. Apsolutno sam uveren da o invalidima treba raspravljati ne samo kada je pred izborna kampanja, kada su izbori u pitanju. Da treba donositi zakone koji će zaista suštinski popraviti položaj invalida. Ne samo da ih poprave da to bude slovo u zakonu, već da oni zaista osete poboljšanje u kvalitetu svog života.
Taj isti komšija me je pitao – koliko taj zakon danas o kome raspravljate ima članova. Odgovorio sam mu da ima 13 članova. Znači, sigurno će biti izbora. Zakon koji ima samo 13 članova je kozmetički zakon. Zakon sa 13 članova može da donese određena poboljšanja. Suštinski vi zaista menjate taj član 29. prethodnog zakona u članu 4. gde se kaže da prema propisima o državnoj pomoći za naknadu dodatnih troškova zapošljavanja osoba sa invaliditetom i drugim propisima od državne pomoći koji su potrebni za primenu propisa itd, itd.
Praktično ukidate te penale koje su privatni preduzetnici plaćali kada ne zaposle osobe sa invaliditetom. Ali, kada govorimo o zapošljavanju, kada govorimo o Republici Srbiji koja ima armiju od 750.000 nezaposlenih tu se najbolje vidi kakva je pozicija nezaposlenih i kako je ophođenje vladajuće većine prema toj populaciji. Vi ste obećavali 100 milijardi stranih investicija i može li država u kojoj vladajuća partija obećala 100 milijardi stranih investicija, a obezbedila samo 100 miliona evra…
(Predsedavajući: Molim vas gospodine Milivojeviću da se vratite temi. Pustite investicije, vratite se temi.)
Vas da pitam gospodine predsedavajući – može li država Srbija da reši problem invalida i nezaposlenih ako se za 10 meseci ove Vlade ova Vlada zadužila 3,5 milijardi evra, a samo od stranih investicija imamo 100 miliona evra, a imali smo obećanih 100 milijardi? Naravno, da ne možemo. To kažu i moje kolege iz SNS koje mi dobacuju. Naravno, da ne može i naravno da ta država i to društvo ne mogu na adekvatan način da se bave brigom o invalidima. Ne može to ni jedan tihi govor da probodi, ni jedna tiha rečenica, znate, kada tiho govore da ne probude radikale u sebi. Ne može, koliko god se oni trudili, to ne mogu da sakriju. To je tema o kojoj treba pričati. Treba doći u ovu Skupštinu, u ovaj parlament i pratiti ono što je tog dana aktuelno. Ne možete vi ovom temom da sakrijete da se danas razgovara u Briselu o vašoj nesposobnosti iz 1999. godine.

Gospodine Milivojeviću, molim vas, samo me saslušajte minut.
Koliko god se vi trudili da na neki način prikrijete svoju diskusiju i cilj svoje diskusije, molim vas, ostavite sada stranačka pitanja po strani. Raspravljamo o jednom veoma značajnom i osetljivom zakonu. Mislim da nije sada nimalo primereno da o bilo čemu drugom razgovaramo. Zato vas molim da se vratite na zakon i onda smo u toku teme dnevnog reda. Izvolite.

Zahvaljujem vam na sugestiji.
Probaću da se razumemo, ne toliko vi i ja, vi i ja se jako dobro razumemo, i gospodin Krkobabić i ja samo se uvek divno razumeli, i tu nemam nikakav problem u komunikaciji kada je on u pitanju i Partija ujedinjenih penzionera Srbije, imam problem sa vama što dobacujete, ne zato što mi dobacujete, mene to ne može da dekoncentriše, ali imam problem što na ova pitanja, koja sam vam postavio, vi nemate odgovore, nego gledate u pod. I treba da gledate u patos.
Kad govorimo o ovom zakonu, znate, veoma dobro razumem potrebe naših građana koji imaju određeni stepen invalidnosti, bez obzira da li se on tiče nemogućnosti da se kreću, da li se tiče nemogućnosti čulnog opažanja ili nekih drugih problema. Sad kad pogledate republičke institucije u Srbiji gde sve invalidi imaju mogućnost pristupa, gde su sve napravljene one rampe ili nisu napravljene rampe, dobro je da svaka lokalna samouprava obezbeđuje invalidima da mogu da ostvare određena prava kao građani, jer i oni na kraju plaćaju porez od toga što zarade i od tog poreza se finansira država, ali, znate, nije sve u tome da im obezbedimo samo pristup institucijama, mnogo više treba toj populaciji.
Nemam ja problem da glasam za izmene ovog zakona. Biće to dobrih izmena. Nemam ja ništa protiv ni tih izmena, što ovaj zakon ima samo 13 članova. Toliko ima i znači da je prethodni zakon dobro napisan i da se dobro primenjuje u praksi i da su se kroz primenu u praksi utvrdile određene nepravilnosti u tom zakonu, ali ponovo imam taj problem kako popraviti položaj invalida u Srbiji kad 750.000 ljudi u Srbiji traži posao i kako popraviti položaj invalida u državi koju je Vlada za samo 10 meseci zadužila za tri i pô milijarde? Kada mi to odgovore alhemičari iz vladajuće većine biću apsolutno uveren da ćete vi rešiti probleme u ovoj zemlji. Pošto odgovora nema, mislim da nam predstoje izbori. Hvala.

Samo jedan mali komentar, radi javnosti.
Radi se o izmeni i dopuni Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji ima 55 članova. Ovo su dopune zakona, članovi koji se menjaju. Više radi javnosti, da se zna da zakon ima toliko članova.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika. Izvolite.

Ne znam da li ću baš tačno citirati tu rečenicu, ali  Njegoš je govorio "Ko je gori, sad je doli, a ko doli, gori ustaje". Ne treba shvatati tragično tu sinusoidu kroz koju svaki čovek u životu prođe, i dobre i loše stvari, i vlast i opoziciju. Ono što mi smeta je ta količina žuči, jeda, mržnje koja se prosipa ovde kroz svaki takav govor.
Da li će od te žuči i jeda i mržnje građani u Srbiji živeti bolje? Neće. Da li to građani Srbije očekuju? Mislim da ne očekuju. Od ovog parlamenta, od Vlade Republike Srbije, od svih odgovornih ljudi očekuju odgovore. Ne očekuju politički kečerizam, ne očekuju mržnju, jed, čemer. To ne očekuju od nas.
Nisam siguran da li sam toliko adekvatan i toliko pametan da mogu na sve da odgovorim, ali, što se tiče tih zaduživanja, vrlo rado će Vlada doći ovde i ministar finansija može odgovoriti. Međutim, sva ta nova zaduživanja su najvećim
delom bila da bi se servisirala ona koja smo zatekli i sve ono trulo i svaku trulu dasku na koju smo zgazili u proteklih osam meseci kao Vlada i kao odgovorni ljudi, a na šta smo došli.
Niko ne kaže da li su ta nova zaduživanja, ukoliko je bilo i koliko je bilo…

Vreme, gospodine Babiću.

Ako je potrebno, koristiću i vreme poslaničke grupe.

 Imate repliku.