Poštovane dame i gospodo, uvaženi predstavnici ministarstva, gospodine ministre, važno je da danas raspravljamo ponovo o ovom zakonu, za koji je po mom ubeđenju, uneo značajne promene u oblast zapošljavanja i rada osoba sa invaliditetom.
Tokom svoje dvadesetogodišnje profesionalne karijere bila sam vezana za rad sa osobama sa invaliditetom i već izvestan broj godina u svojoj političkoj karijeri, takođe sam posvećena radu na ovom pitanju, tako da mogu sa punom odgovornošću, u svoje ime i u ime URS, da kažem da smo ponosni na ono što je društvo u proteklim godinama uradilo kako bi poboljšalo položaj osoba sa invaliditetom.
Pre svega, imam u vidu činjenicu da su osobe sa invaliditetom postale vidljive u našem društvu, da je društvo promenilo svoju svest o mogućnosti inkluzivnog pristupa, odnosno aktivnog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama društva, do izvesnih izmena koje smo napravili u oblasti obrazovanja i naravno, pre i izvan svega u oblasti smanjenja diskriminacije i u oblasti zapošljavanja.
Učestvovala sam u procesu donošenja Zakona o zapošljavanju, i URS su bili nadležni za oblast koja se tada bavila zapošljavanjem, tako da još jednom želim da ponovim da taj proces nije bio lak, ali da je on doneo značajne rezultate. Neću govoriti o tome koja su bila rešenja koje je Zakon o zapošljavanju doneo, koja su to nova sistemska rešenja koja su ovu oblast uredila, ali ću reći, pre svega da je za mene on značajan zbog toga što je u ovu oblast uneo jednu značajnu izmenu. Iz pasivnog odnosa osobe sa invaliditetom prešle su u aktivan odnos i iz isključenosti u aktivno uključivanje u svet rada. To je ono što je za mene najveći doprinos ovog zakona.
No, koji su njegovi efekti danas, posle nekoliko godina njegove primene? Već u prvoj godini donošenja zakona, nezaposlenih osoba sa invaliditetom bilo je 21 733. Nakon šest meseci primene zakona ovaj broj smanjen je za 1371 osobu. Taj trend se nastavio tokom svih ovih godina i ono što želim posebno da istaknem, to je da je već u prvoj godini povećan broj onih koji su tražili posao, za 364 osobe.
Ovi podaci možda deluju kontradiktorno. Sa jedne strane smanjen je broj nezaposlenih, a sa druge strane povećan je broj onih koji traže posao. Da, jer je to upravo bio efekat zakona. Naš cilj jeste bio da se podigne broj osoba sa invaliditetom koje će se aktivno uključiti u traženje posla i to je cilj koji je, rekla bih, postignut.
Ono što su kolege rekle neću ponavljati. Jasno je da tržište rada kada su osobe sa invaliditetom u pitanju, odlikuje veoma niska stručnost, čak 77% osoba sa invaliditetom je nisko obrazovano. Međutim, nakon donošenja zakona je povećan broj osoba sa invaliditetom, sa četvrtim stepenom i visokom školom, koje traže posao. To znači da je verovatno došlo i do povećanja stepena obrazovanja, ali isto tako i do aktivacije onih koji su to obrazovanje imali, a nisu smatrali da mogu da nađu posao. Dakle obim zapošljavanja je u prvih šest meseci povećan za 66,8%, kasnije se dolazi do usporavanja, ali taj trend povećanja zapošljavanja se održava svih ovih godina.
Želim da kažem da je 77% poslodavaca primenilo zakon na taj način da je pribeglo meri zapošljavanja. Nije tačno da je većina poslodavaca plaćala penale ili kazne, već je većina poslodavaca, 77% njih se opredelilo za zapošljavanje, što i jeste bila tendencija zakona.
U jednoj anketi koja je sprovedena među osobama sa invaliditetom koje su našle posao u ovom periodu u procesu koji nije lak, koji podrazumeva procenu radnih sposobnosti, prilagođavanje radnih mesta, zapošljavanje, jedan veoma obiman proces, preko 80% njih je reklo da institucija koja im je najviše pomogla je Nacionalna služba za zapošljavanje. Njih 98,7% je reklo da na radnom mestu ne doživljava diskriminaciju. Da li je to tako? Ne znamo, ali je činjenica da proces rada i da samo učešće u procesu rada čini da se ljudi osećaju manje diskriminisani i da je njihov subjektivni osećaj diskriminacije značajno niži.
Ove izmene o kojima danas govorimo neću razmatrati u detalje zbog nedostatka vremena. Za mene najznačajnija izmena u ovom zakonu je usklađivanje sa prosečnom zaradom na nivou republike i ono što bih rekla da je posebno značajno je to da umesto refundacije zarada, sada imamo subvenciju.
Subvencija je izraz koji ne volimo da čujemo ovih dana. subvencija nekako asocira na to da novac ide iz budžeta. Ovde se radi o istom novcu koji se nalazi u fondu. Neće biti nikakvih dodatnih troškova, ne znači da će biti dodatnih troškova za budžet, već umesto refundacije zarada sada imamo subvenciju. Šta to tačno znači za one koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom? To znači da ne moraju prvo oni da isplate zarade, a zatim da im država refundira u izvesnoj meri ta sredstva. Upravo zbog ovog termina je dolazilo do problema jer preduzeća za rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom nisu imala dovoljno sredstava da isplate plate, da isplate zarade i da isplate doprinose i poreze, a onda da im država vrati. Sada ćemo imati jednu mnogo fleksibilniju meru koja će omogućiti veću dinamiku u ovoj oblasti i mislim da će to doneti značajno poboljšanje uslova poslovanja preduzećima koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Ono što je takođe izmena je to da ova subvencija može da se kreće do 75% zarade i da ona ne može biti veća od 50% prosečne zarade.
Pošto dolazim iz Leskovca i predstavljam građane ovog kraja, reći ću vam da pored toga što ovo jeste kraj koji je inače siromašan, mi u Leskovcu imamo i jedno preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i osposobljavanje osoba sa invaliditetom i gospodine ministre, prenosim vam njihove pozdrave. To je preduzeće koje se zove "Univerzal" i koje ima velike probleme u poslovanju.
Kao što sam i rekla, ja sam i profesionalno vezana za njih, obzirom da verujem da je veći broj njihovih radnika upravo prošao kroz moju ordinaciju kada sam radila kao psiholog koji je vršio procenu njihovih sposobnosti. Reći ću vam da je to preduzeće koje je obezbeđivalo roditeljima koji su imali decu sa smetnjama u razvoju, da će ona imati neku perspektivu u životu i da će nakon nekog završenog školovanja naći posao upravo u "Univerzalu".
Ovo preduzeće zapošljava 96 zaposlenih radnika, od toga 65 njih jesu osobe sa invaliditetom i mahom su to tada mladi, a sada već ljudi sa smetnjama u mentalnom razvoju, što je jedna posebna specifičnost, imajući u vidu da njihov radni učinak svakako jeste niži od ljudi koji imaju smetnje u fizičkom razvoju, a mentalno su potpuno očuvani.
Preduzeće je 100% u državnom vlasništvu. Ono se bavi proizvodnjom plastike, nameštaja itd. Neću sada trošiti vreme na to. Želim da vam kažem koji su njihovi osnovni problemi. To su, pre svega, zaostali dugovi, neisplaćene zarade, upravo zbog ovog problema sa refundacijom o kojoj sam govorila. Oni su morali državi da plate poreze, a tek nakon toga su čekali da im vi refundirate sredstva. Do refundacije nije ni moglo da dođe, jer oni nisu isplaćivali zarade i jednostavno se zavrteo krug nelikvidnosti, koji ih je doveo do toga da su u blokadi. Zato što su u blokadi, oni ne mogu da se prijavljuju na tendere, ne mogu da dobijaju poslove i jednostavno ne mogu dalje da posluju.
Molim vas da imate u vidu ne samo ovo preduzeće iz Leskovca, nego i druga preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju, koja se suočavaju sa ovakvim problemima i da probamo da svi zajedno, naravno, u saradnji sa Ministarstvom ekonomije, koje je takođe nadležno, obzirom da ova preduzeća posluju kao privredni subjekti i po Zakonu o privrednim subjektima, pa nekad i ne znaju koje je njihovo nadležno ministarstvo, dakle, da svi zajedno napravimo napor kakav je u prethodnom periodu postojao, da se problemi ovih preduzeća reše, da oni krenu sa neke zdrave osnove, obzirom da su mnoga od njih u procesu restrukturiranja, kao što je i preduzeće "Univerzal", da se nađe rešenje kako bi oni dalje radili, obzirom da potencijala za zdravo poslovanje imaju.
Sa nadom da će ovaj zakon doprineti da se otklone smetnje o kojima sam govorila, URS i ja lično podržaćemo izmene zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš.

Poštovani predsedniče, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade i ministre u Ministarstvu za rad, gospodo saradnici iz Ministarstva, poštovani poslanici, želim na samom početku da iskažem jedno zadovoljstvo da prema dosadašnjoj raspravi koja je tekla može da se zaključi da većina poslanika u ovom parlamentu danas podržava ovaj predlog zakona, koji se priključuje nekim drugim zakonima o kojima smo razgovarali i raspravljali ovih dana, koji takođe doživljavaju gotovo jednoglasnu podršku u parlamentu, što smatram da je jedna veoma dobra pojava.
Po meni, ona ukazuje na dve stvari: jednu opredeljenost poslanika svih parlamentarnih stranaka da prihvate sva ona zakonska rešenja koja idu u pravcu poboljšanja položaja stanovništva, bez obzira o kojoj kategoriji se radi, ali još više o jednom nastojanju ministarstava u Vladi da upravo daju progresivna rešenja promptno reagujući na razne društvene situacije koje upravo ići ka poboljšanju položaja pojedinih kategorija stanovništva i rešavanju problema koji inače postoje.
Sigurno je da danas u našem društvu postoje značajni problemi, ali korak po korak, sistematski pokušavamo da rešimo i rešavamo te društvene pojave koje nas opterećuju i njihov krajnji cilj, po meni, treba da bude jedno bolje okruženje u zemlji u kojoj živimo.
Danas se pred nama nalazi jedan novi zakon, koji govori o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom i po meni on je značajan iz nekoliko razloga. Ovde se govori o kategorijama stanovništva, koje su po sopstvenoj poziciji i položaju takve da traže povećanu pažnju porodice i povećanu društvenu podršku.
Položaj ovih osoba je teži u odnosu na sve druge kategorije stanovništva i ta podrška koja se pruža, bilo u porodici, bilo u društvu, mora da se sigurno, sistematski odnosi na sav ukupan proces školovanja ovih osoba, na njihovu socijalizaciju, na uključenje u rad i samim tim, na obezbeđivanje dostupnosti rada za sve.
S obzirom na rasprostranjenost ove pojave, odnosno broj osoba sa invaliditetom, a kao što je iz prethodnih diskusija rečeno, njih je u Srbiji 6,5% u odnosu na starosnu dob od 20 do 60 godina, odnosno 700.000 do 800.000 ljudi, to nama ukazuje na veliku obavezu koju svi zajedno moramo imati u praćenju njihovog položaja, a posebno obavezu ministarstva koje je zaduženo da u sklopu ukupnih društvenih uslova iznalazi mere i rešenja kojima će obezbediti da ovaj deo stanovništva bude adekvatno osposobljen za samostalan život, jer oni u takvoj situaciji ne ostaju socijalni slučajevi i samo na socijalnom obezbeđenju, nego postaju aktivni činioci svog života. Oni postaju aktivni u socijalnom pogledu u životu svoje porodice, a sigurno su samim tim i jedan značajan resurs u životu čitavog društva i čitave države, koji je s tog stanovišta takođe pozitivan.
Kada govorimo o položaju ovih lica, višestruko je ovde pomenuto da su takve osobe do sada najčešće osobe koje su u nižoj socijalnoj kategoriji. Često govorimo da provode život u siromaštvu. Naglasila bih ovde da nešto što se verovatno očekuje u narednom periodu u mnogo većoj meri jeste da postoji ta aktivna borba društva za njihovu socijalnu inkluziju i uključenost u sve oblike društvenog života i naročito potrebu za stvaranjem novih oblika obrazovanja i novih metoda koje bi ih osposobile za rad u skladu sa svojim mentalnim i fizičkim sposobnostima.
Razlog za donošenje ovog zakona prosto smo protumačili da je u neobjavljivanju prosečne zarade u Republici Srbije i povećanju potrebe da se aktivnim merama ova oblast stimuliše. Ovaj zakon prati pređašnji zakon koji je donet pre nekoliko godina, koji je ovu oblast regulisao, izneo kao temu dana, kao temu javnosti i tražio od svih da se ukupan položaj ovog dela stanovništva postavi na mnogo značajniji aktivni nivo.
Ovaj današnji Predlog zakona traži rešenja koja bi išla ka unapređenju ovakvog položaja. S tog stanovišta mislim da on podrazumeva i traži svaku vrstu podrške.
Takođe, kada govorimo o ovom ili sličnim zakonima, mislim da treba ići u pravcu rešavanja pitanja poboljšanja ovog dela stanovništva u skladu sa njihovim potrebama i slušati sugestije udruženja građana koja su u ovoj oblasti vrlo aktivna i pokušavati sve ono što oni osećaju kao svoju životnu potrebu pretočiti u praksu i time im olakšati život i rad.
Svaki put kada govorimo o ovom i sličnim rešenjima, o predlozima zakona, ono što se time postiže i zato smatram da je dodatno kvalitet ovakvog, makar i nekoliko elemenata zakona koji se menjaju, prisutnost ove teme u javnosti, njegove
ukupne javne podrške, mreže pomoći koja će iza toga sigurno uslediti da se razvija, što smatram da je veoma bitno, ukupne podrške koji oni dobijaju, kao i širenje prisutnosti obaveze poslodavaca da se aktivno uključuju, uz podrazumevajuće podsticaje koje država ima. Time se upravo i ostvaruje ono pravo na inkluzuju kroz rad, o kojem sam malo pre govorila, naravno, sa stanovišta njihove sposobnosti za određene profesionalne aktivnosti.
Sadašnji zakon obezbeđuje terminološko usklađivanje, ali i nova zakonska rešenja koja smatram da su bolja i prihvatljivija, zatim, omogućavaju rad ovih osoba i život od sopstvenog rada, a ne samo od socijalne pomoći i od pomoći porodice. Njihova aktivna uloga omogućava iskorišćavanje njihovih sposobnosti i osećaj lične vrednosti i značaja i u porodici i u društvu, što onda ukupno utiče i na njihovo zdravstveno stanje, što takođe posredno deluje i stanovišta troškova u zdravstvenom budžetu koji se neminovno javljaju.
Promena pozicija preduzeća i poslodavaca, koji se stimulišu ne kroz plaćanje penala već kroz, ja to smatram kao aktivne, odnosno stimulativne mere, mislim da je ovde od značaja i da će imati određene pozitivne efekte. Cilj je, u svakom slučaju, stvaranje širih mogućnosti zapošljavanja invalida, a ne njihovo onemogućavanje, njihovo ukidanje ili dovođenje na niži nivo. Status preduzeća i njihov opstanak se naravno dovodi u pitanje, ali smatram da je naša obaveza da ide u pravcu njihovog podsticanja i njihovog razvoja.
U svakom slučaju, ovakvom raspravom i ovakvim odnosima pokazujemo da dolazimo u red odgovornog društva koje reaguje na određene društvene pojave. Takođe, pokazuje i da postoji odgovornost, jedinstvo političkih stranaka u rešavanju aktuelnih pitanja i daje mogućnosti da danas, baš 2. aprila, na Međunarodni dan osoba sa autizmom, razgovaramo o ovim temama.
Podržala bih sve ovo što se u ovom zakonu odnosi na primenu aktivnih mera socijalne politike, na iznalaženje rešenja zaštite lica sa oštećenjima, njihove socijalizacije, njihovog zapošljavanja i osposobljavanja za rad. Podržali bi sve one mere koje su podsticaj preduzećima za rehabilitaciju osoba sa invaliditetom i njihovo zapošljavanje.
Pravo na subvenciju, koja se ovim zakonom predviđa, daje i veća prava nego što su bila do sada a ne da se ona smanjuju, kao što je u nekim diskusijama, čini mi se, bilo reči. Podsticaj svakom poslodavcu da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, u svakom slučaju, treba dalje razvijati i podržavati.
Sve ovo upotpunjuje jedan pravni okvir, zaokružuje sistem i poboljšava položaj preduzeća. Ceo ovaj paket mera omogućava brže i bolje zapošljavanje invalida, pardon, osoba sa invaliditetom, uz pomoć države. Sve takve mere i napore bilo ovog ministarstva ili drugih ministarstava, mislim da će, u ovom sastavu Skupštine, svakako naići ubuduće na podršku. Hvala vam na ovim predlozima.

Hvala.
Narodni poslanik Ljubica Mrdaković Todorović. Izvolite.

Hvala predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, ovaj zakon koji je danas pred nama spada u korpus zakona čijim se donošenjem naša država približava evropskoj zajednici naroda. Karakter ovog zakona je evidentno human i antidiskriminacioni. On proizilazi iz člana 27. Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom. Citiram – "Države potpisnice priznaju pravo osoba sa invaliditetom na rad na osnovu jednakosti sa drugima. Ovo uključuje mogućnost da zarađuju sa život, obavljajući posao koji su slobodno odabrali ili prihvatili na tržištu rada i u radnom okruženju koji su otvoreni, inkluzivni i pristupačni za osobe sa invaliditetom."
Ovim zakonom se regulišu podsticaji radi zapošljavanja i stvaranja uslova za ravnopravno uključivanje osoba sa invaliditetom na tržištu rada. Zakon reguliše, kao što smo čuli, pored obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom i procenu radnih sposobnosti, profesionalnu rehabilitaciju, uslove za osnivanje i obavljanje delatnosti preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanja osoba sa invaliditetom i drugih posebnih oblika zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom.
Neosporno je da usvajanjem ovakvog zakona, Srbija sebe svrstava u red zemalja koje imaju humaniji tretman osoba sa invaliditetom, u smislu jednakih mogućnosti za ostvarivanje svojih prava, pa i prava na rad.
Ono što ovom prilikom želim da kažem se odnosi na dve stvari. Jedna je potreba prilagođavanja govora, posebno u ravnopravnim poslovima na uvid u javnosti. Drugo je zapošljavanje u Republici Srbiji, u situaciji uništene industrijske proizvodnje.
Smatram da je potrebno usvojiti korektan rečnik, kojim bi se na odgovarajući način opisale karakteristike osoba sa invaliditetom, na način koji ne bi bio uvredljiv za njih i za njihove porodice. Poslodavac kada u oglasu naglašava da traži osobu sa invaliditetom, ne samo što mu je to zakonska obaveza, već uopšte navodi karakteristike koje nekima ponekada zvuče uvredljivo, pa dolazi do reakcija raznih udruženja osoba sa invaliditetom i njihovih bližnjih.
Poznat je slučaj poslodavca koji u oglasu navodi da traži blago retardiranu osobu ili osobu koju opisuje kao pokretnog invalida, pa dolazi do reakcije da im stvarno nije mesto, obzirom da se u konkretnom slučaju radi o poslodavcu koji je i sam sa invaliditetom, a priroda posla iziskuje osobu sa invaliditetom tipa, kako je navedeno, samo nespretno sročeno.
Mišljenja sam da humani karakter ovog zakona treba zaokružiti korektnim rečnikom, sa preporučenim izrazima koji ne bi izazivali negativne reakcije, jer ovde su potpuno suvišne i, naravno, nema mesta negativnoj konotaciji.
Druga stvar je zapošljavanje uopšte. U javnosti postoje razna mišljenja po pitanju zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Svuda gde se otvaraju konkursi za nova radna mesta i gde se pominje zapošljavanje osoba sa invaliditetom, a to je posebno izraženo u komentarima na portalima, otvaraju se polemike u kojima se često čuje da bi trebalo da se zapošljavaju radno sposobna lica bez znakova invaliditeta, a da bi bilo dobro da se osobe sa invaliditetima, da se za njih obezbede neka primanja koja bi im omogućila kakvu-takvu egzistenciju, te da je bolje, u tom slučaju, da sede kod kuće.
Mislim da su takvi stavovi neodrživi iz više razloga. Svaka osoba, ali baš svaka, kada sedi kod kuće, bez obzira da li prima neku materijalnu nadoknadu ili ne, oseća se manje vrednom i korisnom nego u situaciji kada radi i privređuje. To važi za sve, a ne samo za osobe sa invaliditetom.
Neka istraživanja, koja su rađena na zapadu, govore da su osobe sa invaliditetom veoma posvećene poslu koji obavljaju. To se objašnjava raznim uzrocima gde dominiraju psihološki momenti, a jedan aspekt istih je prethodno i pomenut. To govori u prilog opravdanosti potrebe donošenja ovakvog zakona. Ovde govorimo o ravnopravnom tretmanu svih građana i njihovim jednakim mogućnostima ostvarivanja ljudskih prava, pa i prava na rad.
Moja diskusija je usmerena na zalaganja zakonodavca i političke opcije kojoj pripadam, na neophodnost obezbeđenja uslova za stvarno ravnopravan tretman svih građana zemlje Srbije, sa čime se duboko slažem.
Stoga pozdravljam najavljenu reindustrijalizaciju koja mora da donese više posla za sve. U tom slučaju, kada bude bilo više radnih mesta, biće i srazmerno više mogućnosti za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Na taj način se osobe sa invaliditetom neće doživljavati kao neko ko ugrožava nečiju egzistenciju, već naprotiv, stvaranjem ambijenta tolerancije, stvara se pogodno tlo za realnu inkluziju osoba sa invaliditetom, zašta se pretpostavke stvaraju donošenjem ovih izmena i dopuna zakona koji je danas na dnevnom redu. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite.

Poštovani predsedniče, poštovani potpredsedniče, ministre Krkobabiću, sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, u nekoliko kazivanja ću podržati ovaj predlog o izmenama i dopunama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji zapošljavanja osoba sa invaliditetom, posmatrano samo iz jednog ugla.
Prethodne naše koleginice, Vesna Jovicki i Mirjana Dragaš su detaljno govorile o zakonu, o stanju u toj oblasti, merama koje se preduzimaju i o onima koje treba preduzeti, tako da se neću na tome zadržavati.
Želim da posmatram Predlog izmene i dopune Zakona samo iz jednog ugla. Da se podsetimo, Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji je donet 2009. godine, imao je za cilj da omogući pre svega uključivanje u svet rada osoba sa invaliditetom, a onda naravno u sve druge sfere društvenog života. Dakle, cilj je bio da stvore uslovi da se omogući da osobe sa invaliditetom se uključe u svet rada da se zaposle, da pređu iz stanja u kome dobijaju u stanje u kome daju.
Veoma mi je drago, gospodine ministre, da ste počeli danas izlaganje sa jednom brojkom, da je od početka primene zakona zaposleno 9150. Pominjem tu cifru još jednom, jer kada je zakon donošen tada je bila procena obrazlažući potrebu donošenja zakona da se očekuju efekti od sedam do devet hiljada. Danas smo čuli podatak - 9150. Sva priznanja za jedan dobar zakon i naravno rad na sprovođenju tog zakona.
Koji je to ugao koji sam ja hteo da iskoristim da posmatram ove izmene i dopune? Upravo to. Tadašnji zakon je u prvi plan stavljao da se zaposle pa tek onda alternativna rešenja. To je taj ugao na koji sam želeo da još jednom pomenem danas, da se izmenama i dopunama Zakona ostaje se na tom pravcu, dakle ne dira se u cilj da je najvažnije osobu sa invaliditetom zaposliti, stvoriti mogućnost da za sebe zarađuje, a ne da dobija od države. Izmene i dopune Zakona koje su ovde pred nama jasno nam ukazuju da se ostaje na tom pravcu. I zato ga treba podržati, odnosno predložene izmene i dopune.
Naime, mi se sećamo kada je donošen Zakon da su tada utvrđene mere koje su išle u smislu donošenja mera i aktivnosti profesionalne rehabilitacije, mere koje su usmerene ka pojedincu, ka porodici, ka poslodavcu, ka široj društvenoj zajednici. Ali, pored toga da je Zakon tada predvideo i mogu da tako kažem, favorizovao zapošljavanje, naravno govorim favorizovano iz ovih razloga o kojima sam malopre govorio, zapošljavanje osoba sa invaliditetom i to pod opštim uslovima kada je definisana obaveza poslodavca da zaposli određeni broj osoba u radnom odnosu. Zašto ovo napominjem? Napominjem da se i dalje ostaje pri tom cilju, zapošljavanje osoba sa invaliditetom pod opštim uslovima kada se ne menja ni radno mesto, kada se ne menja ni posao ni radno mesto, i pod posebnim uslovima kada se menja i posao i radno mesto i naravno poseban deo zakona koji govori o posebnim oblicima preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju.
Najkraće, poslodavac je imao tri načina da ispuni svoju obavezu. Ono što sam rekao je glavno, da zaposli. Sve ostalo su alternative. Dakle, ako ne može iz bilo kojih razloga, onda da učestvuje u finansiranju zarada u preduzećima gde je ta delatnost, to je sada promena umesto 50% proseka u privredi, sada 50% proseka po zaposlenom, prosek u privredi više ne postoji već dve godine.
Druga mogućnost bi bila da sklopi ugovor sa takvim preduzećem, da kroz nabavku ili na neki drugi način u visini od 20 prosečnih zarada u privredi sada po zaposlenom i na taj način da ispuni tu obavezu.
Treća mogućnost bi bila da plati penal u trostrukom iznosu minimalne zarade, ako ne uradi ni jednu od tih. Penali su izmenama Zakona se isključuju, odnosno briše se ta odredba. Ostaje obaveza preduzeća ako ne može da zaposli 50% od prosečne zarade kao jedina obaveza. Nema tu nekih velikih izmena koje će ići na štetu poslodavaca. Država je subvencionisala te poslodavce da ako zaposli na neodređeno vreme ona mu 12 meseci plaća, subvencioniše zarade. Doduše, bila je minimalna, a sada je 75% od zarade, ali ne više od minimalne i da, pošto je to po propisima, ne bi bilo zablude mislim, gospodine ministre, da bi bilo potrebno još malo taj detalj razjasniti javnosti da ne ispadne da je nešto što može da bude problematično itd.
Druga vrsta podsticaja je bila refundacija troškova, prilagođavanja radnog mesta kada se zapošljava po posebnim uslovima. Sa jedne strane je bila obaveza, a sa druge strane subvenicije.
Kada su u pitanju posebni oblici, preduzeća koja se bave profesionalnom rehabilitacijom, velika je izmena između refundacije i subvencije, jer refundacija je nešto posebno, nešto što je dato, pa ti isplatim. Subvencionišem sa 75% svih troškova, a ne više od 50% prosečne zarade po zaposlenom, da bi zaposlio takvu osobu sa invaliditetom.
Da ne bih dužio, mnogo više su pričale one koje to bolje znaju, završiću sa onim sa čim sam započeo. Šta je bila obaveza zakona? Da se izvršava prvenstveno njihovo zapošljavanje, a tek onda drugi alternativni načini. Upravo izmene i dopune Zakona su sačuvale taj pravac, jer i dalje je obaveza zapošljavanja na prvom mestu. Već sam napomenuo koliki je značaj. Čak je značaj i za poslodavca, bolje je za njega da zarađuje osoba sa invaliditetom nego da plaća onu drugu varijantu. Smisao celog zakona je da se u prvi plan stavi osoba sa invaliditetom, da se njoj omogući da sama za sebe zarađuje i zbog tog pravca koji je ostao zaslužuju punu podršku predložene izmene i dopune Zakona. Vidim iz današnjih rasprava da će to biti jedna šira podrška.
Kada je u pitanju alternativa, kada se obezbeđuju sredstva, ta sredstva ne uzima država nego se skupljaju u budžetskom fondu, pa se vraćaju za podsticaje za zapošljavanje i vraćaju se kroz efekte da se zapošljavaju ljudi. Koliko sam danas razumeo, neko je pomenuo cifru od 2 milijarde. Nije baš ni tako malo.
Sasvim na kraju uz punu podršku ovoga samo jedno upozorenje, jedan detalj koji nije danas na dnevnom redu. Imamo izveštaj Poverenika za ravnopravnost. Diskriminacija prema osobama sa invaliditetom je najveća od svih diskriminacija. To moram da podsetim, jer sam podatak kaže da je najviše pritužbi bilo u vezi diskriminacije prema osobama sa invaliditetom pa tek onda nacionalnoj pripadnosti, polu. Da upozorim zašto. Zabrana diskriminacije prema osobama sa invaliditetom je jedno od osnovnih načela zakona o kome pričamo u članu 2. osnovnog zakona. Jedno upozorenje da kao država koja pokazujemo jedan odgovoran odnos prema ovim osobama i moramo da vodimo računa o tome.
Vraćam se na početak. Puna podrška Predlogu o izmenama i dopunama Zakona. Hvala.

 Hvala.
Raspoloživo vreme poslaničke grupe SPS je tri i po minuta. Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Stefana Miladinović.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.
Poštovani ministre, usvajanjem Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom iz 2009. godine propisani su posebni uslovi za radno angažovanje i aktivno uključivanje osoba sa invaliditetom na tržište rada i tada je po prvi put uvedena obaveza poslodavca o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Nakon obavljenih konsultacija sa predstavnicima Udruženja osoba sa invaliditetom, u vezi sa izmenama i dopunama ovog zakona, poslanička grupa SPS podnela je tri amandmana na predložena rešenja i o tome ćemo diskutovati u raspravi u pojedinostima.
Svakako da su sva predložena rešenja korak napred ka unapređenju položaja osoba sa invaliditetom. Ovim izmenama stvaraju se veće mogućnosti za zapošljavanje, za profesionalnu rehabilitaciju, prekvalifikaciju osoba sa invaliditetom, uklanjanje psihičkih i fizičkih barijera i omogućavanje ovim osobama da imaju ravnopravan položaj u društvu.
Kvalifikaciona struktura osoba sa invaliditetom je nepovoljna u Republici Srbiji. Svega 7% osoba sa invaliditetom ima visoku stručnu spremu, a mnoga lica su ili niskog kvalifikovana ili kvalifikovana, pa iz tih razloga poslodavci nisu u mogućnosti da ispune zakonsku obavezu koja se odnosi na zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Na osnovu nacionalne strategije zapošljavanja za period 2011-2020. godina, obrazovan je centar za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, kao centralni nosilac mera i aktivnosti profesionalne rehabilitacije. Institucionalno jačanje i osnaživanje kapaciteta Centra za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, kao i obezbeđivanje dostupnosti usluga većem broju korisnika izazov je koji zahteva formiranje mreže centara na regionalnom nivou.
Socijalistička partija Srbije ovom prilikom želi da predloži Nacionalnoj službi za zapošljavanje da bi trebalo posvetiti posebnu pažnju obukama poslodavaca koji iz neznanja raspisuju konkurse za prijem osoba sa invaliditetom i u tekstu konkursa neretko koriste diskriminatorski rečnik.
Vreme koje mi je preostalo, odnosno mojoj poslaničkoj grupi, iskoristila bih da se obranim vama ministre. Podržavamo vašu spremnost i spremnost Ministarstva da nastavi sa politikom unapređenja položaja osoba sa invaliditetom. Na osnovu protokola SPS i Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije, koji je prošle godine potpisao predsednik SPS Ivica Dačić, obraćam vam se u ime svih članova ove organizacije, a i kao narodni poslanik, da uvažite potrebe osoba sa invaliditetom za koje su važne izmene i dopune zakona, pre svega Porodičnog zakona u cilju unapređenja podrške u ostvarivanju delimične poslovne sposobnosti, Zakona o finansijskoj podršci porodice sa decom radi obezbeđivanja veće finansijske i druge podrške porodicama dece i osobama sa invaliditetom i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Ovom prilikom želim da vas zamolim da u narednom periodu razmotrite mogućnost izrade novih zakona, pre svega zakona o organizacijama osoba sa invaliditetom, što je po mišljenju udruženja više nego neophodno. Usvajanjem ovog zakona, osim boljeg položaja lica sa invaliditetom, unaprediće se način njihovog organizovanja. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.