Sačekajte malo, ima veze sa invalidima.

Saslušajte me, molim vas. Ako hoćemo da budemo kolegijalni, saslušajte me. Da se čujemo kao ljudi, molim vas, radi ovog zakona, i …prekinite izbore i pređi te na zakon. Izvolite.

Nemojte da me prekidate u pola rečenice. Nisam ničim to zaslužio. Bili ste veoma tolerantni prema opoziciji i to poštujem. Samo sam pokušao da kažem da razumem želju da kada se govori o invalidima neko govori o izborima zato što još uvek mogu da pređu cenzus. Neću više o tome govoriti.
Što se invalida tiče to je mnogobrojna populacija. Njih ima 15%. Zvanične statistike ne mogu da utvrde taj broj iz razumljivih razloga. Postoje razne vrste invalida, od invalida rada, invalida rata, civilnih invalida, postoje invalidi koji su rođenjem bili invalidi, postoje invalidi koji su to postali u radu, ratu, koji su ostali bez delova tela itd. Priča o invalidima je priča o nama samima.
U današnje vreme je teško živeti i ukoliko niste invalid, a možete zamisliti sa koliko teškoća se susreću osobe o kojima mi danas raspravljamo. Tačno je da zakon ima samo 13 članova, ali svih 13 članova se odnosi na izmene i dopune zakona koji je donela prethodna, bivša vlast, odnosno bivši režim. Taj zakon je bio kvalitetan i s obzirom da se o njemu nije govorilo, reći ću da se pre svega odnosi na ukidanje jezivih penala koji su bili predviđeni za preduzetnike, pre svega u privatnom sektoru, da oni koji ne izmire svoje obaveze, ukoliko ne zaposle invalida, a ima ih 20 zaposlenih i ukoliko na svakih 50 zaposlenih ne zaposle jednog invalida, oni su pored obaveze da uplaćuju negde oko 22.000, bili u obavezi da plaćaju penale, ukoliko zakasne i to ne urade do tridesetog u mesecu.
Sa ovih 13 članova su se ispravljali nedostaci koji su bili proizvod prošlog zakona i koji su nanosili jezive sankcije, pre svega privatnom sektoru i privredi. Ono što je lako za utvrditi je da zakon o čijim izmenama govorimo, kada je donesen nije se izgleda odnosio na državni javni sektor, već se samo odnosio na privatni sektor, što je bila njegova manjkavost.
Mislim da su najkomfornija radna mesta bila recimo u PTT, EPS, u javnim preduzećima i ustanovama, gde radi 105.000 ljudi, a u ukupnom javnom sektoru radi 600.000 i mislim da se odredba na svakih 50 zaposlenih jedan invalid, nije odnosila na javni državni sektor, gde se pre svega veoma surovo primenjivala na privatni i to se ovim zakonom delimično ispravlja. To je jedan od razloga zbog koga ću glasati za ovaj zakon.
Kao predsednik NSS, moram da kažem da je teško utvrditi broj invalida, da postoje osobe sa invaliditetom, pre svega na selu, koje nisu bile penzijsko invalidski osigurane u vreme kada im je nastalo oštećenje zdravlja ili telesno oštećenje. Dakle, većina njih je u rukovanju mašina postalo invalid, a da pri tome nisu imali odgovarajuću plaćenu invalidsku zaštitu. Tako da su ostali invalidi koji ne primaju nikakvu invalidninu zbog svojih oštećenja koja su stekli prilikom rada na njivama, sa mašinama, traktorima, gde je najčešće stradala ruka. Dakle, to su invalidi koji pre svega nemaju nikakva primanja.
Sa druge strane, i dalje sa ostatkom svog zdravlja, sa ostatkom svog tela pokušaju da rade na njivama, u poljima i da doprinose, da stvaraju neki društveni proizvod, a da pri tome ne primaju nikakvu naknadu. Čak šta više, oni kao poljoprivredna gazdinstva ne maju pravo ni na refundaciju onih 75% ili u visini jednog prosečnog ličnog dohotka, koliko vidim to se sa 22.000 diže na 30.000.
Dakle, u jednu ruku su sami sebi bili poslodavci, u drugu ruku su bili svoji radnici, tako da ni kao svoji radnici nisu imali privilegiju da imaju ono što imaju drugi invalidi rada. Sa druge strane, kao svoji poslodavci nisu imali pravo na refundaciju, odnosno na sadašnje podsticaje koji se tiču zapošljavanja osoba sa invaliditetom. U obavezi sam da to kažem, kao i to da postoji u Vojvodini 8000 ljudi, odnosno 24.000 na teritoriji Srbiji invalida rada koji su stariji od 50 godina i koji primaju samo 50% penzija.
Udruženje sa teritorije Vojvodine, Savez invalida Vojvodine, a to ću proslediti ovom ministarstvu, traži da se takvi penzioneri koji primaju 50% invalidske penzije, a to je često 6.000 do 7.000 mesečno prevedu u punu penziju, zato što je njihov položaj gori od položaja socijalnih slučajeva, jer oni više nemaju gde da se zaposle. Većina njih ima više od 50 i 55 godina. Stoga su oni zahtevali i od mene i od drugih poslanika da prenesemo ministru koji se bavi socijalnim pitanjima da se tih 24.000 invalida na teritoriji Srbije, a 8.000 na teritoriji Vojvodine prevede na 55% penzije u 100%, s obzirom da oni ne mogu više u tim godinama tako lako da se uposle, bez obzira na olakšice koje ovaj zakon daje poslodavcima koji upošljavaju invalide.
Takođe, moram da vas podsetim, a verovatno ste i vi čitali pripovetku, kao i ja sam, koju je napisao našu čuveni pisac Laza Lazarević "Sve će to narod pozlatiti". Radi se o invalidu rata, kad izlazi i rata, njegov otac, kazandžija Blagoje, govori da će sve to narod pozlatiti i posle da će sve to Bog platiti. Međutim, takvi invalidi su ostali potpuno u nemilosti. Dakle, postoji i danas ta vrsta invalida koje možemo videti na ulicama na prose. Posebno me pogađa to što se ponekad radi o ratnim vojnim invalidima, bez obzira što ne smatram da su naši zakoni manjkavi, smatram da nam je administracija i procedura veoma loša, da oni prolaze kroz mnoštvo prepreka, da to ne mogu da savladaju i da mnogi od invalida ne mogu da iskoriste prava koja bi im po stanju svog zdravlja, odnosno po invaliditetu, mogla da pripadnu.
Svakako ću podržati ovaj zakon o profesionalnoj rehabilitaciji, ali ovde moramo da znamo. Dakle, ono zatečeno stanje koje smo zatekli pogađa i zdrave i invalide. Moramo reći da je bivši režim koji je vladao deset godina, odnosno nosač bivšeg režima, koji nas stalno podseća na neke prošlosti, pa i ja moram da kažem, u proteklih deset do 12 godina gotovo je unakazio našu ekonomsku situaciju i da je ova država, koja treba da nosi celu socijalnu situaciju, dakle, da izdržava sedam miliona ljudi, samim tim da poboljša stanje invalida, da je ona sa svojom privredom danas u takvom stanju da je to jedan ogroman kamion preopterećen, u kome imate motor Fiće i tako vozilo može da ide samo nizbrdo.
Dakle, ono što smo zatekli je vozilo u takvom stanju, koje je teško sada popeti, zaustaviti pre svega u toj nizbrdici i onda polako početi penjati ga da se ova država jednom uspravi.
Dakle, naše ekonomske neprilike su takve da u industriji trenutno radi svega 350.000 ljudi. To su oni ljudi koji treba da doprinesu da ova privreda stane na svoje noge i da ta privreda isporučuje novac i da svi iz te privrede ostvare svoja profesionalna i socijalna prava, samim tim i invalidi.
Takvu privredu mi nismo zatekli. Zato me pogađaju reči prethodnih govornika koje su neutemeljene. Tu nema nikakve vrste samokritike, da neko ko je ovaj narod i ovu državu, običnog čoveka doveo do pozicije da je potpuno iskorišćen i bačen u smeće, da takve političke snage nama drže pridike o tome kako smo mi za celih šest meseci upropastili nešto što su u stvari oni upropašćavali 12 godina i danas kad se država zadužuje, pre svega se zadužuje da vraća one dugove od zajmova i kredita koje su oni potrošili, pre svega ne u blagostanje običnog čoveka, već u blagostanje njihovih političkih lidera i njihovih prijatelja tajkuna.

Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn.

Hvala.
Poštovani ministre, poštovane dame i gospodo, Romska partija kao deo poslaničkog kluba SNS u svakom slučaju podržava ovaj predlog zakona. Mi ćemo u danu za glasanje, ja ću zajedno sa članovima poslaničkog kluba SNS glasati za ovaj zakon.
Činjenica da glasamo jeste dosledna politika, odgovorna politika prema socijalno ugroženim kategorijama, ne samo u vreme izbora, već i u vreme kad se raspravlja o različitim zakonima. Na Zakon o državnim službenicima 2007. godine Romska partija je predložila amandman. Pročitaću tekst tog člana zakona, koji govori o sledećem – organi državne uprave staraju se u skladu sa Ustavom, zakonima i drugim aktima o sprovođenju posebnih mera radi postizanja pune ravnopravnosti lica i grupe lica koji su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima.
Dakle, ovde na jasan način potvrđujemo da smo 2007. godine, kada smo govorili o Zakonu o državnim službenicima, jasno videli da ljudima sa invaliditetom treba dati posebnu podršku, da državni organi treba da definišu posebne mere afirmativne akcije. Mi danas u srpskom zakonodavstvu imamo takve mere, imamo uporište u srpskom zakonodavstvu da takve mere afirmativne akcije prema osobama sa invaliditetom sprovodimo i to upravo na osnovu amandmana koji su podneli ljudi koji su danas članovi poslaničkog kluba SNS.
Kada govorimo o ovom poslaničkom klubu, ne možemo da govorimo o nekom ko se bavi tim pitanjima u vreme izborne kampanje ili neposredno posle izbora. Zaista možemo da govorimo o jednom doslednom odnosu prema ovom pitanju.
Ono što je za mene izuzetno bitno kod samog ovog zakona, a pretpostavljam da je i predlagač razmišljao u tom pravcu, ali čisto bih želeo da prokomentarišem kako mi razumemo član 3. kojim se menja član 28. i ukoliko možda i nismo svi zajedno razmišljali u tom pravcu, možda da rezultat ove debate da doprinos tome da u sprovođenju ovog zakona zaista imamo jedan pogled koji će biti približan ovome o čemu ću da govorim.
Diskusije su pokazale da nekada nije dovoljno samo doneti zakon. Diskusiju su pokazale da nekada nije dovoljno samo imati sredstva i direktno podsticati određene aktivnosti, a u ovom slučaju direktno podsticati otvaranje radnih mesta za osobe sa invaliditetom. Sem direktnog podsticanja, mi moramo da podržimo i niz drugih mera koje su u funkciji toga. Te mere jesu i mere menjanja društvenog ambijenta u kome živimo, mere promene prirodne sredine u kojoj živimo, mere promene urbanih uslova u kojima živimo. Mi na taj način razumemo deo člana 3. koji govori da prihodi budžetskog fonda predstavljaju sredstva iz budžeta Republike Srbije i sredstva iz člana 26. ovog zakona i koriste se za podsticanje zapošljavanja.
Za nas je ta definicija "podsticaj zapošljavanja" jedna definicija koja treba vrlo široko da se shvati, definicija koja treba da podupre realizaciju svih ovih mera, realizaciju ovog zakona. Ona se ne odnosi samo na podsticaj konkretne firme da ona dobije određena sredstva i da se tim sredstvima zaposli jedna osoba. Možda mnogo više možemo da učinimo ako određenim sredstvima podstaknemo podizanje opšteg odnosa prema ovom pitanju, ako uključimo jedan broj nevladinih organizacija, jedan broj drugih aktera koji mogu da doprinesu stvaranju jednog društvenog ambijenta, gde ćemo svi da budemo odgovorniji prema ovom pitanju.
Takođe, mi razlikujemo dve stvari. Jedna stvar jeste odnos privatnih lica, privatnih preduzetnika prema rešavanju pitanja koje je prvorazredno pitanje od kojeg se dokazuje društvena odgovornost, a ovo jeste za nas takvo pitanje. U tom smislu, svaki privatnik ne mora da ima isti nivo društvene odgovornosti, jer ljudi se bave otvaranjem firmi sa jednim drugim ciljem. U tom smislu, podržavam vaše rešenje da se tu daju određena odstupanja u odnosu na zakon koji smo imali do sad.
Međutim, to ne može nas, sve nosioce državnih funkcija, sve one koji imaju odgovornost i za to kako funkcionišu državni organi, da nam umanje odgovornost, da to ne rešavamo u kućama za koje smo preuzeli odgovornost za njihov rad.
U tom smislu sam saglasan sa kolegama, koje su pre ovo dogovorili, da prvo moramo da rešimo pitanje da li kod nas u službama u Skupštini ima zaposlenih ljudi sa invaliditetom, da li ima državnoj upravi i u svim ustanovama.
Predlažem da vi kao ministarstvo preduzmete određene aktivnosti, da se zaista snimi kakva je situacija po pitanju angažovanja osoba sa invaliditetom a i po pitanju angažovanja ostalih kategorija koje jesu socijalno ugrožene i suštinski u drugačijem ekonomskom položaju, kao što smo to rekli u Zakonu o državnim službenicima, da vidimo kakvo je stanje po tom pitanju i da na osnovu toga definišemo konkretne mere koje će da sprovede ovaj akt zakona, o kojem ste vi govorili i da zaista nemamo situaciju, dozvolite na kraju da time zaključim, da kada govorimo o osobama koje su suštinski u različitom ekonomskom položaju - da li su to invalidi, da li su to pripadnici Romske nacionalne zajednice ili neko drugi, da državni organi, kao što su neke institucije koje se bave ljudskim pravima, uopšte nemaju zaposlene ljude iz tih kategorija. One onda daju sebi za pravo da kritikuju sve živo, da kritikuju privatni sektor, a da oni tamo gde imaju odgovornost, ne ponašaju se odgovorno prema tom pitanju.
Ovim bih zaključio. Još jednom bih ponovio da ćemo u danu za glasanje glasati zbog vrlo konkretnih izmena koje donosi ovaj zakon. On jeste jedan vrlo bitan iskorak u tome da Srbija postane odgovorna država prema socijalno ugroženim kategorijama, a sigurno da danas govorimo o jednoj takvoj kategoriji. Hvala.

Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam, da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)
Da li ministar želi reč? (Da.)
Reč ima potpredsednik Vlade. Izvolite.

Poštovani poslanici i poslanice, dame i gospodo, dragi prijatelji, zaista sam impresioniran ozbiljnom, argumentovanom i vrlo brižnom diskusijom koju ste danas vodili ceo ovaj dan o jednom bitnom problemu ovog društva, a to je kategorija hendikepiranih ljudi iz različitih razloga – invalidska kategorija.
Ako ovako ozbiljno raspravljamo sve probleme, sigurno ćemo napraviti iskorak napred, bez obzira koliko na kraju rasprave malo dodali i nekog šlaga na torti, to je uobičajeno u parlamentu i, prema tome, nećemo od toga praviti probleme.
Nadam se da ova podrška koju ste dali danas, naporima Ministarstva da pripremi izmene i dopune Zakona koje su, manje-više, uvažile sve poslaničke grupe, da će biti podsticaja i za ostale probleme da ih na ovakav način rešavamo i da im prilazimo. Ministarstvo će iz ove diskusije izvući izuzetno značajne pouke.
Pouke su tolike što nikada ne možemo napraviti jedan projekat koji je idealan i savršen. Uvek on zahteva doradu, uvek može biti bolji i svaki put kada se bude donosio će biti bolji.
Morate shvatiti da je ovo u ovoj oblasti, u oblasti zaštite invalida, u socijalnoj politici uopšte, jedan početni ali ozbiljan iskorak. Upravo taj početni ozbiljni iskorak mi daje za pravo da se nadam da ćemo i u ostalim oblastima praviti ozbiljne iskorake, u pozitivnom smislu.
Još jedanput, hvala vam na trudu. Hvala vam što ste imali strpljenja da oko ovog zakona potrošite toliko vremena. Hvala.

Hvala vama, potpredsedniče.
Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona.
Sa radom nastavljamo sutra u 12,00 časova.