Zahvaljujem se.
Gospodine predsedniče Vlade Republike Srbije, dame i gospodo ministri, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, SNS i naša poslanička grupa će u punom kapacitetu podržati i glasaće za izveštaj o dosadašnjem procesu političkog i tehničkog dijaloga sa privremenim institucijama samouprave u Prištini zato što su se oni vodili i postigli u okviru Ustava Republike Srbije i u okviru Rezolucije koju je ova Narodna skupština Republike Srbije usvojila ma šta se kome u ovoj sali priviđalo nešto drugačije.
U ovoj sali smo danas čuli da su ovo bili statusni pregovori. Ne, nisu bili pregovori o statusu, a SNS koja je najveća politička stranka u Vladi Republike Srbije neće nikada priznati nezavisnost Kosova kao što ni Vlada Republike Srbije u kojoj je SNS partner neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije.
Uvek smo govorili istinu i onda kada smo odbili ništa, govorili smo istinu i onda kada smo pred građane Srbije i ovde pred vas došli i rekli da treba da prihvatimo sporazum kojim dobijamo nešto, a to nešto je daleko više od ništa što nam je u prvom trenutku bilo ponuđeno.
Govorili smo da će biti teško i bilo je teško. Govorili smo i da će biti teško implementirati ovaj sporazum, a danas sam i siguran da će biti izuzetno teško implementirati ovaj sporazum zbog jedne rečenice izgovorene u ovom parlamentu, a to je u onom trenutku kada je gospodin Aleksandar Vučić juče, a danas premijer gospodin Dačić rekao da smo spremni i na referendum, ali da svi zajedno prihvatimo rezultate tog referenduma iz jedne poslaničke grupe je došao uzvik "ua" što znači ili će biti onako kako oni kažu ili neće biti nikako. Čemu onda referendum? Čemu onda sve to? Čemu onda pitanje naroda? Čemu onda volja naroda? Čemu izbori? Čemu bilo šta ako ćemo na volju naroda da kažemo – ua.
Ono što takođe ne mogu da prihvatim, a to je da je SNS opisana kao stranka koja ima promenljivu politiku što apsolutno nije istina. Naročito što mi smeta što to sve dolazi od stranke koja je građane Srbije sa Kosova i Metohije prvo pozivala i gurala na barikada, a onda ih je silom maltene gurala sa tih istih barikada.
Ne mogu da prihvatim kada tako nešto dolazi od stanke koja je dičeći se evropskim tekovinama koje gaji i neguje, pre samo nekoliko meseci podnela amandman na rezoluciju kojim treba Srbija da prekine taj evropski put.
Zbog toga ću vam još jednom reći, SNS se zalaže za sve građane Republike Srbije i za one koji žive na KiM ali i oni koji žive u Kraljevu, Kruševcu, Čaku, Somboru, Novom Sadu. Nema parcijalnih rešenja, nema pojedinačnih rešenja, Srbija je jedinstvena i o njoj celoj moramo da vodimo računa.
Pre nekoliko dana kada je briselski sporazum bio parafiran nakon nekoliko dana odlukom Vlade Republike Srbije i prihvaćen, nazvao me penzinisani oficir vojske Srbije, pukovnik Radić. Upotrebio je čitav arsenal epiteta na račun i Vlade Republike Srbije i pregovarača i onog, verujem dominantnog i većinskog dela Srbije koji podržava ovaj sporazum i koji prihvata jedino mirno rešenje za pitanje Kosova i Metohije.
Kada sam ga pitao – gospodine Radiću, a šta bi vi uradili da imate mogućnost vođenja Srbije? Šta bi vi uradili sa Kosovom i Metohijom? I to pitanje sam danas u sebi postavljao ljudima koji su bili najveći kritizeri ovog i ovakvog sporazuma. Rekao je da problem Kosova i Metohije treba ostaviti budućim generacijama.
U toj rečenici je ogoljena politika svih kritizera i svih onih ljudi koji ne prihvataju ovaj i ovakav sporazum. U toj rečenici je ogoljena politika bežanja od odgovornosti, jer ja danas nisam čuo građani Srbije, građani Srbije koji žive na Kosovu i Metohiji nisu čuli šta je rešenje ako je ovaj sporazum toliko poguban, kao što nije poguban.
Šta dalje gospodo? Da li ćemo time rizikovati neku novu "Oluju", neke nove traktore, neke nove izbeglice, a onda će jedini odgovor biti moleban, i to je to? Nema više molebana. Miloš Crnjanski, veliki srpski pisac je napisao i rekao – voda i narod uvek nađu put, ali je pitanje samo uz koliko gubitaka. Mi više nemamo pravo na gubitke. Mi nemamo pravo da slavimo nepostojanje. Mi moramo da promovišemo život u Srbiji. Mi moramo da promovišemo bolji život u Srbiji.
I ako je to politika da se problem Kosova i Metohije ostavi budućim generacijama, pitam vas kojim budućim generacijama? Koje će nas to buduće generacije sačekati ako 30 hiljada ljudi nestane u Srbiji za jednu godinu? Da li zato što više umre odnosu na one koji se rađaju ili zato što odlaze iz ove Srbije? Koga mi to opterećujemo hipotekama?
Postoje dve vrste ljudi u Srbiji, oni koji svojim potomcima ostavljaju hipoteke, sporove, razgrađene parcele i dvorišta, kako ih zovu, a postoje i oni ljudi u Srbiji koji svojoj deci ostavljaju ograđena dvorišta, okrečene kuće, skromne koje ne prokišnjavaju. To ostavljaju svojoj deci da bi ta deca nastavila da žive tu, ti ljudi se u Srbiji zovu domaćini. Ovaj sporazum je sporazum domaćina.
Sloboda i bezbednost su dve najveće vrednosti za jednog čoveka, duboko verujem u to, sve drugo se zaradi i potroši. Život na barikadama nije život. Život uz zvuke sirena za opasnost nije život. Život u latentnoj opasnosti od neke nove "Oluje", od nekog novog pogroma nije život. Borba za Srbiju, borba za Kosovo i Metohiju se ne vodi na Terazijama, ne vodi se u Nemanjinoj ulici ispred Vlade Republike Srbije i to pod uslovom da ne pada kiša, jer za Boga miloga, ne možemo da se borimo za Kosovo i Metohiju ako pada kiša.
Mesto gde se vodi borba za Kosovo i Metohiju, ali i za ostatak Srbije, za život u Srbiji je Brisel, voleli mi to ili ne voleli. Rezolucijom UN, ceo taj proces je poveren EU i prebačen je u Brisel. Oni koji misle drugačije, oni koji misle da je borba za Kosovo u patikama iz Terazijskih izloga, moraju da odu, ne na Terazije, ne u Nemanjinu, ne na Trg Nikole Pašića, da odu u Prizren, pa tamo da prave društvo maloj Milici, detetu od osam godina, kao što je velika i moja mlađa ćerka. Na tom detetu je jedini stub srpske države u Prizrenu. Tamo gospodo u patikama iz Terazijskih izloga, tamo se čuva Kosovo.
Na kraju, mnogo dobrih, kvalitetnih vozova je prošlo za sve ove godine kroz stanicu koja se zove Srbija.U neke kao država, kao društvo nismo ušli zato što nismo znali da su to vozovi, zato što nismo znali gde nas oni vode. U neke možda nešto sporije nismo smeli da uđemo zato što smo se plašili rejtinga, izbora, šta će građani reći. Sada je došao red na jedan mali voz, spor. U Srbii se on zove Ćira. Drvene su klupe, sporo ide, ali ako ne uđemo u taj voz, sledećeg neće biti ili ćemo sačekati neku dresinu. Znate šta je dresina, gledali ste u filmovima, u "Otpisanima". Nećemo da dozvolimo da Srbija bude "Otpisani". Ne možemo da stanemo na dresinu i nigde nećemo stići.
Ovaj sporazum je karta za neki brži voz, ovo je karta za budućnost, ovo je karta za EU, ovo je karta za budućnost Srbije i zbog toga će SNS i podržati i glasati za ovaj sporazum.