Gospodine Andriću, samo da vam kažem da ste vi prvi koji je pomenuo ime Zorana Đinđića na ovoj sednici. Zaista sam šokiran onim što ste vi rekli. Zaista šokira na način na koji ste to rekli i na način na koji pokušavate da na jedan vrlo ne primeren način uberete neki politički poen. Na ovo se neću obazirati. Niko ovde nije pominjao Zorana Đinđića u negativnom kontekstu niti njegovo ime, niti bih to dozvolio. Zaista nisam čuo da je neko pomenuo ime.
Reč ima narodni poslanik Dragan Marković.

Naravno da nisam spomenuo ni jedno ime. Izgleda da je gospodin Andrić neka baba Vanga koja unapred zna šta ću da kažem. Gospodin Zoran Đinđić i ja smo bili veoma dobri prijatelji. To može da potvrdi i Čedomir Jovanović, ako će da kaže istinu. Nije samo nastradao, u prošlim ratovima ili u onome što se dešavalo, jedan čovek nego više ljudi.
Naročito mi smeta kada se želi, da se dobiju politički poeni na lažnu priču i na nešto tobože, da se neko sekira za građane Srbije.
Molim vas, gospodine Andriću, vi ste izgovorili da ja lažem, ja neću da kažem da vi lažete, nego ne pričate istinu, da ne ulazite u polemiku sa mnom. Znam da vam je Čedomir poslao poruke da vi replicirate sa mnom. On je izašao napolje. Ako hoćete da ovu Skupštinu pretvorimo u nešto što ne priliči ovom trenutku, molim vas da to ne radite. Ali, ako hoćete, ja sam spreman da vam sve ispričam o vama, a vi sve ispričate o meni. Molim vas da nastavimo dnevni red gde smo stali, predsedniče Skupštine, i da se neke baba vange ne javljaju i da one sada osećaju šta sam ja mislio ili šta ću da kažem.

Gospodin Đurić, po Poslovniku.

Upravo je to moje reklamiranje Poslovnika, članovi 27. i 107.
Dakle, 10 uvreda i narodnih poslanika, posebno gospodina Andrića, svih poslanika LDP, ste dopustili ovom čudnom čoveku iz Jagodine. Hoćete li da vidite moj telefon, gospodine Markoviću? Hoćete li da pogledate moj telefon? Pa, nisu poslanici LDP aktivisti Srpske garde. Možda je vama Arkan tako slao poruke, ako ste u to vreme uopšte umeli da čitate poruke.
Verujem da se gospodin Marković sa tugom seća vremena kada je Nataša Mićić predsedavala ovom Skupštinom, zbog toga što je tada gospodin Marković Palma u zgradi Narodne skupštine pozivao na državni udar i pozivao vojsku i policiju da uđu u Narodnu skupštinu, zauzmu je, preuzmu vlast zajedno sa onima koji su protestvovali tada ispred Narodne skupštine, kao što protestvuju i danas. Pa, ako gospodine Markoviću, sa tom promenom svog stava, sa činjenicom da niste kažnjeni dok ste u ovoj zemlji pozivali na državni udar i vojni puč, imate problem, to morate da rešite sa svojom savešću. Nemojte pozivati ni žirafe, ni baba vange u pomoć.

Gospođa Judita Popović, po Poslovniku.

Hvala vam, gospodine predsedniče.
Član 27. Dakle, vi ste ovde predsednik ove Skupštine i vi ste u obavezi da predsedavate i da zaista vodite računa u kom smeru teče rasprava. Vama ovde određeni poslanici, kao što smo malopre i čuli, govore o nekim baba vangama, iznosi laži, govori o pokojnom premijeru Đinđiću. Vi se pravite da ne čujete. Vi, gospodine predsedniče, očigledno neke stvari i dalje ne razumete.
Meni je zaista jasno da ovaj veliki zaokret, koji je očigledno napravljen u politici Republike Srbije vama prosto nije jasan. Vama je veoma teško da slušate danas o nečemu o čemu niste ni sanjali da ćete jednom slušati. Zbog toga se ne snalazite i ne snalazite se tako što kao predsednik parlamenta imate pravo da uskratite određene replike. Vi to niste uradili, a to su te replike kojima se vređa i LDP, vređaju se poslanici LDP, vređa se pokojni premijer Đinđić.
Dakle, radi se sve ono što se radilo 90-ih godina, zbog čega se Srbija danas nalazi i zbog čega Srbija danas raspravlja o tome da li je izgubila Kosovo ili nije izgubila Kosovo.
Današnja rasprava je posledica svega onoga što se naopako radilo i onoga za šta se nije utvrdila odgovornost i nije se razgovaralo o odgovornosti. Hajde da razgovaramo o odgovornosti. Hajde da razgovaramo o odgovornosti i poslanika koji je danas iznosio one stvari koje nisu smele da se iznose, a to je ono što se odnosi na pokojnog premijera Đinđića.

Zaista bih vas zamolio da prestanete da zloupotrebljavate ime Zorana Đinđića.
Niko ga nije pomenuo imenom i prezimenom, do vas, apsolutno niko i to možete videti u stenogramima.
Druga stvar, naravno, dozvoljavam vam pravo da vi iznesete svakakvo političko mišljenje, pa i o mom radu. Da li se snalazim ili ne snalazim, to će oceniti većina narodnih poslanika i, naravno, građani na sledećim izborima i pokazaće jasno šta misle o politici koju zastupa stranka kojoj ja pripadam i šta misle o politici stranke kojoj vi pripadate. Ali, ovde u parlamentu imamo dnevni red i o dnevnom redu treba da govorimo. Po meni je to najvažnija tačka na ovoj sednici.
Reč ima gospodin Marković. Izvolite.

Vrlo dobro se sećam da sam pozvao vojsku i policiju da izvrši državni udar i ne kajem se što sam to tada uradio. Zašto sam to tada uradio?
(Nenad Milić, s mesta: Po kom osnovu ima reč?)

Nemojte dobacivati.
Niste vi ovde da vodite red o sednici. Vi to ne činite.

Zašto sam to tada uradio? Zato što je bila rasprodaja fabrika i preduzeća u Srbiji, zato što je preko milion ljudi za tri godine ostalo bez posla, zato što je obećano da ćemo da uđemo u EU, kako šest milijardi dolara stoji na granici, samo da pobede neki drugi, biće sve OK. Kada su prošle tri godine od obećanja, a da iz dana u dan ostaje od 100 do 1.000 bez posla, onda sam jednog dana izašao i rekao to što sam rekao. Imao sam pravo po Poslovniku to da kažem, ali sam posle na sednici Administrativnog odbora većinom glasova, a nepoštovanjem Statuta Skupštine Srbije tada udaljen sa sednice.
Da sam bio u pravu, pokazali su građani. Odmah posle mesec dana su bili vanredni izbori i od dve trećine poslanika, koliko je tada ta grupacija imala u vlasti i na vlasti, dobili su veoma mali broj glasova. Toliko o tome.