Hvala lepo, poštovana predsedavajuća.
Gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, kada ovako pred nama postoje neki parcijalni zakoni uvek su nam osećanja pomalo pomešana. Sa jedne strane, svesni smo da ovakvi zakoni unapređuju, pogotovo kada se radi o zakonima o pravima pacijenata, posebno o pravima pacijenata sa mentalnim smetnjama. Sa druge strane, svesni smo i toga da je ovom zdravstvu koje danas imamo i organizaciji zdravstvene službe potrebna jedna ozbiljna i temeljna reforma.
Oduvek smo u dilemi da li je trebalo ranije krenuti u reformu sa donošenjem čitavog seta zakona o zdravstvu ili ovako parcijalno rešavati korak po korak određeni problem koji postoji. Više sam sklon da se krene hrabrije u te reforme, ali svestan sam toga da će se često puta doći u situaciju da se razmišlja o našim mogućnostima i našim željama. U tom nekom raskoraku između materijalnih mogućnosti i želja kakvo zdravstvo da imamo dolazimo u jednu situaciju da nacionalna strategija koja je doneta u zdravstvu ne prati i zakonodavstvo.
Zbog toga mislim da bi možda bila dobra praksa da, ne samo kod ovakvih zakona, nego i kod svih drugih zakona, donosimo zakone duplo, zakone koji će početi da se primenjuju od danas i zakone koji će početi da se primenjuju recimo za tri godine. Tada bi mogli ono što nacionalna strategija od nas očekuje, a to znači da definišemo neki pravac razvoja, put, naše namere, naše želje, nešto što će za neki broj godina da se dogodi, da postavimo u zakonsku formu. To je jedna ideja pošto se stalno na neki način suočavamo sa tim šta su naše prave mogućnosti, gde smo u reformama, da li krečimo neke trošne kuće i samo nešto farbamo, a u suštini ne ulazimo uopšte u dubinu problema koje imamo.
Zdravstvo je danas preopterećeno mnogim problemima. Nabrojaću samo neke. Na prvom mestu je korupcija koja izjeda zdravstvo i protiv koje se uopšte nismo sistematski na nivou zdravstva počeli boriti. Tu je i poremećaj u odnosu lekara i pacijenata, dehumanizovan odnos. Tu je i preterana i ogromna administracija i nedostatak prioriteta. Ne prate se dovoljno svetski trendovi. Zdravstvo je preskupo zato što je nekvalitetno, aparati itd, itd, da ne nabrajam. Ogroman je taj broj i sve to treba staviti pod jednu lupu i krenuti u ozbiljnu stratešku raspravu kako postaviti operativni plan koji će za tri godine trebati da dođe na dnevni red i da taj zakon tada počne i da postoji. Međutim, šta je, tu je, imamo ovo što imamo i svakako to treba podržati zato što je veliki korak samim tim što smo imali hrabrosti da se suočimo sa tim i da donesemo zakon o zaštiti prava pacijenata s mentalnim smetnjama, pre svega.
Kakva je danas situacija u tim velikim psihijatrijskim bolnicama? Jad, tuga i užas. Ti ljudi su osuđeni tamo na jedno kazamatsko boravljenje. To su ljudi koji nemaju gde da odu, a kada odu dolaze u neku sredinu u kojoj nisu dobro primljeni. Odbačeni od svih, dešava se ili da se vrate, a to svesno da pobede bolest i praktično slobodu zamene neslobodom, što je tragično da im je bolje u toj neslobodi nego na slobodi, ili, s obzirom da organizacija uopšte ne postoji, da tek kada bolnica posle nekog vremena pita gde su ti ljudi, njima samo jave – on se ubio davno, samo vama to nije javljeno. Taj pacijent, da je podržan i prihvaćen, mogao je u nekom normalnom društvu da živi, ali se jednostavno ubio zato što u nekoj sredini naše društvene zajednice za njega nije bilo mesta.
Treća grupa ljudi u tim velikim bolnicama je ona koja nema gde da ode jer više nema kome da ode. To su ljudi koji praktično tamo žive i po 20 i po 30 godina. Tada se ta velika psihijatrijska bolnica pretvorila u socijalnu ustanovu. Postoje na sreću i neki ljudi koji, pored te svoje nesreće i bolesti u kojoj su se našli, imaju mogućnost da izađu i onda da u nekom svom okruženju, svoje porodice uspeju da se nekako snađu pod velikim teretom te porodice da može to sve da podnese i sve da izdrži.
Sada smo u dilemi da razmišljamo za jedan sistem koji je davno trebao da bude prevaziđen, tog azila, tog lečenja koje i nije neko veliko lečenje, ali tu je, kada prođe i kada uđe u jednu readmisiju ili jednu stabilnu readmisiju, sada psiho-socijalna rehabilitacija u stvari najvažnija. Nje, nažalost, kasnije nema i ako se sprovodi u tim uslovima velikih bolnica rezultati obično nisu nikakvi. Zbog toga smo govorili, ali sa jedne strane smo svesni da u ovom momentu društvo ne može da izorganizuje do kraja tu neku psiho-socijalnu rehabilitaciju u zajednici, ali ona je neophodna. Zato kada bi doneli jedan zakon koji će stupiti na snagu za tri godine, mi bi u procesu mogli da se pripremamo kao ljudi da budemo više ljudi i da našu sredinu u kojoj živimo naučimo da shvati da postoje neki ljudi kojima su potrebe veće, a koji jako mogu da budu zahvalni, koji jako mogu da budu korisni i koji jako mnogo mogu da učine da izleče upravo ove ljude koji sebe smatraju potpuno normalnim.
Ono što se nažalost ne dešava, a nadam se da će se desiti i osećam da postoji to razmišljanje u ministarstvu, samim tim što je dom zdravlja pripremljen za tako nešto i onda bi možda mogli u domu zdravlja da pripremimo ono što se na početku zove ta dnevna bolnica, taj ambulantski tretman, da pripremimo tu vezu između doma zdravlja i te neke velike psihijatrijske ustanove i da postoji nekako jedna organizacija u kojoj će se možda u nekom sledećem koraku uključiti civilno društvo, uključiti razne nevladine organizacije, a njih već danas imamo dosta u Srbiji, četiri-pet, koje mogu da predstavljaju oslonac državi za početak jedne takve psiho-socijalne rehabilitacije u zajednici.
Ono što je stravično, to su te neuropsihijatrijske bolnice unutar kazneno-popravnih domova. To je tek tuga velika. To je Aušvic, samo bez gasnih komora i bez gasnih peći. Strašno je to što psihijatri tamo pripadaju Ministarstvu pravde. Oni su odvojeni od svoje struke. Oni su više tužioci i sudije i policajci, nego što su pravi psihijatri koji trebaju nekom tamo da pomognu. Tamo nikad niko nikome nije pomogao i ti ljudi ostaju tamo blokirani, neizlečeni, pritisnuti i prepuni strahova, pod strašnim pritiskom neke policije. To je nešto na šta društvo mora jako dobro da obrati pažnju, pogotovo što su psihijatrijski veštaci najviše korumpirani, to je činjenica, zato što tu može i ovako i onako i teško je uopšte dokazati istinu o nekom pacijentu, da li on treba da ostane ili treba da izađe.
Prema tome, mnogo je tu problema i molio bih ministarku zdravlja da te psihijatre kolege vrati pod Ministarstvo zdravlja, kako bi oni mogli da se bave definitivno svojim poslom, a ne da budu pod pritiskom policije ili suda i da rade nešto drugo što nije njihov osnovni posao, to treba da rade neki drugi ljudi i to treba da rade neke druge institucije. Ono što za te ljude treba uraditi, mislim da je to obavezna tuđa nega i pomoć. Jer, ako imate neku babu koja je nepokretna, ima i penziju i ima neku tuđu pomoć, a ti ljudi to nemaju, to je stvarno za društvo pomalo neobjašnjivo.
Ono što bih još želeo da kažem, s obzirom da ima još dosta govornika, vezano je za Zakon o zaštiti prava pacijenata. Mislim da je taj zakon trebao da prati Zakon o lekarima, jer teško je govoriti o pravima pacijenata a da zaboravimo lekare koji su danas treći na udaru prisile na njih, da se čak fizički pacijenti sa njima obračunavaju. Prema tome, ako već govorimo o nekom partnerskom odnosu, trebalo je uspostaviti tu neku ravnotežu između onoga šta su prava pacijenata i šta su prava lekara.
Osvrnuću se samo na par članova, koliko sam kratko zabeležio. To je član, recimo, 17. koji govori da se uvodi pravo da pacijent može da odbije medicinsku pomoć čak i onda kada to direktno ugrožava njegovo zdravlje i njegov život. To je praktično uvođenje u eutanaziju na mala vrata, ali lično nemam ništa protiv toga, to je jedno pravo koje čovek može da ima i koje mu ne treba uskraćivati.
Ono što je tu bitno i gde je bilo mnogo rasprave i dileme, to su deca od 15 godina, da li mogu da sami odlučuju o svom zdravlju, normalno na predlog lekara. Mislim da tu možemo govoriti "za" i "protiv", treba osetljivo ući u tu priču, sigurno treba tu malo, kada su u pitanju operativni zahvati ili neke invazivne metode, dijagnostičke, tu treba malo obratiti pažnju, da baš ne može dete sa 15 godina toliko da bude svesno svog stanja da može baš sve da procenjuje. Ali, sa druge strane, često puta dete od 15 godina može daleko bolje da procenjuje nego njegovi roditelji.
Mislim da ovo može da se prihvati sa nekim određenim izmenama, pogotovo što je bilo primera u životu, lično sam bio u situaciji da vidim, da kod određenih sekti, roditelji su zbranjivali da se nekom detetu da krv ili da se uradi operativni zahvat i došlo je do smrtnog ishoda. Znači, radi se o tome da možda dete sa 15 godina bi moglo da proceni svoje zdravlje i da kaže – da, ja hoću to, bez obzira što moji roditelji pripadaju nekoj sekti koja mi to brani, ili neki slični primeri, sada se ne upuštam u pojedinačne primere, nećemo ni stići. Ali, činjenica je da fleksibilno treba postaviti tu priču i videti da li dati za pravo toj deci da mogu o nekim stvarima da odlučuju, a u nekim u tome ih ograničiti.
Na kraju samo oko saveta i tih savetnika. Saveti me malo podsećaju na nekadašnji SIZ, to je bila institucija koja je imala neko veće – davalac usluga i veće – primalaca usluga. Imali ste davaoce usluga koji su bili lekari i domovi zdravlja i medicinski centri, a primaoci usluga su bili privreda i bili su građani. Tada se u skupštini raspravljalo o tome koje su mogućnosti privrede i šta to treba za njih da obezbedi za te pare zdravstvo i to je funkcionisalo u tom vremenu, a ovo je nešto slično, možda malo modernije, malo drugačije ali u svakom slučaju može da predstavlja jedan pomak u smislu neke bolje komunikacije i bolje obaveštenosti i na kraju krajeva u korist pacijenta na nekim prostorima, nekim lokalnim samoupravama.
Kada su u pitanju ovi savetnici, tu samo treba biti jako oprezan, često puta se dešava da izaberemo te ljude, biramo ih kako ih biramo po partijskim i koje kakvim nekim drugim linijama ali onda ti ljudi niti su stručni, ima dosta ni ličnih, ljudskih, ni stručnih kvaliteta da mogu jedan tako odgovoran posao da rade.
Ako napravimo neki kurs i ako pripremimo te ljude dobro, mislim da to može dati dobre rezultate, ali to treba stvarno, stvarno uraditi vrlo oprezno i vrlo organizovano, a sa druge strane mislim da bi bilo dobro imati za ljude sa mentalnim smetnjama takođe neke savetnike, posebno zato što je to ozbiljan prostor i tu je daleko složeniji sistem, kada su u pitanju prava i šta sve može da se dogodi, i ne treba se plašiti da će to biti teret za zaposlene, da će više njih zapošljavati, zato što u lokalnim samoupravama imate zaposlenih da kipi iz svih vrata, da ima bar jedno 30% viška koji ništa ne rade i koji bi jako korisno mogli da budu zaposleni. Hvala vam lepo.