Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine Đurđeviću, meni je drago što ste vi danas ovde jer vas lično cenim i imala sam priliku sa vama mnogo puta do sada da radim ali mi je žao što danas nije gospodin Selaković jer bih imala priliku da ga pitam mnogo toga što nam u poslednje vreme nije jasno. S tim u vezi, moj govor danas će biti nešto drugačiji od onog što sam planirala.
Ako se ne varam, mi danas raspravljamo za samo par meseci treći put o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Situacija koju danas imamo u zemlji je takva da na jednoj adresi u Ustaničkoj ulici u Beogradu važi jedan Zakonik o krivičnom postupku, u Palati pravde važi drugi Zakonik o krivičnom postupku, a u biti se radi o potpuno dva različita teksta zakonika. Mi smo nedavno ovde u Skupštini odložili primenu Zakonika o krivičnom postupku na 1. oktobar 2013. godine, a da smo morali, to je moje mišljenje i mišljenje moje poslaničke grupe, da tada raspravljamo o jednom kompletno novom tekstu Zakonika o krivičnom postupku koji je u krajnjem slučaju i Ministarstvo pravde spremilo i koje postoji kao gotov tekst koji smo imali priliku na sajtu Ministarstva pravde da vidimo u formi nacrta i koji u krajnjem slučaju kud i kamo je bolji zakonski tekst od ovog zakonika čiju primenu smo odložili nedavno.
Sada, mi danas raspravljamo o jednom zakoniku, tačnije, ponovo parcijalnoj izmeni Zakonika o krivičnom postupku, tačnije, samo o jednom članu Zakonika o krivičnom postupku koga je podnela poslanička grupa SPO i DHSS. Ne bih htela da prosto budem pogrešno shvaćena, radi se o jednoj dobroj izmeni koju ćemo mi podržati ali moram da kažem da zaista ne mogu da nađem ni jedno racionalno opravdanje, objašnjenje, argument zbog čega ovu intervenciju Ministarstvo pravde s obzirom da smo već imali nekoliko zakona odnosno promena Zakona o krivičnom postupku, nije uvrstilo u neku od tih zakonskih predloga ranije. To bi prosto bilo racionalno, ne samo u finansijskom smislu nego bi bilo racionalno jer ne bi danas gubili vreme na nešto što je trebalo da predstavlja sastavni deo zakonskog rešenja o kome smo već ranije raspravljali.
Meni se čini da Ministarstvo pravde nema ni jasan plan, nema ni jasnu strategiju šta treba da radi sa Zakonikom o krivičnom postupku i činjenica da mi danas raspravljamo o ovoj parcijalnoj promeni ovog zakonika je najbolji dokaz za to. Naravno, ovim predlogom koji je podnela poslanička grupa SPO i DHSS se precizira ko ne može da bude osuđeni saradnik i kao što sam rekla, jako je dobro precizirano jer zakon ovako kako danas glasi zaista može da izazove određene štetne posledice raznoraznim slobodnim a mogla bih u isto vreme da kažem – i pogrešnim tumačenjima onih koji su nadležni za primenu tog zakona.
Naravno, ovim tekstom se precizira da osuđeni saradnik ne može da bude lice, znači, osuđeni organizator kriminalne grupe niti lice koje je pravosnažno osuđeno na kaznu zatvora od 40 godina. U krivično-procesnom pravu osuđeni saradnici ili okrivljeni saradnici imaju jako važnu ulogu, prvenstveno u pogledu toga što omogućavaju efikasnije vođenje krivičnog postupka, ne samo za krivična dela već i za krivična dela iz klasičnog kriminala, ratnih zločina itd.
Kada se govori o nagodbi, o krivici, onda princip efikasnosti vođenja krivičnog postupka ne bi smeo da zanemari ili čak da potisne princip pravičnosti. U tom smislu, ovu intervenciju koju su podnele moje kolege, smatram zaista vrlo važnom jer ona na ovaj način takvu jednu mogućnost i otklanja. S druge strane, postavlja se pitanje da li bi pravda bila zadovoljena da lice koje je osuđeno na maksimalnu kaznu zatvora, recimo 40 godina za višestruko svirepo ubistvo, ubistvo deteta ili za bilo koje drugo teško krivično delo, da li bi pravda bila zadovoljena da se to lice nakon nekog određenog vremena nađe na slobodi, samo zato što je samo odlučilo da sarađuje sa tužilaštvom? Mislim da u tom slučaju ne bi mogli da govorimo o bilo kakvoj pravdi i o zadovoljenju pravde. U tom smislu smatram ovu odredbu vrlo značajnom.
Krivično-procesno pravo je poslednjih godina, da kažem u poslednjoj deceniji, često menjano. Zakonsko rešenje koje je važilo do 2009. godine a koje se odnosilo na svedoka saradnika je predviđalo čak i mogućnost da tužilac odustane od krivičnog gonjenja i zaista, to je rešenje koje se retko gde nalazi u modernim evropskim zakonodavstvima. Tada oštećeni, u toj situaciji, nije imao čak pravo ni da traži naknadu štete od države, a država nije mogla da oduzme imovinsku korist koju je okrivljeno lice steklo izvršenjem krivičnog dela.
Kao što sam rekla, ovako blagonaklon odnos prema okrivljenima, teško da možemo da nađemo negde u nekom modernom evropskom krivično-procesnom zakonodavstvu. U Nemačkoj postoji Institut krunskih svedoka, ali u toj situaciji se tom okrivljenom kazna mogla umanjiti, ali se nikako nije moglo desiti da lice bude oslobođeno od krivičnog gonjenja, ili da bude oslobođeno od kazni.
Sa druge strane, to zakonsko rešenje je kasnije promenjeno zakonom iz 2009. godine, gde je rečeno da se lice uvek oglašava krivim, znači ne može više da bude nevin kao što je u prethodnom zakonskom rešenju važilo i tada je oštećeni mogao da uputi zahtev za naknadu štete državi, a država je mogla da oduzme imovinsku korist koja je stečena izvršenjem krivičnog dela.
Sa druge strane, 2011. godine, kada smo izvršili ponovo promenu krivičnog zakonodavstva je vraćeno na ranije rešenje, vraćeno je rešenje koje smo imali faktički do pre 2009. godine, da je tužilac mogao da odustane od krivičnog gonjenja ukoliko, naravno, okrivljeni da neki kooperativan iskaz.
Zakonik o krivičnom postupku, po mom najdubljem uverenju, je potpuno pogrešno koncepcijski izmenjen, iz prostog razloga što on sada sadrži niz loših, niz nelogičnih i čak protivustavnih odredbi. Zbog toga naše, možda dosadno insistiranje na tome da je neophodno da se novi tekst Zakonika o krivičnom postupku nađe na dnevnom redu Skupštine.
Njegova najznačajnija loša karakteristika je, što se iz krivičnog postupka potpuno eliminiše načelo istine, bez koje sud faktički ne može da postoji. Istina je oduvek bila nerazdvojno povezana sa sudom, a sada imamo situaciju da je ona apsolutno eliminisana iz krivičnog postupka.
Dalje, tim rešenjem se ne nanosi samo šteta građanima, već se nanosi šteta državi i volela bih, s obzirom da još uvek taj zakonski predlog, on je stupio na snagu, ali se ne primenjuje, da ne dođemo u situaciju da se suočimo sa štetnim posledicama koje može da izazove.
Naravno, njegova druga, jako loša karakteristika je ta, što je na vrlo loš način definisao proceduru vođenja tužilačke istrage. Mi, kao stranka, nismo protiv vođenja tužilačke istrage, ali smatramo da ona mora da bude mnogo jasnije definisana. Ovako, kako je predviđeno je, otprilike od tužioca se očekuje da on bude nepristrasan, da bude objektivan prilikom vođenja krivičnog postupka, a ako pogledate njegovu ustavnu definiciju, onda je to nemoguće. Nemoguće je iz razloga što tužilac po Ustavu je potčinjen izvršnoj vlasti. On, kao što je koleginica Popović rekla, nije nezavistan, ali je samostalan organ. U tom smislu ne možemo od njega da očekujemo da bude nepristrasan i objektivan u tužilačkoj istrazi, kada je to u potpunoj suprotnosti sa njegovim ustavno-pravnim položajem.
Naravno, ovo su samo neke najkrupnije zamerke ZKP o kojima ćemo, nadam se, imati prilike mnogo više da govorimo kada nov tekst Zakonika dođe na dnevni red. Mi ćemo glasati, kao što sam rekla, za ovu izmenu Zakonika o krivičnom postupku, zato što smatramo da ona zaista precizira na jedan bolji način član koji je predviđen sada u Zakoniku, ali u isto vreme izražavamo jedno svoje negodovanje zbog odsustva svake vrste strategije i svake vrste vizije kada je u pitanju Ministarstvo pravde, jer Ministarstvo pravde, rekla bih, danas nema baš najjasniju viziju šta treba da radi sa Zakonikom o krivičnom postupku, jer za jednu modernu demokratsku državu, ako mi možemo tako da se nazovemo, nije prihvatljivo da svaka dva meseca raspravljamo o parcijalnim izmenama Zakonika o krivičnom postupku.
Kada je u pitanju ovaj drugi zakon, to je Zakon o objavljivanju Zakona i drugih propisa i akata, i lično smatram da je on morao u nekim odredbama da pretrpi pravno-tehničku redakciju, pa tek onda da bude upućen u skupštinsku proceduru. Kada to govorim, mislim prvenstveno na to da on sadrži određene kategorije koje Ustav prepoznaje čitajući zakon i zaista, nisam mogla u trenutku da shvatim šta je to ustavni amandman, a onda sam tek kasnije shvatila da je predlagač mislio akt o promeni Ustava, a međunarodni sporazum takođe Ustav ne spominje, on spominje međunarodni ugovor i iz tih razloga koji možda na prvi pogled deluju da su tehničkog karaktera, mislim da je njihova važnost mnogo drugačija, da prevazilazi tehnički smisao i da je neophodno izmeniti do njegovog usvajanja ove tačke.
Rekla bih još nešto što možda nije direktno vezano sa ovim zakonom, ali se odnosi na objavljivanje zakona uopšte.
U našoj domaćoj zakonodavnoj praksi je rasprostranjeno, uzelo je maha činjenica da mi kada donosimo zakone, mi predviđamo jedan rok za stupanje zakona na snagu, a drugi rok za njegovu primenu. Mislim da je to rešenje koje nije u skladu sa Ustavom, jer Ustav takva rešenja prosto ne poznaje. Ovo nije moje mišljenje, ja sam o ovome čitala kod mnogih pravnih teoretičara i pozvala bih se na prof. Grubača koji smatra da ta dva momenta, momenat stupanja na snagu zakona i momenat otpočinjanja njegove primene ne bi smelo da se odvajaju.
Ne bi smelo da postoji u pravnom životu određeni zakon ili određeni propis, a da pri tom on nije stupio na snagu, ali da se ne primenjuje.
Sada mi pada na pamet Zakonik o krivičnom postupku.
Zakonik o krivičnom postupku, ponovo se vraćam na prethodno izlaganje, mi smo usvojili, on je stupio na snagu, ali se ne primenjuje.
Znači, njegovu primenu smo nekoliko puta do sada odlagali i imamo za ključnu posledicu to da na dve adrese u Beogradu konkretno važe dva različita Zakonika o krivičnom postupku, što apsolutno smatram neprihvatljivim.
Neću više da dužim, mišljenja sam da naša zakonodavna aktivnost treba mnogo više da uvažava struku, a mnogo manje politiku, jer najbolji dokaz šta se dešava sa pravom kada politika nadgleda i reforma pravosuđa.
Nadam se da ćemo svi zajedno smoći snage, jer vreme izmiče, već je godinu dana, imamo izabranog ministra pravde, a još uvek nismo krenuli u otklanjanje ni jedne greške koja je proizvedena ili koja je načinjena u reformi pravosuđa.
Nadam se da će prilikom otklanjanja tih grešaka koje su proizvedene u reformi pravosuđa, mnogo veću ulogu ili glavnu ulogu imati stručnjaci, mislim na sudije i tužioce, advokate, a manje političari, jer bi to značilo da faktički nastavljamo put srljanja iz greške u grešku, što u ovom trenutku, a nadam se i nikada nikome ne bi trebalo da bude cilj. Hvala.