Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, radi se o članu 11. – pravo na obaveštenje, jedno od prava pacijenata. Mi u stvari imamo praktično četiri intervencije na ovaj član 11. Prva od njih je na stav 3, gde vi kažete da pacijent, naravno, ima pravo na obaveštenje i zdravstveni radnik je obavezan da mu da informacije koje su vezane za medicinsku meru, kako bi pacijent mogao da donese odluku o pristanku, odnosno nepristanku. Vi sada navodite ovde da postoje tri uslova, praktično tri elementa koja zdravstveni radnik mora da da bez posebnog traženja pacijenta. Kažete da je to dijagnoza i prognoza bolesti, opis, cilj i korist medicinske mere, vreme trajanja i moguće posledice preduzimanja, odnosno nepreduzimanja mere. Mi dodajemo da je još važno da se dobiju informacije o vrsti i verovatnoći mogućih rizika, to je vrlo važno da pacijent zna kada donosi odluku, zatim, da li postoje i kakvi su alternativni metodi lečenja i moguće promene stanja posle preuzimanja mere, odnosno kakve sve promene u načinu života pacijent treba posle toga da napravi.
Naravno, nama je potpuno jasno, vi ste ovde obrazlažući rekli puno stvari koje možda mogu jedino da se tumače na Frojdovski način, ali to bih volela da izbegnem, da u sadašnjoj realnosti, kako vi volite često da kažete – realnost je ovakva ili onakva, realnost je da lekar ima, recimo, pet minuta da pacijentu da sve ove informacije, a to ne može. Nama je potpuno jasno da ovaj zakon, ovako kako ste ga vi koncipirali, protiv koga mi nemamo ništa, on je potreban, naravno, ne bismo se složili da je to leks specijalis i stojimo na pravničkom znanju našeg kolege Aligrudića da to ne može biti to, ali ovim zakonom se neće promeniti status pacijent. On će se promeniti samo onda kada uđete u dublje i korenite reforme, o kojima smo govorili kada smo govorili o članu 6, kada promenite sistemske zakone, kao što je Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o osiguranju.
Onda smo intervenisali kod još dve stvari koje su vrlo slične. Ovo se ponavlja i u članu 4. To je potpuno ista stvar. Smatramo da je potrebno još informacija koje lekar mora da da pacijentu kako bi on doneo odluku. Zaista su vrlo važne, kao što vidite, i mogla bih da vam obrazlažem i argumentujem još mnogo toga.
Ono što je još nama jako važno jeste stav 8. – savetovanje deteta. Naročito je tu iritantno vaše obrazloženje, jer ono stoji potpuno na našem stanovištu. Mi govorimo da je u izuzetnim situacijama, kao što vi ovde kažete da su te izuzetne situacije nasilje u porodici, sukob roditelja i deteta, u pogledu pristupa zdravstvenoj službi ili dete ima potrebu za uslugama ili edukaciji u oblasti reproduktivnog zdravlja. Ne vidim zašto postavljate tezu da su roditelji i dete na suprotnim stranama. Koje su to situacije? Ove situacije jesu izuzetne situacije i mi zato i predlažemo kasnije savetovališta, psihologa i slične stvari, ali po meni su porodica i dete na potpuno istim pozicijama. Porodica treba da stane uz svoje dete ma kakva situacija da je u pitanju. Ne vidim zašto je sporno da se te dve stvari na ovakav način postavljaju kroz ceo zakon.
Što se tiče obrazloženja na ovaj naš stav 8, ja jednostavno drugačije vidim Konvenciju o pravima deteta. Nigde ne vidim da treba da suprotstavimo stavove deteta i porodice kada su u pitanju bilo koje zdravstvene usluge, pa i savetovanje, sem, ponovo podvlačim, u ovim izuzetnim situacijama, tu se potpuno slažem sa vama. Hvala vam.