Reč ima Snežana Stojanović Plavšić. Izvolite.

Evo još jednog malog pojašnjenja o ovoj situaciji.
Kada smo govorili o tome, odnosno kolega je govorio koja je to donja granica? Ne postoji donja granica. Da li dete od pet godina treba da ima pravo na poverljivo savetovanje? Treba da ima. Zašto? Evo, reći ću vam konkretnu situaciju.
Dete, recimo ima tikove ili ima noćno mokrenje, ili mucanje ili šta god, noćne strahove, šta god od problema koji se mogu javiti u tom uzrastu. Roditelji i dete dolaze zajedno. Roditelji žele da pomognu detetu, svesni su da oni imaju neki problem.
Međutim, daleko su od toga da su svesni da neka njihova porodična dinamika može biti uzrok tog problema i ne žele time da se bave. Oni dovode dete, kažu dajte mu lek i molim vas rešite taj problem. U takvim situacijama jako je važno doći do toga šta je to u porodičnoj dinamici što može biti uzrok poremećaja koje se javlja kod deteta.
Zato je potrebno da imate poverljivo savetovanje sa detetom jer pred roditeljima, prvo ono često toga nije svesno, iako je svesno ono pred roditeljima neće reći - znate, moj tata svaki drugi dan dolazi pijan u kuću, ili ne dolazi pijan, ali je veoma strog i ja se bojim svog tate ili svoje mame, pa zbog toga mi se to dešava, itd; ono to nikada ne može pred njima da kaže.
Vi zbog toga i morate imati jednu situaciju u kojoj će dete rasterećeno svega toga i u jednom posebnom odnosu poverenja koje se gradi, ne kroz jedan razgovor, nego nekada kroz mesece razgovora, imati priliku da dete postane svesno problema, a da onda zajedno sa roditeljima, naravno u saradnji sa njima, razrešavate dalje taj problem.
Ne mogu da zamislim situaciju i za manju i za veću decu koja bi u jednom procesu psihoterapije dok poverljivo pričaju sa nekim, sedeo roditelj pored njega. To ne postoji nigde na svetu, niti bi moglo, to onda ne bi bila psihoterapija, znači bar za oblast kojom se ja bavim, a naglašavam, psihološka savetovališta nisu uvek van zdravstvenih ustanova, one su u zdravstvenoj ustanovi, ja sa psiholog u zdravstvu.
Ukoliko ovim zakonom to ne bude moguće, svi mi možemo da idemo da radimo negde drugde. Molim vas da zdravstvo bude sistem gde će pacijent moći da nađe kompletnu zdravstvenu zaštitu, uključujući i poverljivo psihološko savetovanje. Zato je važno da nema vremenskog ograničenja, i mala deca moraju imati priliku za poverljivo savetovanje.
Druga je tema onaj sledeći član 24. o kojem ćemo razgovarati, a to je pravo deteta od 15 godina da samo odlučuje o svom lečenju. Hvala.

Hvala.
Reč ima doktor Predrag Mijatović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Ja ili ne razumem ovo ili vaše objašnjenje ne razumem, ali šta sad to znači? To znači da dete od pet godina će da dođe samo u dom zdravlja da razgovara sa doktorom? Neće verovatno, niti je u stanju da dođe.
Ako dođe sa ocem ili sa majkom, da otac prvo vidi sa majkom, šta sad treba da kaže – ja hoću da razgovaram sa čika doktorom a ti tata izađi napolje; ili će doktor reći ocu da zađe napolje dok on razgovara jer ima neki problem. Ne razumem tu konfuziju. To mi deluje malo konfuzno kako će izgledati. I do sada je toga bilo, čemu sad opšta diskusija i čemu ova zakonska regulativa, ne razumem, čemu sve to? To dete od pet ili šest godina može samo sa ocem ili sa majkom ili starateljem da dođe u dom zdravlja da razgovara, prema tome, i da ga taj dovede kod lekara.
E sad, on će tražiti, normalno ne može dete da objasni kakav ima problem, to stoji, ako ima tikove, ono nije svesno tikova, ako noću mokri u krevet, nije toliko svesno ni razloga zašto. Znači, otac ili majka traže pomoć, i šta sad, lekar traži da taj otac i majka izađu napolje da bi razgovarao sa njim, pa dobro, to može i ovako, čemu ova regulativa? Ne znam, uopšte ne razumem, šta ste hteli da mi objasnite? Hoćemo li mi svi ovaj zakon da obelodanimo u svim školama i u osnovnim školama da napišemo – e deco, vi imate sada pravo na poverljivost informacija. Ne razumem o čemu mi ovde razgovaramo.

Hvala.
Reč ima Snežana Stojanović Plavšić, replika. Izvolite.

Ovim ću završiti kolega, ako me i posle ovoga ne razumete, mislim da ćete morati negde drugde da se informišete.
Znači, da, dete ima pravo na poverljivo savetovanje.
Ko će dovesti dete koje ima problem, da li će to biti vrtić, da li će to biti škola koja će ukazati na problem deteta, da li će to biti neko drugi, to je drugo pitanje.
U svakom slučaju, pod pretpostavkom da dete sa problemom dolazi, ukoliko roditelj ne želi da ga ostavi, ne želi da mu omogući pravo na poverljivo savetovanje, stručnjak je obavezan da mu to kaže, da kaže – želim sa vašim detetom da razgovaram nasamo zbog toga i toga. U slučaju da roditelj ne da saglasnost, mi moramo imati pravo na poverljivo savetovanje deteta. Ne razumem šta tu zaista nije jasno?
Zašto se to reguliše, i do sada smo tako radili, to ste dobro rekli, zašto se reguliše zakonom? Zato što zakonom treba da regulišemo svakom oblast kojom se bavimo. Sada regulišemo zakonom nešto što jeste bila praksa, ali nije bilo regulisano zakonom. Ne vidim šta je, stvarno uz najbolju volju, ne razumem šta vama tu nije jasno? Verovatno mnoge stvari iz oblasti ginekologije meni nisu jasne i ja sa vama tome ne bih polemisala na ovaj način. Znači, metode koje vi koristite u svojoj struci ja ne bih komentarisala, jer bi se bojala da bi delovala neumesno.

Hvala.
Reč ima Ana Novković. Izvolite.

Ne vidim ništa loše da se u školama na vidnom mestu istakne da deca imaju prava da sama odu kod lekara. Ja mislim da je to čak potrebno uraditi.
Evo vam primer. Na primer, kada imamo prevenciju reagovanja u slučajevima nasilja, u svim školama imate istaknuto, čak oni imaju zakonsku obavezu da istaknu, kome dete treba da se javi u tom slučaju. Po meni je najgore da deca kriju svoj problem i da on samo zdravstveno eskalira ili da koriste neke lekove na svoju ruku ili na preporuku drugova ili drugarica. Ja zaista ne vidim ništa loše, čak bih i predložila da u svim školama bude istaknuto da deca imaju pravo na poverljivo savetovanje i da sama mogu da odu kod lekara.
Mislim da je suština ovoga da svakom detetu pomognemo da dobije adekvatnu zdravstvenu zaštitu i ne vidim ništa loše da deca znaju to svoje pravo i da to u školama bude istaknuto. Ja bih čak predložila da se to i uradi nakon usvajanja ovog zakona.

Hvala.
Narodna poslanica Milica Vojić Marković ima repliku.

Ja bih zamolila moje kolege da budemo malo ozbiljni, jer se ovo pretvara u karikiranje onoga što sam ja u svom amandmanu napisala. Volela bih da se vratimo na osnovno pitanje.
Dakle, ja sam amandmanom htela da odgovorim na jedno jedino pitanje – da li ću ja kao roditelj, da li treba da znam da moje dete ima problem i treba da ide na savetovanje, ili, potpuno je besmisleno da sam uopšte tražila i komentarisala da li ću ja da sedim kod psihologa ili nekog drugog kome moje dete treba da se obrati. To je potpuno besmisleno. Znači, da li ja kao roditelj imam pravo da znam da moje dete ima problem i da mu je potrebno savetovanje? Ja u tom smislu hoću da intervenišem amandmanski. Hvala.