Hvala.
Ima reč Miloš Aligrudić. Izvolite.

Hteo sam ovde da kažem da ova rasprava upravo pokazuje koliko je još trebalo ovo dobro raspraviti pre nego što se konkretno rešenje našlo u tekstu zakona. Naime, držim do toga da mogu postojati različita mišljenja. Ali, jako je dobro da je odredba kao što je gospodin Mijatović rekao, bila malo podrobnije napisana. Znate, i kasnije ćemo o tome govoriti, mehaničko prepisivanje odredaba pojedinih komisija UN i njihovih zaključaka ili komentara ili iz samih konvencija često to mehanističko ponavljanje nije dovoljno dobro jer ostavlja nejasnoće.
Zaista, nije svejedno da li će maloletno lice otići kod lekara određene specijalnosti ili opšte medicine na neko savetovanje, ili je zapravo njegova prva adresa, ako već ne želi da mu znaju roditelji, psiholog u školi ili u centru za socijalni rad. To nema istu težinu i ne može se na isti način posmatrati, kao i efekti svega toga. Samo sam to hteo da kažem i šteta je da ovo nije prošlo još dužu diskusiju mnogo ranije, a da nije došlo samo do mehaničkog prepisivanja.

Hvala.
Ima reč dr Aleksandar Radojević.

Ja zaista moram da se nadovežem na ovu diskusiju, jer je potpuno neverovatno da ne možemo da se usaglasimo oko nekih elementarnih stvari tipa poverljivih informacija za dete, poverljivog savetovanja, itd.
Obzirom da u praksi imam slučajeve da se ljudi plaše kad imaju 20, 30 godina neke medicinske procedure, medicinske dijagnoze onoga što ih čeka, pa često oni od 30 ili 40 godina nateraju suprugu ili supruga da ih drže za ruku dok se radi neka procedura, da budu prisutni u ordinaciji. Sada me interesuje sa koliko godina mislite da su deca kadra u osnovnoj školi da idu na poverljivo savetovanje, ako škola počinje od sedam godina? Da li dete uopšte biva kadro da primeti da je bolesno, obzirom da veliki broj ljudi koji imaju laganu astmu imaju po 50 godina i nikada nisu imali problem vezan za tu astmu, nikada nisu prepoznali bolest? Kako mislimo da će dete od 5, 6, 7, 8 ili 9 godina biti kadro da traži neki savet vezano za nešto što mu se dešavalo u snu ili nešto čak što je organska bolest a blagih je simptoma?

Hvala.
Da li još neko želi reč?
Ima reč dr Zoran Radovanović.

Zahvaljujem.
Koleginica sa kojom sam malo pre imao malu raspravu u principu je potpuno u pravu u ovom delu, s tim što član 11. zakona kaže: "U postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite dete koje je sposobno za rasuđivanje, bez obzira na godine života, ima pravo na poverljivo savetovanje." Znači, ne kaže se lečenje nego savetovanje. Dalje se kaže: "i bez pristanka roditelja, kada je to u najboljem interesu deteta".
Uz dužno poštovanje onoga što je rekla koleginica, dešavalo se i desiće se, čitali ste iz medija, da se pojavljuju neke incesne varijante, neke totalne gluposti za koje ne postoji način da dete drugačije iskaže osim da ode da se požali nekom. Da li će to biti psiholog, sociolog, pedagog, lekar ili neko treći, totalno je nebitno. Dete mora da ima pravo da se nekome požali i zato se kaže kroz ovaj član da je to savetovanje a za mere je zadužen lekar, on treba da odredi koje će biti mere i kako da ih preduzme.
Mislim da smo se razumeli i da je ovo definitivno dobro napisano. Verovatno bi da je tekstopisac neko drugi, ne govorim o drugoj stranki, nego neko drugi, bilo ovo drugačije stilski napravljeno, ali mislim da je i ovako dovoljno jasno i precizno rečeno – da može dete koje je sposobno za rasuđivanje. Sva deca pred polazak u osnovnu školu prolaze neke testove. Imaju testove u raznim oblicima školovanja, tako da ne vidim razlog da oko ovog polemišemo.
Možemo podzakonskim aktima kasnije definisati, kao i ono kod diskriminacije, što je bila polemika sa kolegom Šajnom. Mislim da je ovo dobro i da treba tako da ostane. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima dr Aleksandar Radojević. Izvolite.

Dete koje je sposobno za rasuđivanje i dete koje je sposobno za raščuđivanje neko je morao da utvrdi da je dete sposobno za rasuđivanje ili je to možda ono samo utvrdilo.
Da bi bilo utvrđeno da je dete sposobno za rasuđivanje pa valjda ga mora neko odvesti, neko mora biti sa njim, neko mora biti prisutan. Kako ćemo da utvrdimo da je dete sposobno za rasuđivanje i koji je taj koji će to da utvrdi? Da li je dovoljan roditelj, da li psiholog, da li psihijatar, da li lekar, da li pedijatar? Ko je taj? Kako ući u početak primene toga što se zove – dete je sposobno za rasuđivanje? Ko je napravio tu kvalifikaciju ili dijagnozu?

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Radovanović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Hajde da probamo da uđemo u prošlost, sadašnjost, budućnost. Znači, dete koje je sposobno za rasuđivanje, to je neko procenio. Znači, sa sedam godina je pošlo u školu, krenulo kroz školovanje, pa mu se u devetoj godini…
(Aleksandar Radojević, s mesta: Za školu?
Za školu, za rasuđivanje. Ne piše za vožnju, pošto ne može da vozi.
Znači, to dete sa sedam, osam, devet godina sposobno je za nešto, pa mu se u 11. godini, pre punoletstva, dešava problem da neko to dete napastvuje, ne daj Bože i dete mora da ima izlazni ventil da se nekom požali. To je to savetovanje.
Znači, nekada je neko rekao da je sposobno za rasuđivanje, pa sad, bez obzira na godine života, to je sadašnjost, ima pravo na poverljivo savetovanje, to je budućnost, i bez pristanka roditelja, kada je to u najboljem interesu deteta, da zatraži pomoć. To je mesto gde dete može da potraži pomoć. Nisam po struci psihijatar, ali tako tumačim. Znači, ja sam danas sposoban mentalno valjda, tako kaže neko ko me procenjivao. Sutra će neko da kaže, kada nešto napravim, da nisam sposoban da to radim i u tom kontekstu govorim u više faza. Znači, ne možemo da predvidimo sve situacije, ali predvidimo da dete ima kome da se požali sutra. Ništa više. Hvala.