Hvala.
Na član 16. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Zlata Đerić i Dubravka Filipovski.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Nebojša Zelenović.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Nebojša Zelenović. Izvolite.

Evo zašto sam uložio amandman na ovo. Teško će ovo ići u praksi. Koliko sam dobio informacija, šta će se zapravo tu desiti? Desiće se da će biti problem kontaktirati lice u koje osoba sa mentalnom smetnjom ima poverenja. Kako ćete vi doći? Ono hoće da tu bude prisutan neki komšija ili prijatelj, i šta ćete vi uraditi? Pozvaćete tog komšiju ili prijatelja i on će kao doći? Teško da će se to desiti u životu. Tako da, ne znam kako će ovo da funkcioniše u praksi. Mislim da to nije realno i mislim da nije ni ostvarivo.

Reč ima ministarka Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Lice u koje osoba sa mentalnim problemima ima poverenja ne mora uvek biti najbliži srodnik, komšija, rođak, već može biti i neko sasvim drugi. Mislimo da je to lice zapravo širi pojam. Ne mislimo, nego je širi pojam lice u koje osoba sa mentalnim problemima ima poverenja, od svih ovih srodnika, poznanika koji se navode ovde, pa je to bio razlog što nismo prihvatili amandman.

Na član 17. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Zlata Đerić i Dubravka Filipovski.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Nebojša Zelenović.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 20. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Zlata Đerić i Dubravka Filipovski.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 21. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Sanda Rašković Ivić i Milica Vojić Marković.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima Sanda Raković Ivić. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedniče.
Gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, želela bih da objasnim zašto sam podnela ovaj amandman.
Naime, tražila sam da se uvedu još tri svedoka kod prisilne hospitalizacije. Zašto sam to učinila, iako to izgleda malo komplikovano i jeste komplikovano? Mislim da je to neophodno zbog toga što je prisilna hospitalizacija jedna akcija koja predstavlja kršenje ljudskog prava na slobodu. Upravo zato što je to kršenje ljudskog prava na slobodu treba se maksimalno osigurati da ne dođe do zloupotrebe toga. To nije moja ideja koju sam ja smislila u glavi zajedno sa koleginicom Vojić Marković, nego smo pronašli da u Velikoj Britaniji to postoji kao modus operandi i zato smo to uveli. To bi predstavljalo jedan način u ovom interegnumu dok se ne dođe do toga da se ojača proces deinstitucionalizacije, odnosno da zatvaranje u duševne bolnice i oslanjanje na duševne bolnice ne bude glavni modus operandi, odnosno nešto na čemu se lečenje duševnih bolesnika sada bazira.
Moram da kažem da moja poslanička grupa i ja lično jako podržavamo deinstitucionalizaciju, jačanje mreže centara za mentalno zdravlje, jačanje psihijatrije u zajednici i mi ćemo kao poslanička grupa podržati sve ove amandmane koji jačaju psihijatriju u zajednici.

Reč ima ministarka Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Pošto su prinudne hospitalizacije zaista više nego delikatne i one se odvijaju jedino u onim okolnostima kada iz bolesti pacijenta pacijent bude životno ugrožen ili može ugrozi živote lica iz okoline, iz okruženja. Dakle, jedino u tim okolnostima prisilne hospitalizacije se, nažalost, neretko događaju i noću i onda kada je gotovo nemoguće naći tri nepristrasna svedoka koja bi svedočila o tome kao građani da je ova hospitalizacija neophodna. Odluka je poverena ovim zakonom isključivo psihijatru. Dakle, više ne ni lekar opšte medicine, ni lekar službe hitne pomoći, najkompetentnije je stručno lice, a to je psihijatar koji sigurno poseduje i etiku i stručna znanja u vezi sa tim i već sutradan, odnosno prvi radni dan, nakon eventualne takve hospitalizacije, timski, odnosno konzilijarno se mora potvrditi odluka pojedinca lekara.
Čitav postupak je uređen tako da u roku od tri dana sud mora izreći meru obaveznog lečenja, jer pacijent verovatno u tom periodu još uvek u velikom broju slučajeva neće biti u stanju da dobrovoljno prihvati hospitalizaciju, a inače se prinudna hospitalizacija prekida onog momenta kada se stanje pacijenta tako popravi da on može samostalno odlučivati.
Dakle, iz razloga efikasnosti i iz poverenja prema psihijatrima, koji zaista raspolažu znanjem i veštinama, etikom koja nikako neće prinudno doneti odluku o hospitalizaciji ako to nije neophodno, i iz činjenice da već sutradan konzilijarno ova odluka sada od tri psihijatra mora biti potvrđena, mišljenja smo da bi tri nepristrasna svedoka usporila proceduru i da prosto ne bi bilo to primenjivo, jer, kao što znate i iz sopstvenog iskustva, često se događa da su prinudne hospitalizacije upravo noću, u onim vremenskim periodima kada nije uvek lako naći svedoka.

Reč ima Snežana Stojanović Plavšić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Nakon ovog objašnjenja ministarke malo manje ima smisla ono što sam želela da kažem, ali u svakom slučaju svodi se na isto.
U ime poslaničke grupe URS i u svoje lično snažno se zalažem, takođe, za rehabilitaciju i lečenje u zajednici i, isto tako, za ograničavanje slobode samo onda kada je zaista u pitanju životna ugroženost. Mislim da je zakon to definisao dobro, u smislu da dozvoljava prisilnu hospitalizaciju samo onda kada pacijent ozbiljno i direktno ugrožava sopstveni život i zdravlje ili ozbiljno i direktno ugrožava život i zdravlje nekog drugog.
Što se tiče svedoka, verovatno da takva praksa postoji i u nekim drugim zemljama, ali nedavno sam imala prilike da razgovaram sa nekim prijateljima koji rade u policiji, koji rade pretrese, gde takođe moraju da obezbede tri svedoka. Oni kažu da im to stvara veliki problem zato što se ne zna ko je obavezan da obezbedi te svedoke, da li onaj koga pretresate ili sama službena lica. Kada su to oni koje treba da pretresate, oni ne žele da obezbede svedoke itd.
Znači, primenjeno na ovu situaciju ovde, ko bi obezbeđivao svedoke, da li bi to bio sam pacijent koji tog trenutka sigurno nije u stanju da tako nešto radi? Ako je to njegova porodica, poslodavac ili je onaj ko prijavljuje situaciju koja je takva da se mora privesti pacijent, onda opet da li su to nepristrasni svedoci? Ako službeno to treba da uradi psihijatar, policija ili već ko, da li će to biti nepristrasni svedoci?
(Predsednik: Vreme.)
Imam vreme poslaničke grupe. U čemu je problem?
(Predsednik: Ne, potrošili ste vreme koje imate kao ovlašćeni predstavnik i vreme poslaničke grupe.)
Dobro. Hvala.