Poštovani predsedavajući, gospodine predsedniče Vlade, u Srbiji se teško živi. Na sivim putevima u Srbiji gledamo prazne fabrike, prazne štale i preko milion hektara zaparložene zemlje. Ta slika je malo drugačija od slike o kojoj danas slušamo na ovoj sednici, od poslanika vladajućih stranaka i od vas.
Za prva četiri meseca ove godine u Beogradu se desilo više samoubistava nego cele prošle godine. U Beogradu se desilo mnogo ubistava od čega 17 mafijaških, nedužni su stradali u tim obračunima, a da ne govorim o onome što se dešavalo u Vranju, Nišu poslednjih meseci.
Srbija je zemlja u kojoj ljudi polako gube veru da situacija u dogledno vreme može da se promeni i poboljša. Mladi nastavljaju da idu iz zemlje i Srbija se prazni. To je situacija i to je realnost.
Građani Srbije žive na stratištu izbornih očekivanja, lažnih obećanja, iznevereni lažima pretočenih u priče o 300.000 novih radnih mesta, 1.000 evra, Mercedesu, Boingu, neiscrpnim evropskim fondovima, kandidaturi i datumima.
Svi mi putujemo i gledamo. Dok spoljni dug Srbije raste za 140 i više evra u sekundi, učešće javnog duga u BDP je preko 56%. Dug je povećan za 4,2 milijarde evra, a u javnom sektoru radi oko 32% svih zaposlenih, dok je ta stopa u Evropi između 10 i 18%. Rekorderi smo po nezaposlenosti. Skoro 10.000 naših sugrađana svakog meseca ostaje bez posla. Inflacija je velika, veća od projektovane stope. Zarade se smanjuju, a cene divljaju. Prosečna zarada za period januar-mart samo ove godine je realno manja za 5,4%. Jeste ona nominalno veća, ali je realno manja. Planirani budžetski deficit će biti udvostručen sa 3,5% na 7% prema proceni MMF, a nešto manji prema proceni Fiskalnog saveta.
Kao opozicija u ovoj Skupštini, jako smo zabrinuti kuda ide ovaj brod i da li uopšte negde ide? Ukoliko se hitno ne preduzmu mere, rekao bih, giljotina rashoda, a ne samo propisa, Srbija će kliziti ka bankrotu i tada neće biti ni ovolikih penzija ni plata, investicija, socijalne pomoći.
Činjenica je da ste nasledili rupu u budžetu, veliki dug i deficit, dvocifrenu inflaciju, ali ovo ne sme da bude izgovor da se ne uradi ništa, amnestija, alibi za nerad i neodgovornost i nespremnost za ozbiljne reforme.
Srbija se ne susreće prvi put sa svetskom ekonomskom krizom. Slično je bilo i 1934. godine prošlog veka, kada je Knez Pavle, dao tada mandat ministru finansija Milanu Stojadinoviću, koji je iskoristio podršku da odlučno izvede Srbiju iz krize. On je preduzeo četiri mere – stabilizovao je kurs. Tada je dinar jedini put bio konvertibilan u celom svetu, a ne samo u dve menjačnice u Pragu, nego u celom svetu…
(Predsedavajući: Vreme.)
Smanjuje kamatne stope, odložio otplatu kredita poljoprivrednicima i investirao u javne radove. Srbija je izašla iz krize i krenula je da se razvija.
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Mihajlov.)
Svima ste dozvolili da produže malo. Završiću za 30 sekundi.
(Predsedavajući: Nemojte, molim vas. Ako vama produžim vreme, moraću i ostalima.)
Vi morate, kao najodgovorniji, da pokažete spremnost i odlučnost da se nešto u Srbiji promeni. Postaviću vam tri konkretna pitanja…(isključen mikrofon.)