Zahvaljujem se gospodine predsedavajući, neću upadati u vatru. Razumeju i kolege, razumeju i građani, razume Srbija jako dobro. Samo ću jednu stvar da pitam – ne bi mi kupovali šest aviona, mi država, Vlada, da ste vi za ovih 12 godina kupili bar po jedan godišnje. Ali, gde je to? Gde su ti avioni? Izgoreli kroz azotaru? Otišli kroz veštačko đubrivo? Otišli kroz "Agrobanku!? Otišli kroz "Razvoju banku Vojvodine"? Eto gde su naši avioni poštovani građani Srbije, eto gde su krediti, eto gde smo i kako smo propadali.
Onda se od ove vlade Republike Srbije očekuje čarobni štapić. Pa zamislite stavili na okove i na ruke i na vrat i oko vrata i kažu plivaj sa Markom Felpsom, postavi rekord. Zašto nisi brži? Prvo skidamo okove, ne mi, građani Srbije su skinuli okove na izborima 6. maja i 20. maja prošle godine. Građani Srbije su olovkom su skinuli te okove koji ste im vi nametali 12 godina. Nemojte da prosipate demagogiju i nemojte da prosipate prazne priče. Praznu državu, praznu kasu ste nam ostavili i to nam sada spočitavate što iskreno izlazimo i pred prosvetara i pred ostale građane i kažemo šta je istina. I to je teret? Ne, to je vrednost i ova vlada dok je SNS u njoj zalagaće se za to.

Molim narodne poslanike da privodimo replike kraju.

Zaista, mislim da je ovo besmisleno da nastavljamo priče, jer gospodin Babić sem Azotare o svakom zakonu, ne znam da li pročita zakon, da li zna šta je na dnevnom redu. On samo priča o azotari.
Zašto bi mi kupovali avione? Pa zato što ste vi gospodo te avione u ratovima pogubili koje ste vodili dok ste uništavali ovu zemlju. Nemojte nas vraćati u 90 godine, uništavanje zemlje, porodica, ljudi, države.
Vi ste krivi zato što mi danas nemamo avione i što nemamo vojsku kakvu možda Srbija zaslužuje, ali naš ministar odbrane je puno za tu vojsku učinio. Profesionalizovao vojsku, učinio dostojnu srpskog vojnika, ali smatramo da ovo nije momenat za kupovinu šest aviona vrednosti milijardu evra i to na dug. Nismo mi nikakve pare progurali kroz dimnjak Azotare. Rekao sam vam prošli put da DS džaba dovodite u vezu sa tim stvarima. Pogrešan vam je pristup.
Ne možete objasniti sve građanima kroz priču o prethodnoj Vladi. Pogledajte se vi malo u ogledalo i vidite šta je ova, ne mislim vas lično, šta je ova vlada uradila za proteklih godinu dana. Svi parametri su pali, svi parametri. Naš kreditni rejting je dva puta padao, sada će nažalost i treći put.

Vreme gospodine Veselinoviću.
Reč ima gospodin Babić i zatvaramo replike.
(Aleksandar Pejčić, s mesta: Javljam se po Poslovniku.)
Izvinite gospodine Babiću, nisam primetio da je tražio povredu Poslovnika.
Izvolite, gospodine Pejčiću.

Član 107. Izvinjavam gospodine generale, znam da vam se ova tema oko aviona sviđa pošto ste bili nekad vojno lice, ali danas na dnevnom redu je prosveta. Takođe, sam svestan i da je gospodin Žarko Obradović ponosan što je podržavao nekad Vladu kada se najbolje živelo i to od perioda 2004. do 2008. godine, ali bih da opet vratimo temu, a to je prosveta. Zahvaljujem.

Dogovoreno.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić.

I ja kažem dogovoreno, ali posle jedne rečenice.
Nekako kad god se dođe do odgovornosti za prethodnih 12 godina, odmah se pobegne u devedesete godine. Odmah su krive devedesete godine. Ma nisu oni krivi, ma kakvi. To nije bilo. To je savršeno. Med i mleko, najsposobnija, najbolja, ali su krive devedesete godine.
Jedno osnovno pitanje – 12 godina, sva moć u Srbiji, sva vlast i sudska i sve što je moglo imali ste, ako smo krivi što ne procesuiraste? Zašto nas niste procesuirali, osudili, ma povešali ako treba, ako smo odgovorni? Niste, zato što nismo odgovorni ili niste sposobni da to vršite, da ste taj posao obavili za tih 12 godina, a ja kažem da je ovo prvo. Nismo odgovorni, a vi ste odgovorni i ponovo ću da kažem za sve ono što se protutnjali kroz Železaru Smederevo pa privatizaciju u njoj za svih onih 24 privatizacije o kojima je i Verica Barać govorila i Evropa govorila i za sve ono što je, ne što je SNS govorila, Evropa je rekla. Prvi smo u Evropi po kriminalu i korupciji. Ko je odgovoran za to? Devedesete godine. Što vi to ne promeniste? Dokle više devedesete godine? Što ih niste procesuirali? Što niste zatvorili tu priču? Ne, nego vam treba opravdanje samo da niko nije odgovoran proteklih 12 godina.
Ko je vodio državu? Ko je vodio ministarstva? Gde su ti ministri? Gde? U Ustaničkoj ili kod kuće? U Ustaničkoj, izgleda? Bačvanskoj? Od odgovornosti ne treba da se beži, od odgovornosti nikada SNS neće da beži. Nećemo svaljivati odgovornost na naše partnere. U ovoj Vladi Republike Srbije SNS je najveći partner i najodgovornija i tako će biti i za dobre i za loše stvari. Nemojte se vraćati u nešto što nije bilo.

Gospodine Veselinoviću, molim vas da završimo. Ako vam je lakše, evo ja preuzimam svu odgovornost za sve krivice koje su bile.
Gospodine Jeremiću, šta želite?
(Slobodan Jeremić, s mesta: Samo dve – tri rečenice.)
Ne mogu da vam dam reč. Prvo, niste lično prozvani, nije vaša partija prozvana, odnosno moja, prema tome nemate pravo na repliku.
Reč ima narodni poslanik Vesna Marijanović. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući, pokušaću u skladu sa onim što su neke od mojih prethodnih kolega ukazali, da se vratim na temu. Posle ove veoma iscrpne rasprave, koja je naravno pokazala da je svaka parlamentarna rasprava o obrazovanju strateški važna i strateški važna politička rasprava, da probam da ukažem na jedan, čini mi se, nedovoljno uvaženi aspekt obrazovanja i da pokušam da ustanovim kroz taj aspekt o kojem želim da govorim, koliko su ispunjeni ciljevi koje je postavio naš sistem obrazovanja.
Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, mada, ovo o čemu ću govoriti se veoma mnogo tiče i srednjeg obrazovanja, ističe ciljeve među kojima su i formiranje vrednosnih stavova i sticanje kulturne pismenosti, neophodne za aktivnu uključenost u život porodice i zajednice.
Ono što želim da postavim kao primer, odnosno kao sliku o tome kako se ovi ciljevi ispunjavaju jeste jedno od istraživanja koje je sproveo institut, odnosno Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, molila bih gospodina predsedavajućeg, istina, ne govorim o avionima, da zamoli kolege da budu malo tiši. Dakle, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka je u 2010, 2012. godini sproveo jedno važno istraživanje, a to je istraživanje o kulturnom životu i potrebama učenika srednjih škola.
Dakle, želim da govorim o onome što se zove intersektorska saradnja između kulture i obrazovanja i o tome što verujem da je nedostatak predmeta iz oblasti kulture i umetnosti u našem školskom sistemu dovelo do toga da su danas kulturne potrebe naših građana, naših srednjoškolaca i osnovaca na veoma niskom nivou, verovatno najnižem u poslednjih pedesetak godina.
Ta istraživanja između ostalog pokazuju da osim onoga što je već ukazano, da su najveći problemi u srednjim školama nasilničko ponašanje, alkoholizam, uživanje droga, itd, da samo 8, 5% srednjoškolaca posećuje institucije kulture, da čak 85, 8% srednjoškolaca retko ili nikada nije posetilo muzej, da 79% srednjoškolaca nikada ili retko posećuju galerije. Kod svega 0,2% učenika odlazak u instituciju kulture spada među omiljene načine provođenja slobodnog vremena.
Za svaku ozbiljnu zemlju, za svako ozbiljno društvo, ovo je više nego alarmirajući podatak, alarmantni podatak, uz to da trećina srednjoškolaca čita lektiru samo kada mora, a da preostali pročitaju tek jednu knjigu godišnje, to je ono što sami učenici priznaju, podaci su verovatno još više poražavajući.
Dakle, kako se kroz sistem obrazovanja stvaraju kulturne potrebe građana i kako je kroz kulturu moguće poboljšati kvalitet obrazovanja naše dece?
U više navrata sam govorila o tome da, uprkos činjenici da smo već mnogo godina članica međunarodnih organizacija kao što su UN, odnosno program UNESKO, što smo članovi Saveta Evrope već deset godina, kao predstavnici ove zemlje, kao parlamentarci, predstavnici Vlade učestvujemo u izradi dokumenata za koje se ovde na kraju ne zna i mislim da se zapravo ne primenjuje ono o čemu ta dokumenta vrlo rečito govore.
Sve više je istraživanja i dokumenata koje usvajaju međunarodne organizacije u kojima se apeluje da države moraju da ulože mnogo veći napor u omogućavanju jednakih mogućnosti u pristupu obrazovanju i ravnopravnom učešću građana u kulturnom životu. To ne znači samo široku kulturnu ponudu koja je doduše u našem slučaju danas veoma dramatična, odnosno veoma loša i sve siromašnija, već podrazumeva da država treba u kreiranju te atmosfere i u kreiranju te politike da bude inicijator i promoter.
Ono što je takođe pokazano kroz mnoga istraživanja, da su izuzetne rezultate pokazali primeri, odnosno metode gde je umetničko obrazovanje više uključeno u redovnu nastavu i u formalno obrazovanje, jer se pokazalo da razvija apstraktno mišljenje, da razvija toleranciju, da razvija veću sposobnost za razumevanje drugačijeg, a to su, čini mi se, osobine i vrednosti koje su nam danas nasušno potrebne.
Takođe se pokazalo da se kroz interdisciplinarni pristup određenim predmetima, znači, tako što će se kroz likovnu umetnost učiti geografija, tako što će se kroz vajarstvo učiti fizika, tako što će se paralelno učiti opšta istorija i istorija umetnosti, da su učenici pokazali mnogo bolje i mnogo veće rezultate.
Gospodine ministre, želela bih da vam dam jedan predlog i da pokušam da budem konstruktivna u ovoj veoma važnoj raspravi. U mnogim međunarodnim dokumentima, koje sam na neki način citirala, predlaže se vladama da formiraju koordinaciona tela između ministarstava koja treba da podstaknu i da unaprede obrazovni sistem. Pre svega govorim o sektorima kulture i obrazovanja, ali tu sasvim ravnopravno treba da postoje i mogu da postoje i Ministarstvo za zaštitu životne sredine i Ministarstvo za omladinu, rad itd.
Ministarstvo kulture trenutno koordinira izradu nacionalne strategije razvoja kulture u Republici Srbiji i želela bih da apelujem i na vas, gospodine ministre, i na Ministarstvo obrazovanja da se na vreme uključe u ovaj proces i da se zaista razvije novi i razvijeniji, inovativni načini da se ova dva sektora uključe. Dakle, potrebno je da podstaknemo jednu institucionalnu vezu između sektora obrazovanja, Ministarstva obrazovanja, odnosno škola s jedne strane i lokalnih i nacionalnih ustanova kulture u Republici Srbiji.
Na kraju kao komentar o tome koliko je nedostatak kulture i obrazovanja o kulturi važan, na neki način je pokazala, mada srećom u manjoj meri, i današnja diskusija, jer smo i danas, kao pre 20 ili 30 godina, čuli da neko može da se nazove patriotom, a neko da ne bude patriota, da opozicija nema pravo da kritikuje Vladu. Dakle, to su takođe nedostaci kulture, u ovom slučaju političke. Hvala.

Hvala.
Pošto ima dosta odjavljenih, ali ja ću ipak za svaki slučaj da pročitam.
Narodni poslanik Nada Kolundžija nije tu.
Narodni poslanik Slavica Saveljić nije tu.
Narodni poslanik Srđan Milivojević nije tu.
Reč ima narodni poslanik Oto Kišmarton.