Poštovane dame i gospodo narodni poslanici,  nastavljamo rad sednice Petog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 76 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Po Poslovniku, gospodin Milivojević. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 88. Poslovnika, stav 2. koji kaže – ako predsednik konstatuje na početku radnog vremena, odnosno radnog dana da u sali za sednice nisu prisutni najmanje 84 narodna poslanika, početak rada odlaže za jedan sat.
S obzirom da sednice Skupštine počinju u 10,00 časova, a mi smo u 11,23 časova utvrdili da se tek tada probudila vladajuća većina i da to na najbolji način oslikava zbog čega nam je na evropskom semaforu upaljeno crveno svetlo, trebalo je da odložite početak rada Skupštine za sat vremena, dok se poslanici vladajuće većine ne probude ili makar da im kažete da Vučić dolazi u Skupštinu u 11,30 časova, pa da svi dođu ovde u velikom broju. Hvala.

Moram da vas ispravim, gospodine Milivojeviću. Niste u pravu.
Sednicu Narodne skupštine lično sam zakazao danas za 11,00 časova. Dakle, ne za 10,00 časova, kako ste obavestili Narodnu skupštinu.
Druga stvar, u pravu ste za zakašnjenje. Dakle, nismo počeli u 11,00 časova, počeli smo u 11,20 časova.
Izuzetno mi je žao i izvinjavam se Narodnoj skupštini zbog zakašnjenja, ali da ne mislite da smo spavali. Svi potpredsednici, predsednik Narodne skupštine i ministar bili su u sali III na prvom spratu, gde je bila sednica Odbora za pravo deteta.
Mislim da je bilo veoma važno i nisam želeo da prekidam sednicu Odbora, jer smo razmatrali primedbe UNICEF-a na ovaj zakon i doneli smo kvalitetne i dobre zaključke kojim upućujemo i zahvalnost Ministarstvu što će većinu toga prihvatiti. Time značajno poboljšamo ovaj zakon, tako da nismo lenstvovali, nismo spavali, radili smo i na dobrobit dece ove zemlje.
Reč ima gospodin Milivojević. Izvolite.

Gospodine predsedniče, sada reklamiram povredu član 27. Poslovnika.
Očigledno onda ne znate da organizujete dan, jer onda lepo zakažite početak sednice u 12,00 sati, pa održite odbore od 10,00 do 9,00 časova, kada god hoćete, ali nemojmo mi da budemo taoci vašeg neznanja, ne mislim vašeg lično, nego vladajuće većine, da ne znate da organizujete dan.
Isplanirajte kada će biti sednica odbora i kada će početi sednica Skupštine.
S druge strane, Skupština broji 250 poslanika. Vi se hvalite da vladajuća većina ima 140 i kusur narodnih poslanika. Pa, valjda može od tih 140 iz vladajuće većine da 84 siđe u salu, a da odbor gore radi nesmetano.
Ipak, mislim da je reč o spavanju, jer neki još ni pidžame nisu skinuli. Hvala.

Bilo je nemoguće da sednica počne sve i da je bilo, ne mogu da kažem, 250 poslanika, jer nije imao ko da započne sednicu. Svi potpredsednici koji su članovi Odbora za pravo deteta i predsednik Narodne skupštine bili su na sednici Odbora.
Dakle, slažem se. Međutim, sednicu smo počeli u 10,00 časova. Nisam očekivao da će sednica trajati toliko. Kada smo već došli pred kraj, zaključci koje smo doneli bili su dovoljno kvalitetni da tih dodatnih 20 minuta nije nanelo tragičnu štetu sednici Narodne skupštine, a da smo poboljšali sednicu Odbora.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Dubravka Filipovski, Miletić Mihajlović, Branko Ružić, Donka Banović, Radojko Obradović i Riza Halimi.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam, pored prof. dr Žarka Obradovića, ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, pozvao da sednici prisustvuju i: Muhedin Fijuljanin i prof. dr Radivoje Mitrović, državni sekretar u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dr Zoran Kostić, Ljubiša Antonijević, Vesna Fila, prof. dr Slobodan Stupar i prof. dr Ivica Radović, pomoćnici ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Nevenka Novaković, samostalni savetnik u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Nastavljamo zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tačaka od 1. do 8. dnevnog reda.
Za reč se javio dr Mileta Poskurica kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nastavljamo danas drugi dan rada po duplom vremenu, za koje do kraja baš nemam načisto jasne razloge zašto ste na tome insistirali, ali mi smo i tu želju ispunili. Verovatno da je poruka koju na taj način šaljete onima koji su konzumenti ovih zakona, a takvih je, ako se saberu i roditelji, bogami i trećina Srbije. Ako je toliko učesnika u vaspitanju, obrazovanju i školovanju osnovnom, srednjem i visokom, pa onda i njihovi roditelji, onda je zaista veliki broj građana zainteresovan za ishod zakona ili sadržaje koje zakonski predlozi ispred nas nose Srbiji.
Mi smo danas suočeni u raspravi i juče tokom celog dana gotovo sa identičnim nizom primedbi u vezi sa zakonom. Zakon nije doneo tako tektonske poremećaje zbog kojih bi zahtevao ne znam kakve teške reči. Zakon je, manje-više,
ozvaničio ili svi ovi zakoni skupa, sem ovog novog koji se sada uvodi, zakon o obrazovanju odraslih, podrazumevaju neke osnovne smernice koje smo već imali, koje su na neki način doterane, utvrđene.
Da stvar nije do kraja gotova govore upravo i razlozi zbog čega je ova sednica kasnila. Uvek se neko nađe ko će na kraju malo dosoliti i postaviti upit šta još to mi možemo da promenimo. Uz sva uvažavanja onih koji verovatno, a takav smo ambijent u Srbiji stvorili već deceniju i više, da mogu da utiču na kreiranje zakona, da znaju sugestije, a neke od tih sam i pogledao, a tiču se zaista lingvističkih izmena, da li će se staviti ovo ili ono, zaista bespredmetno i ne znam koliko bi trebalo do kraja. Nisam član tog odbora pa da bih mogao to tamo i da kažem, ali generalno mislim da ipak moramo imati jedan nivo samopoštovanja, makar prema onima koji su zakon pisali, prema onima što zakonski promenama nosimo i to je dovoljno dostatno u odnosu da pristajemo baš na svaku izmenu koja se od nas traži.
Zakon je prošao i javnu raspravu. Istina, ona sigurno nije bila zamišljena na način kako je to nekada bilo ranije, kada su postojala strukovna udruženja i gimnazija i srednjih škola, kada je izbor rukovodioca u školama, direktora najmanje zavisio politički, kada nije politički feudalno bilo vertikale koja danas sasvim izvesno postoji. Ukoliko ministar drži bar dva mandata, tu se po svoj prilici nalaze vertikalno postavljeni ljudi od interesa da zakon sprovode ili zakonske predloge da tumače sa manje ili više otpora, sa manje ili više plastičnosti. O tome sad sa druge strane kao pandan govore neprekidni zahtevi sindikata da se nešto promeni, uopšte se ne polarizujući na stranu njihovu da to što traže baš sve i treba da bude tako urađeno. Naravno, uvek je istina negde u sredini i to sve baš nije ni tako jednostavno. Nije jednostavno u Srbiji u kojoj je strategija kakva jeste. Nemam ni strašno velikog poverenja bezgraničnog odijuma, zato što znam i ko je tu strategiju sve pisao i da je tu obično većina onih ljudi koji su se zalagali za jednu strašnu, temeljnu reformu i temeljni udar, a to je bilo visoko obrazovanje, kada se išlo u bolonjski proces. Koje su sve štetne posledice ili posledice za diskusiju toga, kasnije u toku rasprave o zakonu ćemo videti.
Više je tih odrednica koje će uticati na to kako nam će nam zakon izgledati. Sve su pod upitom i trebalo je ministarstvo odnosno onaj koji je pisao zakon da nađe neku aritmetičku sredinu. Mislim da ste uspeli da nađete taj modus u tome. To što sada nećemo samo hvaliti to što ste dobro radili je prirodni način ponašanja naše poslaničke grupe koja je sa sobom u mandat donela nalog i obećanje narodu da će ići u promene. Mi ne vidimo neke promene u ovom zakonu koje su se desile ali isto tako ako se pažljivo gleda suština koje u zakonu treba da budu osim tih tehničko-tehnoloških, administrativno-birokratskih je promena u nastavi plana i programa. Tu ne možemo da sprovodimo stranačku politiku jer tela koja to rade sigurno ne sadrže ni jednog člana SNS.
Ne treba stranačka politika da bude kao stranačka, nego kao ideja da su potrebni reformistički zakoni i reformski stavovi. To indirektno možemo da ostvarimo preko naših parcipijenata u ministarstvima, ali ti ljudi su manje više i u drugim ministarstvima nekako po strani. Postoji uhodani način donošenja zakona i pisanja gde ćete konačnu posledicu i konačni usud ako nešto ne bude dobro snositi, po pravilu, uvek politička većina, partijska većina koja je odgovorna za funkcionisanje Vlade. Na sreću, opet kažem nema tu nekih stravičnih odstupanja koja bi nas koštala ne znam kakvog političkog rejtinga zato što u tome nismo imali formalne prilike da detaljnije učestvujemo. Najformalnija prilika gde možemo da kažemo svoj stav je rasprava na odborima i u parlamentu. To jedino može biti obrazloženje što mi to radimo unutar dvostrukog vremena za raspravu, ali nismo pisali amandmane da pokažemo da baš želimo u tome da pravimo neke izmene, nego ćemo saslušati sve one amandmane koji definitivno i konačno potvrđuju duh parlamentarnog života.
Rasprava o zakonima govori da ko god prođe šetanje po gradovima, nevladinim i raznim organizacijama, ipak konačno sazrevanje ima u parlamentu. To je na sreću dobro i ministar je na odboru rekao, verovatno to sad govori i na drugom odboru, da će svaki racionalni zahtev za izmenu zakona prihvatiti. Juče je tako bilo u diskusiji i verujem da je to pozitivno.
Idem na osnovno obrazovanje. To je jedan skup izmena, neću reći kozmetičkih izmena, one su formalno uvedene da je dosta toga obuhvaćeno, često i nešto što je nerealno i što je moralo da zadovolji nečiji kriterijume, recimo poput ovih iz UNICEF-a koji čitaju rečenicu, značaj reči i interpukciju. Tu smo morali da stavimo da će imati jednake uslove bez obzira gde se obrazovanje odvija u školi, da li je izolovano odeljenje ili primarno, koliko je udaljeno i koliko je bezbedno za učenika.
Svi koji ovde sedimo znamo da nije isto učiti osnovnu školu na Zvezdari i u nekom isturenom odeljenju neke osnovne škole u selu. Jeste nastavni plan i program isti, iskreno se nadam da jeste i da tu nema razlike, ali uslovi i jednakost ne postoje. Verovatnoća da će neko zaista moći da ima pravo da ostvari školovanje na daljinu ili školovanje kod kuće u osnovnom nivou obrazovanja postoji, ona je zakonski uvedena i niko nema ništa protiv toga, ali koliko će to biti operativno, kakvi će ti roditeljski zahtevi i kojoj rigoroznoj kontroli biti povereni.
Posle usvajanja Zakona o zdravstvenoj zaštiti prava pacijenata, jedan da ne kažem psihopata je išao i gde god je na kog lekara naišao da mu nije bio po volji predao je prijavu Ombudsmanu i zaštitniku. Išao je kod tužioca, a tužilac se plaši reformi pa je sve lekare pozvao i pitao o čemu se radi. Nije mu jasno ako 20 lekara prijaviš da s tobom nešto nije u redu, a ne da nešto nije u redu sa sistemom. Očito da davanjem nekih širokih mogućnosti ćemo stvoriti uslove da neko zaista insistira da hoće da se dete školuje na daljinu, ili da ima neku kućnu varijantu lečenja. Deci koja se nalaze na dužem lečenju treba im se pomoći u ostvarivanju realizacije programa i u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti je to bilo, tako da je to kompatibilno i nemam šta imao tu da komentarišem i da dodam.
Dobro je što se ide na inkluzivni sistem obrazovanja, što se deca sa posebnim potrebama uključuju u normalni školski sistem. To je jedna i evropska tradicija protiv koje nemamo ništa. To je dobro i to daje mogućnost da se onaj broj pomera od apsolutnog broja đaka koji idu, posebno ako će imati posebne programe koji se za njih sprovode i sigurno traže veće angažovanje nastavnika.
Ono što dato u razvojnom planu prevencija, piše – prevencija nasilja, hteo bih odmah da kažem u kratkoj reči da prevencija nasilja u vezi sa tim istim što stoji u srednjem obrazovanju, a definisano je kao zaštita od nasilja, formalno logički mi nije jasno, kako mi to nepreveniramo tamo gde možemo sa govorenjem, ubeđivanjem da kažemo – deco u srednjoj školi, nemojte donositi drogu, nemojte se tući, nemojte se omalovažavati. Tu da preveniramo stepen zrelosti nego preveniramo kod dece u osnovnoj školi, koja pojma nemaju šta su abnormalna i devijantna ponašanja i bar još uvek ne znaju u prvom razredu. Prosto jedna leksika je u pitanju, verovatno nije ista ekipa to pisala, jer vidim da se neke stvari koje kompletno idu ponovo poput školskog programa, da se sadrže u oba zakona isti nivoi obaveza škola, da u svom samopotvrđivanju mora da ima i razvojni plan koji se realizuje kroz školski program. Suština svega toga je nastavni plan i program itd.
Ono što je zajedničko za oba zakona je i to pravo na oslobađanje od fiskulture. Imamo jednu nejasnu kvalifikaciju nedelje sporta. Ne znam da li je to nedelja kao dan, pa te nedelje dva puta godišnje, u svakom semestru, polugođu po jednom, ili cela nedelja sportskih aktivnosti, pa dva puta po sedam dana u okviru van nastavne aktivnosti škole sa lokalnom samoupravom prave sport. Ako je to tako sve to pozdravljam. Fizičko vaspitanje se uvodi, ali lakoća oslobađanja od fiskulture je zapanjujuća u oba nivoa, i u osnovnim i srednjim školama. Izabrani lekar da, hajde da nastavno veće kaže ne može ili može, ko presuđuje. Ako idemo na tako ozbiljnu stvar da ocenjujemo i nekog spašavamo, hajde jednom da u Srbiji uvedemo da to bude jedna komisija, jedna sportska medicina. Imate koliko hoćete tih lekara, pedijatara, neko treći, fizijatar, i to je onda kraj priče i imate uverenje.
Kao što deci za izostanke nećete obavezno da priznate da im piše lekar, nego roditelj i terate roditelje u laž da gone decu i da lažu u njihovo ime da nisu opravdali svoje izostanke i da je to kobajagi bilo sve sa razlogom i pitanje bolesti. To je jedan nepošteni i hipokrizijski odnos, a u oba zakona se govori o velikoj kolaboraciji, velikoj saradnji, velikoj ljubavi roditelja, nastavnika, dece, lokalne samouprave da svi funkcionišu i da to glatko ide, a u stvari nije. Gde ko može koga da prevari iskoristiće priliku.
Kod obrazovanja odraslih je nešto što je zaista možda najviše otišlo u nekom tzv. ozbiljnom stilu promena. Data je šansa pre nekih drugih zemalja ovog regiona, da neko ko nema završeno osnovno i srednje obrazovanje, kroz javne institucije, može da se obrazuje.
Kada čitate – šta su ciljevi, pročitaću – poboljšanje kvalifikacione strukture i lakše zapošljavanje. Daj bože da u Srbiji fali samo da se zaposle ti koji nisu završili osnovnu školu. Bilo bi idealno.
Osnov održivog razvoja Srbije je da li će se onaj doškolovati do osmog razreda, prosto koristimo krupne rečenice, bombaste, jake, teške. Što je to osnov održivog razvoja da li će završiti osnovnu školu? Možda je to osnova statističkog prikaza ulepšane Srbije i tu se slažem, ali onda treba da bude obavezno, a ne fakultativno i treba država da plati ako hoćemo sve to, a ne da selektivno plati samo javne ustanove koje to rade, njihovo opremanje itd.
Dalje kaže - profesionalna mobilnost i veća fleksibilnost. Sve što smo o Bolonji slušali za nastavnike i studente sada prenosimo te rečenice, te kovanice za ove ljudi koji ako hoće, hoće da se osposobe unutar formalnog ili neformalnog ili čak informalnog nekim ličnom usavršavanjem da steknu ključne kompetencije ili stručne da mogu da rade neki posao. Ne kažem da ih nema, ali do sada neko ko je hteo mogao je to da uradi, jer institucije koje se nude kao varijanta da neko ostvari to, su postojale i postoje.
Unapređenje kvaliteta - vidite, ovde ste jednu čitavu delegaciju institucija za ovaj sistem obrazovanja jedne ne tako male grupe, 40% u Srbiji nema završenu osnovnu i srednju školu, imate tačne te podatke, 22% i 24%, to je oko 40%.
Kada pogledate, Nacionalni prosvetni savet utvrđuje standarde ključnih kompetencija. Savet za stručno obrazovanje utvrđuje standarde stručnih kompetencija, pa onda on obrazuje sektorska veća, pa oni rade kao stalne komisije, a tu u tim stalnim komisijama nisam stigao ni da prebrojim koliko desetina različitih subjekata učestvuje, pa ta veća analiziraju potrebe, pa nešto čitaju, pa pišu, pa potrebe za dokvalifikacijama sa biroom za zapošljavanje.
Za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja vrši pripremu opštih i posebnih standarda dostignuća i to lepo prosleđuje ovoj pređašnjoj instituciji. Dakle, neverovatan galimatijas procedura, kao i galimatijas procedura kada neko želi da bude druga javna institucija za obrazovanje. Onda on kaže – evo, ja sam se osnovao i konkuriše kod ministarstva.
Šta on tu treba da priloži? Naravno, i da uplati taksu, to je najvažnije, da se formira, registruje, konkuriše, pošalje program o ispunjenosti uslova. To ide ministru. On daje Zavodu za unapređenje obrazovanja, pa on procenjuje da li je taj što je napisao privatnik, neko fizičko ili pravno lice koje hoće da se bavi edukacijom novih osoba, da li je on to dobro uradio, pa šalje inspektoru da to sve isproverava, pa inspektor vraća ministru, pa ovaj podnosiocu zahteva da je odgovoran. To je ogromna procedura.
Zar nije logično da onaj ko već ima osnova, ima već na sajtu istaknute kriterijume šta mora da radi, jer mora da poštuje te kriterijume. Drugo, vrlo je razuđeno šta će za pojedine kvalifikacije neko moći da radi, kakvu nastavu, kakve module, koliko će da traju. Tu će biti teško uvesti ravnotežu i uzajamno priznavanje, jer mi danas ne možemo da priznamo ni diplome sa jednog fakulteta na drugi ili inostrane diplome koje dolaze, a kako će ovaj nivo za onoga ko zaista zapne da pokaže da ono što je naučio u nekom radničkom univerzitetu je ekvivalentno onome što je neko naučio na drugom radničkom univerzitetu i da može da konkuriše u birou, da ga ne odbace, ako uopšte u Srbiji ima konkursa, jer mu je nešto kvalitetnija ova druga potvrda?
Osnova obrazovanja sistema, tu je deo zakona o kome bih samo hteo da kažem, kao i svi što su juče govorili, jer toliko imamo institucija koje rade, koje tu pomažu, koje su uključene, da je agencija jedna suvišna, nepotrebna. Dobro je što ste Nacionalni prosvetni savet, zbog onoga što smo čuli i na Odboru, razrešili obaveze da ministru predlažu udžbenike i da se krije iza ministra, da onda ministar mora da potpiše i to možda "svalili" na neko kompetentnije telo koje će ministru predložiti koje udžbenike da dâ.
Suština promene udžbenika je u nastavnim planovima i programima i dobrim recezentima i Srbiju više niko neće zaustaviti. Pišite vi sto agencija, sto kojekakvih saveta i drugih institucija koje postavlja ministarstvo da sebe olakša i decentralizuje, da kao ne radi ministar, ali ključne stvari opet radi ministar. Sve uslove, kriterijume postavlja ministar. Ne treba od toga bežati. Ministar mora da snosi odgovornost za ono što radi, a ne da formiramo nova tela koja na kraju zabušavaju i neće da rade i ministru otežavaju posao i teraju ga da sad on to potpiše i parafira i sad je on kriv ako je neko napisao glupost u udžbeniku.
Teže povrede radnih odnosa učenika, dobro je da je nešto uvedeno, čak i ovaj mobilni telefon, fakulteti već kupuju uređaje za prisluškivanje. Famozna Bolonja, sve je na test, deca telefonom prisluškuju i stiču proseke. Upravo o čemu želim da govorim, o učeničkom standardu.
Ko iole zna statistiku, ko je iole informisan, kada pogleda 2002-2006. godinu, kada je počela prva Bolonja, pa 2014. godinu, vidi stravičan porast efikasnosti studiranja, neverovatno. Kome onda to više nije jasno da smo ispunili konačno tu zahtev i sveli smo na to da svi koji upišu, svi će da završe? Evo, svi će imati visoke proseke. Sad svi verujemo da su nam to kvalitetni studenti. Ne, oni imaju znanje koje su stekli neposredno, brzo, instant učenjem. Danas polažu, sedam do četrnaest dana se to kolokvira, završava se, ide se nova partija. Teorijski svaki predmet možete da raščlanite na po stranicu dnevno ili dve da polažete. Ko onda to ne može da nauči? Kada sve to saberete skupa, on je položio.
Dakle, opet jedna slabost bolonjskog sistema, pravo na devetku i ostalo više. Šta je uopšte u Srbiji pravo na ove stipendije? Meni to nije jasno, ni da li će svi koji imaju devet i položili sve testove i sve vreme budžetski finansirani imati pravo na ovu Dositejevu stipendiju, posebnu stipendiju, za izuzetno nadarene, mislim da se Dositejeva zove. Naravno, neće imati, kao što svi mogu da imaju ovu osnovnu.
Kakvi će kriterijumi biti? Koji će fakulteti to pokupiti? Da li oni koji najlakše puštaju bolonjce da imaju najveće proseke? Zašto ne uvedemo jednom pravo da se to raspodeli prema abonentima u obrazovnom sistemu, pa da ima toliko Arhitektonski, toliko ETF, toliko da imaju ove nauke srazmerno broju upisanih i njihovim prosecima. Pokupiće im svi koji olako daju visoke ocene i sebi kreiraju visoku uspešnost jer im je prolaznost velika.
Koliko se danas plaćaju doktorske studije? Ovde se to ne pominje. Pomoći te vrste nema. Od 1.500-3.500 evra godišnje, tri godine po 3.500 evra i šta taj doktor sa diplomom sad može da uradi? Nigde mu nije garantovano mesto, a deca se uključuju u konkurse u kojima oni treba da konkurišu za radna mesta, čak i u bolnicama, da bi dobili specijalizaciju upućuju se na doktorske studije.
Od kada je to upisati doktorske studije kriterijum da bajpasiraš procep do specijalizacije? Čime se mi to igramo? Koliko doktoranata u Srbiji će biti ako jedan fakultet upiše 100 doktoranata godišnje? Kako samo smisle teme? Kako je moguće da toliko tema u jednom fakultetu, u samom jednom gradu 100 upišete olako i puta 120.000-150.000? Eto gde su pare.
Sve je to malo. Onda sada oslobađamo i profesore da od onoga što para koje dobiju od samofinansirajućih lepo podele u plate. To možda i nije loše za neke fakultete gde su plate redovnih profesora ispod 50.000. Možda će neke koristi biti. Ali, koja je poruka druge vrste? Dajte, smanjujte to ili podižite što više broj, uprkos licenci.
Kako se snalaze? Odrede rad u dve smene, ako si licencirao fakultet za godinu dana, za 100 studenata radeći u dve smene, ti imaš 200 studenata. Znači, u dve smene rade profesori, u dve smene deca. Krajnje je nefiziološki.
U Srbiji se uvek nađe način da nekoga obmaneš, prevariš. Sada te pare, ako ih ti upišeš, kakva je poruka? Sve više siromašne dece, sve je više onih koji ne mogu da plate školovanje. Mislim da je to jedna loša poruka da će se i te pare koristiti i niko neće moći da ubedi roditelja koji plaća da nije platio, zato da bi profesori sebi digli plate. Zahvaljujem.

Hvala.
Prelazimo na narodne poslanike koji su prijavljeni za reč o zajedničkom načelnom pretresu.
Prvi je prijavljen narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zadnji put kada je bio ministar prosvete u Narodnoj skupštini Republike Srbije od nas je kao poslaničke grupe dobio jasna pitanja – kada će konačno uobličiti na sistemski način sve probleme u našem obrazovnom sistemu?
Danas imamo u Narodnoj skupštini Republike Srbije jedan paket zakona iz oblasti obrazovanja, koji je po mišljenju naše poslaničke grupe urađen dosta kvalitetno, koji je po nama prilično prihvatljiv i koji ćemo mi u Danu za glasanje podržati.
Naravno da je sve to u duhu usvojene Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2012. godine. Mi smo dosta dugo i pažljivo analizirali sve probleme u našem obrazovnom sistemu. U ovom vremenu koje je preostalo našoj poslaničkoj grupi, ja ću, pored onoga što je dobro što zakon reguliše, pokušati da ukažem i na nešto što ne samo ovaj zakon nije regulisao, već što treba da regulišu i neki drugi zakoni, a koji imaju dodirnih tačaka ne samo sa obrazovanjem, već i sa vaspitanjem i sa podizanjem ugleda prosvetnih radnika.
Imamo, s obzirom na nivo ulaganja materijalnih sredstava, dosta dobre prosvetne radnike i zaista izuzetno talentovanu decu koja na đačkim olimpijadama postižu izvanredne rezultate i to je nešto što je opštepoznato.
Međutim, celokupni razvoj našeg obrazovnog sistema u zadnjih nekoliko decenija nije pratio istovremeno dobar ekonomski razvoj zemlje i nije bilo dovoljno ekonomskih ulaganja u obrazovni sistem, ali je zbog niza političkih, društvenih, ekonomski i ostalih anomalija Srbija suočena sa jednim problemom koji skoro niko nije pomenuo i koji je i dalje prisutan i koji je po nama znak za paljenje crvenih lampi sa odlivom mozgova.
Odliv mozgova nije nešto što se dešava samo zadnjih 20 godina. On je bio i posle Drugog svetskog rata. Pre svega mislim na visokoobrazovane kadrove. On je u zadnjih 20 godina izuzetno prisutan i, nažalost, velika ulaganja države, velika ulaganja članova porodice u obrazovanje mladih generacija u jedan resurs koji je najveće bogatstvo jednog društva.
Često takav jedan proizvod ostane na usluzi nekim drugim državama i nekim drugim društvima. Zaista smo na frapantnom četvrtom mestu po broju odliva mozgova u svetu.
Neki od podataka kažu da smo u zadnjih 20 godina izgubili oko 4.000 visokoobrazovanih stručnjaka, koji su se izuzetno dokazali svojim radom u inostranstvu. Neki od podataka pokazuju da je pre sedam, osam godina samo u SAD bilo oko 4.000 naših izuzetnih stručnjaka, da ih je sada negde oko 6.000, od čega je 2.000 doktora nauka.
Ne treba onda da posedujemo veliku mudrost i da vidimo zbog čega su SAD vodeća sila sveta i zemlje sveta, jer ulažu u kadrove, u sopstvene kadrove, ali istovremeno vode i te kako računa o tome da na najbolji način prime kadrove sa strane, da im daju odgovarajuća radna mesta, da za to dobiju odgovarajuću platu, da stručnjaci vide mogućnosti profesionalnog napredovanja i da budu zainteresovani da rade i žive u jednoj takvoj zemlji i da razvijaju jedno takvo razvijeno društvo.
Prosvetni radnici su nekada u vreme drugačijeg sistema vrednosti bili među najpoštovanijim članovima društva. U današnjem razvijenom svetu, primera radi imamo Nemačku, kada kažete prosvetni radnik, to znači poštovanje. U iskrivljenom sistemu vrednosti, posebno u zadnjih 20 godina, kada nam zaista u velikoj meri naš društveni život i sistem vrednosti oblikuju emisije tipa – "Farma", "Trenutak istine", "Menjam ženu" itd, gde se zaista pojavljuju mnogo duševno obolelih lica, koji promovišu vrednosti koje su u svakom normalnom društvu sramota za neko društvo. Starlete i neka druga lica nekako dobijaju više na društvenom značaju i na poštovanju od prosvetnih radnika.
Znam da nije ovo problem koji treba da reši ministarstvo, ovo je problem koji treba da reši celo društvo. Ovo je problem ne samo u pogledu ugleda prosvetnih radnika, nego i u pogledu njihovog materijalnog položaja, u pogledu odnosa društva prema njima. Budući da budžet za prosvetu ide skoro 93%-94% za plate i da ide samo negde 6% za razvoj, bez nekog zaokreta u ekonomskoj politici, bez redefinisanja kompletne ekonomske politike, ne možemo očekivati da ovi problemi koji su zaista problemi, koji su po nama od suštinskog značaja, budu otklonjeni u budućnosti.
U normativnom delu se uglavnom nema šta mnogo prigovoriti u predloženim zakonskim rešenjima, ali uvek postavljamo pitanje – šta sutra?
Drugo, ministre, ukazao sam vam na jedan problem na koji su se žalili mnogi roditelji, verujem i vama kao ministarstvu, u vezi smanjenja broja časova do četvrtog razreda osnovne škole na najviše četiri časa dnevno. Verujem da će se konačno rešiti i problem preteških đačkih torbi. Ne samo zbog težine đačkih torbi, verujem da će se istovremeno rešiti i problem obimnosti gradiva, pre svega učenika do četvrtog razreda osnovne škole i učenja nepotrebnog znanja.
Ne treba tu biti veliki mudrac, pogledajte samo kako je u svetu, kako je u zemljama koje imaju najveći i najrazvijeniji obrazovni sistem, i videćete da bukvalno do četvrtog razreda osnovne škole deca svoja školska znanja uglavnom stiču kroz razne vrste igara. Ovde smo zaista imali nešto što me je podsetilo na onu Čerčilovu izjavu – krv, znoj i suze. Deca ne treba da u prvim godinama polaska u školu da imaju takvu vrstu i fizičkog i psihičkog opterećenja.
Drugo, veliki problem koji ne mogu rešiti ovi zakoni a koji niko nije pomenuo, to su školska dvorišta, bezbednost školskih dvorišta i vršnjačka nasilja. Školska dvorišta po zakonu nisu javne površine. U školskim dvorištima se najčešće noću okupljaju, na žalost, ili narkomani, ili pedofili, ili lica iz kriminogene sredine. Škole najčešće nemaju školskog policajca. Imamo izuzetno malo školskih policajaca. S druge strane, lica koja su čuvari i zaposleni u školama, nemaju zakonska ovlašćenja da eliminišu prisustvo takvih lica na mestima gde im nije mesto.
S druge strane, ono na čemu DHSS-SPO kao tradicionalističke stranke i u najboljem smislu reči konzervativne stranke, koje zasnivaju svoje političke stavove u pogledu obrazovnog sistema, mi podjednak značaj, pored obrazovanja, dajemo i vaspitanje.
Ako u okviru školskih dvorišta imate stalnu prisutnost lica koja na najgori mogući način utiču na vaspitanje učenika sa svojim ponašanjem, onda su od samog starta, u velikoj meri, školi vezane ruke za jednu vaspitnu ulogu koja je, kažem, podjednako po našem mišljenju bitna, kao i obrazovna uloga škole.
Zakon se dotiče vršačkog nasilja u školi, ali je ono po našem mišljenju posledica jedne sveopšte društvene klime. Ona nije samo posledica propusta u radu prosvetnih radnika ili ljudi iz obrazovnog i vaspitnog sistema. To je posledica i nasleđe iz porodice i uopšte društvene klime, kao i niza drugih faktora koji utiču na to da se dešava to što se dešava i što nije dobro.
Ako pogledamo istoriju razvoja školstva u Srbiji, videćemo da u vreme obnove srpske državnosti u 19. veku, još kada su srpske vođe nosile turske fesove i potpisivale se krstom, da su imali jedan jasan državni plan razvoja buduće srpske intelektualne elite. Bukvalno, država je napravila jedan program po kojem su najtalentovaniji đaci školovani na prestižnim univerzitetima u Evropi, a onda se vraćali u svoju domovinu i u velikoj meri doprineli njenom budućem razvoju. To je, između ostalog, i uslovilo jedan snažan razvoj posleratne Srbije i dobru državnu politiku i pobedu Srbije u svim ratovima od ’12 do ’18 godine, što je imalo uticaja i na ispravno vođenje politike. U tom periodu imali smo odliv nekvalifikovane radne snage u razvijene zemlje sveta.
Na žalost, posle Drugog svetskog rata, ono što je dominantno u našoj zemlji i što je proces koji se ne zaustavlja, što je proces koji i dalje traje, to je odsustvo perspektive mladih ljudi koji postižu najbolje rezultate tokom svog obrazovanja.
Znamo da pored poboljšanja uslova obrazovanja, osavremenjivanja nastavne opreme i učila, popravljanja materijalnog položaja radnika, da je pre svega ekonomski faktor faktor broj jedan koji utiče na tako jedan frapantan odliv mozgova i kadrova koji sutra treba da budu nosilac razvoja jednog društva.
Ako razgovarate sa mladim ljudima koji postižu najbolje rezultate tokom svog školovanja i studiranja, svi će vam dati jedan te isti odgovor koga smo svi i te kako svesni. Jednostavno, oni prvo ne vide mogućnost brzog i lakog zapošljavanja na osnovu toga što su postigli dobre rezultate tokom svog školovanja. S druge strane, apsolutno su svesni postojanja jedne države u kojoj je partijska pripadnost faktor broj jedan koji utiče ne samo na proces zapošljavanja već i na proces napredovanja u službi. U tom iskrivljenom sistemu vrednosti, mislim da svaka politička stranka i celokupno društvo treba da da svoj doprinos da pokušamo da nešto što je jako teško nasleđe koje opterećuje naše društvo i koje u velikoj meri eliminiše perspektive razvoja ovog društva, da se to u budućnosti ispravi.
Kažem, to ne mogu raditi ovi samo zakoni. To mora uraditi niz drugih zakona. To mora da bude zadatak celog društva, zadatak cele Vlade, ali jednostavno svi treba da se okrenu u tom smeru.
(Predsednik: Vreme)
Ono što sam još hteo da kažem, završavam, hvala vam, uz raspravi u pojedinostima, mi ćemo kod rasprave o amandmanima ukazati još neke konkretne predloge, još neka konkretna rešenja u nameri da zaista ova normativna reforma sutra da što bolje rezultate u praksi. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Emir Elfić. Izvolite.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, poštovane kolege narodi poslanici, pred nama se nalazi set jako važnih obrazovnih zakona, zakona o obrazovanju. Mislim da je dobro što je vreme za raspravu objedinjeno, a i sam broj poslanika koji su se prijavili za diskusiju govori o važnosti ove teme.
Činjenica je da se obrazovanje i obrazovni sistem u Republici Srbiji u ovom trenutku nalazi u jako lošem stanju, da ne kažem teškom stanju. Postoji niz promena koje su predviđene ovim zakonima.
Međutim, ono što se može videti i zaključiti jeste da nema suštinskih promena koje bi modernizovale obrazovanje, koje bi pojačale dinamiku i dali veći kvalitet i nivo obrazovanja mladim ljudima. Čak i da je sadržaj ovih zakona mnogo bolji ili usklađen u smislu standarda savremenih obrazovnih sistema u naprednijim državama, to ne bi mnogo promenilo situaciju na terenu, jer kako i sam ministar u svom izlaganju juče reče, da 94% procenta, ako sam dobro zapamtio i zapisao, ide na plate zaposlenih u obrazovanju. Tako da za investicije u obrazovnu infrastrukturu jednostavno nema kapaciteta.
Ono što je takođe ministar rekao jeste da je osvojeno 400 nagrada od strane naših učenika i da to pokazuje da obrazovni sistem ima kvaliteta. Mislim da se ove nagrade mogu tumačiti i na drugačiji način, i to na način da imamo izuzetno kvalitetnu decu, da imamo izuzetno loše uslove i da u tako teškim uslovima uz naporan rad roditelja i vrhunske intelektualne kapacitete dece, naša deca su sposobna i spremna da daju vrhunske rezultate.
Ono što mene kao pripadnika nacionalne zajednice naravno najviše zanima i interesuje jeste jezik i ostvarivanja obrazovno vaspitnog rada nacionalnih zajednica i nacionalnih manjina u Republici Srbiji. Manje, više, zakonske odredbe i rešenja starih zakona su prenešena i u ovaj zakon za pripadnike nacionalne manjine, obrazovno vaspitni rad obrazuje se na jeziku i pismu nacionalne manjine, odnosno dvojezično.
Kao Bošnjačka nacionalana zajednica mi do sada nismo imali implementaciju zakonskih rešenja koja su, ono što smo pominjali, bila izuzetno dobra i želim da iskažem zadovoljstvo da je ministar smogao snage i da ova Vlada pravi iskorak kada je u pitanju Bošnjačka nacionalna zajednica i u narednoj školskoj godini Bošnjaci će moći da ostvare svoje pravo obrazovanja na maternjem jeziku.
Međutim, ja ovde želim unapred da skrenem pažnju na nekoliko stvari i na nekoliko opasnosti koje, ne samo da uviđam ja kao narodni poslanik, već i kao roditelj, pitanja koja postavljaju mnogi roditelji Bošnjačke nacionalne zajednice. Iz razloga problema koji su nametnuti u Bošnjačkom nacionalnom veću 2010. godine, gde nije ispoštovana izborna volja, i u skladu sa zakonom nije omogućeno da se formira Bošnjačko nacionalno veće, Ministarstvo obrazovanja se odlučilo na taj korak, da implementaciju bosanskog jezika u obrazovni sistem implementira preko tehničkog mandata Bošnjačkog nacionalnog veća, iako tako veće kao pravni subjekt nikako ne može postojati i jednostavno nema određene kompetentne odbore da bi se ove zakonske odredbe mogle na kvalitetan način implementirati u obrazovni sistem.
Ono što roditelji postavljaju kao pitanje, a javnost nije dovoljno obaveštena o tome, jeste - kakvi će biti naučno nastavni planovi i programi, kojoj komisija, koja radna tela su radila na tome kod tehničkog mandata nacionalnog veća? Kakvi su udžbenici, da li su oni uvezeni kao strani udžbenici i da li su prevođeni postojeći? Da li će nastava biti na bosanskom jeziku ili dvojezično? Da li će se deca odvajati ili neće? Sve su ovo pitanja jako značajna i roditelji žele da znaju na koji način će u narednoj školskoj godini njihova deca pohađati nastavu.
(Predsednik: Vreme.)
Mislim da imam duplo vreme.