Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nastavljamo danas drugi dan rada po duplom vremenu, za koje do kraja baš nemam načisto jasne razloge zašto ste na tome insistirali, ali mi smo i tu želju ispunili. Verovatno da je poruka koju na taj način šaljete onima koji su konzumenti ovih zakona, a takvih je, ako se saberu i roditelji, bogami i trećina Srbije. Ako je toliko učesnika u vaspitanju, obrazovanju i školovanju osnovnom, srednjem i visokom, pa onda i njihovi roditelji, onda je zaista veliki broj građana zainteresovan za ishod zakona ili sadržaje koje zakonski predlozi ispred nas nose Srbiji.
Mi smo danas suočeni u raspravi i juče tokom celog dana gotovo sa identičnim nizom primedbi u vezi sa zakonom. Zakon nije doneo tako tektonske poremećaje zbog kojih bi zahtevao ne znam kakve teške reči. Zakon je, manje-više,
ozvaničio ili svi ovi zakoni skupa, sem ovog novog koji se sada uvodi, zakon o obrazovanju odraslih, podrazumevaju neke osnovne smernice koje smo već imali, koje su na neki način doterane, utvrđene.
Da stvar nije do kraja gotova govore upravo i razlozi zbog čega je ova sednica kasnila. Uvek se neko nađe ko će na kraju malo dosoliti i postaviti upit šta još to mi možemo da promenimo. Uz sva uvažavanja onih koji verovatno, a takav smo ambijent u Srbiji stvorili već deceniju i više, da mogu da utiču na kreiranje zakona, da znaju sugestije, a neke od tih sam i pogledao, a tiču se zaista lingvističkih izmena, da li će se staviti ovo ili ono, zaista bespredmetno i ne znam koliko bi trebalo do kraja. Nisam član tog odbora pa da bih mogao to tamo i da kažem, ali generalno mislim da ipak moramo imati jedan nivo samopoštovanja, makar prema onima koji su zakon pisali, prema onima što zakonski promenama nosimo i to je dovoljno dostatno u odnosu da pristajemo baš na svaku izmenu koja se od nas traži.
Zakon je prošao i javnu raspravu. Istina, ona sigurno nije bila zamišljena na način kako je to nekada bilo ranije, kada su postojala strukovna udruženja i gimnazija i srednjih škola, kada je izbor rukovodioca u školama, direktora najmanje zavisio politički, kada nije politički feudalno bilo vertikale koja danas sasvim izvesno postoji. Ukoliko ministar drži bar dva mandata, tu se po svoj prilici nalaze vertikalno postavljeni ljudi od interesa da zakon sprovode ili zakonske predloge da tumače sa manje ili više otpora, sa manje ili više plastičnosti. O tome sad sa druge strane kao pandan govore neprekidni zahtevi sindikata da se nešto promeni, uopšte se ne polarizujući na stranu njihovu da to što traže baš sve i treba da bude tako urađeno. Naravno, uvek je istina negde u sredini i to sve baš nije ni tako jednostavno. Nije jednostavno u Srbiji u kojoj je strategija kakva jeste. Nemam ni strašno velikog poverenja bezgraničnog odijuma, zato što znam i ko je tu strategiju sve pisao i da je tu obično većina onih ljudi koji su se zalagali za jednu strašnu, temeljnu reformu i temeljni udar, a to je bilo visoko obrazovanje, kada se išlo u bolonjski proces. Koje su sve štetne posledice ili posledice za diskusiju toga, kasnije u toku rasprave o zakonu ćemo videti.
Više je tih odrednica koje će uticati na to kako nam će nam zakon izgledati. Sve su pod upitom i trebalo je ministarstvo odnosno onaj koji je pisao zakon da nađe neku aritmetičku sredinu. Mislim da ste uspeli da nađete taj modus u tome. To što sada nećemo samo hvaliti to što ste dobro radili je prirodni način ponašanja naše poslaničke grupe koja je sa sobom u mandat donela nalog i obećanje narodu da će ići u promene. Mi ne vidimo neke promene u ovom zakonu koje su se desile ali isto tako ako se pažljivo gleda suština koje u zakonu treba da budu osim tih tehničko-tehnoloških, administrativno-birokratskih je promena u nastavi plana i programa. Tu ne možemo da sprovodimo stranačku politiku jer tela koja to rade sigurno ne sadrže ni jednog člana SNS.
Ne treba stranačka politika da bude kao stranačka, nego kao ideja da su potrebni reformistički zakoni i reformski stavovi. To indirektno možemo da ostvarimo preko naših parcipijenata u ministarstvima, ali ti ljudi su manje više i u drugim ministarstvima nekako po strani. Postoji uhodani način donošenja zakona i pisanja gde ćete konačnu posledicu i konačni usud ako nešto ne bude dobro snositi, po pravilu, uvek politička većina, partijska većina koja je odgovorna za funkcionisanje Vlade. Na sreću, opet kažem nema tu nekih stravičnih odstupanja koja bi nas koštala ne znam kakvog političkog rejtinga zato što u tome nismo imali formalne prilike da detaljnije učestvujemo. Najformalnija prilika gde možemo da kažemo svoj stav je rasprava na odborima i u parlamentu. To jedino može biti obrazloženje što mi to radimo unutar dvostrukog vremena za raspravu, ali nismo pisali amandmane da pokažemo da baš želimo u tome da pravimo neke izmene, nego ćemo saslušati sve one amandmane koji definitivno i konačno potvrđuju duh parlamentarnog života.
Rasprava o zakonima govori da ko god prođe šetanje po gradovima, nevladinim i raznim organizacijama, ipak konačno sazrevanje ima u parlamentu. To je na sreću dobro i ministar je na odboru rekao, verovatno to sad govori i na drugom odboru, da će svaki racionalni zahtev za izmenu zakona prihvatiti. Juče je tako bilo u diskusiji i verujem da je to pozitivno.
Idem na osnovno obrazovanje. To je jedan skup izmena, neću reći kozmetičkih izmena, one su formalno uvedene da je dosta toga obuhvaćeno, često i nešto što je nerealno i što je moralo da zadovolji nečiji kriterijume, recimo poput ovih iz UNICEF-a koji čitaju rečenicu, značaj reči i interpukciju. Tu smo morali da stavimo da će imati jednake uslove bez obzira gde se obrazovanje odvija u školi, da li je izolovano odeljenje ili primarno, koliko je udaljeno i koliko je bezbedno za učenika.
Svi koji ovde sedimo znamo da nije isto učiti osnovnu školu na Zvezdari i u nekom isturenom odeljenju neke osnovne škole u selu. Jeste nastavni plan i program isti, iskreno se nadam da jeste i da tu nema razlike, ali uslovi i jednakost ne postoje. Verovatnoća da će neko zaista moći da ima pravo da ostvari školovanje na daljinu ili školovanje kod kuće u osnovnom nivou obrazovanja postoji, ona je zakonski uvedena i niko nema ništa protiv toga, ali koliko će to biti operativno, kakvi će ti roditeljski zahtevi i kojoj rigoroznoj kontroli biti povereni.
Posle usvajanja Zakona o zdravstvenoj zaštiti prava pacijenata, jedan da ne kažem psihopata je išao i gde god je na kog lekara naišao da mu nije bio po volji predao je prijavu Ombudsmanu i zaštitniku. Išao je kod tužioca, a tužilac se plaši reformi pa je sve lekare pozvao i pitao o čemu se radi. Nije mu jasno ako 20 lekara prijaviš da s tobom nešto nije u redu, a ne da nešto nije u redu sa sistemom. Očito da davanjem nekih širokih mogućnosti ćemo stvoriti uslove da neko zaista insistira da hoće da se dete školuje na daljinu, ili da ima neku kućnu varijantu lečenja. Deci koja se nalaze na dužem lečenju treba im se pomoći u ostvarivanju realizacije programa i u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti je to bilo, tako da je to kompatibilno i nemam šta imao tu da komentarišem i da dodam.
Dobro je što se ide na inkluzivni sistem obrazovanja, što se deca sa posebnim potrebama uključuju u normalni školski sistem. To je jedna i evropska tradicija protiv koje nemamo ništa. To je dobro i to daje mogućnost da se onaj broj pomera od apsolutnog broja đaka koji idu, posebno ako će imati posebne programe koji se za njih sprovode i sigurno traže veće angažovanje nastavnika.
Ono što dato u razvojnom planu prevencija, piše – prevencija nasilja, hteo bih odmah da kažem u kratkoj reči da prevencija nasilja u vezi sa tim istim što stoji u srednjem obrazovanju, a definisano je kao zaštita od nasilja, formalno logički mi nije jasno, kako mi to nepreveniramo tamo gde možemo sa govorenjem, ubeđivanjem da kažemo – deco u srednjoj školi, nemojte donositi drogu, nemojte se tući, nemojte se omalovažavati. Tu da preveniramo stepen zrelosti nego preveniramo kod dece u osnovnoj školi, koja pojma nemaju šta su abnormalna i devijantna ponašanja i bar još uvek ne znaju u prvom razredu. Prosto jedna leksika je u pitanju, verovatno nije ista ekipa to pisala, jer vidim da se neke stvari koje kompletno idu ponovo poput školskog programa, da se sadrže u oba zakona isti nivoi obaveza škola, da u svom samopotvrđivanju mora da ima i razvojni plan koji se realizuje kroz školski program. Suština svega toga je nastavni plan i program itd.
Ono što je zajedničko za oba zakona je i to pravo na oslobađanje od fiskulture. Imamo jednu nejasnu kvalifikaciju nedelje sporta. Ne znam da li je to nedelja kao dan, pa te nedelje dva puta godišnje, u svakom semestru, polugođu po jednom, ili cela nedelja sportskih aktivnosti, pa dva puta po sedam dana u okviru van nastavne aktivnosti škole sa lokalnom samoupravom prave sport. Ako je to tako sve to pozdravljam. Fizičko vaspitanje se uvodi, ali lakoća oslobađanja od fiskulture je zapanjujuća u oba nivoa, i u osnovnim i srednjim školama. Izabrani lekar da, hajde da nastavno veće kaže ne može ili može, ko presuđuje. Ako idemo na tako ozbiljnu stvar da ocenjujemo i nekog spašavamo, hajde jednom da u Srbiji uvedemo da to bude jedna komisija, jedna sportska medicina. Imate koliko hoćete tih lekara, pedijatara, neko treći, fizijatar, i to je onda kraj priče i imate uverenje.
Kao što deci za izostanke nećete obavezno da priznate da im piše lekar, nego roditelj i terate roditelje u laž da gone decu i da lažu u njihovo ime da nisu opravdali svoje izostanke i da je to kobajagi bilo sve sa razlogom i pitanje bolesti. To je jedan nepošteni i hipokrizijski odnos, a u oba zakona se govori o velikoj kolaboraciji, velikoj saradnji, velikoj ljubavi roditelja, nastavnika, dece, lokalne samouprave da svi funkcionišu i da to glatko ide, a u stvari nije. Gde ko može koga da prevari iskoristiće priliku.
Kod obrazovanja odraslih je nešto što je zaista možda najviše otišlo u nekom tzv. ozbiljnom stilu promena. Data je šansa pre nekih drugih zemalja ovog regiona, da neko ko nema završeno osnovno i srednje obrazovanje, kroz javne institucije, može da se obrazuje.
Kada čitate – šta su ciljevi, pročitaću – poboljšanje kvalifikacione strukture i lakše zapošljavanje. Daj bože da u Srbiji fali samo da se zaposle ti koji nisu završili osnovnu školu. Bilo bi idealno.
Osnov održivog razvoja Srbije je da li će se onaj doškolovati do osmog razreda, prosto koristimo krupne rečenice, bombaste, jake, teške. Što je to osnov održivog razvoja da li će završiti osnovnu školu? Možda je to osnova statističkog prikaza ulepšane Srbije i tu se slažem, ali onda treba da bude obavezno, a ne fakultativno i treba država da plati ako hoćemo sve to, a ne da selektivno plati samo javne ustanove koje to rade, njihovo opremanje itd.
Dalje kaže - profesionalna mobilnost i veća fleksibilnost. Sve što smo o Bolonji slušali za nastavnike i studente sada prenosimo te rečenice, te kovanice za ove ljudi koji ako hoće, hoće da se osposobe unutar formalnog ili neformalnog ili čak informalnog nekim ličnom usavršavanjem da steknu ključne kompetencije ili stručne da mogu da rade neki posao. Ne kažem da ih nema, ali do sada neko ko je hteo mogao je to da uradi, jer institucije koje se nude kao varijanta da neko ostvari to, su postojale i postoje.
Unapređenje kvaliteta - vidite, ovde ste jednu čitavu delegaciju institucija za ovaj sistem obrazovanja jedne ne tako male grupe, 40% u Srbiji nema završenu osnovnu i srednju školu, imate tačne te podatke, 22% i 24%, to je oko 40%.
Kada pogledate, Nacionalni prosvetni savet utvrđuje standarde ključnih kompetencija. Savet za stručno obrazovanje utvrđuje standarde stručnih kompetencija, pa onda on obrazuje sektorska veća, pa oni rade kao stalne komisije, a tu u tim stalnim komisijama nisam stigao ni da prebrojim koliko desetina različitih subjekata učestvuje, pa ta veća analiziraju potrebe, pa nešto čitaju, pa pišu, pa potrebe za dokvalifikacijama sa biroom za zapošljavanje.
Za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja vrši pripremu opštih i posebnih standarda dostignuća i to lepo prosleđuje ovoj pređašnjoj instituciji. Dakle, neverovatan galimatijas procedura, kao i galimatijas procedura kada neko želi da bude druga javna institucija za obrazovanje. Onda on kaže – evo, ja sam se osnovao i konkuriše kod ministarstva.
Šta on tu treba da priloži? Naravno, i da uplati taksu, to je najvažnije, da se formira, registruje, konkuriše, pošalje program o ispunjenosti uslova. To ide ministru. On daje Zavodu za unapređenje obrazovanja, pa on procenjuje da li je taj što je napisao privatnik, neko fizičko ili pravno lice koje hoće da se bavi edukacijom novih osoba, da li je on to dobro uradio, pa šalje inspektoru da to sve isproverava, pa inspektor vraća ministru, pa ovaj podnosiocu zahteva da je odgovoran. To je ogromna procedura.
Zar nije logično da onaj ko već ima osnova, ima već na sajtu istaknute kriterijume šta mora da radi, jer mora da poštuje te kriterijume. Drugo, vrlo je razuđeno šta će za pojedine kvalifikacije neko moći da radi, kakvu nastavu, kakve module, koliko će da traju. Tu će biti teško uvesti ravnotežu i uzajamno priznavanje, jer mi danas ne možemo da priznamo ni diplome sa jednog fakulteta na drugi ili inostrane diplome koje dolaze, a kako će ovaj nivo za onoga ko zaista zapne da pokaže da ono što je naučio u nekom radničkom univerzitetu je ekvivalentno onome što je neko naučio na drugom radničkom univerzitetu i da može da konkuriše u birou, da ga ne odbace, ako uopšte u Srbiji ima konkursa, jer mu je nešto kvalitetnija ova druga potvrda?
Osnova obrazovanja sistema, tu je deo zakona o kome bih samo hteo da kažem, kao i svi što su juče govorili, jer toliko imamo institucija koje rade, koje tu pomažu, koje su uključene, da je agencija jedna suvišna, nepotrebna. Dobro je što ste Nacionalni prosvetni savet, zbog onoga što smo čuli i na Odboru, razrešili obaveze da ministru predlažu udžbenike i da se krije iza ministra, da onda ministar mora da potpiše i to možda "svalili" na neko kompetentnije telo koje će ministru predložiti koje udžbenike da dâ.
Suština promene udžbenika je u nastavnim planovima i programima i dobrim recezentima i Srbiju više niko neće zaustaviti. Pišite vi sto agencija, sto kojekakvih saveta i drugih institucija koje postavlja ministarstvo da sebe olakša i decentralizuje, da kao ne radi ministar, ali ključne stvari opet radi ministar. Sve uslove, kriterijume postavlja ministar. Ne treba od toga bežati. Ministar mora da snosi odgovornost za ono što radi, a ne da formiramo nova tela koja na kraju zabušavaju i neće da rade i ministru otežavaju posao i teraju ga da sad on to potpiše i parafira i sad je on kriv ako je neko napisao glupost u udžbeniku.
Teže povrede radnih odnosa učenika, dobro je da je nešto uvedeno, čak i ovaj mobilni telefon, fakulteti već kupuju uređaje za prisluškivanje. Famozna Bolonja, sve je na test, deca telefonom prisluškuju i stiču proseke. Upravo o čemu želim da govorim, o učeničkom standardu.
Ko iole zna statistiku, ko je iole informisan, kada pogleda 2002-2006. godinu, kada je počela prva Bolonja, pa 2014. godinu, vidi stravičan porast efikasnosti studiranja, neverovatno. Kome onda to više nije jasno da smo ispunili konačno tu zahtev i sveli smo na to da svi koji upišu, svi će da završe? Evo, svi će imati visoke proseke. Sad svi verujemo da su nam to kvalitetni studenti. Ne, oni imaju znanje koje su stekli neposredno, brzo, instant učenjem. Danas polažu, sedam do četrnaest dana se to kolokvira, završava se, ide se nova partija. Teorijski svaki predmet možete da raščlanite na po stranicu dnevno ili dve da polažete. Ko onda to ne može da nauči? Kada sve to saberete skupa, on je položio.
Dakle, opet jedna slabost bolonjskog sistema, pravo na devetku i ostalo više. Šta je uopšte u Srbiji pravo na ove stipendije? Meni to nije jasno, ni da li će svi koji imaju devet i položili sve testove i sve vreme budžetski finansirani imati pravo na ovu Dositejevu stipendiju, posebnu stipendiju, za izuzetno nadarene, mislim da se Dositejeva zove. Naravno, neće imati, kao što svi mogu da imaju ovu osnovnu.
Kakvi će kriterijumi biti? Koji će fakulteti to pokupiti? Da li oni koji najlakše puštaju bolonjce da imaju najveće proseke? Zašto ne uvedemo jednom pravo da se to raspodeli prema abonentima u obrazovnom sistemu, pa da ima toliko Arhitektonski, toliko ETF, toliko da imaju ove nauke srazmerno broju upisanih i njihovim prosecima. Pokupiće im svi koji olako daju visoke ocene i sebi kreiraju visoku uspešnost jer im je prolaznost velika.
Koliko se danas plaćaju doktorske studije? Ovde se to ne pominje. Pomoći te vrste nema. Od 1.500-3.500 evra godišnje, tri godine po 3.500 evra i šta taj doktor sa diplomom sad može da uradi? Nigde mu nije garantovano mesto, a deca se uključuju u konkurse u kojima oni treba da konkurišu za radna mesta, čak i u bolnicama, da bi dobili specijalizaciju upućuju se na doktorske studije.
Od kada je to upisati doktorske studije kriterijum da bajpasiraš procep do specijalizacije? Čime se mi to igramo? Koliko doktoranata u Srbiji će biti ako jedan fakultet upiše 100 doktoranata godišnje? Kako samo smisle teme? Kako je moguće da toliko tema u jednom fakultetu, u samom jednom gradu 100 upišete olako i puta 120.000-150.000? Eto gde su pare.
Sve je to malo. Onda sada oslobađamo i profesore da od onoga što para koje dobiju od samofinansirajućih lepo podele u plate. To možda i nije loše za neke fakultete gde su plate redovnih profesora ispod 50.000. Možda će neke koristi biti. Ali, koja je poruka druge vrste? Dajte, smanjujte to ili podižite što više broj, uprkos licenci.
Kako se snalaze? Odrede rad u dve smene, ako si licencirao fakultet za godinu dana, za 100 studenata radeći u dve smene, ti imaš 200 studenata. Znači, u dve smene rade profesori, u dve smene deca. Krajnje je nefiziološki.
U Srbiji se uvek nađe način da nekoga obmaneš, prevariš. Sada te pare, ako ih ti upišeš, kakva je poruka? Sve više siromašne dece, sve je više onih koji ne mogu da plate školovanje. Mislim da je to jedna loša poruka da će se i te pare koristiti i niko neće moći da ubedi roditelja koji plaća da nije platio, zato da bi profesori sebi digli plate. Zahvaljujem.