Gospodine predsedavajući, dozvolite mi nešto što je na početku možda više kao šala, ali ima i pouke. Trudio sam se da u naš Poslovnik uđe poneka tradicija iz tih starijih parlamenata. Jedna od tih je da se ne obraćaju direktno nikome, nego isključivo spikeru, odnosno predsedavajućem, pa ću izbeći ovo ceremonijalno pozdravljanje ministara, sekretara, poslanika, pa čak i građana i građanki. Sve ja to cenim izuzetno, ali, poštujući Poslovnik, ja ću se obraćati samo vama. Prosto da ne bude neke zabune.
Razmišljao sam da nekako strukturiram ovo što hoću da kažem, da ne govorim o svemu i svačemu, nego da izaberem tri pitanja, budući da je ovo načelna rasprava. Mislim da je važno ponekad da se ne gubimo u detaljima, nego da prosto stvari vidimo u celini, da ih vidimo načelno.
Jedan veliki filozof Ruso, pominjem ga ovde jer on može da se pomene, zaslužan je jer je jedan od inicijatora modernog vaspitanja i obrazovanja svojim romanima Emiliija Lojza označuje revoluciju. Kolika je to bila revolucija svedoči i činjenica da je ispred francuskog parlamenta 1885. godine bio spaljen taj njegov spis "Emil" zbog nepoštovanja tradicionalnih uzusa vaspitanja. On je rekao na nekom drugom mestu – treba da pođemo od ljudi kakvi jesu, a od zakona kakvi bi mogli da budu. Ovo bih zamenio, ne od ljudi, nego od stvarnosti, pa da vidimo prvo tu našu stvarnost i da onda vidimo šta se od toga može primeniti što je dobro, izvanredno itd.
U ovom zakonu ima dobrih rešenja, stvari, predloga itd. On je na kraju došao kao jedan rezultat našeg usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom još prilikom onog ugovora o pridruživanju. I to je u redu, ali tu se kod nas javljaju značajni problemi.
Smatram da moramo naše zakonodavstvo suobraziti evropskom zakonodavstvu ako želimo, a vidim da želimo toliko mnogo. Drhtimo i čekamo taj dan kada će najzad početi da nas prihvataju, da ulazimo u EU. Ali, nije problem da mi samo prihvatimo zakone, da nešto potpišemo, nekakva pravila. Reforma počinje tek onda kada mi promenimo stvarnost, kada nešto u stvarnosti izmenimo. Zbog toga bih hteo prvo da govorim sa stanovišta ljudskih prava, zatim sa stanovišta razvoja moderne tehnologije i njenog uticaja na obrazovanje i na kraju o ciljevima i tzv. ishodima tog obrazovanja.
Problem je naš, jednog društva u tranziciji koje se menja ili ne menja, kako će da reaguje, da uskladi obrazovanje. Prvo bih rekao nekoliko reči koje se podrazumevaju, šta je to obrazovanje i zašto ono postoji i odakle dolazi.
I pre Frojda se znalo da postoje dva nagona. Jedan je nagon samoodržanja i dobar deo moderne ekonomije se jako oslanja na njega. U nekim slučajevima to dovodi do tako oštrog sukoba kada se samo o svojim ličnim interesima vodi računa, ali postoji i još jedan nagon, a to je nagon održanja vrste. To nije samo razmnožavanje vrste, nego i kakva će ona da bude.
Ambicija čoveka i sve što radi jeste svrhovito. Znači, okrenuto je budućnosti. Dakle, ljudi su obrazovanjem hteli što pre da imaju neko potomstvo kakvo su oni zamišljali da treba da bude, dobro, bolje od njih samih. Tako nije bilo uvek, nego oni koji su imali moć, oni su nametali, između ostalog, i kod obrazovanja. Naravno, u početku aristokratija, a kasnije crkva.
Bio sam dirnut skoro nekim raspravma o tome kolika je uloga i značaj crkve u razvoju nauke. Ne delim ta mišljenja, jer ima mnogo dokaza o sputavanju nauke, ali to bih ostavio po strani.
Mi sada imamo problem. Prihvatili smo poštovanje ljudskih prava kao jednu od najvećih vrednosti, ne samo EU, nego mnogo pre toga. Ima ga i u Povelji UN.
Poštovanje ljudskih prava je najsvetija stvar, jer su ona univerzalna i baziraju na jednoj Senekinoj izreci – čovek je čoveku sveta stvar. To je ključno za svaki humanizam.
Šta se tu dešavalo i šta se dešava? Na jednoj strani imamo tu tzv. drugu korpu ljudskih prava, koja govori o socijalnim i kulturnim pravima. Ona je jednako važna, kao i sloboda i bezbednost. Dakle, imaju isti rang univerzalnih prava.
Naš Ustav to konstatuje i kaže da je osnovno obrazovanje obavezno, jednako za sve i besplatno. Imao sam dosta muke i moram reći da je bilo i razumevanja ministra prosvete, ondašnjeg i sadašnjeg, da se izborimo za taj princip jednakosti. Ako je nešto obavezno, obavezno je za sve, ako je besplatno, besplatno je za sve. To je ista formulacija prava. Oko toga se dugo raspravljalo, da li besplatni udžbenici ili ne, da li konkurencija ili ne, pokušaj da se pomešaju dve stvari, mogućnost jednog pluralizma u obrazovanju sa onim fundamentalnim pravom jednakosti.
Mogu da kažem da Zakon o osnovnom obrazovanju prati tu jednu modernu socijaldemokratsku tendenciju jednakosti. Jednakost je reč koja je dosta kompromitovana u našoj sredini zbog raznih promena režima, poredaka, itd. Ali, nema upornije vrednosti u istoriji od jednakosti. Ne postoji. Da ne pominjem prirodna prava, kada Antigona kaže kralju Kreontu – To što ti govoriš, u redu, ti si gospodar ovoga, ali ja se pozivam na neka prava koja su starija i od tebe i od mene, niko ne zna od kad su. Ne bih to sad dalje elaborirao.
Tu jednakost moramo da pratimo. Ne osećam se prijatno kada vidim da se ona na razne načine relativizuje u stvarnosti. Nažalost, ovde smo mogli da čujemo jednog ministra kada je obrazlagao budžet – ako negde nema dovoljno đaka, ne možemo mi sada da finansiramo neko selo u kome ima tri ili 15 đaka, nego moramo da vodimo računa o ekonomiji, o budžetu, itd. Dobro, možda je taj ministar ekonomista i ne mora da bude toliko upućen u ljudska prava ili u Ustav, ali, ako je jedno jedino dete u zabiti i ono ne ide u školu, to moramo da sprečimo, mora država to da omogući ako hoće da poštuje sebe, Ustav, mora da mu obezbedi obrazovanje. To mu obezbeđuje Ustav i Povelja UN i aktovi o ljudskim pravima. Poštujmo, najzad, neka generalna načela.
Voleo bih da u zakonu, gde god je moguće, to striktno bude praćeno. Jer, to je uporište ne samo sa stanovišta humanizma i ljudskih prava, nego, čak ako hoćete, nekih nacionalnih interesa. Da Napoleon ništa drugo nije uradio, a uradio je mnogo šteta i neke koristi, ali je uradio jednu stvar – uveo je obavezno obrazovanje i isti standard za sve Francuze. Od tada Francuzi, a posle dva veka smo počeli i mi, istoga dana polažu sva deca u Grenoblu, Parizu, Mompeljeu, bilo gde. Zašto je to bilo važno? Bilo je važno da se iz dubine naroda, svih njegovih kapaciteta, izvuče ono što je najbolje. Jer, najbolji đaci i maturanti su pod jednakim uslovima mogli da idu u neku drugu višu školu. Tako su dobili značajne đake.
Srpska demokratija imala je taj osećaj. Ako vi sada pogledate ko su bili ti ljudi koji su osnivali univerzitete, koji su nam stvarali tu nauku, vi ćete videti da je to došlo iz naroda. Nije Jovan Cvijić bio plemićki sin, roditelji su mu bili čobani, a to manje-više važi za 90% tih ljudi. Iz nedara naroda je izašla ta inteligencija koja je obrazovala ovaj narod. Nemojmo dopustiti sada raznim razlozima ekonomske ili druge prirode da se ta stvar izgubi. Mi smo već uradili to. Nekada se dolazilo na univerzitet iz svih mogućih krajeva i iz svih mogućih socijalnih slojeva i to je bilo dobro. Danas ne može čovek sa platom koju ima da, negde iz Babušnice ili ne znam odakle, školuje decu, ma koliko bila pametna, na bilo kom univerzitetu. To je pad problema jednakosti i sigurno deficit u kapacitetima koji pogađaju čitavu naciju.
Te stvari bi morale da imaju praćenje kroz zakone. Druga je stvar da bismo mi znali o toj stvarnosti nešto, trebalo bi da istražujemo. Nažalost, pala je naša nauka, istraživačka, sociološka i druga. Jedino što se ispituje je koliko koji političar ima rejting i on to montira, plati, uradi kako hoće i po ceo dan se ispituju ti rejtinzi. Ko god iole nešto zna o tome, zna koliko je to valjano, vredno i kako god hoćete. Ali, nemamo istraživanje u društvu šta je to naše društvo danas.
Tu sad počinje problem. Mi vrlo disciplinovano i sa najboljim željama prihvatimo evropske vrednosti, zakone, standarde. To se sudari sa ovom stvarnošću istoga trenutka. Šta je posledica? Nepoštovanje zakona, kriza vladavine prava. Onda dolazimo u onu drugu opasnost da vrednost, jako značajnu, kao što je vladavina prava, potpuno zanemarimo. Oslanjamo se na statistiku. Govorile su ovde mnoge kolege i koleginice vrlo lepo i tačno koliko se ona može falsifikovati. Ja bih rekao nešto o tome koliko je ona uopšte pouzdana.
Sada ću vam reći jedan lični detalj. Moje prvo zaposlenje u Beogradu bilo je u Zavodu za unapređenje školstva. I dan-danas ta institucija postoji, znači, skoro 60 godina reformiše školstvo i obrazovanje. Tada sam napisao jedan članak, koga su ishvalili, bio sam previše mlad, "Ciljevi i domašaji reforme školstva". Pre neki dan sam uzeo da ga pogledam, ne zato što nešto previše visoko mislim o sebi, ali on nije ispod nivoa svih naših sadašnjih rasprava o školstvu. Znači, nismo se makli.
Drugi primer. Prvi ministar prosvete Srbije koji je stao na čelo srpske prosvete je bio Dositej Obradović. Pre 200 godina rekao je: "Gradite škole, deca vas mole". Koliko smo sagradili crkava a koliko škola u ovom modernom vremenu danas?
S kojim vrednostima mi tu sad baratamo i o čemu se tu radi? Ta statistika nam kaže da se 5% dece ne upisuje u školu. To je već državni zločin, nepoštovanje prava građana da bude obrazovan. Ima tu raznih razloga, ali, ako malo poštenije pogledamo, videćemo da su to pretežno romska deca. Ja sam se malo time bavio, istraživao, držao neke debate, skupove, itd. Šta sam otkrio?
Većina romske dece uopšte nije prijavljena, ne upisuju ih roditelji i oni ni ne znaju kad je rođeno dete, ali, ima tu malo i njihovog lukavstva, pošto se ne vidi da je napunilo sedam godina, ne mora da ide u školu. Oni ni ne žele da ga pošalju u školu. Ne može se romsko pitanje rešiti u Evropi i u svetu bez obrazovanja Roma, bez podizanja tog etničkog korpusa na nivo obrazovanosti, da menjaju svoj način života i da može da bude konkurentan za sva zaposlenja. Nije nikakvo opravdanje to što nisu nosili dete u opštinu da ga prijave. Zadatak je socijalnih službi države da dođu u svako to naselje, higijensko ili nehigijensko i popišu decu, da vide kada je koje rođeno, da mu daju neko ime, neće mu slaviti rođendane, itd. Znači, rođen si tad i tad i tog i tog dana ideš u školu. Ne možemo da se izvlačimo time da su oni imali dužnost da to urade. Nije urađeno.
Dalje imamo decu koja napuštaju školu, imamo razvaljene porodice, nikakve odgovornosti i mnogo manje, kao što smo videli, završi srednju školu nego što se upiše. Taj podatak bi morao mnogo da brine prosvetne vlasti, a i sve nas, koji je to procenat onih koji nisu završili osnovnu školu? Mislim da se radi o jednom od najvećih u Evropi. Nemojmo se mi hvaliti nekim drugim pričama. To je nedozvoljivo, da ono što je elementarno, osnovno obrazovanje, imamo oko 20% ljudi koji ga nisu završili.
To je činjenica jedna. Ne možemo mi sada napisati sve moguće zakone moderne itd, ali ovo ostaje kao stvarnost koja nas stalno bije u oči. I sad, naravno, te statistike se i dalje zloupotrebljavaju koliko god hoćete, ali vidimo jednu tendenciju, od osnovne škole prema fakultetu rapidni pad težnji ka obrazovanju i mogućnosti da se obrazujete. Sada, znam da je to problem para. Rečeno je da je obzirom na naš nacionalni dohodak taj budžet pristojan relativno.
Sećam se kada je Albanija imala jednu hidrocentralu, a onda sazidala još jednu. Onda su sve novine o Albaniji rekle da je Albanija prva u Evropi jer je unapredila energetske kapacitete 100%. Dakle, naravno, kad mi startujemo od našeg budžeta, pa onda od toga da ne znam, toliko i toliko, to nije normalna cena obrazovanja koja se danas traži u svetu.
Obrazovanje u mnogim delovima postaje i skupo, ali uvek isplativo. Dakle, to su sve problemi koji nas upućuju da realnije sagledavamo stvarnost i da naš glavni problem usaglašavanja onoga što verbalno prihvatimo ili dužnosti onoga što je stvarnost i što se ne ostvaruje, da taj konflikt pokušamo da zatrpamo.
Drugi problem o kome sam hteo da govorim jeste pitanje napretka. Mi tu reč ne volimo mnogo. Kod nas se napreduje korak napred, tri nazad i kako kad tokom istorije, a silno se hvalimo nekakvim postojanostima, tradicijom, nekim vertikalama. Ima tu svega i svačega.
Dve, tri reči o tradiciji. To je postala skoro sveta reč ovde. To se ne sme, takoreći, pominjati, kad neko ugrozi. Ima raznih tradicija. Vi svaku stvar možete da proglasite tradicionalnom. Tradicionalan derbi, recimo, urlaju huligani, sada mnogo gore nego nekad, to je tradicija. Tih tradicija ima mnogo. Hajde da vidimo koja ta tradicija, šta se iz toga izabere. Mi mislimo da je problem tradicije neka vrlina sama po sebi. Nije. Nego, šta je to što vi hoćete da negujete i da poštujete?
Mi mislimo da su Englezi najtradicionalniji ljudi na svetu, zato što njihove princeze, dođu svi kad se one venčavaju, pa ne znam, sede poslanici u drvenim klupama pre 200 godina, itd. To su efekti više, rekao bih, turistički i tako zato to malo da naglasim.
Ali, vas će začuditi ako vam kažem da jedan od najznačajnijih engleskih ljudi Džon Lok, koji je uveo podelu vlasti, političku liberalnu teoriju u svetu. On je imao jednu knjižicu o vaspitanju. Tamo navodi jedan podatak. Bilo je telesnih kazni u školama. Ja sam još bio u školi kad su postojale telesne kazne. Nestale su tek 1945. godine.
Gospodine predsedavajući, ima ljudi koji ovde nisu išli možda ni u školu ili bežali sa časova, dosadno im je svako predavanje. Ja ih molim ili da ne slušaju ovo, ali da bar oni koji žele da čuju, da im to omoguće.
To šta ćemo mi uraditi jeste nešto što moramo da izmerimo sa mogućnostima i da vidimo šta je to. Gledanje u tradiciju, ima puno koje ćemo poštovati, a ima i nekih tradicija koje treba da zaboravimo. Ali, Džon Lok je ustao, predložio je Zakon za ukidanje telesnih kazni. Šta se desilo? Na ulici su demonstrirali đaci - dole reforme, hoćemo batine. Time se rugao Džon Lok tom glupom tradicionalizmu koji su oni već odavno bili napustili. Sada tradicija ima i druge teškoće, što onemogućuje ili sprečava, vrlo često inovacije, ali neću o tome dalje.
Ima drugi problem, modernizuje se nastava, razvija se tehnologija. Simuliraju se razni procesi. Pravi se virtuelna stvarnost. Bio sam u Hagu pre nekoliko godina, vodio jednu delegaciju. Odveli su nas u naučni muzej. Mogu da kažem da mi je to bio jedan od najzanimljivijih događaja. Bio je vikend. Prepuno je bilo. Deca su dovodila svoje roditelje da ih uče, podučavaju o modernim tehnologijama, kad koje dugme pritisnemo – vulkan, pritisneš drugo dugme, onda zemljotres. Onda kako je šta nastalo. To je bilo prepuno.
Onda sam zamolio, nažalost, to se nije realizovalo, a obećali su nam da nekoliko škola pošalju na nedelju dana da deca prođu te muzeje. Ima istorijskih, prirodnjački, svakojakih. To bi im vredelo više nego da na godinu dana neko diktira u neku svesku.
Kako to stoji sa stvarnošću? Kada sam se posle 15 godina, zahvaljujući odluci Skupštine Srbije, našao van univerziteta i 1990. godine sam vraćen na univerzitet. Ne znam koliko je to uradila Skupština. Nikad nam nisu dali ni rešenje. Nije važno. Moje je bilo ogromno zaprepašćenje.
U međuvremenu je bila Šuvarova reforma i Milana Milutinovića, sa tim "šuvaricama", sa tom komedijom koliko je to bilo iseckano na 200 raznovrsnih škola, samo da bi to za određene fabričice moglo odmah da se primeni itd. Ja sam ostavio ljude koji su čitali Platona, Kanta, raspravljali, prekidali me u predavanju da diskutuju, a zatekao sam đake koji beleže u svesku sve. Prekinuo sam – šta to radite? Beleže šta im kaže profesor da bi to mogli da ponove.
Dakle, ta vrsta rasprave gde će profesor pričati, a oni ponoviti, borili su se naši psiholozi, pedagozi, to moram da priznam, da se modernizuje naša metodika i ta nastava pedagogije. To ide jako sporo. Ide jedan revizibilni proces, jer su i kadrovi koji treba da vaspitavaju postajali sve slabiji. Jedno načelo je tog istog Rusoa, koga sam pomenuo, i vaspitači moraju da budu vaspitani. Ako to ne obezbedimo, onda smo džabe uradili.
Ono što je važnije, da li neko od vas zamišlja da će za 20 godina dolaziti i dalje profesor sa dnevnikom, prozivati đake - šta sam ono rekao, hajde još, ponovi sve što sam rekao, da će tako izgledati nastava? Neće, ma kako mi to hteli. Gledaće to preko ekrana, preko televizije, preko kompjutera, raznim simuliranjem određenih pojava. Dakle, ne možete sprečiti tehnologiju da to radi. Ona će to da radi. Mi ostajemo negde tu, tapkamo zadovoljni. Naravno, finansijska sredstva su tu jedna od velikih prepreka.
Najzad, još nešto bih hteo da kažem na kraju o ovoj trećoj temi, o ciljevima i kako se to još zove, to mi je bila inovacija, ishodi po rezultatima, šta iz toga izađe. Stavite tamo dinar, a ovamo se nešto pojavi na drugoj strani.
Tu ima, rekao bih, neke inercije da se ponavljaju lepe želje i stvaranje tzv. univerzalnog, savršenog čoveka. Ne može škola, jer ona nije jedina, da stvori savršenog čoveka. Neću ovde sada sve citirati, ali da li će on biti kreativan, pun inovacija kad izađe iz škole? Da li će imati kritičko mišljenje prema naučnim rezultatima? Koliko mi danas imamo naučnika koji sede, tako nešto prepisuju, nemaju kritički stav prema naučnom tekstu ispred sebe. Ako ćemo da tražimo od dece, oni da imaju kritički stav, pa da će među umetnostima, pa estetičke vrednosti itd. Dakle, puno je lepih želja o nekom savršenom čoveku. Kad bi to bilo tako da imamo takve ishode, ne bi nam ravna naroda bilo na svetu. Nažalost, ne izlaze samo takvi iz škole, kako mi želimo, iako je to lepa želja. Hajde sa ciljevima, ali ovo su sad već ishodi. To ne može da se stvori. Dobro, ostaje poneki zadatak. Mogu da razumem tu želju i tu inerciju da se to stvara.
Međutim, ovde se govori o vrednostima. To je krupno pitanje, jer ciljevi se vezuju za određene vrednosti. Koje su to danas vrednosti našeg društva, za koje bismo rekli da ih najveći deo stanovništva podržava? Hajde da vidimo. Nama se desilo nešto što je retko u istoriji, da za vrlo kratko vreme promenite ne samo 7-8 država u nazivu, nego promenite nekoliko političko-društvenih sistema, a onda i vrednosti.
Imali ste te nacionalne vrednosti, pa su došle vrednosti solidarnosti, internacionalizma, kolektivizma itd, pa je to propalo. Onda su došle vrednosti profita, privatnog interesa, konkurencije itd, ali da li to sada svi prihvataju i šta to upravo znači? Imamo potpunu konfuziju vrednosti, ali se ta konfuzija vrednosti prenosi na udžbenike. Pogledajmo malo detaljno, pogotovo ono što se tiče ovih društvenih nauka istorije itd, pa je onda tu ušlo versko obrazovanje. Koje su sve to pomešane vrednosti u glavama ovog učenika? U ishodu on treba da bude ono što smo govorili, a neće biti, nego ima jednu zbrku koja mu je najlakše da reši da ponovi to o čemu se radi.
Mi smo u toj krizi, krizi vrednosti, jer ne možemo da ih definišemo. Na jednoj strani imamo liberalne teorije i mogu da kažem da je Margaret Tačer, tada sam se slučajno zatekao u Engleskoj, kada je donela prve mere – ukidanje mleka, ono što je užina za đake. To je bio prvi korak štednje njene vlade, jer su laburisti pre toga bili široke ruke. Nekako mi je izgubila simpatiju posle tog gesta. Jer smatram, a videćemo da li ta vrednost može da dominira, da je osnovna vrednost čovek i ljudska zajednica u kojoj živi, a ove ostale vrednosti iz toga budu izvedene. Ne može biti vrednije sve drugo osim ljudske zajednice i ona se ne vidi. Slušam mnoge rasprave, svega ima, mnogo brojki - procenat ovoliki, profit ovoliki, investicija ovolika, nigde čoveka. A čovek u narodnim kuhinjama, nezaposlen, očajan, nema čoveka.
Političke zajednice postoje radi ljudi a ne radi bilo čijeg profita. Znam da se taj profit posle treba preraspodeliti itd, ali koliko mogu da vidim savremeni svet, on se ne preraspodeljuje tako da bi zadovoljio najveći deo ljudske populacije.
Dakle, to su bile stvari koje sam hteo da ovde postavim kao jedan problem sa kojim ćemo se naći. Nadam se da ćemo tokom rasprave o amandmanima uspeti da koliko god je moguće poboljšamo i učinimo realnijim mnoga očekivanja koja se danas ovde nalaze i da još jednom budemo svesni činjenice da to što ćemo doneti lep zakon jeste dobro, ali nije dovoljno, nego je mnogo loše, ako se taj zakon ne primenjuje, zato budimo u tom pogledu realni. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine generale, poštovani ministre, pomoćnici ministra, državni sekretari, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi, pre nego što počnem da govorim o ovom setu zakona, da se zahvalim gospodinu ministru i njegovom timu što je smogao snage u najkritičnijem momentu da poseti Univerzitet na Kosovu i Metohiji u Kosovskoj Mitrovici, zajedno sa svojim saradnicima. To čine i danas. Danas je državni sekretar dole, dr Mašić i Vera Vujičić itd. Bilo bi dobro da se i u budućnosti održava takva veza.
Poštovani narodni poslanici, živimo u vremenu transformacija i promena, kako na globalnom planu, tako i u našoj zemlji. Zapravo, živimo u vremenu globalizacije kao univerzalnog procesa integracija i promena na međunarodnoj osnovi.
Republici Srbiji, pa i zemljama u regionu, posebno je teško slediti proces globalizacije zato što moraju izvršiti bolan proces tranzicije, tj. prelaza društvenih socijalističkih odnosa u kapitalističke odnose, odnosno transformaciju socijalizma u parlamentarnu demokratiju. Srbiji je to još jedan teži zadatak zato što je imala prethodne ratove.
Od tranzicionih promena su bivše vlasti obećale građanima Srbije sledeće. Prvo, intenzivni rast industrijske proizvodnje. Drugo, rast investicionih ulaganja. Treće, veći dotok stranog kapitala i ulaganja u privredu zemlje. Četvrto, bolji standard građana. Peto, brži rast zaposlenosti. Šesto, nagli pad korupcije i kriminala i sedmo, kvalitetnije vaspitanje i obrazovanje.
Ove obećane vrednosti tranzicione promene u našoj zemlji nisu se ostvarile. Umesto tih vrednosti građani Srbije i država Srbija dobili su sledeće. Prvo drastičan pad industrijske proizvodnje. Drugo, zamrzavanje investicionih ulaganja. Treće, prespor dotok stranog kapitala. Četvrto, veliki porast nezaposlenosti, negde do 26%. Peto, slabiji standard građana Srbije. Šesto, nagli porast korupcije kriminala i sedmo, o čemu danas ovde govorimo je, loš kvalitet vaspitanja i obrazovanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, motor svih tranzicionih promena trebalo je biti znanje, odnosno vaspitanje i obrazovanje. Srbija je najpre trebala izvršiti transformaciju vaspitanja i obrazovanja, ne samo u njegovim pojedinačnim delovima, kao što je činjeno, nego čitavog sistema u celini. Kažem da je vaspitanje trebalo transformisati ne obrazovanjem samo, nego i vaspitanjem, a da ga je ukinula a ne transformisala. To ću posebno i obrazložiti.
Srbija nije prihvatila transformaciju sistema vaspitanja i obrazovanja u celini jer nije imala hrabrosti. To znači da nije imala viziju, nije imala ljude u ministarstvima prosvete koji su trebali imati toliko političke hrabrosti da idu u promene koje su neminovne, ne samo u zemljama severoistočne Evrope, a posebno u našoj Srbiji.
Najpre je trebalo transformisati opšti cilj vaspitanja. Na tome insistiram, gospodo iz ministarstva, jer postajući socijalistički, citiram - svestrano razvijena ličnost sa bogatim umnim, dakle, intelektualnim, moralnim, estetskim, radno-tehničkim i fizičkim karakteristikama, završen citat, nije odgovarao novim kapitalističkim odnosima. Možda je novim kapitalističkim odnosima nešto trebalo transformisati u smislu nečega drugog, da idemo ka ličnosti znanja u funkciji rada i života.
Dalje, može se postaviti pitanje – kakvog znanja, da li usko stručnog, informativnog, ili sa naglašenom radno-tehničkom karakteristikom? Nažalost, ovu radno-tehničku karakteristiku ovim zakonima koji su pred nama smo zapostavili, a to bi trebalo da bude jedan od prioritetnijih komponenata pri definisanju opšteg cilja vaspitanja i obrazovanja.
Do danas, i u ovim zakonima koji su pred nama, nismo izvršili redefiniciju opšteg cilja vaspitanja. To je kao da gradimo kuću bez temelja. Osnov svakog sistema vaspitanja i obrazovanja jeste njegov opšti cilj. Na osnovu takvog redefinisanog opšteg cilja je trebalo izvršiti redefinisanje vaspitno obrazovnih zadataka u celini. Pri tome, ne bi se trebalo zaboraviti na tradicionalne, moralne, nacionalne i civilizacijske vrednosti. O tome je nešto govorio prethodnik. Isto tako, trebalo je redefinisati ulogu porodice kao važnog faktora vaspitanja i obrazovanja. To znači zdravu i celovitu porodicu kao jedan od nezaobilaznih faktora vaspitanja. Tranzicioni, ekonomski i socijalni odnosi su porodicu doveli u takav položaj da ona ne može ispuniti svoj vaspitno obrazovni zadatak.
Sve više nam je porodica sa jednim roditeljem, takvom vidu porodice doprinela su razna događanja, ali sve učestalije rastave brakova. Njena vaspitna uloga svedena je zbog ekonomske krize takoreći na minimum. Tranzicione promene dovele su sistem vaspitanja i obrazovanja dotle da je on danas urušen, nije otvoren, devalviran, degradiran i nejedinstven. To su osnovne karakteristike po meni danas vaspitanja i obrazovanja sistema u kojem se mi nalazimo.
Stručno dozvolite da kažem nešto iako je u zakonima ovim nagovešteno o stručnom usavršavanju nastavnika da nije na zavidnoj rezini, iako je u zakonima inicirano ovde na vrlo dobar način, ali u praksi vrlo često se na seminarima za stručno usavršavanje nastavnika pojavljuju osobe iz nevladinih organizacija čije su stručne i obrazovne mogućnosti počesto ispod nivoa samih nastavnika koje oni obučavaju. Ovo je dokaz da naš vaspitno obrazovni sistem zahteva istinsku reformu i rekonstrukciju na nivou, rekao bih, pedagoške revolucije.
Zanemarili smo vaspitanje ne samo u školi, nego i u društvu. Rekao bih da smo proterali vaspitanje iz škole, iz učeničkih organizacija, sa ulice i slobodnih aktivnosti učenika, čak smo proterali, verovali ili ne, vaspitanje iz zakona. Tako su nam se zakoni zvali – Zakon o osnovnoj školi, Zakon o srednjoj školi, umesto Zakon o osnovnom vaspitanju i obrazovanju, Zakon o vaspitanju i obrazovanju u srednjoj školi itd. Kao posledica toga danas imamo nevaspitanje vrlo često u školi, roditeljskom domu, na sportskim igralištima, u sportskim organizacijama, u političkim strankama, pa čak i ako hoćete i u ovom parlamentu i društvu u celini. Zbog toga se bavimo sa posledicama nevaspitanja, a to znači nasiljem, mržnjom, nekulturnim ponašanjem na svakom mestu, ubistvima u školi, što nam se neretko događa, na ulici. Bavimo se drogom, alkoholizmom, prostitucijom, pljačkom, mitom, korupcijom, kriminalom, a to je sve, verovali ili ne vi koji radite u vaspitno obrazovnim ustanovama, posledica vaspitanja, odnosno bolje reći nevaspitanja.
U ovoj tranzicionoj krizi pojavila se poplava privatnog školstva, ovo posebno podvlačim, sa tendencijom da i stranci otvaraju ne samo škole nego i fakultete u našoj sredini. Ovu problematiku potrebno je izanalizirati i proučiti, kako bi je postavili na mesto koje joj pripada u našem društvu. Pedagoški poziv prosvetnog radnika je ugrožen sa više strana brzim razvojem obrazovanja, lošom politikom u vezi sa materijalnim položajem prosvetnih radnika, neodgovornim i neprofesionalnim ponašanjem pojedinih nastavnika koji su zalutali u školu i kadrove, a njih, priznaćete, nije malo. Tu malo greše i gospoda iz Ministarstva. Izvinjavam se što moram reći. Verovali ili ne, na moje pitanje - da li postoji popis univerzitetskih profesora, odgovor je bio – ne. Odgovaram da se ode u Lovački savez Srbije pa ćete videti da ima popis. Znate li zašto popisa nema? Zato što nam nastavnici na univerzitetima izvode nastavu na tri, pet, 10, 12, a jedan čak na 22 radna mesta. Po zakonu može samo na jedno radno mesto u trećinskom odnosu. Kako možemo otvoriti perspektivu mladim generacijama? Zakonodavac je tu bio jasan, ali mi u praksi sprovodimo druge stvari.
U vreme teške ekonomske krize škole i fakulteti trebaju preduzeti mere za zaštitu porodičnog budžeta od raznih vidova profiterstva, a on nije mali u školama, sitne i krupne trgovine, bilo da je reč o kupovini udžbenika, radnih sveski, rekreativne nastave i ekskurzija, kao i svih vanrednih izdataka roditelja. Imamo slučaj da se kupuju dupli udžbenici. Jedan se ostavlja u školi a drugi se nosi kod kuće. Da li možete verovati da se to radi u Srbiji u 21. veku. Kažu da su teška deci pa neka ostave kod kuće. To je pedagogija pljačke roditelja i to je nerazumljivo u pedagogiji 21.
veka. Znate li zbog čega se to radi? Neko je uzeo postotak i to dva različita udžbenika, pogotovo ako je u pitanju Bukvar u prvom razredu. Učitelj mora dva da ima, pa i učenik.
Štednja kao stalna moralna vaspitna kategorija ličnosti mora biti vaspitna vrednost ukalkulisana u ovaj zakon ovde, a njega gospodo zaista nema. Pogledajte zakone Nemačke i drugih organizacija i vidite ovu moralnu vrednost pa ćemo da vidimo da je kod njih ukalkulisano.
Strategija obrazovanja koja je donešena. Mogu da pohvalim i Ministarstvo prosvete što je nakon dugi niz godina ipak izradilo tu Strategiju obrazovanja, ali se nije dovoljno oslonilo na pedagošku nauku niti na bogato srpsko iskustvo već na preporuke i naloge iz evropskih centara. Govorim o onom smislu o kojem je moj prethodnik malo pre govorio. Ona već u svome nazivu nema vaspitanja. Pokazaću vam. Evo te strategije. Ona nosi naziv – Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine.
Predsedavajući, ako im nije interesantno neka poslanici napuste, a ne da ometaju. Ovo govorim zbog predstavnika Ministarstva i građana, a ne zbog vas gospodo kojoj ovo nije zanimljivo.
Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine umesto da nosi naziv – Strategija vaspitanja i obrazovanja. Verovali ili ne, ako ste je čitali, a verujem da jeste jer smo je dobili, do 15 strane u nijednoj rečenici ne spominje se reč vaspitanje. Izvolite pogledajte pa ćete videti koliko držimo do vaspitanja. Strategija nije išla na ovu skupštinu. Nju je donela Vlada. Bilo je čitanje, ali nije bilo na odmet da se našla među narodnim poslanicima.
Razvoj vaspitanja i obrazovanja kod nas zadnjih 10 godina kretao se u okviru paradoksa i protivrečnosti. Konstantno sve vlade od prethodne do današnje deklarisale su i obećavale reforme, a istovremeno sve znatnije pogoršavale materijalne osnove vaspitanja i obrazovanja i rapidno otežavanje uslova za pedagoško stručno usavršavanje kadrova i praćenje inovacija. Nastavnici to vrlo dobro znaju u osnovnim i srednjim školama. Ugašeni su dečji listovi, časopisi. Teže se ide na seminare. Centralizacijom rukovođenja u ustanovama stvorena je kontraproduktivna atmosfera nesigurnosti i straha, pasivnosti u školama. Iz nastavnih predmeta proterali smo sadržaje koji govore o patriotizmu. Sa tom rečju su pojedinci u ovom parlamentu unazad tri godine se ismejavali, da ne kažem da nije reč smela da se upotrebi.
Istoriju kao nastavni predmet svodimo na minimum. Te sadržaje koji govore o patriotizmu treba hitno vratiti u nastavne programe, a istoriju kao obavezan nastavni predmet od petog do osmog razreda u osnovnoj školi sa po dva časa i u srednjoj školi sa dva časa bez obzira koji su smerovi. Bilo bi dobro da vratimo ono što smo izbacili iz slušanja muzike iz četvrtog razreda osnovne škole. Baš "Marš na Drinu" smo izbacili ili iz srpskog jezika Ivan Goran Kovačić "Jama, deseto pevanje". Isto tako sadržaje iz područja zaštite i unapređivanja čovekove okoline treba vratiti kroz sve nastavne predmete.
Ovde je bilo reči da bi se trebao poseban nastavni predmet baviti sa tim. Gospodo iz Ministarstva, vi ste to vrlo dobro inicirali prvi put u zakonu, što je dobro. Međutim, moram da kažem da u praksi ne sprovodimo ekologiju onako kako bi ona zaista trebala. Moram da kažem da je bivši ministar ekologije u bivšoj vlasti imao slogan – očistimo Srbiju, umesto da je postavio slogan – ne prljajmo Srbiju.
Reći ću vam zašto to, ali je znao uzeti za takve bilborde 500.000 eura, ne govorim iz štampe, nego DRI.
Sve više neke nevladine organizacije promovišu slogan "Upotrebljavajmo pravilno špric kada je u pitanju droga", umesto "Ne drogirajmo se, ne drogirajmo našu decu". Ovo govorim, dame i gospodo narodni poslanici, zbog toga što se mi stalno bavimo posledicama umesto uzrocima i to je problem. To je problem ovih zakona. Zakoni su dobro postavljeni, gospodo iz Ministarstva, međutim mi se u praksi počesto, zbog zanemarivanja vaspitne funkcije škole i faktora vaspitavanja, bavimo onda posledicama a ne uzrocima.
Dobro je što ste u zakon stavili naglašenu ulogu zaštite i unapređivanja čovekove okoline i što ste to stavili kao jedan od elemenata godišnjeg rada plana škole. Potpuno razumem zašto ste to stavili, premda ne bi trebalo možda to u zakon, zbog toga što je bilo zanemareno. Verujem da ste želeli naglasiti funkciju ekologije u životu u celini.
Kada je u pitanju osnivanje univerziteta, dve rečenice o njima, jer sistem mora biti jedinstven od osnovne škole do univerziteta, trebali smo se držati evropskih merila. To su danas neke kolege ovde i govorile, ali dame i gospodo narodni poslanici, po tim merilima na svakih milion stanovnika dolazi jedan univerzitet. Gde smo mi danas u Srbiji? A, mi radimo suprotno, imamo, čini mi se, sedam državnih univerziteta i osam privatnih, čuo sam čak i deveti da se privatni uspostavlja, petnaest, a nemamo 15 miliona stanovnika. Za taj broj trebali bi imati otprilike 15 miliona stanovnika, pa umesto u Evropu, mi odosmo u Afriku.
To je ono što mi u zakonima donosimo jedno, u praksi sprovodimo drugo, a iz kojih razloga, vama je vrlo dobro poznato. Koliko ima područnih odeljenja fakulteta, niko ne zna. Zašto imamo preveliki broj univerziteta? Zato što je to najlakši način zarade, a mito i korupcija i kriminal i to neviđenih razmera. Nastava se izvodi, citiram: "u ciglanama, fiskulturnim dvoranama i bioskopskim salama" – "Politika", 20.11.2010. godine, verovali ili ne, a izveštaj glavnog inspektora. To je naša stvarnost. Dakle, zakon je jedan, a u praksi sprovodimo drugo.
Nepotizam koji preti vaspitanju i obrazovanju da ga uništi, kao oblik kriminalnog ponašanja, u školama i fakultetima caruje. U jednoj vaspitno-obrazovnoj ustanovi imamo pet zaposlenih iz iste porodice, a da ne kažem da je glava porodice dekan fakulteta. To smo mi. To je Srbija danas. Kako reče prethodnik, trebamo videti šta smo danas, a šta bi u budućnosti.
Da bi se unapredilo vaspitanje i obrazovanje, potrebno je najpre reorganizovati Ministarstvo prosvete da bude funkcionalnije, efikasnije. Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja treba izdići na mesto koje mu pripada, da unapređuje vaspitanje i obrazovanje, a ne da osnivamo nove agencije za vaspitanje i obrazovanje. Pogledajte zadatak.
Molim vas, predsedavajući, da umirite gospodu poslanike, pa makar iz moje poslaničke grupe, ili ću ja zaista završiti, prekinuti. Ja ovo zbog pojedine gospode i ne govorim ovde…
(Predsedavajući: Izvinjavam se. Stvarno molim narodne poslanike da ne komentarišu sa mesta. Izvolite.)
… govorim zbog predstavnika Ministarstva i pojedinih poslanika kojima je ovo interesantno.
Dakle, ova agencija ima isti zadatak, ako ste videli i uporedili, kao i Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja, isti je cilj. Ako ste imali nameru da preorijentišete Zavod i ona dva zavoda u agenciju, onda ću ja to pozdraviti, da se ne uzimaju novi ljudi, ali to je trebalo onda naglasiti ili obrazložiti.
Transformaciju škole iz obrazovne u vaspitno-obrazovnu ustanovu hitno moramo izvršiti. Mi smo u školu uveli milicajce, umesto pedagoge i vaspitače. Dame i gospodo, možemo mi njih uvesti umesto 250, gospodine ministre, danas koliko imamo u školama, još 10.000, ali mi koji se bavimo čitav život pedagogijom znamo da nećemo poboljšati vaspitanje sa uvođenjem policajaca. Uvođenje milicije u škole je krajnje priznavanje da nam je vaspitna funkcija škole na najnižoj tački u istoriji pedagogije. To gospoda profesori na fakultetu koji su predavači pedagogije vrlo dobro znaju, kao i oni koji dobro znaju istoriju pedagogije.
Umesto toga, vratimo tradicionalne faktore vaspitanja, redefinišimo njihove sadržaje i imaćemo dobru vaspitnu situaciju u školama. Daću jedan primer. Imali smo do sada u moralnom vaspitanju jedan od zadataka – odnos prema društvenoj imovini. Šta smo mi tu učinili? Ništa. Promenili društvenu imovinu, ostao isti zadatak. Umesto, mogli smo promeniti taj zadatak, odnos prema privatnoj i prema eventualno državnoj imovini i odrediti sadržaj, uzeti iz prethodnog zadatka i nove sadržaje. Ostavili smo to, ostavili smo haos i zato imamo vaspitnu situaciju kakvu momentalno imamo.
Apelujem, gospodo iz Ministarstva prosvete, na vas i čitavu Vladu Republike Srbije da skinu Srbiju sa stuba srama u Evropi činjenjem i nečinjenjem, što pedagoški radnici, vaspitači, učitelji i nastavnici, profesori, pedagozi nisu dobili nacionalne penzije, dok bogati sportisti jesu, a čiji su proizvod povremeni pehari i medalje, dok su proizvodi pedagoške armije za katedru ljudi, intelektualni kapital, finansijski i kulturni kapital, sloboda i demokratija. Ovu nacionalnu bruku u društvu znanja 21. veka, u svetosavskoj, vukovskoj i pelagićevskoj Srbiji, sasvim izvesno oštro bi osudio i vožd Karađorđe i njegov veoma uvaženi prvi popečitelj prosveštenija, vaš prezimenjak, gospodine ministre, Dositej Obradović. Zato unesite to u Zakon o vaspitanju i obrazovanju, da bismo učitelje digli na pijedestal društva, učenja, znanja i slobode i demokratije 21. veka.
Na kraju, dozvolite da kažem. Do danas oblast osnovnog i srednjeg obrazovanja uređivala su tri zakona, Zakon o osnovama sistema, vaspitanja i obrazovanja, Zakon o osnovnoj školi i Zakon o srednjoj školi. Dakle, dve oblasti vaspitanja i obrazovanja uređivala su tri zakona bespotrebno. Voleo bih da mi neko kaže zbog čega je to. Sa ova tri zakona uveden je haos u obrazovanje i vaspitanje, to dobro znaju nastavnici. Moja anketa među učiteljima i nastavnicima u osnovnoj školi govori da 40% ih ne zna uopšte da postoji krovni Zakon o osnovama vaspitanja i obrazovanja, nego samo Zakon o osnovnom vaspitanju i obrazovanju.
To stanje trebalo je prekinuti donošenjem dva ova nova zakona, bez Zakona o osnovama sistema, odnosno krovnog zakona. Ako je to Zakon o osnovama sistema, govorim o sistemu vaspitanja i obrazovanja, zašto se ne govori o visokom obrazovanju, ili njega mislite da ste izbacili iz sistema vaspitanja i obrazovanja. Nema ni jedne reči. Dakle, takvog krovnog zakona nemaju ni zemlje u okruženju, a nema ga nigde u Evropi, a mi hoćemo u EU. Hoćemo evropska merila.
Počesto se prepliću isti zadaci i u jednim i u drugim. Sva potrebna rešenja valjalo je ugraditi u Zakon o osnovnom vaspitanju i obrazovanju i Zakon o srednjem vaspitanju i obrazovanju. Ovako zadržavamo haos, ako hoćete, i u pravnom pogledu.
Na kraju da kažem da u celini zakoni imaju jako dobrih rešenja, da su neke stvari inicirale koje nisu prethodni zakoni, pa pitanje je kako će se sprovesti u praksi. To zavisi i od donošenja novih nastavnih planova i programa koje hitno treba redefinisati. Zbog toga predlažem Ministarstvu da pod hitno, zajedno sa fakultetima, definišu opšti cilj vaspitanja i obrazovanja iz koga bi proizilazili posebni ciljevi i zadaci, da izradi nacionalni okvir kvalifikacija, o tom posebno nisam hteo govoriti, to je nezamislivo.
Dalje, hitno doneti zakon o visokom obrazovanju. Ne znam zašto on nije donet u sklopu ovoga, jer tu imamo najviše problema. Najhitnije treba doneti transformisane nastavne planove i programe pojedinih nastavnih predmeta za osnovnu i srednju školu i hitno, najhitnije prići nostrifikaciji naših diploma. Mi smo imali jedno slušanje i to je haos. Može i nas poslanike da bude sramota što nismo podsticali. Naša deca završe na Kembridžu i drugim evropskim fakultetima da bi nostrifikovali diplomu od dva meseca do pet godina, od 200 evra, citiram, do 2.000 evra. Prosek Evrope je 75 evra.
Možemo mi doneti sve zakone, ali ako ih ne budemo sprovodili u praksi, a to je moguće jedino uz dobar inspekcijski nadzor, koji je na vrlo niskom stepenu jer i njega treba reorganizovati, od ovih zakona neće biti ništa. Gospodo, pozivam i vas iz opozicije i pozicije da glasamo za ove zakone. Zašto? Zato što su inicirali masu stvari koje nisu imali prethodni zakoni. Da su trebali još neke stvari obuhvatiti, trebali su, ali je trebalo ići u korenitu reformu. Tu korenitu reformu trebalo je započeti 2000. godine. Da li ćemo mi krpljenjem ovih zakona izaći iz krize? Verovatno hoćemo, jer smo po meni polovinu stvari već prevazišli, redefinisali. Zato vas pozivam da glasamo za ovo i damo mali doprinos, ne Ministarstvu prosvete, nama i zakonima, nego našoj deci. Verujte da će nam biti zahvalni. Hvala.

Po povredi Poslovnika se javio narodni poslanik Bojan Đurić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, reklamiram povredu člana 107. Poslovnika.
Šta ste nam uradili, gospodine Babiću, ovim predlogom da se produži rasprava? Valjda bi ovo bar malo kraće trajalo. Prethodnik je govorio 28 minuta. Iskritikovao je i izvređao sve u ovoj zemlji, a onda nas pozvao da glasamo za zakon.
Posebno reklamiram povredu dostojanstvo Narodne skupštine, a niste reagovali na to, gospodine Arsenoviću, kada je gospodin Atlagić rekao da u srpskim porodicama vlada nevaspitanje i da nevaspitanje vlada u ovom parlamentu. Izvinite, u ovom parlamentu nema nevaspitanja, makar u poslednje vreme, makar od kada se ovde ljudi ne polivaju vodom, ne psuju i ne nose potkošulje na sednicama Skupštine. Ovo je Skupština Republike Srbije, visoki dom, nije brdsko planinska skupština, ovo nije SAO zajednica, ovo je država koja postoji već dosta dugo.
Molim vas, gospodine Arsenoviću, da zaštite sve narodne poslanike u ovom parlamentu i samu instituciju Narodne skupštine i ubuduće onemogućite gospodinu Atlagiću da pomalo doterujući očigledno neki svoj referat sa savetovanja Makarska `73. ili nešto slično, da makar ne vređa na ovaj način Narodnu skupštinu.

Tačno je da je gospodin Atlagić koristio te reči, ali sam ja više to protumačio kao njegovo figurativno izlaganje vezano za opšte ponašanje. Ne verujem da je namerno hteo da povredi dostojanstvo Skupštine i smatram da u tom smislu nije ni povređen Poslovnik. Međutim, imate pravo da tražite da se u danu za glasanje izjasnimo o povredi Poslovnika. Da li ste za to?
(Bojan Đurić, s mesta: Jesam.)
Znači, u danu za glasanje ćemo se izjasniti o povredi Poslovnika.
(Marko Atlagić, s mesta: Tražim repliku, spomenuo me je direktno.)
Molim vas, po povredi Poslovnika nemate pravo na repliku. Gospodin Đurić je uputio primedbu na povredu Poslovnika od strane predsedavajućeg, a ne na vas. Nije u tom smislu vas spomenuo, nego da ja nisam reagovao na vaše izlaganje, što znači da sam ja povredio Poslovnik po shvatanju Đurića. Prema tome, nemate pravo na repliku.
(Marko Atlagić, s mesta: Gospodine predsedavajući, javljam se po članu 103. Poslovnika – dostojanstvo Narodne skupštine.)
Izvolite.

Samo ću jednu rečenicu, nemam nameru da dajem repliku, samo da kažem da se zaista izvinjavam ako sam nekoga uvredio, a mislim da nikoga nisam spomenuo. Drago mi je da su se neki prepoznali možda u mojoj diskusiji, pa makar ona bila iz Makarske iz sedamdeset i neke godine, kako reče gospodin, a možda i iz `68. godine, pa makar ovo bilo i predavanje za jedan naučni skup iz domena vaspitanja i obrazovanja. Znam koja je reč pojedinu gospodu najviše uvredila, to je patriotizam, jer su iz tih poslaničkih klupa vršena ismejavanja u ovoj skupštini. To je gospodin, prozvaću ga direktno, Žarko Korać. Citiraću i datum, jer vi znate da ja napamet ne pričam itd. Prema tome, ovde su se ismejavali patriotizmu.
Izvinjavam se gospodinu Đuriću, ali njega nisam spomenuo. Zašto je uopšte i reagovao zaista mi nije poznato, ali preporučujem da svoja viđenja i kritiku na moje izlaganje da u nekom naučnom časopisu ili dnevnom listu, pa možemo onda nastaviti raspravu, jer ovo su čisto stručne teme, ne političke. Verovatno je gospodin Đurić nastavnik ili profesor u osnovnoj školi. Ako jeste, onda možemo preko stručnih časopisa, jer ovde se radi o reformi vaspitanja i obrazovanja. Još jedanput se izvinjavam ako sam nekoga uvredio.
Što se tiče porodice, ovo mi je teško palo, moram da mu kažem da u porodicima danas ima više ubistava nego unazad 20 godina.

Gospodine Atlagiću, moram da vam kažem da ste zloupotrebili Poslovnik. Vi ste reklamirali povredu Poslovnika, a imali ste repliku. Molim vas da se pridržavamo Poslovnika, inače ću biti prinuđen da primenjujem adekvatne mere. Nemojte da me dovodite u tu poziciju.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić, povreda Poslovnika. Izvolite.

Potpredsedniče parlamenta, dozvolili ste brutalnu uvredu drugog potpredsednika parlamenta, gospodina Žarka Koraća. Gospodin Atlagić je optužio za odsustvo patriotizma, odnosno za izdaju gospodina Koraća. Mnogi ljudi su stradali u ovoj zemlji zbog takvih optužbi.

Izvinite, po kom članu ste se javili?