Hvala.
Narodni poslanik Milorad Stošić nije tu.
Reč ima narodni poslanik Nataša Mićić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, sigurna sam da vi i vaši saradnici, da vam je poznato da se LDP od osnivanja zalaže i insistira na modernizaciji obrazovanja i da smo uvek isticali da je za nas osnovni cilj obrazovanja zapravo ulaganje u ljudski potencijal, da je to važno naročito uzimajući u obzir činjenicu da je faktor vreme prilično protraćen u ovoj zemlji, kao i materijalni resursi, kao takođe važan faktor.
Koristili smo svaku priliku da istaknemo važnost obrazovanja. Gotovo da nema zakona, naročito kada su to ekonomski, finansijski zakoni, zakoni o budžetu, pa, evo, i ova prethodna rasprava o porezima, jedino se moglo čuti iz klupa LDP, a to možete poveriti nekom od vaših saradnika i da proveri i pitanja o obrazovanju.
Naime, istakli smo kako je moguće, odnosno nelogično i nenormalno je da zemlja ima višak prosvetnih radnika, a da je pri tome obrazovna struktura tako loša. I vi ste naveli u obrazloženju zakona da je po poslednjem popisu ta struktura 46% zapravo stanovništva ili nema uopšte osnovnu školu ili samo ima osnovnu školu.
Ovo vam govorim zato što bih htela da počenem raspravu, i smatram da je to jako važno, sa rasvetljavanjem odnosa i prema ovim zakonima o obrazovanju i generalno prema prosveti.
Naime, kakav je taj odnos, evo, na kraju krajeva, pokazujemo i mi ovde u parlamentu. Spojena je rasprava o osam zakona, od toga su četiri iz obrazovanja, osnovno i srednje obrazovanje, obrazovanje odraslih i osnove obrazovanja, zatim dva zakona iz nauka, jedan zakon o učeničkom i studentskom standardu i jedan zakon koji se odnosi na plate prosvetnih radnika. Sve je spojeno u jednu raspravu, pri tom samo ova dva zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju, jedan ima 101, a drugi ima 106 članova. Sve smo to objedinili u jedan lonac i vreme za raspravu je bilo pet sati, a inače bi po Poslovniku za svaki zakon imali pravo po pet sati da govorimo, što znači da bi poslanici imali pravo 40 sati da raspravljaju o zakonima. Naravno, mislim da je to nepotrebno, ali smatram da je nekim zakonima bilo potrebno posvetiti i tu pažnju od pet sati. Umesto toga, kao neku veliku stvar i pohvalnu stvar, dobili smo produžetak vremena od 10 sati.
Želim da tu jednu iluziju da je to sad neki veliki pomak, jer, recimo, juče je novinarka RTS, pošto je ovo bila poslednja vest, vest o zakonima o obrazovanju je bila bukvalno poslednja vest na RTS, kao jedan od velikih uspeha rekla to da nam je dozvoljeno da govorimo 10 sati, iako smo zapravo po Poslovniku imali pravo da govorimo 40 sati. Eto, samo je i to jedan od odnosa.
Kada govorim o odnosu, hoću da kažem da smatram da je bilo važno da ministar prosvete prisustvuje i sastancima o paketu ekonomskih mera, odnosno anti-kriznih mera koje se usvajaju. Upravo kada je LDP prošle godine predložila krizne mere, kao osnovne mere, pored smanjenja javnog rashoda i transformacije preduzeća, pored stvaranja uslova za opstanak i razvoj privatnog sektora, predvideli smo i investiranje u obrazovanje. To je za nas bilo jako važno.
Da su barem delimično ovi predlozi razmatrani ili bili usvojeni, mi danas ne bismo bili u ovakvoj situaciji.
Drugo, taj odnos prema ovim zakonima se ogleda i u tome da je danas ovde ministar usamljen. Tu je sa svojim saradnicima, ali nema članova Vlade, nema premijera, nema prvog potpredsednika Vlade.
Mogu da vam kažem da za ovih godina, volela bih da me demantujete, zaista nisam čula od predsednika Republike nijednom, premijer je spomenuo možda u ekspozeu obrazovanje kao jedno pitanje, niti prvog potpredsednika. Prosto, niko ne uvažava to važno pitanje, taj naš osnovni problem.
Podsetiću vas, gospodine ministre, kada ste vi bili opozicioni poslanik, u to vreme sam bila predsednica Skupštine, jedna druga vlada, vlada Zorana Đinđića, kada su se usvajali ovakvi zakoni, pa bilo da se radi o Zakonu o osnovnom obrazovanju ili o Zakonu o visokom obrazovanju, cela Vlada je bila prisutna, a premijer Zoran Đinđić je učestvovao u raspravi od početka do kraja. Dakle, nije samo neki prigodan uvodni govor održao, nego je bukvalno bio od početka do kraja tu i zaista je koristio svaku priliku da javno kaže koliko je važna reforma, odnosno modernizacija obrazovanja.
U šumi ovih odredbi i zakona naravno da neke stvari postoje pozitivne. Prosto bi bilo previše da nije ništa pozitivno. To je ono što su uglavnom moje kolege pominjale. To su, recimo, odredbe o uvođenju mreža srednjih škola, odredbe o učenju na daljinu i kod kuće, odredbe o inkluziji, o osipanju, o uvođenju školskih vežbaonica, o obaveznoj velikoj maturi itd. Ima i tih pozitivnih odredbi, ali to za nas nije dovoljno. Da li znate zašto? Zato što mi i te pozitivne odredbe zapravo vidimo samo kao stihijska rešenja. Nema tu suštine. To je više forma i nema nikakvog entuzijazma.
Gospodine ministre, moram da kažem, mada mi je malo neprijatno, već sam to podelila sa kolegama, vaš govor koji je trajao duže od sat vremena, meni je zaista ličio na čitanje izveštaja o vodostaju i to u redovnoj situaciji, ne sada kada nam prete poplave. Pri tom, da stanje bude gore, znam da niste loš i da možete da budete vešt govornik. Znači, nema entuzijazma i to je ono što je problem. Nakon vlade Zorana Đinđića zaustavljene su reforme i ugušen je taj entuzijazam i mi se od toga još uvek nismo povratili, dame i gospodo.
Da se vratim opet na pozitivne odredbe, ali ne bi ih dalje nabrajala, nego da kažem da one nisu dovoljno dobre. Nisu dovoljno dobre ne samo zato što se predlažu po nekoj inerciji, već i iz razloga što se, najblaže rečeno, predviđa sporovozna realizacija.
Evo, pogledajte. Recimo, rekla sam uvođenje mreža srednjih škola. Zakon je bio povučen. Bio je u proceduri godinu i po dana, pa je povučen. Vi ste u novoj vladi već godinu dana ministar ponovo i sada nam kažete da vam je potrebno još dve godine, znači tri i po godine da se isprojektuje ta mreža srednjih škola. Isto tako je sa podzakonskim aktima. Uglavnom su vam potrebne dve godine. Zamislite kako ćete se osećati kao ministar? Znači, bili ste već pet godina ministar i potrebne su vam još dve godine da se uvede mreža srednjih škola i onda ćete moći reći – moj rezultat je da sam za sedam godina uspeo na čelu svog ministarstva da isprojektujem mrežu srednjih škola?
Još je gora situacija sa velikom maturom. Tu se predviđa rok od pet godina. Znači, vi ćete moći da kažete – bila mi je potrebna decenija da bih uveo obaveznu maturu? Priznaćete da je to depresivno, barem tako meni izgleda.
Takođe predviđate agenciju za vaspitanje i obrazovanje. To je jedno novo telo koje se uvodi. Postavlja se pitanje da li je to telo zaista potrebno. To pitanje su postavili i drugi, između ostalog i sindikati, kojih da nije bilo, to da vam kažem, takoreći se ne bi znalo ni da se ovi zakoni o obrazovanju usvajaju, nego su oni ipak skrenuli pažnju sa nekim primedbama na usvajanje ovog zakona i mislim da je to dobro.
Dakle, pored tih sporovoznih rešenja, tu bih takođe rekla zašto je to tako štetno. Ne znam da li znate da u 21. veku 10 najprofitabilnijih, najplaćenijih zanimanja u 20. veku apsolutno nisu postojala?
Na primer jedno takvo zanimanje je optimizator za pretraživanje na internetu. To naši studenti, naši đaci verovatno i ne znaju. Kako će i da znaju? Doneli smo strategiju do 2020. godine bez svesti o tome da su najdinamičnije promene civilizacijske, globalizacijske u 21. veku upravo u sferi popravljanja komunikacijske i obrazovne strukture stanovništva, gospodine ministre. To je ono što nedostaje. Zato nema entuzijazma, zato nema ni dovoljno suštine.
Pored toga što je ova realizacija tako sporovozna, ono što nije dobro jeste jedan pogrešan pristup da se umesto u ulaganje i investiranje u obrazovanje, na obrazovanju se štedi. Kažete – nisu ekonomske prilike. Svi mi znamo da nisu ekonomske prilike, ali kada su bile ekonomske prilike? Nisu bile ekonomske prilike ni početkom 19. veka kada je ministar prosvete bio prvi ministar Dositej Obradović. Što, bile su ekonomske prilike pa je napravio pomake. Nisu bile ekonomske prilike ni kada je Zoran Đinđić bio premijer. Sve je bilo devastirano, institucije, infrastruktura, zaduženi i prezaduženi, pa su reforme započete.
Evo primer i kako se štedi u obrazovanju i vi ste deo tog paketa, a to je pogrešno. Prvo to da broj učenika u učionicama može biti do 30 iako je i struka podržala predlog za 25, iako je to i evropski standard, mi smo ipak predvideli taj standard do 30 učenika, sa vašim obrazloženjem da škole nemaju kapacitet, da nemaju dovoljno učionica.
Prvo, neke škole sigurno imaju. Tamo gde sam ja završila osnovnu školu, ima šest, sedam osnovnih škola u vreme kada sam učila, to je bilo pre 40 godina. Bilo je po sedam odeljenja. Danas ih ima po četiri, pet u tim istim školama. Ne verujem da je moj rad neki izolovani primer. I sami kažete i svi znamo da se smanjuje broj učenika, da ove godine 6.800 učenika će manje upisati srednju školu zbog pada nataliteta.
Nudim vam konkretan predlog. Zašto niste bar pokušali odredili da taj maksimum bude 25, sa izuzetkom da one škole koje nisu u stanju da obezbede materijalne uslove, odnosno učionice, da one taj broj mogu podići do 30? Zar to nije bilo realnije rešenje? Šta fali tom rešenju?
Dalje, gde se štedi? To je katastrofa. Na obuci prosvetnih radnika, jer to ulazi u onih 6% od ukupnog budžeta za ministre. Na ukidanju Fonda za talente. Otvarate tu agenciju za obrazovanje i vaspitanje pod znakom pitanja da li je potrebna? Znam za Zavod za unapređenje nastave da on i među prosvetnim radnicima i nevladinom sektoru i među firmama koje se bave obrazovanjem važi za vrlo konzervativan. Meni je jasno da ne može jedno konzervativno telo da sprovodi modernizaciju. Prosto nije logično, ali pitanje je da li je opravdano ovo otvaranje nove agencije, a pri tom razumem da ovaj Fond za talente možda nije dao rezultat. Trebalo je onda nešto promeniti u načinu rada.
Gde je još ušteda? To je stvarno sramota. To je na stipendijama učenika gde se povećava zahtev proseka sa 8,5 na 9,00. Na 9,00 sa obrazloženjem da se povećao broj studenata koji imaju prosek iznad 8,5. Enormno se povećao za desetak hiljada verovatno. Zar to nije dobro? Zar ne bi trebalo nagraditi? Zar je moguće da smo toliko propali? Išla sam na vaš sajt da vidim koliko iznose te stipendije. Mesečno 6.100 dinara i isplaćuju se 10 a ne 12 meseci. Zar to nije sramota? Zar to nije poraz? Četrnaest hiljada studenata puta 6.100, to je sigurno mnogo.
Ne znam da li je ta informacija tačna, informisala sam se iz medija za PISA testove. Na jednom mestu sam videla da se ove godine neće polagati jer smo zakasnili sa rokom. Možda to nije tačno. Znam kakvi su mediji. Drugo je da nema novca.
(Žarko Obradović, sa mesta: Ima.)
Onda dobro. To je dobra stvar. Kada sam već spomenula te PISA testove hoću da kažem da smo i tu na dnu lestvice evropskih zemalja, da smo kao rešenje da bismo popravili taj rezultat pronašli jedno solomonsko rešenje da smo naučili đake kako da polažu taj test. Morala je posebna obuka za to. Faktički na taj način samo zavaravamo sebe. Zar nije tako? Najslabiji rezultat u tim testovima učenici su pokazali kada je trebalo povezati znanje iz dva predmeta ili više predmeta. To znači da nešto nije u redu sa načinom učenja. Nije dovoljno samo šta će deca da uče, nego je mnogo važno i kako će da uđe.
Dalje, nedovoljna je pažnja obraćena na informatičku pismenost. Postoji odredba da su škole obavezne da imaju svoj sajt. Hajde da vas pitam – šta mislite koji je procenat prosvetnih radnika koji umeju da naprave sajt ili da urede sajt? Verujte mi, pošto imamo dosta prosvetnih radnika članova u LDP i imamo informacije, trećina kluba u LDP su profesori koji se bave obrazovanjem i može se čuti informacija da su neka deca kompatibilnija sa računarima nego što su njihovi nastavnici. Tako se gubi autoritet nastavnog kadra, ali je to je opet priča o usavršavanju nastavnika i o potrebi da je važno za to izdvojiti više novca.
Na kraju rekla bih ono što je ključno a to je da mi ne možemo da se takmičimo sa jeftinom radnom snagom. Naša jedina šansa je da se takmičimo sa kvalifikovanom radnom snagom. Pogledajte činjenice. Juče je otvorena fabrika čipsa, pre toga u ovoj godini je otvorena jedna fabrika kartona, jedna fabrika za proizvodnju kablova, jedna fabrika za proizvodnju selotejpa. Hoću da kažem da su to proizvodi sa najmanjom složenošću i to govori koliko smo u zaostatku i koliko je važno modernizovati obrazovanje.
Da smo u 20. veku ovo bi možda bilo zadovoljavajuće i solidno rešenje. Mi bismo ih podržali, ali pošto je 21. vek LDP zaista ne može iz svih ovih razloga, počev od samog odnosa prema obrazovanju, preko toga da nema suštine, da su rešenja stihijska, da je spora realizacija, da rešenja nisu adekvatna, ne možemo glasati. Bićemo srećni i prvi koji će vas podržati i sa zadovoljstvom podržati one zakone koji u nekoj meri prate novi vek.

Reč ima narodni poslanik Ana Novković.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, kao dugogodišnji prosvetni radnik podržavam donošenje ovih zakona. Nadam se da će oni poboljšati obrazovnu strukturu našeg stanovništva koja nije baš na zavidnom nivou. Pozdravila bih donošenje Zakona o obrazovanju odraslih, jer doživotno učenje u današnjem savremenom svetu predstavlja neminovnost.
Veliki korak predstavlja i to što će se prihvatiti i neformalno, odnosno priznati i neformalno obrazovanje, kao i prethodno stečeno obrazovanje. Nadam se da će na taj način dosta ljudi moći da se zaposli i da iskoristi svoje kvalifikacije i veštine koje ima. S druge strane, mislim da će biti dobar podsticaj i kod dolaska novih investitora.
Znate kako, ozbiljan investitor kada dođe negde, on prvo traži lokaciju sa svom potrebnom infrastrukturom, a na drugom mestu uvek pita za obrazovnu strukturu stanovništva na toj teritoriji, i u kom vremenu može da obezbedi kadrove koji su njemu potrebni.
Osvrnula bih se, takođe, i na Zakon o osnovnom obrazovanju. Dobro je što on treba da dovede do toga da imamo potpuni obuhvat dece. Vidimo da ga još uvek nemamo, da treba da dovede do toga da nema osipanja, da imamo dostupnost obrazovanja za svu decu, da obrazovanje bude kvalitetno, efikasno i pravedno. Ono što se meni lično dopada jeste da na neki način vraća i vaspitnu ulogu škole.
Istakla bih neke dobre strane ovog zakona, a to je da su jasno definisani ciljevi i ishodi, da je škola dužna da organizuje pripremu za polaganje završnog ispita, što će naravno olakšati roditeljima koji neće morati, pogotovo onim siromašnijim, da plaćaju dodatne privatne časove, da bi se njihova deca dobro i kvalitetno pripremila za polaganje ovog ispita.
Novinu predstavlja i uvođenje nastave kod kuće i na daljinu. Takođe, pozdravljam to i smatram da izbor treba da postoji, ali prosto vas negde upozoravam da nekim dodatnim pravilnicima koji su predviđeni, dobro regulišete ovu oblast, da ne bi došlo do zloupotreba od strane nekih roditelja, jer već vidimo da negde ima osipanja u osnovnim školama, da ne dođe do nekih zloupotreba i da ovo ne dovede do osipanja, pogotovo u nekim osetljivim kategorijama. Znači, tu oblast treba dobro definisati i regulisati. Čak i polaganje tih ispita, razrednih, pitanje da li dete sa sedam, osam godina može na kraju da polaže taj razredni ispit.
Ono što bih posebno pohvalila jeste da se favorizuje sport i da sastavni deo školskog programa predstavlja deo koji se odnosi na zaštitu od nasilja, zanemarivanja, zlostavljanja, kao i prevenciju bolesti zavisnosti.
Nasilje u školama predstavlja veliki problem. Prisutno je u školama i to su vrlo detaljna istraživanja koja su rađena i pokazala. Naravno da pred ovim problemom nikako ne smemo da zatvaramo oči, već treba hrabro da se uhvatimo u koštac sa njim.
U rešavanju problema vršnjačkog nasilja moraju svi da učestvuju i ovde škole jednostavno ne mogu da ostanu same. Zakonom je predviđen i program saradnje škole i porodice i vrlo je jasno definisano da se on mora evaluirati. Saradnja između porodice i škole mora postoji. Čini mi se da je ovo dosta slaba karika našeg obrazovanja. Iskreno se nadam da će donošenjem ovog zakona ona unaprediti.
Vrlo često dolazi do nesuglasica između roditelja i nastavnika. Dešava se da oni jedni na druge prebacuju odgovornost. To je pogrešno. Nastavnici i roditelji treba da budu partneri na zadatku obrazovanja i vaspitanja dece, jedni drugima da pruže ruku. Neophodno je, i vrlo često su roditelji vrlo dragoceni saradnici u nastavi. Oni treba da pomažu, treba da daju ideje, treba da donose odluke, ali treba i da preuzmu odgovornost. Samo zajedničkim radom između nastavnika i roditelja možemo da dođemo do napretka u obrazovanju i vaspitanju dece. Iz iskustva znam da je veliki broj roditelja je spreman i da pomogne, samo ih treba na neki način animirati.
Ono što mi se takođe dopada, jeste da je članom 63. predviđeno da se za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom može obezbediti dodatna podrška. Ta podrška je veoma značajna, s obzirom na inkluziju koja svakako treba da postoji, daje određene rezultate u našim školama, ali prosto ni ovde nastavnici i učitelji ne treba da budu sami. I njima je potrebna i biće im dragocena podrška tzv. pedagoških asistenata.
Ovde imam dilemu koliko će ova podrška biti dostupna svima? Da li će je imati samo škole u velikim gradovima ili će biti dostupna i onima u manjim mestima? Nastavnici se zaista trude u radu sa decom koja program pohađaju po inkluzivnom programu, ali prosto nisu toliko obučeni za takav rad. Smatram da bi im ova podrška zaista bila dragocena. Molim ministra da se pri utvrđivanju ove liste obezbedi da tu podršku mogu da dobiju i škole koje se nalaze u manjim mestima i u selima. Takođe, ovde mi se postavlja dilema oko finansiranja takve vrste podrške.
Što se tiče zaštite od nasilja i zlostavljanja, zanemarivanja, inkluzije, prevencije bolesti zavisnosti, naše škole imaju bogato i dragoceno iskustvo. Imamo primere dobre prakse. Mene čudi zašto niste u Zakonu o osnovnom obrazovanju predvideli da škole mogu biti model centri. Vidimo da takvo rešenje postoji u Zakonu o srednjoj školi. Imamo ga čak i u Zakonu o predškolskom obrazovanju, obrazovanju odraslih. U tom smislu sam podnela amandman. Nadam se da ćete ga pažljivo razmotriti, da i osnovne škole mogu da budu model centri.
Znate da se u preko 200 i nešto škola realizuje program "Škole bez nasilja". Imamo škole koje imaju izuzetne uspehe u inkluzivnom obrazovanju. Iz ličnog iskustva, jer sam radila i kao trener na mnogim seminarima, mogu vam reći da kolege nastavnici nekako najbolje prihvataju ona znanja, veštine, iskustva kada čuju da se u nekoj školi nešto dobro i uspešno sprovodi. U tom smislu vas zaista molim da pogledate taj moj amandman i ako uspemo da i među osnovnim školama imamo model centre.
Što se tiče broja učenika u odeljenju, moje lično mišljenje i stav jeste da u odeljenju treba da ima do 25 učenika, s obzirom da naša nastava treba da bude savremena, da svakom detetu treba da se posveti dovoljno pažnje, da ne živimo u vremenu gde nastavnik samo ispredaje lekciju i posle tri časa ispita učenike.
Znam da je u vreme ove krize novca zaista malo, da će se ovo teško realizovati, ali vas molim da razmotrite u narednom periodu mogućnost da u odeljenju bude do 25 učenika, pa makar to uvodili postupno, da ih prvo ima do 25 u osnovnim školama, pa kasnije u srednjim, jer ste, ministre, sami istakli da predstavlja problem u srednjim školama i znam da bi to verovatno i dovelo do problema u srednjim školama. Ali, kada se finansijska situacija poboljša, iskreno se nadam da ćete razmisliti o tome da naša odeljenja imaju 25 učenika.
Pored ovih dobrih stvari koje sam istakla, hoću da naglasim da u budućnosti moramo da napravimo i hrabar korak napred. Nastavni planovi i programi moraju da se revidiraju i da se modernizuju. Učenike ne smemo zasipati više samo podacima koje oni maltene treba da nauče napamet. Naši učenici treba da imaju znanje koje je primenljivo u svakodnevnom životu i radu. Moraju da steknu one životne veštine koje ih čekaju onda kada odrastu. Moraju da znaju da rešavaju probleme, da budu inovativni i inicijativni.
Što se tiče srednjeg i fakultetskog obrazovanja, naši planovi i programi treba da budu takvi da učenici iz ovih institucija izlaze apsolutno osposobljeni za rad, a ne da posle moraju da se dodatno obrazuju ili prekvalifikuju.
Ono što smatram da nema dovoljno, pogotovo u srednjim školama, jeste razvijanje tog preduzetničkog duha i da naši učenici dobijaju malo znanja, veština, a kamoli kompetencija da samostalno kasnije, po završetku škole, započnu sopstveni posao.
Moramo da osavremenimo nastavni proces. Tu mislim i na savremena nastavna sredstva i učila, a takođe i na savremene metode. Podsetila bih vas da moramo da vodimo računa o tome da sve škole u svim delovima Srbije negde budu savremeno opremljene, a ne da nam se desi da neke škole jednostavno nemaju ni toalete, već imaju poljske VC, da ne govorimo o savremenim učilima.
Takođe, treba posebno pažnju da posvetimo obrazovanju nastavnog kadra. Nama su potrebni moderni, savremeni nastavnici, koji mogu da se nose, da tako kažem, sa svim izazovima ovog savremenog doba.
Takođe je važno napraviti sistem koji bi doveo do toga da postoji konkurencija među školama i to ne samo srednjim nego i osnovnim. Mi treba da stvorimo takve uslove da škole mogu da se takmiče, da roditelji mogu da biraju u koju školu će njihovo dete ići.
Takođe bih negde naglasila da je potrebno razmisliti ozbiljno i o decentralizaciji obrazovanja, jer negde na nižim nivoima vlasti se lakše prepoznaju potrebe obrazovanja i lakše se reaguje na njih.
Škola ne može da bude neki izolovan sistem. Ona mora da bude otvorena ka široj zajednici. U toj zajednici treba da traži partnere sa kojima može da sarađuje. Vrlo često neke stvari mogu da se urade i bez novca, uz dobru organizaciju i saradnju sa resursima u lokalnoj zajednici. U tom smislu, smatram da je i našim direktorima naših škola potrebna dodatna obuka jer oni negde treba danas da budu i savremeni menadžeri.
Što se tiče finansiranja obrazovanja, znam da je novca generalno malo, ali u obrazovanje moramo da ulažemo jer je ulaganje u obrazovanje, u stvari, ulaganje u napredak Srbije.
Većina prosvetnih radnika svoj posao radi kvalitetno. Posvećeni su svom radu. Jako dobro rade sa decom, velika većina, ulažu puno truda i ljubavi i smatram da je došlo vreme da se u Srbiji dostojanstvo vrati školama i nastavničkoj profesiji i da im u društvu obezbedimo mesto kakvo i zaslužuju. Hvala vam.

Hvala.
Narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, sa svojim saradnicima, i njih pozdravljam, dame i gospodo narodni poslanici, počeću od dnevnog reda ove sednice koji pokazuje jako dobro kakve stavove mi danas ovde kao većina imamo u obrazovanju.
Dakle, ovde je na dnevnom redu osam zakona po objedinjenoj raspravi. Od tih osam zakona, šest se odnosi na obrazovanje, različite nivoe obrazovanja, četiri su direktno vezana za njega, dva indirektno, ali možemo da govorimo o obrazovanju.Jedan od zakona je Zakon o inovacionoj delatnosti. Jedan govornik je do sada spomenuo nešto u vezi sa tim. Naravno, radi se o izmenama i dopunama, ali mislim da zaslužuje da se o njima govori. Drugi zakon je Predlog zakona o zaštiti topografije, poluprovodničkih proizvoda. Niko ga pomenuo nije. Izvinjavam se, jeste.
Dakle, toliko je prošlo onako usput, kako bi rekla ova vladajuća većina, u paketu. Kada nešto stavite u paket, onda iz tog paketa zahvatite ono što vam treba. Za mene je poražavajuće da mi danas o obrazovanju govorimo u paketu i da govorimo da nam je sjajna prilika data, kada smo dobili duplirano vreme za raspravu.
Nekako mislim da mi zaista ozbiljno grešimo. Naročito mi je bilo tužno kada se iz iste poslaničke grupe javio čovek da nam obrazloži da zbog važnosti, jer, eto, veliki broj ljudi je zainteresovan, pa pomenu 126.000 zaposlenih i 850.000 onih koji su obuhvaćeni srednjim i osnovnim obrazovanjem, kao, zato nam je to važno. To je drugi stav koji je mene strašno pogodio. Nije valjda da nam je to važno? Za mene je stav i stav DSS je da je obrazovanje strateški važno za svaku državu, da ulaganje u obrazovanje znači ulaganje u razvoj svoje države i ulaganje mora biti konstantno, stalno, moramo se truditi da najveći deo budžeta ode u obrazovanje, a ne na neke druge stvari.
Ono što je takođe za mene jako važno, jeste činjenica da ne znamo kakav je naš sistem. Bez reformisanog sistema, ne možemo ići napred. S druge strane, da bismo ga reformisali, moramo da znamo kakav je.
Vrlo pažljivo sam slušala diskusiju koja je tekla tokom jučerašnjeg dana i tokom današnjeg dana. Čula sam konstatacije da nam je obrazovanje odlično, jer smo odlično ispali. Da nam je obrazovanje srednje ili da imamo problema. Čula sam i to da nam je obrazovanje potpuno u haosu i da nema sistema. Dakle, čuli smo potpuno različite konstatacije tokom samo jedne diskusije danas i juče ovde u parlamentu.
Ako pitate direktno učesnike obrazovanja, pitajte nastavnike, pitajte profesore da li su zadovoljni načinom na koji škola radi, dobićete mnogo jednostavniji odgovor – 90% njih će vam reći da nisu, pa će vam navoditi i razloge zbog kojih nisu. Pitajte učenike da li su zadovoljni? Možda je odgovor i to kakav uspeh postižu na testovima, međunarodnim i domaćim. Možda je odgovor u velikom broju neopravdanih izostanaka. Možda je odgovor na nekom drugom mestu. Ali, mislim da je odgovor sve to zajedno. Pitajte roditelje da li su zadovoljni obrazovanjem svoje dece i zašto im je važno da postoje privatne škole? Pitajte roditelje da li su zadovoljni uspehom svoje dece, da li su zadovoljni znanjem koje ponesu, da li su zadovoljni kada upisuju srednju školu, pa ispitom, pa onda kada upisuju fakultet, da li su zadovoljni?
Znate šta, sve su to odgovori koje svako od nas treba da čuje kada donosi odluke. Oni su različiti. Neko je potpuno zadovoljan a neko nije, ali sve su odgovori koji moraju uzmu u obzir.
Ono što je moj stav, a moj stav proističe iz rezultata jednog istraživanja koje je uradio profesor Ivan Ivić, za koga ne treba da govorim, barem mislim u ovom skupu ovde da ne treba da govorim, o tome kakva je njegova uloga i koliko je njegovo znanje u oblasti obrazovanja. Ta studija se zove - Osnovni resursi u preduniverzitetskom obrazovanju u Srbiji. Naravno, njegovi saradnici na tom poslu su bili dr Ana Pešikan i prof. dr Ratko Jankov. Za mene to pokazuje koliko mi rupa u sistemu imamo, koliko nam se rupe jako brzo šire i koliko zahvataju zdravo tkivo obrazovanja kojeg naravno da ima, taman posla da kažemo da ga nema, onda to za mene znači da treba da budemo vrlo objektivni, da sagledamo gde smo i da radimo brzo, da nam rupe ne bi postale velike crne rupe, a da obrazovanje ne bi nestalo.
Dakle, pomenuti ljudi su prikupili podatke koji se odnose na decu, odnosno na decu u vrtiću, učenike u sistemu osnovnog obrazovanja i srednjeg obrazovanja, prikupili su podatke koji se odnose na škole i prikupili podatke koji se odnose na nastavnike. To je jako veliki broj podataka i na osnovu toga su napravili detaljan presek stanja, ukazali na slabe tačke sistema i, ono što je najvažnije, dali predloge kako da se te slabe tačke unaprede i kako da sistem ostane kao sistem funkcionalan.
Meni je vrlo zanimljivo da dobijem odgovor od ministra – zašto nemamo sve te podatke o đacima, nastavnicima i školama, kada smo već dva puta uzimali kredit i taj kredit je trebalo da bude za izradu informacionog sistema prosvete? Prosto, dva puta uzimate kredit za istu namenu, a podatke nemamo. Prokomentarišite i pogledajte, možda ja ne znam sve podatke, ali ih možda vi znate.
Neverovatno je kada pogledate sad ovo što ću vam reći. Republički zavod za statistiku, kada govori o podacima obrazovanja, ima jedne podatke. Ministarstvo prosvete ima druge podatke o istim stvarima, a treće podatke ćete dobiti od sindikata.
Ne mogu da verujem da u državi veličine Srbije ne možemo da skupimo podatke na jednom mestu. Ne može neko da bude odgovoran ili svako da tumači podatke koji mu odgovaraju, pa je upravo taj haos super stanje u kome svi plivamo.
Ja ću da počnem od problema u predškolskom od onog što je identifikovalo profesor Ivica sa svojim timom. Izvinjavam se što ne navodim i druga dva imena, ne zato što dobro mislim o njima, nego zato ne bih gubila vreme, jer mislim da je važno da kažem ono što su našli, a ne da pominjem autore.
Dakle, najveći problem predškolskog obrazovanja u Srbiji je mali obuhvat dece. Trebalo bi imati dva puta više vrtića, ali tako raspoređenih da mnogo više budu dostupni deci sa sela najsiromašnijim i malim Romima. Upravo te grupe onih kojima je najviše potrebno predškolsko nisu obuhvaćene sistemu. Kad pogledate statistiku manja od polovine dece koje idu u vrtiće je činjenica, a 77% dece u gradovima tamo gde imaju mnogo veću podršku, gde imaju više mogućnosti da dobiju neka znanja u gradovima u predškolsko, a najmanji obuhvat dece i u selima i to tek svako četvrto dete i to opet samo onaj obrazovni nivo koji je zakonom propisan, a to je onaj predškolski nivo.
Dalje, rekla sam da je činjenica kod nas da ona deca kojoj je najpotrebnije ne idu u ovaj sistem, nisu u sistemu, a ja u sistemu koji ste nam ponudili ne vidim metode kojima ćete to uspeti da uključite. Šta je predložio tim profesora Ivića? Potrebno je da zidamo predškolske ustanove. To je ono što je uslovljeno sa ekonomski parametrima koji nisu sjajni, a sve su gori jer radite na tome da nas i dalje zadužujete. On predlaže nešto što je moguće, što je vrlo jednostavno obezbediti. To je četvoročasovni boravak dece u ustanovama. To možete da radite u školama koje su prazne. To možete da radite u mesnim zajednicama i na drugim mestima. Moguće je sa malo, kako je gospođa Nataša Mićić rekla, malo više želje da to uradite.
Hajde da vidimo šta je konstatovano za osnovne škole, pa ćemo onda da uporedimo sa onim što ste nam predložili pa da vidimo da li ćemo to moći da realizujemo. Veliki problem osnovnih škola je razuđenost. Ova studija pokazuje da se u 2042 škole, što je 58% škola, obrazuje svega 6% učenika, a to su uglavnom škole na selu. Ostatak od 95% učenika se obrazuje u 4% objekata. To je jako zanimljiv podatak sa kojim moramo da raspolažemo kada govorimo o ovome što ste nam predvideli. Podaci kažu da je 3930 školskih zgrada starije od 50 godina, da jedna trećina od njih nema nikakav WC, starost od 30 do 50 godina ima 1565 zgrada, a samo 400 škola u Srbiji je mlađe od 10 godina. Pazite podatak, 90% objekata je ili za jednu vrlo zrelu rekonstrukciju ili za nešto što morate da popravljate.
Daleko veći problem od ovog o kome sada govorim jeste to što je osnovna škola obavezna, a ne završi je cela generacija koja je upiše. Sada dolazimo do onog pitanja zašto nemamo informacioni sistem. Citiram profesora Ivića – podaci koje daje Ministarstvo prosvete da 99% đaka završi osnovnu školu daju potpuno lažnu sliku jer oni računaju samo one koji su upisani u osmi razred. Ali, ako se upoređuju podaci koliko je dece upisano u prvi razred a završilo osmi razred i koliko ih ima u generaciji dolazimo do podatka da 10% generacije ne stigne do male mature. Meni je jedini komentar da je stvarno dobro što ste prepoznali da ovo postoji kao veliki problem i kao što jeste u zakonu, što ste ponudili da moramo da vodimo računa, ne volim reč – osipanje učenika iz sistema, osipanje mi liči na neku medicinsku formulaciju, ovde je napuštanje školskog sistema preranog. Dobro je što ste ga prepoznali i o njemu ću kasnije govoriti.
Drugi ključni problem osnovne škole je loše znanje sa kojim osnovci izlaze iz škole. To potvrđuju međunarodni testovi, a hajde da se vratimo na ovaj poslednji kada je urađen ovaj probni klasifikacioni ispit koji je pokazao apsolutnu nepismenost osnovaca. Mislim da je to zabrinjavajuće. Svi ovde treba da se bavimo tom temom. Mada sam videla u Predlogu zakona da ministarstvo nešto nije dobar ovaj štampač pa im ne štampa velika slova, kada sam već kod pismenosti. Hoću da kažem da međunarodni testovi pokazuju da su naši učenici usvojili neka znanja koja su naučili napamet, da ne umeju da primene svoja znanja, da rade bez razumevanja, da ne umeju da povezuju znanje. Komentar da treba da učestvujemo u ovom "Piza testu" je da treba da učestvujemo jer ćemo tek tu videti gde nam je mesto i tek tu ćemo videti kako se možemo popraviti, ako nam je cilj da se popravimo.
Srednje obrazovanje. Naravno da se svi problemi iz osnovne škole preliju u srednjoškolski sistem i rezultati ispitivanja pokazuju da je glavni uzrok loš nastavnički kadar. Imamo problem da se u škole kao nastavnici zapošljavaju diplomirani biolozi, diplomirani hemičari, diplomirani matematičari, a u školama treba da rade nastavnici matematike, nastavnici biologije, ljudi koji imaju pedagoška znanja, ljudi koji imaju psihološka znanja, ljudi koji motivišu decu, ljudi koji umeju da rade sa drugim malim živim bićima koje žele da napreduju, a ne da ih ubiju u startu jer nismo uradili reorganizaciju gimnazija pa nemamo dostignuća, standardizaciju u ocenjivanju, pa kod mene je za dvojku 70%, a kod mene 20%, pa šta ti se zadesi.
U srednjim stručnim školama problem je praksa. Svi znamo gde se odvija praksa. Odvija se u nekim zastarelim radionicama na zastarelim mašinama. Nema šanse da ta deca danas mogu da odgovore savremenim potrebama društva i privrede. Mada je naša privreda izuzetno napredna pa mogu i da odgovore sa tim radionicama.
Zamislite kakvi su nam programi. Po istom programu hemije školujemo medicinsku sestru i mesara. Da li je to isti nivo i da li je potrebno da imaju isti nivo iz znanja hemije, ali je to istina da imaju isti program hemije. Opšta znanja učenika gimnazije pokazuju da su jako loša. To pokazuju posle univerziteti. Prijemni ispiti za fakulteta su parametri toga šta donesemo iz gimnazije.
Sporna je mreža srednjih škola. Vi ste to prepoznali i dobro je što ste to prepoznali. Ta mreža ima jako mnogo potpuno zastarelih smerova. Ta mreža ima škole koje su potpuno neupotrebljive. Samo u Zlatiborskom okrugu imate deset škola koje nude mašinska zanimanja. Ako je potrebno Zlatiborskom okrugu da ima deset škola mašinskog zanimanja onda je mreža odlična.
To su bili istraživački podaci. Sada da vidimo šta ćemo da popravimo merama koje ste ponudili. Tako razumem da tako treba da gledamo stvari šta su nam dobre strane, šta su nam loše strane. Navela sam samo loše zbog vremena koje moram da poštujem da bi i moje kolege imale vremena da govore. To je to.
Namerno ću da govorim svašta, malo iz Zakona o srednjem obrazovanju, malo iz osnovnog, zato što ste vi to mešali. Vi ste uneli taj model u dnevni red pa ću da ga poštujem. Zaista bi bilo nekorektno da ne poštujem dnevni red. Prvo ću da počnem od agencije za obrazovanje i vaspitanje. Bilo je 137 agencija kada ste vi preuzeli, kada je formirana ova vlada. U međuvremenu sedam je zatvoreno. Sve su iz oblasti zaštite životne sredine jer one su enormne trošadžije. Zaštita životne sredine apsolutno ne treba ovoj državi, 0,2% budžeta apsolutno ukinuto sedam agencija. Imamo 130 agencija bez ove vaše koja će biti formirana 2016. godine jer će tada biti mnogo bolji ekonomski uslovi.
Hoću da vam kažem jednu stvar. Opet sam se malo bavila podacima. Pored ministarstva školstvo ima 23 uprave, tri saveta, dva zavoda i bezbroj komisija koje nisam uspela da prebrojim, iako sam se potrudila. Prema nadležnostima koje ste napisali, kao da sam pročitala Zavod za vrednovanje kvaliteta jer ima iste nadležnosti kao agencija.
Znači, ako to uporedite, ne vidim razlog da pravite agenciju, jer već imate nešto što se zove zavod, možete ga zvati i agencijom, sasvim je svejedno, on već radi ovaj posao. Dakle, mislim da apsolutno nema mesta osnivanju bilo kakve agencije u državi koja duguje ovoliko, u državi koja je na kolenima i u državi u kojoj ljudi nemaju hleba da jedu.
Dalje, ono čime sada hoću malo da se bavim, a to je inkluzija. Ja sam predsednik te male radne grupe, podgrupe Odbora za zaštitu prava deteta, koja se bavi inkluzijom. Bila sam i u prošlom mandatu na istom tom mestu i dublje sam se bavila inkluzijom i moram da kažem nekoliko reči, prosto zato što sam neko ko se zaista zalaže da postanemo inkluzivno društvo i neko ko se zaista zalaže da vidimo gde su nam problemi ovog trenutka u školama pre svega, jer smo mi odlazili u škole, imamo 11 posećenih škola i oni koji su primeri dobre prakse, dakle modeli, kako kažete. Ne mogu da ne pomenem školu u Kragujevcu koja se zove "Milutin i Draginja Todorović", koja je model škola, škola za ugled ili škola kraj Niša, u mestu koje se zove Čokot, škola je za ugled, ima sto godina, spada u grupu škola od 100 godina, ali je škola za ugled, što pokazuje da su neke škole shvatile duh inkluzije i to uspele da ostvare bez obzira na teškoće koje druge imaju i one treba da služe kao model. Moja jedina zamerka jeste ovo što su svi konstatovali da niste ponudili osnovnim školama model škole, ali niste ponudili ni kriterijume po kojima još neka škola može da postane model za nešto drugo što nudi i što bi bilo dobro. Na Odboru za zaštitu prava deteta ste rekli da ćete to ispraviti, zaista pozdravljam to, to je dobro.
Sada da vidimo. Mi smo se kao društvo prošli put opredelili, kada je ovaj Zakon o osnovama sistema bio, opredelili smo se da želimo da imamo inkluzivno društvo, da imamo inkluzivnu školu, svesni smo bili da su svi koji su ušli u proces inkluzije prošli prilično sami, primeri nekih drugih zemalja ne mogu da budu primeri koje možemo da primenimo, da ih gotovo preslikamo, znači, negde smo morali da svi tražimo i da se uključujemo u ovaj sistem. Znali smo da je skup sistem, znali smo da dugo traje kao proces, jer prosto u procesu vi vidite, napravite presek u nekom trenutku, pa nastavite dalje, ili vratite neku stvar. Da zaključimo, dakle, mi smo se tada opredelili za inkluziju i ona je postala deo svakodnevnice škole.
U međuvremenu su formirane inter-resorne komisije na lokalu. One su počele konačno da rade svoj posao, moram da kažem rade odlično svoj posao, to je veliki posao, odgovoran posao. Zamerila sam vam i na Odboru i moram da kažem, mora neko da stane i da kaže kome pripada odgovornost za rad inter-resorne komisije. Da li će iza toga da stane Ministarstvo obrazovanja ili Ministarstvo lokalne samouprave, neko mora, jer ovog trenutka, nešto što vam jako dobro radi i to je osnov da počnete, da se deca uključuju u školu, će da zamre, jer na lokalu ti IRK, inter-resorne komisije nestaju, one se rasformiraju. U tom Nišu u kome je sve sjajno funkcionisalo, ta komisija prestaje da radi, nema uslove rada, nema sredstva rada, nema kompjutere, nikom ne podnosi izveštaj, u nekom izveštaju rada lokalne samouprave, nigde se ne navodi da je ta komisija radila, koliko je dece imala, šta je uradila itd. Dakle, potpuno nerešen status, a bez toga ne možemo da idemo stepenicu dalje, deca ne mogu biti upućena u sistem. Molim vas ministre, pogledajte ko može da preuzme rad inter-resornih komisija. Bez njih ova stvar neće funkcionisati.
Još jedna stvar koja je vrlo važna, ja sam to rekla i na odboru kao moj utisak. Imam utisak da se sada ide jedan korak nazad, da se pravi neki zaokret u onome što smo se dogovorili da će biti sistem. Sistem je podrazumevao da svako dete može da bude uključeno u inkluzivni rad škole. Sad odjednom, znam da na lokalima i dalje postoje specijalna odeljenja, računala sam da u ovom zakonu ona neće više postojati, da će jednostavno biti izbačena. No, sada se ona ponovo pojavljuju u zakonu. Moram da skrenem pažnju, škole će ići jednom vrlo jednostavnom inercijom. Reći će ovako – ako već postoje specijalna odeljenja i ostavili ste specijalne škole, zašto bismo se mi mučili sa inkluzijom, zašto bismo ulagali sredstva, borili se da pravimo IOP i ostale planove­, najjednostavnije, tu ćemo staviti dete. To neće biti dobro za proces inkluzije kakav smo želeli. Znam i potvrdili ste da taj zaokret ne pravite, mada u zakonu ja ne vidim otklon od toga što sam rekla.
S druge strane, dobra stvar koju ste uradili i dobro je što ste to uradili u inkluziji, jeste da je u prošlom zakonu, na neki način, defektolozi, specijalni pedagozi su bili odstranjeni iz procesa. Oni se nisu mogli uključiti u ovo i ja nisam neko ko smatra da bilo koju profesiju koja radi na korist deteta treba na bilo koji način otkloniti. Dobro je što se sada pojavljuje mogućnost da ti ljudi koji su zaposleni u specijalnim školama itekako mogu da pomognu školama koje žele da rade na procesu inkluzije, ali ne vidim kako. Nisam prepoznala model na koji ste mislili. Na koji način će oni funkcionisati? Ko će to plaćati? Na lokalu i dan danas postoje primeri dobre prakse. Užice je, recimo, sjajan primer dobre prakse upravo u tome, oni mogu da budu model škola, pored njih se nalazi specijalna škola i oni sarađuju fantastično. Evo prilike da dobijemo odgovor na pitanje – kako ste zamislili to?
Ono što sam ja zaista prepoznala kao problem - školovanje kod kuće.
Hajde prvo da raščistimo definicije. Zaista moram ponovo da kažem, meni jako smeta kad jednu zakonsku obavezu koju je Srbija preuzela potpisivanjem Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, ne ispoštuje. Prvo je ne ispoštuje tako što Nacionalnu organizaciju osoba sa invaliditetom, koja zastupa 500.000 ljudi, niste pozvali da učestvuje u pravljenju zakona. Valjda je imala nešto da kaže. Da ste ih pozvali bilo bi vam jasno da definicije koje ste dali u zakonu nisu tačne. Nisu deca sa smetnjama u razvoju, nego su deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju.
Hajdemo kod problema školovanja kod kuće, pošto vidim da vreme zaista neumitno teče. Hajde da pogledam iz pozicije inkluzije kako izgleda to kada se odlučite za školovanje kod kuće. Imate nedostatak sredstava, hroničan, nemate kadrove, nemate finansije za otklanjanje građevinskih, informacijsko-komunikativnih prevoznih barijera, nemate sredstva za obezbeđivanje podrške pedagoških asistenata i personalnih asistenata. Mogu pisati inter-resorne komisije koliko god ovih mera i podrške bilo, nema ih. Sada roditelj, kad sve to nema, mora da se opredeli i kaže – znate šta, ja ovu barijeru ne mogu da prevaziđem, ja ću se opredeliti da moje dete bude obrazovano kod kuće. Bojim se da mi radimo na korist svoje štete. Ako se pojavi ta mogućnost, a roditelj je iskoristi, videćete da proces inkluzije neće ići u pravcu napretka, nego će ići u onom drugom smeru.
Sada, drugo moje zapažanje kada je u pitanju školovanje kod kuće. Izvinite, ministre, za mene je ovo segregacija. Vi nudite privatne škole. Privatne škole neko treba da plati. Znači, one su za decu bogatih ljudi koji mogu da plate to. Sa druge strane, kad već mora neko da bude privučen nečim, on će odvojiti i vrhunske profesore koji će predavati u toj školi. Vrhunski profesori – privatne škole. Šta ostaje za državne škole i za decu koja su vrlo pametna, ali eto roditelji ne mogu da im plate privatnu školu. Ostaje ono što ne možete da zaposlite u privatnoj školi. Hoćete da kažete da nastavnik ili profesor, ako bude u situaciji, on živi od svoje plate, da će propustiti priliku da bude zaposlen u privatnoj školi zato što ima divan nacionalan ponos i osećanje da treba da uradi nešto za svoj rod? Ne može. Može jedan period, ne može zauvek.
Dakle, vi ćete imati privatne škole za bogatu decu, imaćete državne škole za decu koja ne mogu da plate privatne škole i sada ćete ponuditi onima koji mogu da plate da svoju decu ne maltretiraju ustajanjem u ranu zoru, da ih ne maltretira neki učitelj koji nije dobro raspoložen tog dana, da ne uče glupe predmete, sada će oni još otići u obrazovanje kod kuće. Imamo kompletnu segregaciju, imamo kaste.
Ja sam za koncept škole, državne škole koja će uvek biti konkurentna privatnoj školi zato što mora da bude konkurentna, jer ona školuje kadar za ovu državu pre svega i ja mislim da je ovo pogrešan način.
Sad opet malo na onaj način na koji vi radite, sad skačem na Zakon o radu. Dali ste dve odredbe. Znam da zakon o štrajku niste doneli, ali Zakon o radu definiše i pitanja o štrajku, tako da ovim odredbama koje ste ubacili u zakon nije tu mesto. Znam da su nezadovoljni obrazovni radnici, ali prosto nije im mesto ovde.
Druga odredba se odnosi na to da prosvetni radnik koji u školskoj godini napuni jedan od uslova za odlazak u penziju, automatski ide u penziju. Da li to piše i za druge radnike? Da li za medicinske radnike to piše? Da li to piše i za vatrogasce? Ne piše, piše drugo. Zašto su odvojeni prosvetni radnici da ne mogu da štrajkuju i zašto su odvojeni prosvetni radnici da imaju jedan uslov za penziju? To nema mesta.
Sve drugo što ste pomenuli, saradnja sa roditeljima, mere prevencije, sve je to sjajno, ali sve je to samo dotaknuto, samo je formalno nabrojano. Nemate model saradnje. Školama morate da ponudite modele kako će to da funkcioniše. To će da funkcioniše na lokalu. Vi kažete – sarađujem sa lokalnom samoupravom. Lokalna samouprava je dobro sarađivala sa školom dok je imala savet roditelja na lokalu. Imate primer pilot projekta Kosjerića. Proverite da li sam vam rekla istinu. Sjajno funkcioniše, a vi ste ukinuli. Sva sreća, DSS je napisala jedan od amandmana među 141 koliko je napisala.
Obaveza kuhinje, obaveza prevoza. Jedan od načina da decu izbacite iz škole jeste da im ne obezbedite prevoz, a rekli ste da svaki roditelj ima pravo da bira školu. Zašto, ako već ima pravo da bira školu, nema pravo i da mu škola plati prevoz?
Imam još jako mnogo stvari, ali to ću po amandmanima, jer ako nastavim da pričam moje kolege neće pričati. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja, predlozi zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju i srednjem obrazovanju i vaspitanju i Predlog zakona o obrazovanju odraslih, zajedno sa već donetim Zakonom o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, čine celinu zakona iz oblasti obrazovanja i vaspitanja. Dobro je da o njima razgovaramo zajedno.
Uz već donetu strategiju i krovni zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ovo je jedan zakonski okvir za sve zakone iz oblasti obrazovanja i vaspitanja i prvi korak ka realizaciji državne strategije u oblasti obrazovanja. Već ta činjenica je za podršku predloženim zakonima.
Ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe izneo je stav SPS i mi ćemo podržati predložene zakone u načelu, a o detaljima ćemo kada bude rasprava po članovima zakona, o svakom članu ćemo dati svoj stav, izneti svoja mišljenja i dati svoj doprinos donošenju najkvalitetnijih zakona iz ove oblasti.
Želim da pozdravim vašu spremnost da saslušate svakog, da raspravite svaku primedbu, svaki predlog, da detaljno razmotrite svaki amandman, ne gledajući koga je podneo, već da li doprinosi kvalitetu zakona i kao takav usvojite, jer mislim da je to veoma važno pitanje iz prostog razloga što je sistem obrazovanja i vaspitanja stariji od svake vlade i ne sme da zavisi od vlade do vlade.
Prilikom izrade ovog zakonskog okvira o kome sam govorio ono što želim da istaknem, to je realnost, ozbiljnost i odgovornost, imajući u vidu da se pošlo od toga kakvo je stanje u oblasti obrazovanja. Moram da kažem da pripadam onima koji ne kažu da je školski sistem najbolji, jer da je najbolji ne bi ga dorađivali, ali nisam ni za one koji kažu da ne valja. Jedno je sigurno, da može, da treba i da mora da bude bolji, naravno, svesni uslova u kojima živimo, svesni ekonomske situacije koja utiče na to, demografskih kretanja, svesni da je sve manje dece, da imamo praznih i pretrpanih škola u Srbiji, da nije dovoljno obuhvaćeno dece iz osetljivih grupa sa smetnjama u razvoju, iz ruralnih seoskih sredina, siromašne dece, da nije dovoljna usklađenost sa potrebama tržišta obrazovanja, da materijalni položaj, kao posledica ekonomskog stanja u kome se zemlja nalazi, i škola i prosvetnih radnika nije na zadovoljavajućem nivou, da sam podatak da 94% samo kao protočni bojler odlazi za plate koje nisu velike, a 6% za unapređenje kvaliteta obrazovanja, školske infrastrukture itd, govori o dosta problema i dosta pitanja koja treba da se rešavaju u ovoj oblasti. Pozdravljam tu vašu realnost i spremnost da u takvim uslovima ulazite u rešavanje ovih pitanja.
Ako kažemo da sistem treba da stabilno funkcioniše, to je ogroman sistem, čuli smo brojke juče, od skoro milion dece do visokog obrazovanja i preko 100.000 zaposlenih u preko 40.000 odeljenja itd, bitno je da taj sistem stabilno funkcioniše. Ono što želim da kažem, to je da obrazovanje košta i da je potrebno mnogo još činiti da se obezbedi stabilno finansiranje za obrazovanje.
Ono što želim javno da kažem kada je u pitanju obrazovanje, čini mi se da i u našim glavama mora da se menja pristup, jer obrazovanje nije trošak, obrazovanje je investicija, i to najveća investicija u 21 veku. Naravno, mi smo nervozni ljudi u teškom vremenu i želimo da svaka investicija već sutra donese rezultate, a ova investicija donosi rezultate na duži rok. U ovakvim uslovima odajem priznanje vama što ste uspeli da sačuvate i da funkcioniše sistem obrazovanja na jedan stabilan način. U takvim uslovima ste ušli u reformu, u modernizaciju, pre svega kroz stvaranje ovog zakonskog okvira, imajući u vidu stanje, ali i način koji želim da istaknem, koji ste imali u vidu kada ste ponudili ova rešenja, a to je karakteristično i važno i odgovorno razmišljanje da se vidi da obrazovanje prilagođavate vremenu u kome živimo, uslovima u kojima se nalazi naša zemlja i svi mi, ali sa ciljem da obrazovanje povratno utiče na stvaranje boljih uslova života.
Vidi se da je potreba iskazana da se usklađuje sa potrebama društva, sa evropskim školstvom, sa školstvom razvijenih zemalja na jedan sistematičan ali i racionalan način, a zakoni su samo deo te ukupne reforme, predstoji još dosta posla u toj oblasti. Posla i mera koji treba da budu rezultat i uključivanja pedagoške nauke, ali i pedagoške prakse. Mi imamo sjajnih profesora, sjajnih učitelja, praktičara koji treba da budu uključeni u to.
Ono što želim da naglasim da ne lažemo narod, da ovakav jedan set je rađen imajući u vidu da bude i po meri dece Srbije, ali i po meri ekonomije Srbije, odnosno mogućnostima države. U takvim uslovima i na takav način vi u stvari nudite zakone koji treba da dopru do osnovnog cilja razvoja obrazovanja, a to su unapređenje dostupnosti, dakle, pravednosti, ravnopravnosti, kvalitet obrazovanja i naravno efikasnost obrazovnog sistema, sa opet velikim ciljem da povećamo broj obrazovanih građana i naravno da podstičemo školovanje na višem nivou, da ulažemo u razvoj obrazovne strukture a imajući u vidu glavni naš cilj da obezbedimo jednake šanse za sve.
Svako dete, svaki građanin u Srbiji mora da ima ravnopravni pristup obrazovanju i znanju bez obzira na njihov imovinski status, socijalno, nacionalno, versko poreklo itd. Dakle, mora da bude i pravedan, mora da bude, da tako kažem, da uključi u obrazovni proces i decu siromašnih roditelja i decu Roma i decu iz zabačenih seoskih sredina i one koji su izbegli, raseljeni, ometeni u razvoju itd.
Želim samo još kratko da se osvrnem govoreći o celini obrazovnog sistema na tri stvari. Prvo, veoma je važno i za opštu podršku je što je doneta državna Strategija u oblasti obrazovanja. To je dokument koji nama mnogo godina je falio, nedostajao. Ta strategija koja je doneta, da pojednostavim, određuje nam pravac, određuje nam način kako da dođemo do njega, tom strategijom u narednih 10 godina postavili smo barijakče kome idemo da bi dolaskom do njega podili i kvalitet obrazovanja i sve ovo o čemu sam govorio kao o osnovnim ciljevima.
Ovaj zakon o izmenama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ide u tom pravcu i realizacije Strategije obrazovanja i stvaranja tih uslova da obezbedi veći obrazovni nivo stanovništva, razvoj države zasnovane na znanju i što smatram veoma važnim da može da obezbedi dobru zaposlenost, dakle, usklađenost u tim oblastima.
Neću govoriti o detaljima, moje će kolege o svakom zakonu pojedinačno dati stav u načelu, ali želim da istaknem samo nekoliko stvari. Imajući u vidu da ove novine koje se predlažu i jedan deo koji se odnosi na zaposlene, a govori se o preuzimanju zaposlenih, o prestanku radnog odnosa, ono što želim da istaknem, tu je uvažen zahtev sindikata. Posebno želim da napomenem, gospodine ministre, vi pripadate retkim koji su dnevno u dijalogu sa sindikatima. Želim to javno da saopštim i da podržim i zatražim da nastavite svakodnevno dijalog sa socijalnim partnerima, sa sindikatima, to su ljudi nosioci u obrazovnom procesu, značajni, a bez socijalnog dijaloga nema uspešnih rešenja. Želim to da naglasim.
Želim još dve stvari. Ovo je zakonski okvir, mnogo se očekuje i ono što vi treba da podstaknete to je kada su u pitanju nastavni planovi i programi. Mislim da je veliki zadatak pred strukom kako da koncipira nastavne planove i programe, kako da razreši tu večitu dilemu koja postoji koja sva nova dostignuća da se uključe u programe, a da istovremeno ne bude veliko opterećenje za učenika. To je veliki posao i to je velika stvar da se nađe ravnoteža u vezi sa tim i velika obaveza stručnih tela.
Još nešto, pre dve-tri godine kada je donet zakon koji je takođe bitan za obrazovanje i vaspitanje u ovom periodu, Zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima, ja sam vas javno pohvalio, jer do tada smo imali situaciju da je to bilo kao neka pijaca. Bilo ih je mnogo, nije bilo reda, a na desetine milijardi se odbijalo od te oblasti. Ovo sada što precizirate u ovoj oblasti je još jedan korak dalje ka tome.
Samo nekoliko reči, radi se o jednom zakonu koji se prvi put kod nas donosi, a to je zakon o obrazovanju odraslih. Mislim da je to kao deo jedinstvenog sistema obrazovanja i vaspitanja, mislim da je u pitanju značajan i važan zakon. Sada da se malo našalim, to nije zakon koji na neki način liči na onu večernju školu Paje i Jareta iz serije "Kamiondžije", to je jedan jako značajan zakon, koji ima za cilj da omogući, čak da bude početak stalnog celoživotnog školovanja ljudi da steknu nove kvalifikacije da se brže zapošljavaju, da brže profesionalno mogu da menjaju radna mesta, itd.
Dakle, jedan veoma važan zakon iz prostog razloga što će imati za posledicu poboljšanje obrazovne kfalifikacione strukture, ali i povećanje zaposlenosti, a to je ono što nam u sadašnjem sistemu dosta fali. Dakle, radi se o učenju tokom celog života, uz mogućnost da se iskoriste postojeće institucije, a sa ciljem da se poveže svet obrazovanja i svet rada. Veoma je tu detaljno regulisano kako se ostvaruje i formalno i neformalno i informalno obrazovanje. Želim posebno da istaknem taj zakon i posebnu podršku tome.
Na kraju želim samo jednom rečenicom da podržim u okviru predloga za izmenu i dopunu Zakona o učeničkom i studentskom standardu, želim da podržim ovaj sistem koji je ponuđen, zaštite materijalnog položaja najboljih studenata, najboljih učenika. Impozantne su brojke ovde koje se javljaju, a to ako se ne varam, stoji, to ste i pomenuli juče, 2002. godine 1.184, 2007. godine 4.350, da bi 2013. bilo 14.021 stipendija. Dajem punu podršku posvećivanju pažnje nadarenim učenicima i studentima, stvaranjem uslova da oni mogu kvalitetno da se obrazuju i podršku ovom ovlašćenju da i lokalna samouprava ima sada ovlašćenje da takođe može, u skladu sa sopstvenim mogućnostima da dodeljuje stipendije za nadarene učenike i studente.
Završiću sa jednom rečenicom, skoro da se svi slažemo da su moćni pokretači razvoja u Srbiji u ulaganju u infrastrukturu, energetiku, poljoprivredu. Želim da završim sa tim. Najveći resurs Srbije, najmoćniji pokretač razvoja Srbije su obrazovani mladi ljudi i to je ta investicija koja mora da ima prioritet, za koju moramo da se borimo, da ulažemo u znanje, kao šansu za razvoj Srbije u narednom periodu. Hvala lepo.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre usvoji akt iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem redovnu pauzu u trajanju od jednog sata i sa radom nastavljamo u 15,10 časova. Hvala.
(Posle pauze)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Dragoljub Mićunović. Izvolite.