Član 107. Najlepše vas molim da to sprečite.  
Što se tiče terminologije, meni se učinilo, gospodine Atlagiću, da se radi o `73. godini zbog toga što ste nekoliko puta pomenula milicajce, a toga u našoj zemlji nema već pune 22 godine. Samo mi se zbog toga učinilo.

Nije bilo povrede Poslovnika.
Idemo dalje, reč ima narodni poslanik Svetislava Bulajić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, ministra trenutno nema, ali pozdraviću i njega, članovi tima i kolege narodni poslanici, plašim se da ću verovatno posle ovakvih rasprava biti pomalo akademska, a možda i dosadna.
Razmišljajući o ovako kompleksnom predlogu za objedinjenje rasprave kada je u pitanju ovoliki broj obrazovnih zakona, sebi sam dala neku temu i razmišljala da sa vama popričam o tome da li mi uopšte imamo obrazovanje za moderno društvo i razvoj, kako do njega doći, može li se ovim promenama koje su ponuđene pred nama do toga doći i gde je tu razlika između strategije, vizije i mogućnosti da se to implementira u praksi, ali ne mogu da ostanem imuna na ono što se upravo dogodilo, pa sam morala da preokrenem način razmišljanja i da malo proverim kako stoji stvar sa koalicionim sporazumom i političkim ciljevima Vlade.
Gle zaprepašćenja, obrazovanje i nauka su definisani kao prioriteti, pa onda se u tom koalicionom sporazumu govori o nastavku reformskog procesa. Lično se smatram opozicijom u punom smislu te reči, po opredeljenju konstruktivnom opozicijom, ali sam se prepala od ovolike konstruktivnosti kada je u pitanju vladajuća koalicija, pa ću pokušati na neki način da umanjim tu količinu konstruktivnosti i da se malo pozabavim zakonima pred nama.
Ono od čega sam želela da pođem u svojoj raspravi jeste činjenica o kojoj je govorio gospodin ministar. On je rekao da je unapređenje pravnog okvira preduslov za jačanje tendencija reformi i naročito je citirao vaspitnu ulogu škole o čemu je već bilo reči i jačanje veze sa socijalnim partnerima.
Pošto sam na neki način dvostruko uvezana u temu jer sam neko ko dolazi iz obrazovnog sistema, ali trenutno se ovde obraća i građanima Republike Srbije, zaista osećam ličnu odgovornost da kažem da neko i mnogo temeljnije i značajnije, bolje unapređenje pravnog okvira ne može ni u kom slučaju da dovede do ovakvih ambicioznih ostvarivanja ciljeva u eventualnom slučaju to može biti samo pretpostavka i u tom smislu zaista se nadam da će resorno ministarstvo razmišljati o sveobuhvatnijim reformama u budućnosti, o donošenju i nekih drugih zakona. Pravilno je primećeno da jedan zakon apsolutno to svima bode oči nedostaje, to je Zakon o visokom obrazovanju.
Pošto je to deo obrazovnog procesa iz koga ja dolazim i sa te strane mogu reći da sve ove promene o kojima govorimo u odnosu na osnovno i srednjoškolsko obrazovanje zaista lepo zvuči na papiru. Ali, ta deca sa kojom se mi suočavamo kada postanu brucoši jednog dana, vrlo brutalno nam saopštavaju da nešto od onih podataka o kojima smo slušali, a neki su bili i vrlo dramatični. Dakle, počev od toga kakvi su materijalni uslovi u našem školskom sistemu, od prebrojavanja broja toaleta pa nadalje do onoga šta su stvarno naši uspesi kada je u pitanju recimo evidentiranje prema nekim evropski i svetski priznatim standardima i indikatorima kao što su uspesi ili neuspesi na PISA testovima i slično. Prosto mislim da je zaista neophodno razmišljati o nekim načinima kako taj sistem bolje uvezati, kako on može prodisati.
Mislim da je potpuno jasno da će se to teško dogoditi ako je tolika konstruktivnost bila prisutna i kada su bile najavljivane reforme za budžet i rebalans budžeta jer participacija obrazovanja u ukupnom budžetu, kada su u pitanju sredstva, su zaista minorna. Ako se čak tešimo i podacima da to nije značajno manje u odnosu na neke od zemalja u regionu, zaista je značajno manje u odnosu na zemlje u EU, a onda se tu podizanjem kvaliteta zaista teško može postizati.
Ono što je takođe vrlo značajno kada su u pitanju ovi zakoni pred nama i odsustvo, kako sam rekla, te vizije i neke suštinske reforme možda dolazi i otuda što se u ovim malo pre spomenutim ciljevima koalicije kaže se da će se reforme nastaviti što implicira dakle jednu vrstu kontinuiteta, a ne diskontinuteta, što po sebi ne mora biti ni dobro ni loše. Ono što je za mene u svemu tome upečatljivije to je stvaranje pretpostavki za neko strateško opredeljivanje koje će biti značajno drugačije i učinkovitije, ako je to cilj svih nas, zaista teško prepoznatljivi, s obzirom da je činjenica da će sa ovakvim promenama, a ja se neću drznuti da nazovem kozmetičkim, a neki od pripadnika koalicije su čak i to rekli, dakle, u pitanju je šuma propisa i više bih rekla neka inercija upodobljavanja strategije.
Strategija je opet osmišljena svega do 2020. godine. To je u nekom kolokvijalnom smislu zaista sutra i mislim da ta stvar mora da se i vremenski nekako preraspodeli. Znači, bez neke dublje vizije o tome kako postići ono što svi želimo, a to je da postanemo društvo znanja, o tome smo gospodin ministar i ja već polemisali kada smo pričali o promenama Zakona o visokom obrazovanju. To je proces, to je apsolutno proces, to je nešto što je evidentno problematično, zašta je potrebna ogromna snaga, ogromno vreme i ogromna istrajnost. Pored materijalnih resursa to su pre svega i ljudi koji su kapitalni deo čitavog tog procesa.
Više od trećine našeg stanovništva je aktivno uključeno u sistem obrazovanja u raznim ulogama bilo da su učenici, studenti, do nastavnika itd. Ono što je veoma značajno da mi ako nemamo druga sredstva taj ogroman ljudski potencijal imamo. Dolazi do osipanja i to su termini oko kojih smo se sporili, dolazi do demografskog pada ali i dalje je to još uvek veliki broj mladih ljudi koji treba na neki način da iznesu reforme ne samo u sistemu obrazovanja nego u ukupnom društvu. Bez toga mi se čini da ćemo jako teško doći do nekih značajnijih pomaka.
Ono što želim da kažem jeste da ovaj set zakona u popriličnoj meri je refleksija trenutnog stanja, jedna vrsta i inercije ako se možete sa mnom i oko toga složiti i nešto što je veoma opasno kada se razmišlja na složeniji i kompleksniji način kada je u pitanju neophodnost, ne samo kontinuiteta u reformama nego i značajnih preokreta. Premda je vrlo teško doći do validnih indikatora, barem onih koji se mogu upodobiti sa svetskim i evropskim standardima, jasno je da mi tu posustajemo i da nismo na dobrom putu.
Ono što je takođe veoma značajno kako bismo postigli neke efekte kada je u pitanju uopšte reforma obrazovanja jeste da se konačno pozabavimo i tim kvalitetom obrazovanja, ne samo njihovim indikatorima, merenjima i slično nego šta je sa kvalitetom. Na koji način vi možete podići kvalitet, podići zainteresovanost. Pitanje motivacije se danas postavljalo više puta u plenumu. Teško je suditi i po publici i po onima koji ovo zaista pažljivo prate od samog početka da je tu neki preveliki optimizam i motivacija na dnevnom redu.
S obzirom da dolazim iz visokog obrazovanja, ako sve to nekako dovedemo do nekih diploma, nekih kvalitetnih kadrova i onda još doživimo odliv mozgova, šta smo onda uradili. To su onda nepovratno izgubljena sredstva koja su i ovako na neki način čudom namaknuta kada je u pitanju srpski budžet. Ono što je u tom smislu za mene takođe veoma važno to je kako ojačati taj obrazovni sektor, ne samo u smislu inovativnosti i kreativnosti nego i u vrednosnom smislu.
Mislim lično sasvim suprotno kada su vrednosti u pitanju u odnosu na neke od prethodnih govornika ali je vrlo važno da to po mom uverenju i duboko verujem po uverenju većine članova mog poslaničkog kluba LDP, jeste društvo znanja, permanentnog učenja koje apsolutno moram da povećava i neke druge vrednosne kriterijume koji će biti presudno značajni za ovo društvo.
Ako u moru ovih podataka naiđete na podatke i relevantnih istraživanja objavljenih u NIN krajem prošle godine da obrazovanje koje treba na neki način da nas uputi i na širenje demokratičnosti i jačanje humanističkih aspekata, onda nađete podatak da mladi od 12 do 18 godina imaju negativan stav prema osobama drukčijih seksualnih sklonosti, prema ateistima, prema pripadnicima drugih nacionalnosti, prema HIV pozitivnim osobama i na kraju prema samim odličnim učenicima. Dakle, to je jedan procenat od 19%. Dakle, postoji animozitet prema štreberima. Molim vas, pa ti štreberi su jedina mogućnost da se na neki način razvijamo i da podižemo ovo društvo.
Prema tom istom istraživanju što je još zanimljivije, interesovanje učenika u odlučivanju o sopstvenom obrazovanju je alarmantno nisko. Sve je to lepo i kažem na papiru zvuči divno, imamo sada i učeničke parlamente, ali u njima neko treba zaista aktivno i da učestvuje i da bude motivisan da u tako nečem učestvuje.
Kada je u pitanju obilje ovih konkretnih rešenja, mislim da će biti prilike jer smo uložili dosta amandmana da se time pozabavimo i u pretresu u pojedinostima. Neću da trošim vreme na te stvari jer će biti još prilike za to. Ako se već govori o onome što bi trebalo da budu ukupno ciljevi kada je u pitanju stanje u sistemu obrazovanja u Srbiji, mislim da se nikako ne može izbeći nastavak reformi na mnogo značajnije načine u suštinski kvalitetnom smislu, a ne samo prema formi upodobljavanja strategije koja je takva kakva jeste za sada. Znači, na drugačijim obrazovnim ishodima, na podizanju opšteg razumevanja ciljeva kojima se ovi ishodi u obrazovanju moraju bazirati i da rezultati u tom smislu podrazumevaju da se mora u obrazovanju pristupati mnogo analitičnije, mnogo dugoročnije.
Jedna od stvari koja meni pada u oči je da kada su u pitanju ta multidisciplinarna istraživanja reforme obrazovanja uopšte, ne samo u Srbiji nego i u svetu, se ovde vrlo često razumeju i kao nerelevantna naučna aktivnost, a to su vrlo zanimljiva i vrlo važna istraživanja koja bi morala na neki način da pomognu i tu međusektorsku koordinaciju koje veoma slabo ima. Dakle, ne samo sveobuhvatnost reforme kao takve, nego jasno definisanje, zašto da ne, prvo kratkoročnih, onda srednjoročnih, pa tek onda dugoročnih ciljeva...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... Završavam. Jasna podela nadležnosti i mnogo osmišljeniji način praćenja uspešnosti i sprovođenja reforme. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, ministre Obradoviću, predstavnici ministarstva, na početku moram istaći da je pred nama set zakona iz obrazovanja i ono što je naša sugestija je da smo mogli u nekoliko rasprava da pričamo o ovim vrstama obrazovanja. Dakle, ne da produžimo vreme za raspravu i diskusiju, da dupliramo vreme, već smo mogli ponaosob da pričamo o ovim zakonima, jer je tema izuzetno bitna i izaziva veliku polemiku.
U prilog svemu tome moram reći da će učešće u načelnoj raspravi uzeti 63 poslanika plus 12 ovlašćenih poslanika, što je 75, faktički, jedna trećina poslanika je uzela učešće u ovoj raspravi, što govori o kompleksnosti samih zakona. Dakle, osim što je izazvala polemiku, izazvala je i veliku pozornost kod stručne javnosti, polemiku između sindikata i Ministarstva prosvete, itd. Od ovog seta zakona javnost puno očekuje. Pre svega, da dobije odgovor na pitanje kuda ide naš obrazovni sistem. Dalje, da li reforma koju sada propagira ministarstvo može da se implementira u naš prosvetni sistem? Da li je društvo i naš prosvetni sistem spreman za određene evropske tekovine, s obzirom da je preporuka da se ovaj zakon približava evropskoj legislativi?
Drugo, da bi se neki zakoni primenjivali u nekoj zemlji, država mora da bude pravno jaka na svakom delu svoje teritorije. Ono što mene ovde interesuje je da li će se po donošenju jednog ovakvog zakona, ovog paketa zakona, ovi zakoni primenjivati na KiM, s obzirom da je potpisan Briselski sporazum i s obzirom da će se ukinuti institucije u tom delu Srbije i s obzirom da se naša država i faktički i de jure odriče tog dela svoje teritorije? To je pitanje na koje sigurno u ovom trenutku niko ne zna odgovor. Ili, pak, zna, a ne želi da kaže javno?
Tradicija školovanja u Srbiji od 1958. godine je da imamo besplatno osnovno školovanje, da imamo besplatno ali ne obavezno i srednje školovanje i o tome bi trebalo da se porazmisli. Možda bismo trebali da imamo obavezno srednje školovanje, iz prostog razloga zato što je stanje obrazovnog nivoa naše populacije nepovoljno i nepodnošljivo, s obzirom da imamo svega 7% obrazovnih građana Srbije a oko 21% sa završenom osnovnom školom, što govori da stvarno taj obrazovni profil nije na jednom zavidnom nivou.
Takođe, i vi ste rekli, gospodine ministre, da država malo izdvaja u budžetu za prosvetu – 3,5% do 4% bruto društvenog proizvoda, dok, zapamtite ovo gospodo evropejci, zemlje koje su sada ušle u EU negde oko 5% izdvajaju za prosvetu i obrazovanje, dok 96% ide na lične dohotke, što jeste pogubno, a svega 4% za projekte i za investicije, dok je u zemljama EU to negde oko 73%, ako se ne varam.
Ono što je tragično u ovom trenutku a to niko nije spomenuo i ja bih želeo da otvorim tu temu, to je fizički deformitet naše dece u osnovnoj školi. Imao
sam to iskustvo da radim na jednom magistarskom radu, da pomažem jednom prijatelju koji je magistrirao i radili smo istraživanja u Jablaničkom okrugu. Videli smo da je 74% dece sa deformitetom, što govori o tome da država i ministarstvo moraju da učine nešto da uvedu obavezno po četiri časa fizičkog vaspitanja i da te časove fizičkog vaspitanja drže stručni ljudi, odnosno profesori fizičkog vaspitanja. To je jedna od ideja koju ja promovišem i govorim glasno vama, gospodine ministre.
Sindikati su imali, kao što rekoh, puno primedbi vezano za ovaj set zakona. Između ostalog, rečeno je da Zakon o osnovnom obrazovanju i Zakon o srednjem obrazovanju i o obrazovanju odraslih su zakoni koji su doneti u mandatu prethodne Vlade, dok je ovaj zakon o osnovama sistema obrazovanja donet na jedan ekspresan način. Mi iz DSS vas tu razumemo. S obzirom da smo doneli strategiju, vi ste morali da donesete jedan krovni zakon. Da li je taj zakon dobar ili nije, o tome ćemo da diskutujemo. Sindikati su imali puno primedbi oko toga. Rekli su čak i da ste im sugerisali da za tri dana dostave neke primedbe i sugestije. Oni su dostavili, ali je veoma mali broj primedbi i sugestija prihvaćeno. Takođe, u sve ovo se Nacionalno-prosvetni savet uključio tek kada je zakon bio spreman za Vladu, tako da ni njihove sugestije nisu prihvaćene, kada je u pitanju implementacija određenih primedaba u ovaj zakon.
Osvrnuću se na njihove primedbe. Kao prvo, to ste i vi rekli u svom izlaganju i svom ekspozeu, oni se žale na određene zakonske odredbe koje treba da se promene, a to je finansiranje po glavi učenika, kao i da se prolongira do 2021. godine, kao i povećanje broja učenika u odeljenju. Plašim se nečeg drugog, a to je da ove zakonske odredbe vode ka racionalizaciji radnih mesta u prosveti. Ja branim ovaj stav mojih kolega i sindikata koji sugerišu da ove zakonske odredbe treba da se izbace iz ovih zakona, ali, ja iz jednog drugog aspekta pričam o svemu ovome. Naime, ja mislim na demografski aspekt. Dolazim iz Jablaničkog okruga, gde je demografska populacija takva da se ljudi iseljavaju iz pojedinih sela, iz prostog razloga što se radi o siromašnom kraju i ne vide nikakvu perspektivu. Pojedina odeljenja se gase. A vi dobro znate, gospodine ministre, ako selo nema učitelja, nema sveštenika i nema doktora, to selo je čekaonica smrti. Iz tih razloga ja očekujem da prihvatite sugestije ministarstva, kako bi bili korektni i kolegijalni i prema samim profesorima, a i da država zauzme jedan strateški stav prema tim rubnim i pograničnim mestima.
Želim da se osvrnem na zakon o obrazovanju odraslih. Dobro je što se država uhvatila u koštac sa ovim problemom. Posle 13 godina tranzicije mnogi ljudi su ostali bez posla, nalaze se na birou za zapošljavanje, na tržištu rada i sigurno im se treba pružiti šansa. Međutim, kolegijum direktora koji je održao sastanak povodom ovog zakona je poslao vama određene sugestije preko Sektora za obrazovanje, u smislu da oni misle da država favorizuje srednje stručne škole a da mrežu škola koje su već radile taj deo posla obrazovanja odraslih polako marginalizuje. Oni se nalaze u nekom pravnom vakuumu. Takođe, oni se plaše za određena radna mesta, naročito za učitelje koji će primati platu 56%. To je presedan. Normalno, vi svojom uredbom to stanje možete da popravite, a to i oni sugerišu. Verovatno i imaju obećanje da ćete vi to regulisati. Ali, apsurdno je da se u ovom trenutku učitelj koji predaje u školi za obrazovanje odraslih proglasi tehnološkim viškom sa 56%. To je nonses. Iz tih razloga, zamolio bih vas da počnete da razmišljate kako da uredite taj deo prostora.
Morao sam sve ovo da kažem zbog mojih kolega iz Škole za obrazovanje odraslih Dositej Obradović, koji su mi sve ovo sugerisali i koji su vas zamolili da pogledate ove sugestije koje vam je Direktorijum direktora koji je zasedao dostavio. Njih su 72 i oni su vam govorili o ovom problemu.
Gospodine ministre, vi ste verovatno imali dobru volju da donesete jedan kvalitetne i dobre zakone. To ne sporim. Međutim, vreme će pokazati da li su ovi zakoni dobri. Ja se nečeg drugog bojim, da nećemo možda kroz godinu, dve ili u vašem mandatu imati izmene i dopune ovih zakona, ne zbog toga što je zakon možda toliko loš, već što ćemo imati političke pritiske, zato što ćete imati socijalne pritiske od strane sindikata i mnoge druge pritiske.
Gospodine ministre, meni je neshvatljivo da mi naše zakone prilagođavamo legislativi Evrope, a ta Evropa nas ne želi u svoje okrilje. I sami vidite da nam ne daju datum za pregovore, a kamoli da nas prime u evropsku porodicu, taj politički konglomerat. Iz tih razloga ne vidim šta će se desiti ako EU kroz koju godinu nestane ili se rasformira, kome ćemo približavati naše zakone?

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, predstavnici Ministarstva prosveta, nauke i tehnološkog razvoja, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću govoriti o Zakonu o obrazovanju odraslih i o Zakonu o srednjem obrazovanju. Smatram da u dosadašnjoj diskusiji koju smo imali nismo dovoljno vremena posvetili jednom novom zakonskom rešenju koje će definitivno dovesti do rešenja problema koji smo do sada imali u vidu akreditacije programa i organizacija koje će izvoditi i implementirati neformalne, odnosno vaninstitucionalne vidove obrazovanja.
Smatram da je set ovih zakona o obrazovanju usklađen i konkurentan sa Strategijom razvoja obrazovanja i dolazimo do jednog kvalitetnog zakonskog okvira i, imajući u vidu činjenice i određene analize, čak smo ispred svih zemalja u regionu, naravno, ako usvojimo ove zakone, u tom nekom smislu zakonske regulative koja će nam dati mogućnost da pospešimo obrazovanje kako formalno, tako i neformalno obrazovanje.
Smatram da u vremenu u kojem živimo prosto moramo imati u vidu jedan veliki značaj neformalnog obrazovanja. Nesporno je formalno obrazovanje, kako osnovno, srednje i visoko.
Tu imamo puno problema i moraće puno napora da se uloži kako bi se situacija u tom domenu pospešila, pogotovo u politici kvaliteta i u odnosima i relacijama između potreba privrede naše zemlje i obrazovnih profila koji se školuju u našim srednjim školama, naravno i u okviru visokoobrazovanih institucija.
Međutim, neformalno obrazovanje je obrazovanje koje daje ono što je u savremenom modernom razvijenom svetu jako važno za tržište rada. Za proces razvoja preduzetništva to su veštine i dodatne sposobnosti koje su nadogradnja na formalno obrazovanje.
Navešću samo primer da u SAD su najkonkurentniji oni kadrovi koji čak u 88% slučajeva imaju izgrađene veštine i koji primenjuju onu filozofiju doživotnog učenja i koji imaju jedan čitav niz kvalifikacija i onih kadrova kojih se prilagođavaju uslovima na tržištu i trenutnoj ekonomskoj situaciji.
Nažalost, mi u našoj zemlji imamo jednu takvu priliku da, evo, jedna analiza je pokazala da čak 34.000 ljudi u našoj zemlji će se u ovom periodu radije odlučiti da uzme otpremnine i da čeka penziju na Nacionalnoj službi za zapošljavanje, nego što će prihvatiti bilo kakav vid prekvalifikacije i dokvalifikacije i pokušati da na tržištu rada u privatnom sektoru ostvare svoju zaradu, da stvore neku dodatnu vrednost za svoje poslodavce, a da ne govorim o tome da pokreću sopstvene preduzetničke inicijative.
Navešću samo jedan negativan primer koji se dešavao i u mnogim javnim preduzećima, kao što je recimo "Telekom", kao što "Elektroprivreda". Imate situaciju u "Galenici", gde je u menadžmentu "Galenike" država odredila da je oko 300 radnika definisano kao višak zaposlenih. Njima su ponuđene opcije otpremnine i socijalnog programa, nekima program prekvalifikacije i dokvalifikacije i samo 30 od 300 se javilo da bude na tom programu, a troje je pristalo da ide na taj program i da se upusti dalje u tržišnu utakmicu.
Znači, ovde se radi o jednoj potrebi ne samo za promenu zakonske regulative, nego se radi o potrebi promene svesti, promene mentaliteta, ne samo kod starijih ljudi, o tome ću govoriti malo kasnije, nego i kod dece, kod učenika koji su u srednjoj školi, da, prosto, moraju da imaju u vidu da u 21. veku svoju egzistenciju, razvoj profesionalne karijere i sve ono što je vezano za kvalitet njihovog života, vezuju za privatni sektor, za svoju inicijativu i za svoje znanje. Naravno, vezano je za implementaciju jedne jasne filozofije i politike doživotnog učenja i doživotnog obrazovanja za svakog pojedinca.
Navešću i određene predloge koje imam kao dopunu onoga što zakon definiše. Posebno bih se osvrnuo na to da Zakon o obrazovanju odraslih definiše da Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja treba da vodi evidenciju pravnih lica i preduzetnika koji nisu organizatori aktivnosti obrazovanja odraslih, a kod kojih se obavlja praktičan rad.
Iskustvo Nemačke, iskustvo Slovenije, iskustvo Francuske govori o tome da to treba da rade privredne komore, da to treba da rade udruženja poslodavaca, zanatske komore, jer one već u svojoj bazi podataka imaju veliki broj privrednih društava. Naravno, nije teško na to nadograditi spisak organizacija, sindikata i svih onih drugih koji po ovom zakonu mogu da se bave obrazovanjem odraslih.
Ono što je isto jedan dodatni kvalitet ovog zakona to je da, kao u sektoru visokog obrazovanja, uvešće se akreditovanje programa i akreditovanje, uz jasne standarde onih institucija, organizacija koje će moći da izvode programe neformalnog obrazovanja, jer se konačno u ovoj zemlji shvatilo koliko je to neformalno obrazovanje važno i koliko je važno da i naši mladi ljudi, a i oni koji na tržištu rada izgube posao, prosto imaju i treba da se prekvalifikuju i treba da se dokvalifikuju kako bi mogli lakše da se snalaze na tom tržištu rada.
Isto tako, ovaj zakon ide u prilog onome što ne možemo da postignemo već 20 i nekoliko godina u našoj zemlji, a to je da imamo jedno fleksibilno tržište rada gde će se radna snaga slobodno kretati, gde će biti normalno da privredna društava u svojim preduzetničkim poduhvatima mogu i da se ugase, mogu da uđu u probleme i da nije smak sveta ako se na taj način izgubi posao, već da se na jedan proaktivan način traži drugi ili pokreće nova preduzetnička inicijativa.
Kada je u pitanju akreditovanje programa i akreditovanje organizacija koje vrše obrazovanje odraslih, mislim da je najbolje rešenje da tu postoji jedna krovna organizacija ili da se to poveri Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta, koja već postoji kada je u pitanju sistem visokog obrazovanja, jer već imamo infrastrukturu, imamo ljude koji se bave visokim obrazovanjem i mislim da ne bi bio problem da se tu na taj način i uštedi na troškovima i da se dinamičnije i što brže implementira ovaj zakon i da dobijemo što bolje, što kvalitetnije programe i ljude koji će biti spremniji za tržišnu utakmicu u našoj zemlji, ali što da ne i u regionu.
Isto tako bih se osvrnuo i na to kada je u pitanju oduzeto odobrenje za obrazovanje odraslih. U Zakonu piše da se odobrenje onome ko je prekršio zakon može ponovo izdati.
Mislim da je obrazovanje odraslih i dobijanje sertifikata, odnosno akreditacije, uverenja, toliko ozbiljna stvar, da ako neko prekrši u tom domenu zakon da on ne bi smeo ponovo ni u kom slučaju da dobije to odobrenje. Ovo smatram kao jednom od ključnih aspekata razvoja našeg obrazovanja i razvoja naših kadrova.
Kada je u pitanju Zakon o srednjem obrazovanju napomenuo bih jednu situaciju koju imamo u našoj zemlji, naravno i ministar i predstavnici ministarstva su govorili o tome da imamo manje dece i da imamo sve više i više mesta u školama. Smatram da je na neki način srednje stručno obrazovanje, a pogotovu da su zanati minorizovani u tom nekom domenu a da postoje velike potrebe. Ide nam i strategija reindustrijalizacije i u ovoj zemlji će morati neko da se bavi i tim zanatskim poslovima i stručnim poslovima i u taj prilog nam govori i to da i imamo i imaćemo velike projekte. Ide nam južni tok kao veliki projekat. Koga ćemo da zaposlimo tamo ako nemamo armirača, ako nemamo montere, ako nemamo električare i tu treba menjati svest ne samo mladih ljudi nego i njihovih roditelja, ne u tom domenu da ga menjamo iz parlamenta, nego da sprovodimo određene edukacije kako bi prosto i roditelji usmeravali svoju decu na ona zanimanja sa kojima mogu da se zaposle, sa kojima mogu odmah, dakle brzo posle završetka školovanja da uđu u proces rada.
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Marinkoviću.)
Završavam. Samo ću reći da ćemo podneti jedan amandman koji će izvući preduzetništvo iz programa u srednjem obrazovanju, a smatramo da je preduzetništvo jedno od najbitnijih stavki, najbitnijih aspekata koji će odrediti budućnost ekonomskog razvoja naše zemlje. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nataša Vučković. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas je nemoguće razmatrati razvojne kapacitete jednog društva ukoliko ne govorimo o obrazovanju, ukoliko ne govorimo o socijalnom kapitalu jednog društva, ukoliko ne govorimo o njegovim ljudskim resursima.
Unapređenje obrazovanja je sastavni deo rasprave o tome. Za DS obrazovanje, sistem obrazovanja jeste jedno od prioritetnih nacionalnih pitanja. Ono je jednako važno za sve građane naše zemlje, bez obzira da li imaju decu ili nemaju, da li su mladi ili stari, da li im deca tek kreću u prvi razred, ili treba da plaćaju univerzitetsko obrazovanje za svoju veću decu.
Mislim da smo svi u ovoj raspravi podelili jedno nezadovoljstvo sistemom obrazovanja koje postoji u Srbiji i ono je činjenica. Nezadovoljna su deca, deca ne vole školu, škole više nisu mesta okupljanja, nisu mesto gde se objektivno razvija jedan moderan kreativni potencijal. Učitelji, nastavnici dugo već nemaju onaj potreban ugled i autoritet koji treba da imaju u jednom društvu, koje želi da se razvija na moderan način, roditelji nisu zadovoljni, nastavne metode su davno prevaziđene, ne uspevamo u tom segmentu da uhvatimo korak sa svetom. Rezultati na testovima, bez obzira na neka poboljšanja govore i dalje o tome da je vrlo visok stepen funkcionalne nepismenosti naše mlađe generacije.
Da li je ikada u srpskoj istoriji zapravo škola imala slabiji autoritet i slabiji ugled nego što to ima danas? Da li je ikad znanje u Srbiji imalo manji značaj u jednom javnom svetu i pogledu na život?
Naš glavni zadatak danas je da vidimo na koji način mi možemo dva problema da rešimo. Jedno je pre svega da poboljšamo obuhvat, a drugo je da povećamo kvalitet našeg školovanja. Mislim da je to glavna tema i ove naše rasprave i ovih zakona o kojima danas svi ovde raspravljamo.
Kako i na koji način možemo da izmeri efekte naših dosadašnjih, decenijskih ulaganja u obrazovanje? Pogledajte mi smo pre više od 50 godina uveli obavezno osnovno školsko obrazovanje. Mi i dan danas imamo 22% stanovnika koji nemaju potpunu osnovnu školu, barem prema podacima koji su iz strategije, citiram strategiju i neke druge statistike. I dalje je veliki procenat više od onog što evropski prosek ne ulazi u osnovnu školu, mi to zovemo osipanjem. Jeste to se bolje zove – napuštanje škole. Mi i dalje imamo sve veći jaz između sela i grada u odnosu na obuhvat dece u osnovnoj školi. Naravno da se radi u najvećem delu u najosetljivijim grupama, ali to je isti problem već više decenija.
Dakle na koji način mi možemo da izmerimo efekte naših ulaganja, finansijskih, ljudskih i svih drugih koje činimo za obrazovanje? Moje kolege, poslanici govorili su o tome koliko naša statistika o obrazovanju nije dobra. Pogledajmo jedan primer ilustracije samo radi – koliko decenija mi ulažemo u nastavu stranih jezika u našim školama. Kada izmerimo kroz generacije znanje jezika u Srbiji je, barem na osnovu onog znanja koje pruža škola, izuzetno nisko. Možda se popravilo gospodine ministre, ali je nisko, s obzirom na ulaganja koja decenijama činimo u sistem obrazovanja.
Danas govorimo o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, o osnovnom obrazovanju, srednjem obrazovanju itd. Godine 2011. kada smo donosili ovaj krovni zakon, hvalili smo ga iz razloga što je on zaista napravio jedan vrlo važan korak napred u odnosu na vrednosnu postavku sistema obrazovanja. Uveo je neke nove institute, na nov način je definisao ciljeve i ishodišta sistema obrazovanja.
Međutim, mene uvek negde začudi na koji način to i zašto mi ne možemo te nove institute, vrednosne postavke da negde održimo u jednom dužem vremenskom periodu i čim naiđemo na neke prepreke, na neke već finansijske izazove, na neke ljudske probleme u oblasti ljudskih resursa, mi odustajemo i pravimo korak nazad. Mislim da se to i sada dešava u dobrom delu sa ovim krovnim zakonom, bez obzira što je on dobar i u najvećem delu njegova dobra rešenja ostaju. Ali, zašto gospodine ministre, bez ikakvog obrazloženja predlažete brisanje jedne odredbe u Zakonu, o krovnom zakonu, kojim se utvrđuje da je cilj obrazovanja i uvažavanje različitosti.
Šta nas je podstaklo da mimo svih drugih odredaba u tom vrednosnom članu brišemo i uvažavanje različitosti, zar nije uvažavanje različitosti, odnosno nedostatak uvažavanja različitosti jedan od najvažnijih problema koje mi moramo kao društvo da rešimo? Dijalog između različitih ljudi, ljudi različitog mišljenja je nešto što nama mnogo nedostaje. Škola tome treba da uči decu od najranije dobi. Ne znam zbog čega to brišemo.
Gospodine ministre, zašto sada ponovo uvodimo mogućnost otvaranja specijalnih odeljenja za učenike sa smetnjama u razvoju? Uvodi se kao mogućnost, ne mora da se dogodi, ali taman smo pokrenuli u prethodnom periodu inkluzivno obrazovanje na vrlo moderan način. To smo hvalili i u prethodnom sazivu ovog parlamenta. Naravno, da primena inkluzivnog obrazovanja nije jednostavna, naravno da to nešto košta, naravno da naše lokalne samouprave i naše škole nisu dobro pripremljene za to, ali nemojmo sad činiti korak nazad, pa reći – e, sad ćemo to da malo anuliramo i da smanjimo efekte toga, to vam je kao ova paradigma sa aflatoksinom, uvedemo jedan evropski standard, ali onda imamo neki mali problem u primeni, onda ćemo da se vratim korak unazad. To nije rešenje. Dajte da održimo jedan sistem. Ne možete izmeriti ni jednu promenu u sistemu obrazovanja ako nemate jedan duži period primene tog rešenja.
Mi u DS se protivimo odlaganju upisa u prvi razred koji se predlaže ovim zakonom, na osnovu mišljenja interresorne komisije. Postojeće rešenje koje smo imali do sada je bio jedan veliki iskorak koji je učinio da se pre svega smanji broj zahteva za odlaganje upisa i time se uticalo na poveranje obuhvata i upisa dece u prvi razred osnovne škole. Zašto sada da omogućimo odlaganje upisa na osnovu zahteva roditelja i mišljenja interresorne komisije? Time ćemo pre svega izdvojiti dete iz njegove generacije. Šta će ono raditi tih godinu dana nakon što završi jedan obavezni predškolski program? Mislimo da to nije dobro rešenje i da time takođe činimo korak nazad.
Ne znam zašto gospodine ministre, menjamo rešenje koje je postavljeno 2011. godine, da i Nacionalni prosvetni savez ima svoju reč u pogledu udžbenika, predlaganje udžbenika, utvrđivanje potrebe za udžbenikom? Zašto jednu nezavisnu instituciju, znamo kako se ona bira, ima vrlo kredibilne članove, zašto joj oduzimamo to pravo i sve prebacujemo na Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja koji je stručno telo. To ne dovodim u pitanje, ali mislim da bi bilo bolje da zadržimo postojeće rešenje.
Na kraju zašto ovim izmenama uvodimo Agenciju za obrazovanje i vaspitanje? Danas kada svi govorimo o tome da je potrebno da smanjimo javnu potrošnju, da moramo da preispitamo rad svih agencija, ova Vlada je na kraju krajeva počela svoj mandat pričom o tome da će rad agencije negde da bude analiziran.
Dakle, moje mišljenje i mišljenje DS je da Nacionalni prosvetni savet ima dovoljno kapaciteta da se bavi onim zadacima koji se ovim predlogom zakona stavljaju u nadležnost agencije.
Što se tiče ovih zakona o kojima danas govorimo, naravno, njih je osam u okviru ove tačke dnevnog reda i vrlo je mala mogućnost da svako od nas govori detaljno o svim rešenjima. Zato sam navela neka rešenja koja kod nas pobuđuju brigu i sumnju da će se neke stvari vratiti unazad. Naravno, da postoji neka dobra rešenja.
Međutim, ono što mi se čini kao vrlo veliko pitanje - da li mi ovim zakonima afirmišemo neke principe koji su, barem za nas u DS, izuzetno važni, a to je pre svega jednakost dece, sa druge strane pravičnost i treće, ono što je jednakost šansi.
Mislim da moramo da analiziramo na koji način će ovi zakoni imati efekat na različite lokalne zajednice, na različite delove naše zemlje. Ako analiziramo koliko je snage potrebno jednom mladom biću sa juga Srbije, iz Timočke krajine, Raške da prevaziđe sve prepreke koje ima na putu da stigne do šanse da ima visoko obrazovanje u odnosu na njegovog vršnjaka iz velikog grada kao što je Beograd, Novi Sad, Kragujevac, kako hoćete, to su ogromne razlike.
Moramo da definišemo neke mehanizme kojima ćemo te razlike smanjiti, nešto što će biti korektiv. Zato nas čudi zbog čega, recimo, predviđate jednu odredbu, da se besplatan prevoz dece, odnosno, učenika predviđa samo za udaljenost koja je veća od četiri kilometara. Po našem uverenju čak i dva kilometara su velika udaljenost za decu osnovnog školskog uzrasta koja idu od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. Amandmanima predlažemo neke izmene u tom pravcu.
Još jedna stvar se tu postavlja kao političko pitanje. Ovi zakoni jako mnogo programa usmeravaju na lokalni nivo, a ne predviđa se povećanje transfera za te programe na lokalne samouprave. Da li ćemo na taj način onda reći – znate, doneli smo dobar zakon ali to je u nadležnosti lokalnih samouprava? Lokalne samouprave imaju sve manje i manje budžete. O poreskim zakonima smo nedavno govorili i videli smo kakvih će poražavajućih efekta biti na odvijanju programa socijalne politike, obrazovanja i svega drugog u lokalnim samoupravama. Kako mislimo da rešimo to pitanje? Odlično je što predviđamo decentralizaciju u oblasti obrazovanja, ali za to su potrebna značajna sredstva.
Što se tiče Zakona o srednjem obrazovanju, dobro je što ga donosimo. Htela bih da pohvalim jednu stvar koja se ovim zakonom predviđa, a to je komisija za praćenje verskog obrazovanja, za versku nastavu. Krajnje je vreme da to definišemo. Podnela sam jedan amandman kojim predlažem da se i dva člana Odbora za prosvetu Skupštine Srbije uključe u rad ove komisije. Iz kog razloga? Gospodin ministar će se setiti, razgovarali smo o tome, postavila sam svojevremeno neka pitanja upravo o efektima verske nastave. Vrlo je malo raspoloživih informacija o tome.
Mislim da narodni poslanici, pre svega i nadležni odbor, ali i mi svi ovde, treba da imamo informacije o tome na koji način se odvija verska nastava, koji su problemi, koji je obuhvat dece. Dakle, želimo da imamo jednu statistiku, jednu analizu kako se verska nastava odvija. Mislim da je za svaku zemlju i svako društvo koje je laički opredeljeno od vrlo velike važnosti da ima jednu takvu analizu. Zato mislim da bi bilo dobro rešenje da i narodne poslanike uključimo u rad komisije za versku nastavu.
Na kraju, stalno govorimo o stanju nastavnog kadra. Njihov položaj godinama biva sve teži, njihova motivacija je slabljena. Ali, s druge strane, mislim da moramo reći da je njihov entuzijazam, koji ponekad vidimo u našem svakodnevnom životu, nešto što moramo pohvaliti kod vrlo velikog broja onih koji nastoje i da prevaziđu otpore za reforme i da se uključe u neke moderne tokove. To je nešto što daje i podsticaj da se sa reformom dalje nastavi.
Naši programi jesu loši. Nedavno sam imala priliku da vidim desetogodišnjake koji se međusobno propituju, odnosno proveravaju znanje iz nekog predmeta, valjda priroda i društvo, o godinama početka Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, deca od 10 godina koja ni na koji način nemaju osećaj za neku istorijsku dimenziju proveravaju neku faktografiju istorijsku. Vremenom će to sigurno moći bolje da razumeju.
U isto to vreme, njihovi vršnjaci u Velikoj Britaniji istoriju uče tako što u grupama crtaju neke srednjovekovne zamkove, vojne tvrđave, koriste znanja iz književnosti, muzike, likovne umetnosti, da bi sve to povezali sa znanjem iz istorije. To je moderan metod učenja danas. To je ono čemu treba da težimo.
Mislim da isuviše opterećujemo faktografijom našu decu, a bez mogućnosti, zapravo, ne dajemo im mogućnost i šansu da na pravi način ta svoja znanja iz različitih predmeta i koriste kombinovano, da nauče da rešavaju probleme itd.
Mislim da strategija, i to je vrlo važna stvar koju treba da imamo u vidu, vrlo jasno utvrđujem, odnosno konstatuje da naše škole skoro uopšte ne razvijaju umetničku i kulturnu pismenost, niti bazične kulturne potrebe i navike koje su potrebne za razvijanje vrednosnih stavova. To su stvari o kojima moramo da razgovaramo. Sigurno je da su problemi brojni i da ih moramo posmatrati ukršteno. Naravno da moramo govoriti o racionalnosti i racionalizaciji našeg obrazovnog sistema, ali tako što ćemo o tome govoriti sa stanovništva i ekonomske, ali pedagoške efikasnosti.
Na kraju, moram reći da ne mislim da će ovi zakoni o kojima danas razgovaramo, osim što neki potvrđuju stanje koje već postoji i u nekoj meri predviđaju njegovo unapređenje, ali ne mislim da će oni suštinski izmeniti ni na bolje, ali mislim da neće ni mnogo toga pokvariti. Zašto? Zato što se mi vrlo slabo snalazimo u implementaciji. Mislim da će doći do odlaganja primene mnogih rešenja i da ćemo uskoro ponovo imati neki korak nazad, jer će se neki od ponuđenih instituta i mehanizama pokazati kao slabo sprovodiv.
Ono što mislim da može da napravi suštinsku promenu u našem poimanju obrazovanja, to je jedna velika kampanja i politička i stručna i svih javnih radnika, učitelja, nastavnika i roditelja, da se zaista promeni percepcija obrazovanja. Ukoliko takav jedan politički i društveni konsenzus možemo da napravimo, mislim da ćemo tek onda napraviti jedan iskorak u jednom stavu da je obrazovanje jedno od najvažnijih nacionalnih pitanja.
U tom slučaju, ukoliko se u skladu sa tim konsenzusom budemo i ponašali, onda se neće dogoditi da rasprava o obrazovnim zakonima, o prosvetnim zakonima bude jedna od poslednjih vesti na nacionalnom dnevniku. U svim evropskim državama to bi bila prva vest. O tome bi govorili i roditelji i đaci i profesori i učitelji i to je evropski standard, a ka tome želimo da težimo. Hvala.

Hvala.
Pošto su se stekli uslovi, predlažem da konstatujemo potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Narodne skupštine za upražnjeno poslaničko mesto, kako bismo omogućili njegovo učešće u radu Narodne skupštine.
Dostavljena vam je Odluka Republičke izborne komisije o dodeli mandata narodnog poslanika Republičke izborne komisije o dodeli mandata narodnog poslanika radi popune upražnjeno poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini.
Takođe, dostavljen vam je i Izveštaj Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, koji je utvrdio da su se stekli uslovi za potvrđivanje mandata narodnom poslaniku, sa predlogom da Narodna skupština, shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Zlatku Dragosavljeviću, izabranom sa izborne liste "Izbor za bolji život – Boris Tadić".
Na osnovu Odluke Republičke izborne komisije i Izveštaja i predloga Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, a shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatujem potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Zlatku Dragosavljeviću.
Čestitam narodnom poslaniku na izboru i molim da pristupi radi polaganja zakletve.
Poštovani narodni poslaniče, molim vas da, saglasno članu 17. Zakona o Narodnoj skupštini, pristupite polaganju zakletve.
(Predsedavajući čita tekst zakletve, a narodni poslanik ponavlja.)
"ZAKLINjEM SE DA ĆU DUŽNOST NARODNOG POSLANIKA OBAVLjATI PREDANO, POŠTENO, SAVESNO I VERNO USTAVU, BRANITI LjUDSKA I MANjINSKA PRAVA I GRAĐANSKE SLOBODE I PO NAJBOLjEM ZNANjU U UMEĆU SLUŽITI GRAĐANIMA SRBIJE, ISTINI I PRAVDI."
Molim narodnog poslanika da pristupi potpisivanju teksta zakletve i dozvolite mi da vam poželim uspešan zajednički rad.
Čestitam vam.
Nastavljamo rad.
Reč ima narodna poslanica Snežana Stojanović Plavšić. Izvolite.