Hvala gospodine predsedavajući, pokušaću u skladu sa onim što su neke od mojih prethodnih kolega ukazali, da se vratim na temu. Posle ove veoma iscrpne rasprave, koja je naravno pokazala da je svaka parlamentarna rasprava o obrazovanju strateški važna i strateški važna politička rasprava, da probam da ukažem na jedan, čini mi se, nedovoljno uvaženi aspekt obrazovanja i da pokušam da ustanovim kroz taj aspekt o kojem želim da govorim, koliko su ispunjeni ciljevi koje je postavio naš sistem obrazovanja.
Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, mada, ovo o čemu ću govoriti se veoma mnogo tiče i srednjeg obrazovanja, ističe ciljeve među kojima su i formiranje vrednosnih stavova i sticanje kulturne pismenosti, neophodne za aktivnu uključenost u život porodice i zajednice.
Ono što želim da postavim kao primer, odnosno kao sliku o tome kako se ovi ciljevi ispunjavaju jeste jedno od istraživanja koje je sproveo institut, odnosno Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, molila bih gospodina predsedavajućeg, istina, ne govorim o avionima, da zamoli kolege da budu malo tiši. Dakle, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka je u 2010, 2012. godini sproveo jedno važno istraživanje, a to je istraživanje o kulturnom životu i potrebama učenika srednjih škola.
Dakle, želim da govorim o onome što se zove intersektorska saradnja između kulture i obrazovanja i o tome što verujem da je nedostatak predmeta iz oblasti kulture i umetnosti u našem školskom sistemu dovelo do toga da su danas kulturne potrebe naših građana, naših srednjoškolaca i osnovaca na veoma niskom nivou, verovatno najnižem u poslednjih pedesetak godina.
Ta istraživanja između ostalog pokazuju da osim onoga što je već ukazano, da su najveći problemi u srednjim školama nasilničko ponašanje, alkoholizam, uživanje droga, itd, da samo 8, 5% srednjoškolaca posećuje institucije kulture, da čak 85, 8% srednjoškolaca retko ili nikada nije posetilo muzej, da 79% srednjoškolaca nikada ili retko posećuju galerije. Kod svega 0,2% učenika odlazak u instituciju kulture spada među omiljene načine provođenja slobodnog vremena.
Za svaku ozbiljnu zemlju, za svako ozbiljno društvo, ovo je više nego alarmirajući podatak, alarmantni podatak, uz to da trećina srednjoškolaca čita lektiru samo kada mora, a da preostali pročitaju tek jednu knjigu godišnje, to je ono što sami učenici priznaju, podaci su verovatno još više poražavajući.
Dakle, kako se kroz sistem obrazovanja stvaraju kulturne potrebe građana i kako je kroz kulturu moguće poboljšati kvalitet obrazovanja naše dece?
U više navrata sam govorila o tome da, uprkos činjenici da smo već mnogo godina članica međunarodnih organizacija kao što su UN, odnosno program UNESKO, što smo članovi Saveta Evrope već deset godina, kao predstavnici ove zemlje, kao parlamentarci, predstavnici Vlade učestvujemo u izradi dokumenata za koje se ovde na kraju ne zna i mislim da se zapravo ne primenjuje ono o čemu ta dokumenta vrlo rečito govore.
Sve više je istraživanja i dokumenata koje usvajaju međunarodne organizacije u kojima se apeluje da države moraju da ulože mnogo veći napor u omogućavanju jednakih mogućnosti u pristupu obrazovanju i ravnopravnom učešću građana u kulturnom životu. To ne znači samo široku kulturnu ponudu koja je doduše u našem slučaju danas veoma dramatična, odnosno veoma loša i sve siromašnija, već podrazumeva da država treba u kreiranju te atmosfere i u kreiranju te politike da bude inicijator i promoter.
Ono što je takođe pokazano kroz mnoga istraživanja, da su izuzetne rezultate pokazali primeri, odnosno metode gde je umetničko obrazovanje više uključeno u redovnu nastavu i u formalno obrazovanje, jer se pokazalo da razvija apstraktno mišljenje, da razvija toleranciju, da razvija veću sposobnost za razumevanje drugačijeg, a to su, čini mi se, osobine i vrednosti koje su nam danas nasušno potrebne.
Takođe se pokazalo da se kroz interdisciplinarni pristup određenim predmetima, znači, tako što će se kroz likovnu umetnost učiti geografija, tako što će se kroz vajarstvo učiti fizika, tako što će se paralelno učiti opšta istorija i istorija umetnosti, da su učenici pokazali mnogo bolje i mnogo veće rezultate.
Gospodine ministre, želela bih da vam dam jedan predlog i da pokušam da budem konstruktivna u ovoj veoma važnoj raspravi. U mnogim međunarodnim dokumentima, koje sam na neki način citirala, predlaže se vladama da formiraju koordinaciona tela između ministarstava koja treba da podstaknu i da unaprede obrazovni sistem. Pre svega govorim o sektorima kulture i obrazovanja, ali tu sasvim ravnopravno treba da postoje i mogu da postoje i Ministarstvo za zaštitu životne sredine i Ministarstvo za omladinu, rad itd.
Ministarstvo kulture trenutno koordinira izradu nacionalne strategije razvoja kulture u Republici Srbiji i želela bih da apelujem i na vas, gospodine ministre, i na Ministarstvo obrazovanja da se na vreme uključe u ovaj proces i da se zaista razvije novi i razvijeniji, inovativni načini da se ova dva sektora uključe. Dakle, potrebno je da podstaknemo jednu institucionalnu vezu između sektora obrazovanja, Ministarstva obrazovanja, odnosno škola s jedne strane i lokalnih i nacionalnih ustanova kulture u Republici Srbiji.
Na kraju kao komentar o tome koliko je nedostatak kulture i obrazovanja o kulturi važan, na neki način je pokazala, mada srećom u manjoj meri, i današnja diskusija, jer smo i danas, kao pre 20 ili 30 godina, čuli da neko može da se nazove patriotom, a neko da ne bude patriota, da opozicija nema pravo da kritikuje Vladu. Dakle, to su takođe nedostaci kulture, u ovom slučaju političke. Hvala.