Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, sa svojim saradnicima, i njih pozdravljam, dame i gospodo narodni poslanici, počeću od dnevnog reda ove sednice koji pokazuje jako dobro kakve stavove mi danas ovde kao većina imamo u obrazovanju.
Dakle, ovde je na dnevnom redu osam zakona po objedinjenoj raspravi. Od tih osam zakona, šest se odnosi na obrazovanje, različite nivoe obrazovanja, četiri su direktno vezana za njega, dva indirektno, ali možemo da govorimo o obrazovanju.Jedan od zakona je Zakon o inovacionoj delatnosti. Jedan govornik je do sada spomenuo nešto u vezi sa tim. Naravno, radi se o izmenama i dopunama, ali mislim da zaslužuje da se o njima govori. Drugi zakon je Predlog zakona o zaštiti topografije, poluprovodničkih proizvoda. Niko ga pomenuo nije. Izvinjavam se, jeste.
Dakle, toliko je prošlo onako usput, kako bi rekla ova vladajuća većina, u paketu. Kada nešto stavite u paket, onda iz tog paketa zahvatite ono što vam treba. Za mene je poražavajuće da mi danas o obrazovanju govorimo u paketu i da govorimo da nam je sjajna prilika data, kada smo dobili duplirano vreme za raspravu.
Nekako mislim da mi zaista ozbiljno grešimo. Naročito mi je bilo tužno kada se iz iste poslaničke grupe javio čovek da nam obrazloži da zbog važnosti, jer, eto, veliki broj ljudi je zainteresovan, pa pomenu 126.000 zaposlenih i 850.000 onih koji su obuhvaćeni srednjim i osnovnim obrazovanjem, kao, zato nam je to važno. To je drugi stav koji je mene strašno pogodio. Nije valjda da nam je to važno? Za mene je stav i stav DSS je da je obrazovanje strateški važno za svaku državu, da ulaganje u obrazovanje znači ulaganje u razvoj svoje države i ulaganje mora biti konstantno, stalno, moramo se truditi da najveći deo budžeta ode u obrazovanje, a ne na neke druge stvari.
Ono što je takođe za mene jako važno, jeste činjenica da ne znamo kakav je naš sistem. Bez reformisanog sistema, ne možemo ići napred. S druge strane, da bismo ga reformisali, moramo da znamo kakav je.
Vrlo pažljivo sam slušala diskusiju koja je tekla tokom jučerašnjeg dana i tokom današnjeg dana. Čula sam konstatacije da nam je obrazovanje odlično, jer smo odlično ispali. Da nam je obrazovanje srednje ili da imamo problema. Čula sam i to da nam je obrazovanje potpuno u haosu i da nema sistema. Dakle, čuli smo potpuno različite konstatacije tokom samo jedne diskusije danas i juče ovde u parlamentu.
Ako pitate direktno učesnike obrazovanja, pitajte nastavnike, pitajte profesore da li su zadovoljni načinom na koji škola radi, dobićete mnogo jednostavniji odgovor – 90% njih će vam reći da nisu, pa će vam navoditi i razloge zbog kojih nisu. Pitajte učenike da li su zadovoljni? Možda je odgovor i to kakav uspeh postižu na testovima, međunarodnim i domaćim. Možda je odgovor u velikom broju neopravdanih izostanaka. Možda je odgovor na nekom drugom mestu. Ali, mislim da je odgovor sve to zajedno. Pitajte roditelje da li su zadovoljni obrazovanjem svoje dece i zašto im je važno da postoje privatne škole? Pitajte roditelje da li su zadovoljni uspehom svoje dece, da li su zadovoljni znanjem koje ponesu, da li su zadovoljni kada upisuju srednju školu, pa ispitom, pa onda kada upisuju fakultet, da li su zadovoljni?
Znate šta, sve su to odgovori koje svako od nas treba da čuje kada donosi odluke. Oni su različiti. Neko je potpuno zadovoljan a neko nije, ali sve su odgovori koji moraju uzmu u obzir.
Ono što je moj stav, a moj stav proističe iz rezultata jednog istraživanja koje je uradio profesor Ivan Ivić, za koga ne treba da govorim, barem mislim u ovom skupu ovde da ne treba da govorim, o tome kakva je njegova uloga i koliko je njegovo znanje u oblasti obrazovanja. Ta studija se zove - Osnovni resursi u preduniverzitetskom obrazovanju u Srbiji. Naravno, njegovi saradnici na tom poslu su bili dr Ana Pešikan i prof. dr Ratko Jankov. Za mene to pokazuje koliko mi rupa u sistemu imamo, koliko nam se rupe jako brzo šire i koliko zahvataju zdravo tkivo obrazovanja kojeg naravno da ima, taman posla da kažemo da ga nema, onda to za mene znači da treba da budemo vrlo objektivni, da sagledamo gde smo i da radimo brzo, da nam rupe ne bi postale velike crne rupe, a da obrazovanje ne bi nestalo.
Dakle, pomenuti ljudi su prikupili podatke koji se odnose na decu, odnosno na decu u vrtiću, učenike u sistemu osnovnog obrazovanja i srednjeg obrazovanja, prikupili su podatke koji se odnose na škole i prikupili podatke koji se odnose na nastavnike. To je jako veliki broj podataka i na osnovu toga su napravili detaljan presek stanja, ukazali na slabe tačke sistema i, ono što je najvažnije, dali predloge kako da se te slabe tačke unaprede i kako da sistem ostane kao sistem funkcionalan.
Meni je vrlo zanimljivo da dobijem odgovor od ministra – zašto nemamo sve te podatke o đacima, nastavnicima i školama, kada smo već dva puta uzimali kredit i taj kredit je trebalo da bude za izradu informacionog sistema prosvete? Prosto, dva puta uzimate kredit za istu namenu, a podatke nemamo. Prokomentarišite i pogledajte, možda ja ne znam sve podatke, ali ih možda vi znate.
Neverovatno je kada pogledate sad ovo što ću vam reći. Republički zavod za statistiku, kada govori o podacima obrazovanja, ima jedne podatke. Ministarstvo prosvete ima druge podatke o istim stvarima, a treće podatke ćete dobiti od sindikata.
Ne mogu da verujem da u državi veličine Srbije ne možemo da skupimo podatke na jednom mestu. Ne može neko da bude odgovoran ili svako da tumači podatke koji mu odgovaraju, pa je upravo taj haos super stanje u kome svi plivamo.
Ja ću da počnem od problema u predškolskom od onog što je identifikovalo profesor Ivica sa svojim timom. Izvinjavam se što ne navodim i druga dva imena, ne zato što dobro mislim o njima, nego zato ne bih gubila vreme, jer mislim da je važno da kažem ono što su našli, a ne da pominjem autore.
Dakle, najveći problem predškolskog obrazovanja u Srbiji je mali obuhvat dece. Trebalo bi imati dva puta više vrtića, ali tako raspoređenih da mnogo više budu dostupni deci sa sela najsiromašnijim i malim Romima. Upravo te grupe onih kojima je najviše potrebno predškolsko nisu obuhvaćene sistemu. Kad pogledate statistiku manja od polovine dece koje idu u vrtiće je činjenica, a 77% dece u gradovima tamo gde imaju mnogo veću podršku, gde imaju više mogućnosti da dobiju neka znanja u gradovima u predškolsko, a najmanji obuhvat dece i u selima i to tek svako četvrto dete i to opet samo onaj obrazovni nivo koji je zakonom propisan, a to je onaj predškolski nivo.
Dalje, rekla sam da je činjenica kod nas da ona deca kojoj je najpotrebnije ne idu u ovaj sistem, nisu u sistemu, a ja u sistemu koji ste nam ponudili ne vidim metode kojima ćete to uspeti da uključite. Šta je predložio tim profesora Ivića? Potrebno je da zidamo predškolske ustanove. To je ono što je uslovljeno sa ekonomski parametrima koji nisu sjajni, a sve su gori jer radite na tome da nas i dalje zadužujete. On predlaže nešto što je moguće, što je vrlo jednostavno obezbediti. To je četvoročasovni boravak dece u ustanovama. To možete da radite u školama koje su prazne. To možete da radite u mesnim zajednicama i na drugim mestima. Moguće je sa malo, kako je gospođa Nataša Mićić rekla, malo više želje da to uradite.
Hajde da vidimo šta je konstatovano za osnovne škole, pa ćemo onda da uporedimo sa onim što ste nam predložili pa da vidimo da li ćemo to moći da realizujemo. Veliki problem osnovnih škola je razuđenost. Ova studija pokazuje da se u 2042 škole, što je 58% škola, obrazuje svega 6% učenika, a to su uglavnom škole na selu. Ostatak od 95% učenika se obrazuje u 4% objekata. To je jako zanimljiv podatak sa kojim moramo da raspolažemo kada govorimo o ovome što ste nam predvideli. Podaci kažu da je 3930 školskih zgrada starije od 50 godina, da jedna trećina od njih nema nikakav WC, starost od 30 do 50 godina ima 1565 zgrada, a samo 400 škola u Srbiji je mlađe od 10 godina. Pazite podatak, 90% objekata je ili za jednu vrlo zrelu rekonstrukciju ili za nešto što morate da popravljate.
Daleko veći problem od ovog o kome sada govorim jeste to što je osnovna škola obavezna, a ne završi je cela generacija koja je upiše. Sada dolazimo do onog pitanja zašto nemamo informacioni sistem. Citiram profesora Ivića – podaci koje daje Ministarstvo prosvete da 99% đaka završi osnovnu školu daju potpuno lažnu sliku jer oni računaju samo one koji su upisani u osmi razred. Ali, ako se upoređuju podaci koliko je dece upisano u prvi razred a završilo osmi razred i koliko ih ima u generaciji dolazimo do podatka da 10% generacije ne stigne do male mature. Meni je jedini komentar da je stvarno dobro što ste prepoznali da ovo postoji kao veliki problem i kao što jeste u zakonu, što ste ponudili da moramo da vodimo računa, ne volim reč – osipanje učenika iz sistema, osipanje mi liči na neku medicinsku formulaciju, ovde je napuštanje školskog sistema preranog. Dobro je što ste ga prepoznali i o njemu ću kasnije govoriti.
Drugi ključni problem osnovne škole je loše znanje sa kojim osnovci izlaze iz škole. To potvrđuju međunarodni testovi, a hajde da se vratimo na ovaj poslednji kada je urađen ovaj probni klasifikacioni ispit koji je pokazao apsolutnu nepismenost osnovaca. Mislim da je to zabrinjavajuće. Svi ovde treba da se bavimo tom temom. Mada sam videla u Predlogu zakona da ministarstvo nešto nije dobar ovaj štampač pa im ne štampa velika slova, kada sam već kod pismenosti. Hoću da kažem da međunarodni testovi pokazuju da su naši učenici usvojili neka znanja koja su naučili napamet, da ne umeju da primene svoja znanja, da rade bez razumevanja, da ne umeju da povezuju znanje. Komentar da treba da učestvujemo u ovom "Piza testu" je da treba da učestvujemo jer ćemo tek tu videti gde nam je mesto i tek tu ćemo videti kako se možemo popraviti, ako nam je cilj da se popravimo.
Srednje obrazovanje. Naravno da se svi problemi iz osnovne škole preliju u srednjoškolski sistem i rezultati ispitivanja pokazuju da je glavni uzrok loš nastavnički kadar. Imamo problem da se u škole kao nastavnici zapošljavaju diplomirani biolozi, diplomirani hemičari, diplomirani matematičari, a u školama treba da rade nastavnici matematike, nastavnici biologije, ljudi koji imaju pedagoška znanja, ljudi koji imaju psihološka znanja, ljudi koji motivišu decu, ljudi koji umeju da rade sa drugim malim živim bićima koje žele da napreduju, a ne da ih ubiju u startu jer nismo uradili reorganizaciju gimnazija pa nemamo dostignuća, standardizaciju u ocenjivanju, pa kod mene je za dvojku 70%, a kod mene 20%, pa šta ti se zadesi.
U srednjim stručnim školama problem je praksa. Svi znamo gde se odvija praksa. Odvija se u nekim zastarelim radionicama na zastarelim mašinama. Nema šanse da ta deca danas mogu da odgovore savremenim potrebama društva i privrede. Mada je naša privreda izuzetno napredna pa mogu i da odgovore sa tim radionicama.
Zamislite kakvi su nam programi. Po istom programu hemije školujemo medicinsku sestru i mesara. Da li je to isti nivo i da li je potrebno da imaju isti nivo iz znanja hemije, ali je to istina da imaju isti program hemije. Opšta znanja učenika gimnazije pokazuju da su jako loša. To pokazuju posle univerziteti. Prijemni ispiti za fakulteta su parametri toga šta donesemo iz gimnazije.
Sporna je mreža srednjih škola. Vi ste to prepoznali i dobro je što ste to prepoznali. Ta mreža ima jako mnogo potpuno zastarelih smerova. Ta mreža ima škole koje su potpuno neupotrebljive. Samo u Zlatiborskom okrugu imate deset škola koje nude mašinska zanimanja. Ako je potrebno Zlatiborskom okrugu da ima deset škola mašinskog zanimanja onda je mreža odlična.
To su bili istraživački podaci. Sada da vidimo šta ćemo da popravimo merama koje ste ponudili. Tako razumem da tako treba da gledamo stvari šta su nam dobre strane, šta su nam loše strane. Navela sam samo loše zbog vremena koje moram da poštujem da bi i moje kolege imale vremena da govore. To je to.
Namerno ću da govorim svašta, malo iz Zakona o srednjem obrazovanju, malo iz osnovnog, zato što ste vi to mešali. Vi ste uneli taj model u dnevni red pa ću da ga poštujem. Zaista bi bilo nekorektno da ne poštujem dnevni red. Prvo ću da počnem od agencije za obrazovanje i vaspitanje. Bilo je 137 agencija kada ste vi preuzeli, kada je formirana ova vlada. U međuvremenu sedam je zatvoreno. Sve su iz oblasti zaštite životne sredine jer one su enormne trošadžije. Zaštita životne sredine apsolutno ne treba ovoj državi, 0,2% budžeta apsolutno ukinuto sedam agencija. Imamo 130 agencija bez ove vaše koja će biti formirana 2016. godine jer će tada biti mnogo bolji ekonomski uslovi.
Hoću da vam kažem jednu stvar. Opet sam se malo bavila podacima. Pored ministarstva školstvo ima 23 uprave, tri saveta, dva zavoda i bezbroj komisija koje nisam uspela da prebrojim, iako sam se potrudila. Prema nadležnostima koje ste napisali, kao da sam pročitala Zavod za vrednovanje kvaliteta jer ima iste nadležnosti kao agencija.
Znači, ako to uporedite, ne vidim razlog da pravite agenciju, jer već imate nešto što se zove zavod, možete ga zvati i agencijom, sasvim je svejedno, on već radi ovaj posao. Dakle, mislim da apsolutno nema mesta osnivanju bilo kakve agencije u državi koja duguje ovoliko, u državi koja je na kolenima i u državi u kojoj ljudi nemaju hleba da jedu.
Dalje, ono čime sada hoću malo da se bavim, a to je inkluzija. Ja sam predsednik te male radne grupe, podgrupe Odbora za zaštitu prava deteta, koja se bavi inkluzijom. Bila sam i u prošlom mandatu na istom tom mestu i dublje sam se bavila inkluzijom i moram da kažem nekoliko reči, prosto zato što sam neko ko se zaista zalaže da postanemo inkluzivno društvo i neko ko se zaista zalaže da vidimo gde su nam problemi ovog trenutka u školama pre svega, jer smo mi odlazili u škole, imamo 11 posećenih škola i oni koji su primeri dobre prakse, dakle modeli, kako kažete. Ne mogu da ne pomenem školu u Kragujevcu koja se zove "Milutin i Draginja Todorović", koja je model škola, škola za ugled ili škola kraj Niša, u mestu koje se zove Čokot, škola je za ugled, ima sto godina, spada u grupu škola od 100 godina, ali je škola za ugled, što pokazuje da su neke škole shvatile duh inkluzije i to uspele da ostvare bez obzira na teškoće koje druge imaju i one treba da služe kao model. Moja jedina zamerka jeste ovo što su svi konstatovali da niste ponudili osnovnim školama model škole, ali niste ponudili ni kriterijume po kojima još neka škola može da postane model za nešto drugo što nudi i što bi bilo dobro. Na Odboru za zaštitu prava deteta ste rekli da ćete to ispraviti, zaista pozdravljam to, to je dobro.
Sada da vidimo. Mi smo se kao društvo prošli put opredelili, kada je ovaj Zakon o osnovama sistema bio, opredelili smo se da želimo da imamo inkluzivno društvo, da imamo inkluzivnu školu, svesni smo bili da su svi koji su ušli u proces inkluzije prošli prilično sami, primeri nekih drugih zemalja ne mogu da budu primeri koje možemo da primenimo, da ih gotovo preslikamo, znači, negde smo morali da svi tražimo i da se uključujemo u ovaj sistem. Znali smo da je skup sistem, znali smo da dugo traje kao proces, jer prosto u procesu vi vidite, napravite presek u nekom trenutku, pa nastavite dalje, ili vratite neku stvar. Da zaključimo, dakle, mi smo se tada opredelili za inkluziju i ona je postala deo svakodnevnice škole.
U međuvremenu su formirane inter-resorne komisije na lokalu. One su počele konačno da rade svoj posao, moram da kažem rade odlično svoj posao, to je veliki posao, odgovoran posao. Zamerila sam vam i na Odboru i moram da kažem, mora neko da stane i da kaže kome pripada odgovornost za rad inter-resorne komisije. Da li će iza toga da stane Ministarstvo obrazovanja ili Ministarstvo lokalne samouprave, neko mora, jer ovog trenutka, nešto što vam jako dobro radi i to je osnov da počnete, da se deca uključuju u školu, će da zamre, jer na lokalu ti IRK, inter-resorne komisije nestaju, one se rasformiraju. U tom Nišu u kome je sve sjajno funkcionisalo, ta komisija prestaje da radi, nema uslove rada, nema sredstva rada, nema kompjutere, nikom ne podnosi izveštaj, u nekom izveštaju rada lokalne samouprave, nigde se ne navodi da je ta komisija radila, koliko je dece imala, šta je uradila itd. Dakle, potpuno nerešen status, a bez toga ne možemo da idemo stepenicu dalje, deca ne mogu biti upućena u sistem. Molim vas ministre, pogledajte ko može da preuzme rad inter-resornih komisija. Bez njih ova stvar neće funkcionisati.
Još jedna stvar koja je vrlo važna, ja sam to rekla i na odboru kao moj utisak. Imam utisak da se sada ide jedan korak nazad, da se pravi neki zaokret u onome što smo se dogovorili da će biti sistem. Sistem je podrazumevao da svako dete može da bude uključeno u inkluzivni rad škole. Sad odjednom, znam da na lokalima i dalje postoje specijalna odeljenja, računala sam da u ovom zakonu ona neće više postojati, da će jednostavno biti izbačena. No, sada se ona ponovo pojavljuju u zakonu. Moram da skrenem pažnju, škole će ići jednom vrlo jednostavnom inercijom. Reći će ovako – ako već postoje specijalna odeljenja i ostavili ste specijalne škole, zašto bismo se mi mučili sa inkluzijom, zašto bismo ulagali sredstva, borili se da pravimo IOP i ostale planove, najjednostavnije, tu ćemo staviti dete. To neće biti dobro za proces inkluzije kakav smo želeli. Znam i potvrdili ste da taj zaokret ne pravite, mada u zakonu ja ne vidim otklon od toga što sam rekla.
S druge strane, dobra stvar koju ste uradili i dobro je što ste to uradili u inkluziji, jeste da je u prošlom zakonu, na neki način, defektolozi, specijalni pedagozi su bili odstranjeni iz procesa. Oni se nisu mogli uključiti u ovo i ja nisam neko ko smatra da bilo koju profesiju koja radi na korist deteta treba na bilo koji način otkloniti. Dobro je što se sada pojavljuje mogućnost da ti ljudi koji su zaposleni u specijalnim školama itekako mogu da pomognu školama koje žele da rade na procesu inkluzije, ali ne vidim kako. Nisam prepoznala model na koji ste mislili. Na koji način će oni funkcionisati? Ko će to plaćati? Na lokalu i dan danas postoje primeri dobre prakse. Užice je, recimo, sjajan primer dobre prakse upravo u tome, oni mogu da budu model škola, pored njih se nalazi specijalna škola i oni sarađuju fantastično. Evo prilike da dobijemo odgovor na pitanje – kako ste zamislili to?
Ono što sam ja zaista prepoznala kao problem - školovanje kod kuće.
Hajde prvo da raščistimo definicije. Zaista moram ponovo da kažem, meni jako smeta kad jednu zakonsku obavezu koju je Srbija preuzela potpisivanjem Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, ne ispoštuje. Prvo je ne ispoštuje tako što Nacionalnu organizaciju osoba sa invaliditetom, koja zastupa 500.000 ljudi, niste pozvali da učestvuje u pravljenju zakona. Valjda je imala nešto da kaže. Da ste ih pozvali bilo bi vam jasno da definicije koje ste dali u zakonu nisu tačne. Nisu deca sa smetnjama u razvoju, nego su deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju.
Hajdemo kod problema školovanja kod kuće, pošto vidim da vreme zaista neumitno teče. Hajde da pogledam iz pozicije inkluzije kako izgleda to kada se odlučite za školovanje kod kuće. Imate nedostatak sredstava, hroničan, nemate kadrove, nemate finansije za otklanjanje građevinskih, informacijsko-komunikativnih prevoznih barijera, nemate sredstva za obezbeđivanje podrške pedagoških asistenata i personalnih asistenata. Mogu pisati inter-resorne komisije koliko god ovih mera i podrške bilo, nema ih. Sada roditelj, kad sve to nema, mora da se opredeli i kaže – znate šta, ja ovu barijeru ne mogu da prevaziđem, ja ću se opredeliti da moje dete bude obrazovano kod kuće. Bojim se da mi radimo na korist svoje štete. Ako se pojavi ta mogućnost, a roditelj je iskoristi, videćete da proces inkluzije neće ići u pravcu napretka, nego će ići u onom drugom smeru.
Sada, drugo moje zapažanje kada je u pitanju školovanje kod kuće. Izvinite, ministre, za mene je ovo segregacija. Vi nudite privatne škole. Privatne škole neko treba da plati. Znači, one su za decu bogatih ljudi koji mogu da plate to. Sa druge strane, kad već mora neko da bude privučen nečim, on će odvojiti i vrhunske profesore koji će predavati u toj školi. Vrhunski profesori – privatne škole. Šta ostaje za državne škole i za decu koja su vrlo pametna, ali eto roditelji ne mogu da im plate privatnu školu. Ostaje ono što ne možete da zaposlite u privatnoj školi. Hoćete da kažete da nastavnik ili profesor, ako bude u situaciji, on živi od svoje plate, da će propustiti priliku da bude zaposlen u privatnoj školi zato što ima divan nacionalan ponos i osećanje da treba da uradi nešto za svoj rod? Ne može. Može jedan period, ne može zauvek.
Dakle, vi ćete imati privatne škole za bogatu decu, imaćete državne škole za decu koja ne mogu da plate privatne škole i sada ćete ponuditi onima koji mogu da plate da svoju decu ne maltretiraju ustajanjem u ranu zoru, da ih ne maltretira neki učitelj koji nije dobro raspoložen tog dana, da ne uče glupe predmete, sada će oni još otići u obrazovanje kod kuće. Imamo kompletnu segregaciju, imamo kaste.
Ja sam za koncept škole, državne škole koja će uvek biti konkurentna privatnoj školi zato što mora da bude konkurentna, jer ona školuje kadar za ovu državu pre svega i ja mislim da je ovo pogrešan način.
Sad opet malo na onaj način na koji vi radite, sad skačem na Zakon o radu. Dali ste dve odredbe. Znam da zakon o štrajku niste doneli, ali Zakon o radu definiše i pitanja o štrajku, tako da ovim odredbama koje ste ubacili u zakon nije tu mesto. Znam da su nezadovoljni obrazovni radnici, ali prosto nije im mesto ovde.
Druga odredba se odnosi na to da prosvetni radnik koji u školskoj godini napuni jedan od uslova za odlazak u penziju, automatski ide u penziju. Da li to piše i za druge radnike? Da li za medicinske radnike to piše? Da li to piše i za vatrogasce? Ne piše, piše drugo. Zašto su odvojeni prosvetni radnici da ne mogu da štrajkuju i zašto su odvojeni prosvetni radnici da imaju jedan uslov za penziju? To nema mesta.
Sve drugo što ste pomenuli, saradnja sa roditeljima, mere prevencije, sve je to sjajno, ali sve je to samo dotaknuto, samo je formalno nabrojano. Nemate model saradnje. Školama morate da ponudite modele kako će to da funkcioniše. To će da funkcioniše na lokalu. Vi kažete – sarađujem sa lokalnom samoupravom. Lokalna samouprava je dobro sarađivala sa školom dok je imala savet roditelja na lokalu. Imate primer pilot projekta Kosjerića. Proverite da li sam vam rekla istinu. Sjajno funkcioniše, a vi ste ukinuli. Sva sreća, DSS je napisala jedan od amandmana među 141 koliko je napisala.
Obaveza kuhinje, obaveza prevoza. Jedan od načina da decu izbacite iz škole jeste da im ne obezbedite prevoz, a rekli ste da svaki roditelj ima pravo da bira školu. Zašto, ako već ima pravo da bira školu, nema pravo i da mu škola plati prevoz?
Imam još jako mnogo stvari, ali to ću po amandmanima, jer ako nastavim da pričam moje kolege neće pričati. Hvala vam.