Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovani članovi Ministarstva prosvete, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao skupštinsku raspravu u nekom delu i uživao u dobrim diskusijama narodnih poslanika. Pratio sam zato što sam otac dvoje dece koja idu u osnovnu školu, ali i neko koji shvata da se ovim zakonima u stvari vaja budućnost naše države.
Nisam mislio da ću ovu diskusiju započeti replikom, ali ću morati jedan deo vremena da iskoristim i za to, jer mi ovde ostala nejasna jedna stvar, da li smo bili u pravu gospodine ministre i vaša sugestija koja je bila dobronamerna, i ja kao direktni predlagač za produženje vremena rada, jer vidim da je to nekome zasmetalo. Zašto nije pet, zašto je deset, ili zašto je 15 ili voleo bih da samo u budućnosti nas kolege obaveste i sebe i nas da li je to potrebno ili nije potrebno, ali u svakom slučaju da to bude pre samog glasanja, a glasali su za produženje vremena rasprave.
Takođe nisam razumeo i jednu kritiku da 10% škola u Srbiji je mlađe od deset godina. Kome je ta kritika upućena? Ovoj Vladi Srbije koja je ovde godinu dana? Što nema čarobni štapić? Što izlazi pošteno pred građane Srbije i kaže za šta ima novca, zašta nema novca, šta ćemo raditi ili nećemo uraditi.
Ko je odgovoran što nemamo više novih modernijih škola. Ko je odgovoran što su možda te škole pojedene, potrošene ili otišle u privatne džepove? Čuo sam danas i kritiku ovih zakonskih predloga i od onih ljudi koji su čini mi se zalagali se za uvođenje nekih elektronskih dnevnika, gospodine ministre, ili elektronskih tabli, ili ne znam ti čega sve u prošlosti, a efekta od svega toga nije nikakav.
Molim vas, da u buduće pre nego što dođemo ovde, pre nego se javimo za reč, kada se brijamo ili kada nameštamo šminku ujutru, da se dobro pogledamo u ogledalo i da dobro kažemo zašta smo u prošlosti bili odgovorni i šta sve to nije urađeno u prošlosti da bi ovu Vladu Republike Srbije i ove zakonske predloge kritikovali onako po difoltu.
Školstvo je najveći sistem u Srbiji. U okviru osnovnog i srednjeg obrazovanja 876 hiljada 222 đaka, 250 do 300 hiljada studenata, 70 hiljada predškolaca iako su predškolske ustanove obaveza lokalnih samouprava, ali to su neki mali, mladi ljudi koji su na pragu školskog sistema, 125, 126 hiljada zaposlenih, ne računajući one odrasle ljude koji će, i zahvaljujem vam se što ste dali taj predlog zakona u proceduru o školovanju odraslih osoba. Nekako smo ga svi stavljali, gurali u stranu taj zakon i više smo pričali o nekim drugim stvarima, a manje o tome o tom zakonu koji je izuzetno bitan, zahvaljujem se gospodine Pejčiću, što govorite jer sam pratio da vi govorite o tom zakonu.
Milion i 400 hiljada ljudi je u tom sistemu i taj sistem zaslužuje jedan moderniji zakon, odnosno modernije zakone koje danas imamo u proceduri, jer recimo za Zakon o osnovnom obrazovanju koji je donesen 1992. godine, a 2002. godine je doživeo jednu vrstu dorade. Međutim, period od dvadeset i nešto godina zavređuje bolju pažnju, moderniji pristup koji nam ovi zakoni zapravo i donose.
Mislim da će škola ovakvim pristupom i ovakvim zakonima omogućiti kvalitetnije obrazovanje i vaspitanje za svako dete i učenika, pod jednakim uslovima bez obzira gde se škola nalazi, odnosno gde se obrazovanje i vaspitanje odvija.
Školstvo je vajanje budućnosti svake države i tu ne možemo da svedemo odgovornost samo na one direktne izvršioce, na direktne zaposlene. Svi smo odgovorni i mi kao predstavnici najvišeg zakonodavnog tela i Vlada i Ministarstvo, ali i 126 hiljada zaposlenih u prosveti. Na nama je ogromna odgovornost, ali mislim da ovi zakoni polako izlaze iz jednog sistema gde, a pričali smo o tome gospodine ministre i bio sam pod utiskom ovih poslednjih nekoliko dana, te želje šta će ovi zakoni i doneti. Mi smo do sada imali u školstvu zvezde koje su iskakale, pojedince koji su sjajni. Da li matematičare, da li fizičari, ogromne nagrade, zlatne medalje. Setimo se mladog čoveka Teodora fon Burka i koliko je on radosti doneo nama kao društvu, kao državi u celini. Ali, su sve te zvezde, svi ti mladi ljudi koji su pokazali ogromne rezultate su u jednom trenutku u školstvu i u napredovanju došli do jednog trenutka, mi im kao država nismo mogli pružiti više, a onda su oni trbuhom za kruhom odlazili iz ove zemlje. Nama je ostajao prosek. Zbog toga podržavam vašu želju i želju Vlade da se ceo sistem podigne.
Ne može sistem da se zasniva na pojedincima, ma koliko oni sjajni i dobri bili i osvajali zlatne medalje bilo gde. Ne može sistem da se zasniva samo na pojedincima i ne možemo da se ljutimo na te ljude što će sutra zarad boljeg obrazovanja, daljeg obrazovanja, daljeg napredovanja ili karijere odlaziti iz ove zemlje.
Nama trebaju ljudi koji će ostati ovde i ta znanja stečena ovakvim zakonima i primenjivati u Srbiji. Jedino na taj način imamo budućnost i mislim da je to dobar trend, da je to sjajan trend i između ostalog zbog toga će i poslanička grupa SNS u danu za glasanje, naravno, podržati ovaj predlog zakona.
Kada govorim o 125 hiljada, 126 hiljada ljudi zaposlenih u prosveti, moram da vam kažem da se nalazim tu u svojevrsnom sukobu interesa, zato što je moja supruga prosvetni radnik, učiteljica celog života i ništa drugo u životu ne ume i ne želi da radi i neće da radi, koliko uživa u učionici i sa dnevnikom.
Ti ljudi su najodgovorniji za direktan prenos znanja. Ti ljudi su najodgovorniji za vaspitanje naše dece, a ako se prisetimo i ako se vratimo unazad – ko od nas se ne seća svoje učiteljice? Ko se od nas ne seća nekog možda i neomiljenog profesora? Bez tih 126 ljudi su ruke ovog sistema. One vajaju budućnost, one vajaju te buduće generacije. Glava je u ministarstvu. Glava smo i mi koji donosimo ovakve zakone. Jedno bez drugoga ne može. Ruke bez glave ne mogu, ni glava bez ruku takođe neće imati nikakav efekat.
Razumem te ljude. Razumem jer njihova odgovornost se ne završava samo u učionici. Njihova odgovornost je velika i na odmoru, njihova odgovornost je i kada deca krenu kući, njihova odgovornost je i onda kada se dese neke tužne i ružne stvari, kao što su se desile poslednje, nadam se da su i zadnje u mom mestu, u gradu iz kojeg sam ja potekao, u Vrnjačkoj Banji, kada se na ekskurziji ugasio jedan mladi život. Ma kolika kazna bila za te ljude i za odgovornost, jer je trebalo tako nešto sprečiti ne može da izbriše tu tugu tih ljudi, te porodice, celog sistema, cele države, zbog gubitka jednog mladog života na ekskurziji.
Razumem i njihovu želju da se ograniči broj dece u odeljenju na 25, razumem, ali razumem i Vladu i vas gospodine ministre gde kažete – u redu je, želimo i mi to, idemo ka tome, ali u ovom trenutku novca za tako nešto nema. To je politika ove vlade Republike Srbije koja kaže iskreno ono što jeste, ne zavijamo u celofan, lep celofan, ne zavijamo prazno, ne zavijamo vazduh, ide se ka tome. Biće u budućnosti. Radićemo na tome, ali u ovom trenutku je to zaista nemoguće i podržavam vas, gospodine ministre, u toj iskrenosti.
Zabrinut sam nad činjenicom da 94% budžeta za prosvetu ili 94% od onih 130 milijardi dinara odlazi na plate, ne zato što 94% odlazi na plate nego samo što 6% ostaje za modernizaciju školstva u Srbiji. Malo je to. Isuviše malo i vi to jako dobro znate i mislim da bi možda trebali u budućnosti da razmišljamo da ono što je urađeno u okviru Ministarstva poljoprivrede i u okviru zakona o merama, podsticaju poljoprivredi i ruralnom razvoju, taj procenat je fiksni, a onda ćemo se svi zajedno truditi da nam ti budući budžeti budu veći. Sa tim budućim budžetima biće veće i izdvajanje i za prosvetu a samim tim i za plate zaposlenih ali i za modernizaciju školstva, što on zaista i zaslužuje.
Ovaj zakon donosi puno novina koje su dobre, koje prate sadašnje vreme. Jedna od tih stvari da se uvodi nastava kod kuće, odnosno na daljinu. Mislim da se to prvenstveno odnosi na decu koja su dobri sportisti, na decu koja se profesionalno bave sportom, koja zbog toga, iako je sada granica za bavljenje sportom, profesionalnim sportom sve niža i niža, ne možemo da stavimo pred nekoga pitanje – hoćeš li da ideš u školu ili ćeš se baviti profesionalno sportom iako pokazuješ sjajne rezultate i na jednoj i na drugoj strani?
Ovaj zakon pokazuje i daje mogućnost bavljenja odnosno završenje ili školovanje na daljinu, naravno tamo gde postoji mogućnost, kao i što mislim da bi trebalo da se odnosi, a svi smo gledali, ili dan danas gledamo situacije kojih ima u Srbiji, da deca koja pešače i po 10, 12 kilometara u jednom pravcu, pohađaju škole, jer bližih škola nema. Koncentracija stanovništva je sve veća i veća ka gradovima, malo ljudi ostaje u ruralnim područjima i voleo bih da taj zakon konzumiraju i ta deca, da ne bi rizikovala ni svoj život, ni toliko vreme u hodu od škole do kuće.
Takođe, ono čime se malo kolega bavilo je i ishrana učenika u okviru školskih objekata. Naravno da ona podrazumeva i neke nove izdatke i lokalnih samouprava, jer će se ishrana obavljati samo i isključivo u okviru školskih objekata, ali je i to poziv i moj apel svim društveno odgovornim i firmama i pojedincima da u svemu tome učestvuju i pomognu.
Javno se obavezujem da ću pomoći školu koju pohađaju i moja deca, koju sam i ja pohađao, koju će pohađati buduće generacije, da ću pomoći prilikom pravljenja takvog jednog objekta u okviru škole, odnosno za pravljenje jedne kantine, ili kako će se sve to zvati.
Milim da je to dobro iz više razloga jer na taj način se obezbeđuje jedna socijalna pravednost i nije prijatno kada deca, naročito adolescentnog uzrasta gledaju kako njihov drug iz odeljenja možda je uzeo za jelo nešto što oni žele a što njihovi roditelji nemaju novca da im daju. Treba nam ta jednakost.
Potrebno je, ako ćemo svi da jedemo hleb i pekmez, pa svi ćemo jesti hleb i pekmez, a ne da gledamo sa željom ili žaljenjem u ruke nekoga drugog. Nemojte da odvajamo decu i to je dobro što ovaj zakon donosi, da ne govorimo o bezbednosti dece, da ne govorimo o tome koliko je bilo slučajeva, loših slučajeva oko škole, brze voženje, deca su bila povređena. Nažalost, ovako bi sve ostalo u okviru jednog školskog dvorišta.
Nećete mi zameriti, ako ću za trenutak privatizovati sve ovo i setiti se moje učiteljice koja je sada u ozbiljnim godinama, zove se Mara Petrović, ja sam joj bio pretposlednja generacija, mnogo dobrih ljudi je izvela i zbog čega se sećam toga? Zato što nas je učila kako mi živimo u najlepšoj zemlji na svetu, kako imamo sve. Imamo i more, imamo i planine, imamo i rude, imamo i ravnicu, imamo i žitnicu, ma imamo sve. Zamislite sada situaciju kad jedan mladi čovek nastupa naučen da ima sve. Zašto da se bori? Zašto da se edukuje? Zašto da radi kada ima sve i kada će mu njegova država dati sve?
Mislim da moramo da preokrenemo ceo taj postupak, da se vratimo unazad i da postupamo kao što se postupa recimo u Japanu, gde su deca naviknuta da moraju da recikliraju svoj otpad da bi taj otpad spuštali u more, da bi se borili za teritoriju, da bi na taj način pobedila manjak u teritoriji. Mi moramo našu decu da naviknemo na realnost, a realnost je da je Srbija lepa zemlja, zemlja dobrih ljudi, ali nažalost siromašna zemlja. Zemlja gde svaki pojedinac mora da radi i na sebi i na društvu i mora da se trudi da bude bolji i mora da radi. Ne može ništa da padne sa neba. Ne smemo da imamo školstvo koje će podržavati takvu ideju.
Što se tiče obrazovanja odraslih, zahvalan sam što prvi put imamo takav jedan zakon u proceduri. Nažalost, o obrazovanju odraslih u Srbiji se uvek razmišljalo i gledalo kao u onoj seriji koju smo nažalost na Nacionalnom servisu gledali ne brojano puta, koja se zove "Kamiondžije", pa su bili tamo neki likovi kao Paja i Jare, koji su išli u neku večernju školu, učili neke pesmice i pravili takve neke stvari.
Zahvaljujem vam se na aplauzu, ali, gospodo, vi ste ti koji ste odrasle prvo terali na ulicu silnim privatizacijama gde su ostajali bez posla, a onda smo gledali te ljude, koji imaju ozbiljne godine, koji imaju zanimanja, koja u ovom trenutku nama kao društvu, kao industriji, kao privredi ne trebaju, a nisu imali šansu za školovanje. Čemu aplauz? Aplauz zato što se ovakav zakon jednom stavio u skupštinsku proceduru, zato što u tom zakonu postoji i program za takvo školovanje, zato što će ti ljudi imati šansu samo ako žele da se bave sobom, a mislim da trebamo da promovišemo ideju da čovek sve dok radi, sve dok živi treba da radi na sebi, treba da uči, treba da osvaja nove veštine. Ne treba da se predaje, ma gde ostao bez posla. Iako mu je obećano 200 hiljada radnih mesta, a on ostao bez posla, treba da radi na sebi da se edukuje, da postane konkurentan na ovakvom suženom tržištu novih radnih mesta.
Još jednom, zahvaljujem vam se na pažnji i u danu za glasanje SNS će u punom kapacitetu podržati ovaj set zakona.