Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je tri minuta i 10 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Saša Milenić.

Tu je približavanje čvornoj tački o kojoj smo i u raspravi u načelu govorili. Uvaženi gospodine ministre, tri puta sam se obradovao, sasvim intimno, lično, u vezi sa događanjima u Ministarstvu prosvete u Vladi Republike Srbije kroz skoriju istoriju - prvi put kada je ministar prosvete u Vladi Vojislava Koštunice, profesorka na orijentalistici sa Filološkog fakulteta zaustavila proces kvazi reformi šuvarizacije ostataka šuvarice, drugi put kada je ministar prosvete gospodin Vuksanović javno izjavio da je ponosan na ocenu dva za srpske univerzitete, povodom jednog testiranja, i treći put kada ste vi izabrani za ministra prosvete.
Prvi put, ne bih objašnjavao zbog čega je zaustavljanje tog kvazireformskog procesa bilo pažnje i hvale vredan čin.
Drugi put, ministarka je smenjena čim je taj proces zaustavila, u pola mandata je smenjena u Vladi Vojislava Koštunice.
Ministar Vuksanović samo nije imao prilike da kaže da, dobivši vrlo nisku ocenu dva, na ocenjivanju na kojem se nije merio rejting univerziteta, nego primena bolonjskog procesa na univerzitetu, da smo se time sa niskom ocenom svrstali u rang sa prestižnim univerzitetima jedne Bugarske ili jedne Francuske, a nismo uspeli da domašimo visoke ocene i domete univerziteta Flamanske zajednice u Belgiji. Najveće nacije u Evropi uopšte i ne primenjuju bolonjsku reformu na svoje univerzitete. Naravno, nije stigao to da objasni ni ministar Vuksanović.
Kada ste vi izabrani za ministra, obradovao sam se sasvim iskreno zato, ni manje ni više, što znam da jeste socijalista i da ste visoki funkcioner SPS. To je od izuzetnog značaja, jer ja nisam socijalista, pre bi se moglo reći da sam neki konzervativni liberal. Ali, nesporno je sledeće – obrazovanje je moguće samo u koordinatima olportovske humanističke koncepcije emancipacije, što pripada korpusu socijalističkih prohumanističkih vrednosti.
Drugo, ako nije emancipacija, to nije obrazovanje nego obuka. A ovde o tome govorimo. Ja sve vreme branim Ministarstvo prosvete, ne zato što ne delim prigovore mnogih, nego što mislim da uopšte niste vi adresa, da vi stojite između mnogih sila uglavnom pokušavajući da branite obrazovni sistem, kao što i u ovoj temi imate obavezu lojalnosti prema Vladi pa ne možete i sami da kažete da biste i vi rado ovo sproveli, samo kad bi mogli da se izborite za malo bolji materijalni status obrazovanja u ukupnom budžetu.
Ali, hajde da budemo otvoreni do kraja. Dokle će sve laži ovog društva na kraju da se ispostavljaju obrazovnom sistemu, a nema gde, jer o tome smo pričali u načelnoj raspravi, tu je istina odnosa zajednice prema budućnosti. Kritični trenutak nastaje kada to ne bude više sukob ministarstva sa svim živim i neživim koji znaju ili ne znaju ama baš ništa o obrazovanju, ali su spremni da prigovore jer oni, valjda za razliku od vas, vide da stanje nije kako biste i sami voleli. U jednom trenutku će unutar obrazovnog sistema da se odigra konflikt između zaposlenih u obrazovanju i ministarstva, koje pokušava sve te protivrečne tendencije sa što manje konflikta da harmonizuje.
Gde ćemo tada, kada mi koji se bavimo politikom i dalje budemo hteli da lažemo i da ne otvorimo pitanje šta hoćemo za svoju decu? Koji su didaktički principi našeg obrazovanja? Kakvog čoveka hoće ovo društvo, pa shodno tome onda i kakav obrazovni sistem? Hoćemo li školsku industriju, što se izgleda vrlo temeljito gura, mali broj velikih škola, po mogućstvu, u što manjem broju velikih centara, pa u tri smene, red klupa, red đačkog mesa, na kraju procesa tapija na pamet i to je obuka, masovna obuka. Ko hoće nešto više, nek spremi pare i nek bira školu, da li možda i zemlju u kojoj će da se obrazuje. Ili smatramo da je emancipacija nešto što pripada svakom detetu ovog društva, bez obzira u kom selu živelo? Jer, ako decentralizujemo društvo i uvedemo svet u našu zemlju, onda je svako selo centar sveta.
To je to pitanje decentralizacije koje je centralno i nema nikakve sumnje, prvi sistem gde će prenapregnutost da se meri, svih naših društvenih laži i izmišljotina, je sistem obrazovanja.
Poslanička grupa URS samo hoće da kaže da razume da nije Ministarstvo prosvete to koje je remetilački faktor, ali koje odlično zna da ne može beskrajno da odlaže konflikte, laži i netransparentnih sukoba interesa u našem društvu tek Ministarstvo prosvete. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić. Izvolite.

Donka Banović se javila za repliku.

Izvinite, Donka Banović ima reč.

Ja vrlo rado slušam gospodina Milanića, prosto se vidi da je on po obrazovanju filozof, tako da nekada vrlo često uživam u njegovim govorima, međutim, sada protestujem zato što je on malo pre izgovorio da prestanemo mi da lažemo koji se bavimo politikom. To sam zapisala. I danas već drugi put kažete – industrija obrazovanja, onda govorite: red klupa, red mesa. Dakle, red klupa su klupe, a red mesa bi bili učenici. Meni je to zaparalo uho i prosto nemam razumevanja za tu i toliku slobodu. Ako nas građani slušaju, a vi kažete da mi političari treba da prestanemo da lažemo, nije u redu.
Moguće je da svi političari lažu i svi političari ne lažu, ali, neki od nas se pomalo trudimo i da ne lažemo mnogo. Možda nekad samo pogrešimo. Uglavnom se trudimo da govorimo istinu i da budemo korektni.
Nekako se daju olako kvalifikacije za različite periode razvoja ove zemlje i prethodnih zemalja koje su na ovom tlu postojale i različite periode i reforme, neke uspešne, neke neuspešne. Vi ste spomenuli ovde tu "crnu šuvaricu", tako se zove, ali možda kada bi se neko bavio i nekom boljom analizom tog perioda, možda je tu bilo i nekih pozitivnih stvari. Ja sad branim sebe. Ja sam to godište i ja sam bila učenik srednjeg usmerenog obrazovanja. Ja se zaista sećam nekih dobrih stvari. Ako ništa drugo, bar to srednje stručno, pa neka usmerenja koja su kretala ranije, itd. Ali, to se napustilo i ne zagovaram sada to, samo mislim da treba da budemo oprezni kada sve to tako olako diskvalifikujemo.

Hvala.
Gospodin Milanić, replika.

Uvažena koleginice, samo da ne bude nesporazuma, brutalni izraz: "red klupa, red đačkog mesa", koji sam posudio od mog profesora pedagogije, prof. Nedeljka Trnavca, je zasnovan na kritičkom odnosu prema tom konceptu a ne na želji da bilo koga sablaznem. Moj odnos prema "šuvarici" takozvanoj je vrlo sličan, pa sam reforme o kojima sam govorio nazvao "kvazireformama" iliti "šuvarizacijom" ostataka. Dakle, nije to bio negativan odnos ni prema Vladi, koja je pomenuta, ni radu tog ministra, već sasvim suprotno, niti postoji želja da bilo koga prepadnem jednom mogućom stvarno grubom koncepcijom industrije obrazovanja.

Hvala.
Replika, Donka Banović.

Lepo je kada to pojasnite i nama i gledaocima.
Nastaviću osvrt na vaše prethodno izlaganje. Takođe ste rekli da je prva ministarka prosvete smenjena zbog toga što je pokušala da zaustavi reforme. Ona je bila ministar šest meseci, bile su izmene i dopune ovog krovnog zakona i, između ostalog, sadašnji ministar je bio poslanik u tadašnjoj Skupštini RS i zajedno sa svim poslanicima koji su tada činili većinu, su učestvovali na izmenama i dopunama tog zakona. Ja smatram da taj zakon nije ni u kom slučaju zaustavio sve one dobre stvari koje su i prethodnim zakonima bile započete. Dakle, reforma nije zaustavljena. Možda bi bolje bilo da jeste, ali nije.
Onda ste spomenuli ministra Vuksanovića, i da se on hvalio kako je za Bolonjski proces Srbija dobila dvojku. Ja se zaista toga ne sećam, ako je on to u nekom trenutku izgovorio, ja ga, evo sad ga osuđujem, ako se pohvalio ocenom dva. Takođe znam kako se to boduje. Verovatno je to bio trenutak nakon što je tek usvojen Zakon o visokom obrazovanju ili čak i nije, pa su osnovni kriterijumi u tom periodu bili da li jedan zemlja ima usvojen novi zakon o visokom obrazovanju koji uvažava Bolonjske principe. Moguće da u tom trenutku nisu bili i zato smo dobili lošu ocenu.
Onog trenutka kada je usvojen zakon, tog trenutka su se i ocene povećavale. Tako da je meni drago, da je Srbija, mislim na prošloj konferenciji ocenjena čak sa 3,8 negde oko četvorke. Nama se možda nekad čini da su stvari u obrazovanju i vaspitanju jako loše, ali zaista nekad treba da budemo i realni, da sagledamo da nismo mi baš toliko loši.