Hvala.
Nastavljamo diskusiju o amandmanu.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, ja sam takođe direktno pomenut imenom i prezimenom. Da li imam pravo na repliku ili da koristim vreme?

Nemate pravo na repliku, možete o amandmanu da govorite.

Interesantno je tumačenje. Vaše je diskreciono pravo i dato vama na volju da ne dobijem pravo na repliku. Neću trošiti vreme poslaničke grupe.
Kada govorim o amandmanu, amandman je vrlo jasan, baš kao što je jasan i tekst poslaničke zakletve koji mi kaže – zaklinjem se da ću dužnost narodnog poslanika obavljati predano, pošteno, savesno i verno Ustavu, braniti ljudska i manjinska prava i građanske slobode i po najboljem znanju i umeću služiti građanima Srbije, istini i pravdi.
Ako ne mogu da ispunim svoju ustavnu zakletvu, da služim istini i pravdi i ako vi smatrate da treba da služite neistini i nepravdi, onda je naš dijalog izlišan. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč po osnovu ovog amandmana­? (Ne.)
Na član 30. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Obradović.
Vlada i resorni Odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pita i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 30. amandman je podnela narodna poslanica Zlata Đerić.
Vlada i resorni Odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Nove Srbije je podnela amandman na član 30. i to u želji da izmenimo dva stava. Stav 2. gde se broj 30 menja brojem 25, odnosi se na broj učenika u odeljenju, a stav 4. je pokušaj izmene da se broj učenika utvrđen u stavu 2, podsećam, odnosi se na inkluzivne učenike, broj 2 se menja brojem 3.
Da pojasnim kako se to vidi u praksi. Već smo mnogo govorili o demografskoj slici Srbije. U Strategiji Nove Srbije, koja se bavi populacionom politikom, mnogo smo obratili pažnje na to da se Srbija po obodima prazni, o tome smo mnogo govorili u javnosti, i da Srbija stari.
Beograd je jedna priča, ostatak Srbije druga priča. To se upravo ovde vidi. Beograd ima preopterećena odeljenja, manjak škola, više dece u odeljenjima. Znači, mogućnosti u prosveti su potpuno drugačije u odnosu na ostatak Srbije.
Neko ko je, kao što sam ja imala priliku pre tri, četiri dana, boravio u opštini kakva je Babušnica tačno vidi ogromnu razliku između Beograda i onoga što Srbija po obodima jeste.
Ovaj zakon se donosi za sve. Mi pokušavamo da prevaziđemo jedan problem i stručni i tehnički, pa i sindikalni, koji je sugerisan, i svi smo se složili oko toga da je optimalno najveći broj učenika u odeljenju 25, da se na taj način može najkvalitetnije raditi, da je preko toga nešto što više ne garantuje kvalitetnu nastavu, a svi se trudimo da kažemo da svi imaju jednake šanse.
Kada pošteno pogledamo šta to znači mala odeljenja u rubnoj Srbiji i velika odeljenja u Beogradu, kvalitet rada, a mogućnosti posle toga, doći ćemo do nepomirljivih razlika. Obrazovanje i školstvo nije sistem spojenih sudova, pa će biti prelivanja. Biće još veća demografska, da kažem, centralizacija i opet će se svi sliti u Beograd.
Činjenica je da život piše neka drugačija pravila i da su mnoga sela po Srbiji odumrla i postala staračka zato što su neki mlađi ljudi jednostavno shvatili da ne mogu da školuju decu, a da je škola, odnosno obrazovanje nešto što treba da im pruža nešto što je osnova da im pruže za neku budućnost. Upravo je to jedan od razloga zašto Srbija na ovaj način stari, zašto se Srbija na ovaj način usmerava ka jednom centru, Beogradu, zašto je takva disproporcija nastala u odeljenjima u unutrašnjosti i u Beogradu.
Možda će ovaj zakon morati uskoro da pretrpi još neku promenu da ovaj problem prevaziđemo. U Zakonu je postignut jedan broj. Ministar nije uvažio naše amandman koji se odnosi na broj 25 maksimalno. Obrazložio je to vrlo jasno. To su neosporne cifre.
Apelujem još na ovaj broj od tri učenika da se smanji. Dakle, broj učenika u odeljenju kada se uključuje učenik sa inkluzijom u odeljenje da se smanji broj učenika bar za tri učenika, da se olakša prosvetnom radniku koji radi u takvom odeljenju. I to je jedan od demografskih problema Srbije, jer mi mrežu specijalnih škola nemamo toliko zastupljene kolike su potrebe. Dakle, tu bismo imali ozbiljnu pomoć u unutrašnjosti Srbije.
O prvom stavu u mom amandmanu mi ćemo morati još da promišljamo. Mislim da svi zajedno treba da iznađemo sa Ministarstvom obrazovanja jedno ozbiljno rešenje za ovaj veliki problem.
Ono što svi mi moramo da priznamo ovde jeste da se Srbija prazni po obodima. Srbija stari. Reći ću vam jedan strašan podatak, u Babušnici, gde sam bila pre par dana, prosečna starost je preko 52 godine. Mi moramo dati šansu svima. Mi se u to zaklinjemo. Mi ih ubeđujemo da je to tako. Ako svi budu došli u Beograd, šta će ostati u ostatku Srbije? Dakle, moramo napraviti sistem. Škola je prva koja zadrži mlade ljude u nekoj sredini. Interes dece, o tome moramo voditi računa. Molim ministra da promisli o tome kako prevaziđi upravo ovaj problem koji imamo. Spremni smo da mu pomognemo u nekim novim izmenama i dopunama ovog zakona.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, vezano za ovaj broj učenika u seriji ovih amandmana ne bih mogao da podržim ovaj amandman u celosti. Dakle, jedan deo je prihvatljiv, a drugi nije.
Što se broja učenika tiče, već smo čuli od ministra da 6.835 odeljenja u Srbiji ima manje od 15 učenika. Verujem da je od tih 6.835 najmanje 6.700 u manje urbanim sredinama, da to nazovem ruralnim sredinama. Ja sam u jednoj takvoj sredini odrastao i bilo je 32 učenika prosečno u svakom odeljenju od prvog do osmog razreda. Imali smo po dva odeljenja i škola je brojala 535 učenika, a sada ne broji ni polovinu od tog sastava.
Dakle i u ono vreme smo imali sasvim zadovoljavajuće rezultate, bez obzira što nas je bilo više od 25, što nas je bilo 32-33 prosečno, a u nekim razredima se taj broj kretao i do 35 učenika. Dakle, radilo se o seoskim sredinama. Sada, posle pedesetak godina, selo se sasvim ispraznilo i na određeni način školstvo deli sudbinu države. Seosko stanovništvo je usisano u velike gradove, tako da smo dobili industrijski mrtve gradove. Navodno je to urađeno z bog industrijalizacije. Sada imamo industrijski mrtve gradove i opustela sela. Imamo oko 6.800 odeljenja koja imaju do 15 učenika, a čini mi se da imamo oko 1000 odeljenja do pet učenika. Samim tim što je broj učenika mali, da u selu ima po jedan učenik, pa se od pet sela pravi jedno odeljenje, da su to đaci pešaci ili se lokalne samouprave uključuju da bi se ti učenici prevozili.
Samo da podsetim, a to sam rekao i u raspravi u načelu, da su u takvim seoskim sredinama rođeni gotovo svi naši velikani, uključujući i Teslu, Pupina, Njegoša, Ivu Andrića, našeg Nobelovca, Mešu Selimovića. Možemo da uključimo i Mehmed pašu Sokolovića. Dakle, svi naši velikani su rođeni na određeni način u selu i rezultat demografske katastrofe u Srbiji. Može da se desi da u buduće nema odakle da se rodi novi Tesla. Nećemo imati novog Pupina, novog Crnjanskog, novog Petra Petrovića Njegoša, novog Živojina Mišića.
Dakle, bez obzira što država želi da, posebno što se školstva tiče, zadrži odeljenja koja imaju do 15 učenika, selu se ne može pomoći ukoliko se ekonomska situacija u zemlji ne promeni. Ukoliko se politika prema selu i seljacima ne promeni, nećemo moći ništa da uradimo ni po pitanju školstva, niti će osnovno obrazovanje, da ne pričam o fakultetima i srednjem obrazovanju, biti lako dostupno onima koji žive na selu. Situacija iz tzv. brdskih opština se premešta u ravničarska, tako da imate u Vojvodini polovinu škola na selima koje više ne ispunjavaju uslove da imaju 15 učenika u jednom odeljenju.
Takva situacija je neodrživa i bojim se da dok se ne popravi ekonomsko stanje, dok se ova država ne okrene unutrašnjosti, selu i seljacima, dok se ne izvrši istinska decentralizacija, dok se prerađivačka industrija i poljoprivredna proizvodnja ne udruže i približe selu, ova država seoskom stanovništvu neće dati da seosko stanovništvo i seoska deca imaju podjednake šanse, da će ovo biti država bez šansi u bilo kojoj oblasti, a naravno da će biti teško dostupno školstvo i zdravstvo takvoj vrsti dece, odnosno deci kojoj žive u seoskim sredinama.
Dakle, možemo mi doneti zakon kakav hoćemo, možemo ograničiti broj učenika na 30, na 25, možemo minimum držati na jedan, dva, ali dok se ekonomska politika ove države ne promeni u korist manjih sredina, mislim da nama na selu pomoći nema. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 30. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Elvira Kovač, Balint Pastor, Laslo Varga, Arpad Fremond i Zoltan Pek.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Elvira Kovač. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nažalost kao predstavnica nacionalne manjine, odnosno pripadnica mađarske nacionalne manjine, ne treba da pričam o veličini odeljenja već o malim odeljenjima i to odeljenjima koja imaju manje od 15 učenika. To je realnost i verovatno među ovim odeljenjima koje ste, gospodine ministre, spomenuli sa brojem učenika manjim od pet, između pet i 10, između 10 i 15, ima realno mnogo odeljenja koja pohađaju učenici pripadnici nacionalne manjine, pa i Mađari i to je činjenica.
Svake godine, pred početak školske godine se svi borimo da opstanu ta odeljenja i, naravno, ponovo moram da vas pohvalim, jer juče na Odboru za obrazovanje nisam to učinila, da zaista do sada nije bilo većih problema. Moguće je da dolazi do nekih manjih, kada ne mogu ipak da se odobre posebna odeljenja, kada ipak mora da dođe do razno-razne kombinatorike, odnosno kombinacije tih odeljenja, ali realno većina njih se odobrava.
Naš amandman se upravo odnosi na saglasnost Ministarstva, zato što smatramo da kada bi ova saglasnost Ministarstva, znači da postoji posebno odeljenje sa brojem učenika manjim od 15, važila ceo prvi ciklus obrazovanja, odnosno od početka prvog razreda do kraja četvrtog, iliti pre prelaska na predmetnu nastavu, peti razred kod nastavnika, da bi to dalo pravnu sigurnost, da ne bi trebalo svake godine strepiti od toga da li će to odeljenje koje je odobreno u prvom razredu, drugom, trećem, možda ipak biti kombinovano sa nekim drugima. Smatramo da bi to olakšalo kako vaš posao, tako i posao Pokrajinskog sekretarijata i svih nas i nadali smo se da ste vi otvoreni za prihvatanje ovog amandmana.
Zanimljivo da u obrazloženju Vlade piše da se amandman ne prihvata, jer će se bliži uslovi za ostvarivanje programa obrazovno-vaspitnog rada na stranom jeziku, odnosno dvojezično, urediti podzakonskim aktom. Nama nije baš bilo jasno ovo obrazloženje. Onda je gospodin ministar rekao na Odboru da se amandman ne prihvata zbog toga što postoji bojazan da će se taj broj od 15 smanjiti, iliti manje od 15 još više smanjiti tokom godina, ali zaista ne verujemo da je realno da toliko učenika baš iz tog istog odeljenja se preseli, ili ode negde. Zahvaljujem.