Moram da kažem da sam hteo da svoje izlaganje ograničim na podršku gospođi Čomić i njenom amandmanu zato što, pre svega, formulacije koja postoje u zakonu su vrlo često izgovor da se ne uradi nešto za šta većina u školi, iz razloga ovih ili onih, da ne ulazim u to, ne želi da uradi. Neki put je to teško, kao što je to proces inkluzije, a koji jeste veliki izazov za društvo i za škole posebno, ali koji se, moram reći na moje iznenađenje i divljenje, ipak odvija u našem školskom sistemu sa relativnim uspehom.
Međutim, prethodno izlaganje mi je pokazalo kako je duboko to nerazumevanje, šta je inkluzija zapravo i koliko ćemo otpora još imati u pokušaju da izjednačimo sve građane Srbije po pravima koja imaju i da oni ta prava mogu da ostvaruju bez obzira na stepen svoje hendikepiranosti, invaliditeta i da je za svaku pohvalu napor države i školskog sistema da to uradi onako kako je to najbolje za njih. Prethodno izlaganje je uvelo kategoriju niskog stepena inteligencije, kao kriterijuma za odvajanje u posebne ustanove, što je jedan zanimljiv kriterijum, zato što bi se tu našli onda mnogi koji verovatno ne osećaju da toj grupi pripadaju.
Mislim da problem inkluzije treba najozbiljnije razmatrati, da treba prihvatiti ovaj amandman, zato što on doprinosi da se taj proces zaista sprovodi bez pružanja mogućnosti bilo kome, da od tog procesa odustaje zato što mu zakon daje jednu malu mogućnost da to uradi.
Imali smo ovaj amandman, drago mi je da je on prihvaćen, da se pominjanje specijalnih škola promeni u opštem zakonu. To je u tom pravcu i ne vidim zašto bi postojao otpor da se i u ovom članu napravi ta vrsta prilagođenja u formulaciji, koja sprečava da iz bilo kog razloga bilo ko uputi učenika u školu za osobe sa hendikepom, tj. ometene u razvoju. Prihvatanjem ovog amandmana, a on se može prihvatiti na osnovu diskusija koje se ovde vode, ne mora da ide kao poseban amandman odbora, na kome je takođe o tome bilo reči, mislim da bi doprinelo uspešnosti procesa inkluzije u našem školstvu. Hvala.

Hvala.
Pošto mi je puna lista govornika, pročitaću redosled narodnih poslanika: Ana Novković, Milan Kovačević, Gordana Čomić, Nebojša Zelenović, Saša Milenić.
Vi ste, gospođo Čomić, hteli repliku. Izvolite.

 Zahvaljujem.
Izlaganje koje smo čuli od kolege iz SNS je paradoksalno od prvog do poslednjeg slova, u prilog mom amandmanu. Tako on čita prvi stav, osim što je propustio da pročita da nema više kategorizacija. Znate, to nije na snazi. Osim što je propušteno da se ovde aplaudira izlaganju narodnog poslanika koji razdvaja decu na decu niske inteligencije i neku drugu decu. To je, ministre, posledica ovog prvog stava, tako ga čitaju. Zato je upravo sve ono što se ja nadam da nije stav poslaničke grupe i da nije stav SNS, šta više, sigurna sam u to, ali je u stenogramu zabeleženo da narodni poslanik govori o kategorizaciji koja ne postoji, da govori o deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom na način koji bi morao biti nedopustiv, ne na javnoj sceni, svugde, na svakom mestu, i da uz to uopšte ne razume koliko govori u prilog prihvatanju amandmana koji će onemogućiti ovakvu argumentaciju.
Svi mi koji slušamo kada se na ovakav način govori o deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, možemo da imamo transfer stida zato što je takva javna reč dopuštena i zato što je to sloboda govora. Jeste sloboda govora i to ona sloboda govora koja je po svojoj suštini ponos na sopstveno neznanje. Toga ima koliko god hoćete i to nije tako retka stvar, kada se govori o važnim temama kao što je inkluzivno obrazovanje, ali ne može oba. Ne možete da pričate – jesmo za inkluzivno obrazovanje, a da ne znate...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... da kategorizacija ne postoji i da ste za Memorandum o socijalnoj inkluziji, kao evropska stranka, a da pričate o deci niske inteligencije. Hvala vam.

Hvala.
Narodni poslanik Marko Atlagić, replika. Izvolite.

Nemam nameru da gospođi Čomić odgovaram na ova pitanja, već joj preporučujem da svoju diskusiju objavi u pedagoškim časopisima. O tome da li neko deli decu sa aspekta prava dece na viša ili manja prava, to je van pameti i ja na to nisam mislio. Prava dece, onih sa smetnjama u razvoju i onih bez smetnji, su ista, ali u skladu sa svojim individualnim sposobnostima. To vrlo dobro znaju prosvetni radnici koji rade sa decom. Pravo deteta da se vaspitava i obrazuje jeste pravo, ali u skladu sa svojim sposobnostima. Ta prava proističu iz prava i obaveza. Prema tome, zato škola pravi individualne programe, zato postoje škole sa smetnjama u razvoju i redovne škole itd. Kako oni prelaze i ne prelaze, o tome bi mogli diskutovati.
Napominjem da smo mi jednu sličnu situaciju imali kod ocenjivanja učenika. Ima 30 godina kako smo ocenjivanje napustili, pa smo ga uveli. Tako isto i ovu kategoriju.
Ovako kako ja razmišljam, završavam sa ovim gospođo predsedavajuća, razmišlja 99% neposrednih izvršilaca vaspitanja i obrazovanja. Drago mi je da ima zagovornika druge linije, da tako kažemo, ali vreme će sve pokazati. Vreme je najbolji faktor i najbolji sudija. Vreme je u prošlosti pokazalo, pokazaće u sadašnjosti i pokazaće u budućnosti. Zaista želim da raspravu prevedemo na jedan stručni nivo, a ne ovde u zakonodavni i upravni. Mislim da je zakonodavac vodio računa...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... o prošlosti dostignuća pedagoških ideja i sadašnjosti i da je dobro ukomponovao u član 18, na zadovoljstvo svih učenika, i onih sa smetnjama u razvoju i onih u redovnim školama.

Hvala gospodine Atlagiću.
Saša Milenić, povreda Poslovnika.

Na osnovu prvog stava 103. člana Poslovnika ukazujem na neophodnost poštovanja člana 107, odnosno dostojanstva Narodne skupštine. Pored toga što se poslanici imaju prava praviti većim pedagogom, svako pojedinačno, od profesionalnog pedagoga i što svi mogu znati o inkluziji više od čoveka koji se inkluzijom godinama bavio, to je deo političkog kolorita, nedopustivo je potcenjivanje elementarnog nivoa obaveštenosti, da se naravno deca, između ostalog, kategorizuju, dele, proveravaju i na osnovu inteligencije i da naravno, od kako je sveta i veka, od kako je nauke, to se radi, jer postoje deca sa bolesno niskim stepenom inteligencije i o podršci toj smetnji u razvoju je reč. Ako ste neobavešteni o toj temi, da postoje takve smetnje u razvoju inteligencije koje predstavljaju smetnju u razvoju kojima se društvo bavi, bolesti koje se tradicionalno zovu tupost, debilitet itd, idiotizam, su u stvari bolesti nesrazmerno razvijene inteligencije i to su elementi nauke o razvoju dečije ličnosti. Ne može se to proglašavati političkim pitanjem.

Srđan Milivojević, povreda Poslovnika.

Gospođo predsedavajuća, reklamiram povredu Poslovnika, član 108. Nikada se nije desilo da se pored Poslovnika povrede sledeći članovi Ustava Republike Srbije: član 20. koji se odnosi na ograničenje ljudskih i manjinskih prava, član 21. koji kaže da je u Srbiji zabranjena diskriminacija, član 22. Ustava RS koji garantuje zaštitu ljudskih i manjinskih prava, član 23. Ustava RS koji garantuje dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, član 25. Ustava RS koji garantuje nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta. Molim vas da ne vređamo Ustav Republike Srbije u ovom zdanju koje je izglasalo Ustav zajedno sa građanima Srbije. Molim vas, nalazite se u hramu demokratije, nemojte vređati Ustav Republike Srbije i inteligenciju svih građana ove zemlje. Hvala.

Hvala.
Da li još neko ima povredu Poslovnika?
Narodni poslanik Borko Stefanović. Izvolite.