Uvaženi gospodine ministre, poštovani predstavnici ministarstva, nisam imao nameru da diskutujem, ali struka kojom se bavi, 27 godina sam u obrazovanju, bio sam i učitelj, profesor, direktor škole, školski prosvetni inspektor, a sticajem okolnosti ćerka je diplomirani defektolog – oligofrenolog. Dolazim iz Sremske Mitrovice, koja ima isprofilisanu školu, kako je danas zovemo, škola za obrazovanje sa posebnim potrebama ili smetnjama, ili kako se nekada zvala, specijalna škola i nije uopšte bitno, bitna je suština. Isti ti ljudi i ista ta deca se školuju, kako u osnovnoj tako i u srednjem stepenu obrazovanja.
Javio sam se da diskutujem upravo u prilog ovog amandmana koji je predložila koleginica, jer da drugačije kažem, ne bih mogao da se pojavim i da branim stav među svojim kolegama, jer sam, kao što sam rekao, personifikacija struke kojom se bavim. Nisam u nekim periodima diskutovao o fiskalnim kasama, da li nekome treba ili ne treba, ali mislim da je ovo danas jako bitna tema i, naravno, ovaj amandman.
Apelujem na predstavnike Ministarstva, nadam se da u timu ima ljudi koji se bave ovom strukom, a samo ću navesti par činjenica. Mislim da se niko nije bavio ozbiljno ovom problematikom, počev od pedagoških asistenata, koje u ovom trenutku nemamo dovoljno osposobljenih, a hoćemo da tu decu stavimo u redovno školovanje. Mislim da imamo interresorne komisije koje se bave time i treba da se bave. I sam sam roditelj, bez obzira što sam prosvetni radnik, vrlo često i sam nekad budem subjektivan kada su naša deca u pitanju, tako da sam imamo prilike da vam kažem da vrlo često odlučujem i kao direktor i kao razredni starešina, izvođač nastave, da treba da date mišljenje, posebno kada smo uveli ono opisno ocenjivanje sa leptirićima itd.
Sada sam se malo udaljio od teme. Nisam hteo da diskutujem o zakonu. Mislim da nije dobar, odmah da kažem mom drugu, i zakon treba vrlo brzo treba menjati, počev od izbora direktora itd, ali kada sam se već javio i to da kažem, jer izbor direktora stoji od 2000. godine. Žarko to dobro zna, 2000. godine su direktori bili napadnuti sa kriznim štabovima, kao da su bili oni osnov i poluga vladajućeg sistema u nekom periodu. Ali, evo, Žarko je zadržao, ne znam zbog čega, verovatno će to nekada saopštiti i reći. Mislim da izbor direktora nije dobar. samim načinom finansiranja koji je različit od osnovnog obrazovanja, do srednjoškolskog.
Što se tiče personalnih asistenata, neko se ovde gađa tim izrazima. Personalni asistenti su ljudi koji dovode decu u školu, brinu se da im daju užinu, da ga uvedu, da ga čuvaju itd. Mi imamo, sa druge strane, ustanove koje su specijalizovane za ove stvari. Imamo fakultete koji eksplicitno školuju oligofrenologe, kao vrh vrhova i to je jedina diploma koja može bez nostrifikacije, čini mi se da ide preko, koja je izuzetno cenjena. Mi sada pravimo i stvaramo pedagoške asistente, upravo da bismo mogli da uvedemo u škole, kako bi rekle moje kolege učitelji, da mešamo i babe i žabe.
Apelujem još jednom da stvarno zrelo razmislimo o ovom amandmanu, samim tim što on daje jednom rečenicom da može roditelj, odnosno da ne može bez saglasnosti roditelja da bude stavljeno u ovu školu za sistem obrazovanja sa posebnim potrebama, ali da interresorna komisija i struka mora da da svoj stav i mišljenje i ona daje preporuku roditelju i daje jednu slobodu odlučivanja roditelja. Praksa je pokazala da roditelji shvate da čine medveđu uslugu svom detetu kada ga stave na čas koji traje 45 minuta i sa decom koja imaju izuzetnu nadarenost za redovno praćenje nastave. Zamislite, čas traje 45 minuta. Da budemo iskreni, uvek je tu pet minuta koji se uštine. Pet minuta se upisuje čas, pet minuta se pregleda domaći, 30 minuta ostaje za nastavu. Da profesor ili učitelj posveti minut po detetu, to je 30 minuta. Nema on vremena da se bavi, nažalost, sa tom decom, da li ih bilo jedno, dvoje ili troje. Činimo medveđu uslugu. Mislim da je definisano dobro ovim amandmanom i treba ga prihvatiti, jer daje slobodu i kreativnost onome čije je dete. Hvala.
