Moram da kažem da sam hteo da svoje izlaganje ograničim na podršku gospođi Čomić i njenom amandmanu zato što, pre svega, formulacije koja postoje u zakonu su vrlo često izgovor da se ne uradi nešto za šta većina u školi, iz razloga ovih ili onih, da ne ulazim u to, ne želi da uradi. Neki put je to teško, kao što je to proces inkluzije, a koji jeste veliki izazov za društvo i za škole posebno, ali koji se, moram reći na moje iznenađenje i divljenje, ipak odvija u našem školskom sistemu sa relativnim uspehom.
Međutim, prethodno izlaganje mi je pokazalo kako je duboko to nerazumevanje, šta je inkluzija zapravo i koliko ćemo otpora još imati u pokušaju da izjednačimo sve građane Srbije po pravima koja imaju i da oni ta prava mogu da ostvaruju bez obzira na stepen svoje hendikepiranosti, invaliditeta i da je za svaku pohvalu napor države i školskog sistema da to uradi onako kako je to najbolje za njih. Prethodno izlaganje je uvelo kategoriju niskog stepena inteligencije, kao kriterijuma za odvajanje u posebne ustanove, što je jedan zanimljiv kriterijum, zato što bi se tu našli onda mnogi koji verovatno ne osećaju da toj grupi pripadaju.
Mislim da problem inkluzije treba najozbiljnije razmatrati, da treba prihvatiti ovaj amandman, zato što on doprinosi da se taj proces zaista sprovodi bez pružanja mogućnosti bilo kome, da od tog procesa odustaje zato što mu zakon daje jednu malu mogućnost da to uradi.
Imali smo ovaj amandman, drago mi je da je on prihvaćen, da se pominjanje specijalnih škola promeni u opštem zakonu. To je u tom pravcu i ne vidim zašto bi postojao otpor da se i u ovom članu napravi ta vrsta prilagođenja u formulaciji, koja sprečava da iz bilo kog razloga bilo ko uputi učenika u školu za osobe sa hendikepom, tj. ometene u razvoju. Prihvatanjem ovog amandmana, a on se može prihvatiti na osnovu diskusija koje se ovde vode, ne mora da ide kao poseban amandman odbora, na kome je takođe o tome bilo reči, mislim da bi doprinelo uspešnosti procesa inkluzije u našem školstvu. Hvala.