Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Narodni poslanik Olgica Batić podnela je amandman kojim predlaže da se posle člana 3. doda novi član 3a.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanika Olgica Batić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici,  navedenim amandmanom sam tražila upravo da se posle član 3. doda novi član 3a, koji bi regulisao obaveznost srednjeg obrazovanja, kao i dostupnost i besplatnost takođe srednjeg obrazovanja.
Sa delom obrazloženja iz kojih razloga se ovakav amandman ne prihvata mogu se složiti, zato što Ustav Republike Srbije propisuje, i to članom 71, samo obavezno obrazovanje, a onda tim istim stavom 2. predviđa besplatno srednje obrazovanje, a sledećim članom predviđa jednak pristup visoko školskom obrazovanju. Zapravo ispada da se zbog loše ustavne odredbe ne može prihvatiti dobar amandman, a ne znam na koji način se može doći do visoko školskog obrazovanja preskakanjem obaveznosti srednjeg obrazovanja.
Moram dalje da napomenem da sam videla da se upravo ovakav stav, kakav sam iznela u amandmanu, podudario i sa zahtevom Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, u kojem oni upravo navode, citiraću - statistika kaže da se u Srbiji svake godine u srednju školu ne upiše šest do sedam hiljada učenika koji završe osnovnu školu, a kada bi srednja škola bila obavezna, to bi značilo 200 odeljenja više i preko 400 izvršilaca više.
Mislim da bi ovo upravo bio razlog za usvajanje ovakvo podnetog amandmana, a kao dodatni razlog njegovog usvajanja moglo bi da se navede da bi to imalo za posledicu i težnju zapravo usklađivanjima sa evropskim standardima. Ako nismo jedina, onda smo među jedinim zemljama u svetu koja ne predviđa obavezno srednje obrazovanje. To je činjenica koju treba svi da imaju na umu. Više puta u raspravi smo govorili o onom mizernom procentu visoko obrazovnih i činjenici da se broj nepismenih u zemlji Srbiji, nažalost, što je i porazno i sramotno, meri milionima.
Budući da sam već juče iznela da su svi ovi zakonski predlozi išli u cilju upodobljavanja donetoj Strategiji o razvoju obrazovanja u Srbiji, otuda ne znam zašto bi se po ovakvom jednom pitanju pravio presedan, osim te ustavne odredbe koja predstavlja tzv. kočnicu za usvajanje amandmana. Ali, kada govorimo o pomenutoj Strategiji obrazovanja, onda je tamo decidno navedena obaveznost srednjeg obrazovanja i pri tome ga je ministar lično i podržao u toj strategiji. Sada se obaveznost srednjeg obrazovanja, kada se on amandmanom predlaže, ne može inkorporisati, jer se zapravo postupa suprotno ustavnoj odredbi.
Sada imam pitanje za ministra. Da se vi potajno ne nadate nekoj promeni Ustava? Da? Dobro. Hvala na odgovoru.
Takođe, što se tiče ovog amandmana koji sam podnela, moram spomenuti i sledeće činjenice. Prvo, kada je reč o srednjem obrazovanju i vaspitanju, a upravo u pogledu strategije postizanja onih svih vizija koje su tamo navedene, politike, akcije i mera, i to na strani 75, pošto sam Strategiju detaljno pročitala, govorite o kvalitetu rada, pa se tamo kaže – obezbeđivanjem visokog kvaliteta obrazovanja u gimnazijama i srednjim umetničkim školama osnovni je uslov za ispunjavanje misije strategije u Republici Srbiji.
Mislim da ovaj uslov ima jedan preduslov, a to je da bi u budućnosti zapravo postojao jedan visok kvalitet obrazovanja, upravo u srednjim školama, kako se to u donetoj Strategiji o razvoju obrazovanja i govori, prvo mora da se uvede njegova obaveznost. Mislim da bez ovog preduslova, koji zapravo i predstavlja sadržinu mog amandmana, nema ostvarivanja vizije potrebnog i ostvarivog stanja u obrazovanju, predviđenog Strategijom do 2020. godine, niti strateških ciljeva. To ću opet citirani, naravno, iz donete Strategije – obuhvat, kvalitet efikasnosti i relevantnost, o kojima se podrobnije objašnjava sve to na stranama 88 i 89 navedene Strategije.
Naravno, neću tražiti da se ovaj moj amandman usvoji, budući da ustavna odredba, zapravo član 71, kao loša ustavna odredba onemogućava da se zapravo jedan dobar amandman, kojim bi se predvidela obaveznost srednjeg obrazovanja, usvoji. Hvala.

Hvala.
Na član 4. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Saša Milenić.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman sa ispravkom u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanika Saša Milenić. Izvolite.

Dame i gospodo, čitav niz amandmana na ovaj zakon, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe URS po ovoj tački dnevnog reda, podneo sam u tesnoj saradnji sa Nacionalnom organizacijom osoba sa invaliditetom. Ujedinjeni regioni Srbije i inače u svom političkom programu i praktičnom delovanju tesno sarađuju sa brojnim nevladinim organizacijama ove vrste, a poznati su i u široj javnosti i zajednički nam aktivisti, kao recimo gospodin Milan Stošić ili u Kragujevcu predsednik Foruma mladih sa invaliditetom, gospodin Vlada Marković, što ukazuje na jednu posebnu predanost temi politike artikulacije stvarnih zahteva i potreba osoba sa invaliditetom i njihovih organizacija.
Pitanje problema osoba sa invaliditetom u našoj kulturu beleži ogroman napredak u odnosu na prošlost koje se treba sećati baš zato što je prevaziđena i koja ima da služi kao opomena, a predstavlja samo jednu od mogućih vrsta perfidne neosetljivosti na problem osoba sa invaliditetom. To je ona neosetljivost koja izvire iz tegobnih oblika života, prinudnih zajednica, recimo, opterećenih teškim radom, gde se čak i sama prisutnost invaliditeta može doživljavati kao privilegija za odsustvovanje iz učešća u tegobnim uslovima te zajednice. Primer su najdrastičniji uslovi opstajanja na našem selu nekada. Otud i datiraju mnoge predrasude i stereotipi vezani za odnos prema ovom korpusu problema, ali to je uglavnom prošlost našeg društva koje je vidno napredovalo u tretiranju ovog korpusa pitanja.
Međutim, to ne znači da se ne srećemo sa novom vrstom perfidnosti, neosetljivosti prema problemima osoba sa invaliditetom, a ta se perfidnost ispoljava kao vajna, licemerna preosetljivost u odnosu na ovaj korpus pitanja, koji se ispoljava u retoričkoj preosetljivosti i paradnoj predusretljivosti i vrlo često završava na deklarativnom nivou, što je vrlo opasna strategija prikrivanja stvarnosti problema osoba sa invaliditetom, koja se kao takva najpre mora konstatovati, osetiti, uvažiti, a onda i odgovorno uložiti potrebne napore cele zajednice za otklanjanje svih onih prepreka koje rešavanje ovih brojnih problema ometaju.
U tom smislu, Ujedinjeni regioni Srbije pozivaju ukupnu javnost i ovim činom, ulaganjem cele ove serije amandmana o kojima zbirno govorim, da ne bih o svakom pojedinačnom govorio, osim ako ne bude hitno potrebno, da s punom pažnjom ne samo prihvatimo teme teškoća učenika sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom, već spremnost da te probleme priznamo kao realne u našem svetu koje ove osobe zajedno sa nama potpuno ravnopravno dele, kao naš zajednički svet i na koji imaju podjednaka prava, baš kao i svako od nas.
U tom smislu, očigledni primeri dobre prakse Ujedinjenih regiona Srbije se očitaju tamo gde imamo prilike da utičemo na stvarnost. Koleginica Slavica Saveljić o tome može i rečitije da govori, kao sociolog koji je u tom poslu ostavio traga, ne samo napravivši sistem socijalne zaštite u gradu Kragujevcu, nego i preporučivši se kao stručni konsultant za mnoge garniture ministarstava koja se ovom problematikom bave, kao i, za kraj to ostavljam, uvažena i draga gospođa Gordana Rajkov koja je zapravo neposredno angažovana bila u finalnom kreiranju svih ovih amandmana koje sam ja, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Ujedinjenih regiona Srbije, priložio na predmetni zakonski tekst.
Zahvaljujem se Ministarstvu za svo razumevanje i Vladi Republike Srbije, iskazano u prihvatanju određenog broja amandmana, sa uverenjem da će taj stepen uzajamnog razumevanja, vremenom, a i našom pažnjom nad ovom temom, samo rasti.

Hvala.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Obradović.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanik Radoslav Milovanović.

Uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, samo na početku da pitam, koliko je ostalo vremena našoj poslaničkoj grupi?
(Predsedavajući: Imate 16 minuta na raspolaganju.)
Hvala.
Kolega Obradović je podneo amandman koji poboljšava kvalitet srednjeg obrazovanja. U Predlogu zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju u članu 4. stav 2. posle reči: "u specijalizovanoj gimnaziji" dodaje se zapeta i reči: "tehničkoj gimnaziji".
U obrazloženju kolega kaže da obrazovni program tehničke gimnazije je jednako vredan programu opšte gimnazije. Posebnost nastavnog plana je u tome što učenik uz opšte obrazovne predmete bira tehničke predmete iz područja elektrotehnike, elektronike, računarstva, mehatronike, robotike. Posebnost je u tome da se ti predmeti predaju kroz laboratorijske vežbe i da se na taj način objedinjuju teorija i praksa. Mi imamo puno predmeta koji bi trebalo da se menjaju u srednjem obrazovanju i koji su manje potrebni učenicima, a potrebno je imati hrabrosti i napraviti jedan iskorak u srednjem obrazovanju i obrazovati ovakve stručne škole koje bi poboljšale i unapredile kvalitet znanja.
Podsetiću da četiri hiljade đaka u Srbiji ide godišnje u privatne srednje škole i da su cene od 1.000 do 12.000 evra. Nažalost, one ne pružaju adekvatan kvalitet u obrazovanju i profesor Stojković je u uvodnom izlaganju napomenuo kako su rangirani univerziteti naši najpoznatiji u Srbiji.
Predlažem, gospodine ministre, da prihvatite ovaj amandman jer on je korak napred.

Hvala.
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić Marković i Aleksandar Pejčić.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković.

Član 4. se odnosi na pojam koji se zove srednja škola i sada objašnjava koje sve vrste postoje. Ono što je na kraju, Vlada određuje unikatne škole i škole od posebnog interesa za Republiku Srbiju.
Mi smo smatrali da je potrebno da se da nekakav rok, da se kaže – pet godina je to vreme kada Vlada zaseda, pravi presek, pogleda sve kako izgleda i isplanira kako će se ponašati u sledećih pet godina. Čini mi se, ako nema vremenskog ograničenja, ako ne postoji neki period na osnovu koga vršimo nekakvu analizu svega toga, da mi onda nemamo prave elemente sa kojima možemo da raspolažemo, kakvi su nam efekti, šta želimo da unapredimo, šta nam nije bilo dobro. Zbog toga mi je, čini mi se, važno da se stavi neki rok. Ne mora to da bude pet godina, ali meni se čini da je to nekakav ciklus gde možemo da vidimo kako stvari idu.
Vi meni odgovarate da nije dobro ograničiti period kada Vlada određuje škole od posebnog interesa. Ne vidim stvarno zašto nije dobro. Kažem, nekad je potrebno da se u kraćem vremenskom roku to odradi. Meni se čini da je dobro imati tačno periode kada ćeš nešto pregledati i videti efekte svog rada. Ako dajemo tako odokativno, sad ću na dve godine, za tri godine, nećemo imati sistem. Pokušavam upravo, to smo, čini mi se, gospođa Banović i ja pokazale kada smo govorile o Zakonu o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, da imamo sistem, da tačno vidimo nekakve tačke preseka i da na osnovu toga vidimo šta nam valja činiti dalje. To je jedini argument naš. Hvala.

Hvala.
Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Elvira Kovač, Balint Pastor, Laslo Varga, Arpad Fremond i Zoltan Pek.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 5. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Donka Banović i Milica Vojić Marković.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanik Donka Banović.

Hvala.
Član 5. govori o upotrebi jezika. U ovom stavu 3. se govori o tome da škola može da ostvaruje obrazovno-vaspitni rad na jeziku i pismu nacionalne manjine, odnosno dvojezično i za manje od 15 učenika upisanih u prvi razred, uz saglasnost ministarstva nadležnog za poslove obrazovanja, odnosno Ministarstva prosvete. Tu ništa nije sporno.
Ono što mi predlažemo da brišete, to je drugi deo ovog drugog stava, gde se govori o tome da će ministarstvo tražiti saglasnost od nadležnog Nacionalnog saveta nacionalne manjine da bi se ostvarila ovakva nastava. Ovo je principijelno nešto što mi zameramo još od 2009. godine, kada je donet i taj Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Verovatno ste kroz amandmane videli da smo mi svuda tražili brisanje, odnosno čekanje da nacionalni savet da svoju saglasnost na raznorazne stvari, pa i ove. Da li bi ovo značilo da se ne može formirati takvo odeljenje ukoliko nacionalni savet odgovori negativno. Vi ste se ovde ogradili. Rekli ste – naučeni iskustvom. Znam da veoma malo formiranih nacionalnih saveta ovu zakonsku normu ispunjava, a nacionalni saveti su insistirali da se pitaju za raznorazne stvari, tako da je i ovo što ste ostavili rok od 15 dana, pa kako god da vi uradite, mi ćemo tako. To je malo na ivici neukusa, šta god da vi uradite, mi ćemo tako. Zbog čega? Zbog toga što vi ne radite svoj posao. Mislim na nacionalne savete. To je jedna stvar.
Inače se ovde otvara pitanje i verujte ljudi naročito iz Vojvodine, a ima i drugih nekih delova Srbije gde postoje ti problemi. Da je na primer ovaj propis pomalo diskriminatorski kada su u pitanju pripadnici većinskog, odnosno srpskog naroda koji na nekoj teritoriji koju obuhvata određena škola predstavljaju manjinu većinskog naroda.Znači, relativnu manjinu u nekom mestu.
Tako imate situaciju u nekim opštinama na jugu Srbije, u Vojvodini, navešću primer konkretan da recimo u Staroj Moravici, to je selo kraj Subotice, da nema dovoljan broj učenika srpske nacionalnosti koji hoće da se školuju, naravno na srpskom jeziku i da oni moraju da idu iz svog sela i da se školuju na srpskom jeziku u selu Pači. Dakle, nadam se da razumete ovo o čemu govorim, da ovo se može reći da na neki način diskriminiše većinski narod, koji u određenoj sredini čini relativnu manjinu.