Gospođo Vukomanović, po kom osnovu?
(Dijana Vukomanović: Pomenuta sam, gospođa Igić me je pomenula u svom izlaganju. Doduše, samo imenom, ne i prezimenom.)
Ako ste pomenuti, izvolite.

Zahvaljujem se koleginici Igić što mi je dala pravo da pojasnim neke svoje stavove, ali isto tako i da idem korak dalje u elaboraciji toga šta će biti ukoliko Narodna skupština Srbije usvoji ovako sročenu deklaraciju posvećenu stradanju jednog dela jednog naroda.
Podsetila bih uvažene kolege iz jedne poslaničke grupe koji su tako oštro protiv usvajanja ovako sročene deklaracije u ovom političkom momentu, dakle, u 21. veku, kao što ste rekli, 80 godina nakon počinjenog nedela, da su naše kolege izraelski parlamentarci 1953. godine, dakle, izraelski parlament, Kneset, je osnovao memorijalni centar "Jad Vašen".
Vi ste bili na vlasti, mi smo bili na vlasti, sada su neki na vlasti, a neki su u opoziciji, a šta to sprečava srpski parlament da to osnuje. Dvadeset godina gledamo višestranački parlament u Srbiji. Znate za izraz koji ima u jevrejskom narodu i kojima dele priznanje zato što su anonimni ljudi štitili svoje sugrađane na ovaj način koji ste vi istakli da su neki hrabri i istaknuti Mađari u svojim lokalnim sredinama zaštitili srpske građane. Šta to nas sprečava kao političare koji su bili vrlo jaki na vlasti nekoliko godina da oni usvoje takvu deklaraciju koja će zaštiti sve žrtve fašističkog pogroma, bez obzira na nacionalnu pripadnost? Zašto se protivite sada kada se čine neki početni koraci, zakasneli? Zašto se sada protivite i gde ste bili da ukažete na srpske žrtve i da ih pobrojite na onaj način na koji je jevrejski narod pobrojao svoje žrtve? Šta ste čekali?

Reč ima narodni poslanik Ružica Igić, replika.

Podsećam koleginicu da ja nisam o tome govorila. Da je replika, ako ona meni odgovara, a da je povredila Poslovnik, jer nije imala repliku. Ako ona meni odgovara, prozvala sam je i pitala – da li se zaista ova deklaracija donosi u čast dolaska mađarskog predsednika i ništa drugo. To je bila rečenica koju sam njoj uputila.
Drugo, smatramo da će se ovakvom deklaracijom samo otvoriti pandorina kutija i da će dovesti do novih tenzija u severnoj pokrajini i da zaista treba da je povučete. Razmislite malo o tome šta se radi. Hvala.

Gospodine Samardžiću, po kom osnovu se javljate?
(Slobodan Samardžić, s mesta: Prozvala je celu stranku - "šta ste vi uradili". Prozvala je stranku - "dok ste bili na vlasti". To se upravo odnosi na ovu stranku. Sada pokušava da to anulira, ali inače je to bio kontekst i sadržaj. Procenite vi, ali to je svakom bilo jasno, na koga je ona aludirala, a nije namerno da bi kod vas ostavila određenu dilemu i ne dali mi reč. Kako god hoćete.)

Reč ima narodni poslanik Sanda Rašković Ivić. Molim vas, prijavite se.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ova deklaracija koja treba da bude danas u parlamentu nažalost usvojena, postavljena je na potpuno pogrešnim osnovama i ona ne da će da smiri, nego će da dodatno potpali nacionalne tenzije u AP Vojvodini. Tu se govori i o potrebi oslobađanja od kolektivne odgovornosti mađarskog naroda koji, koliko ja znam, nikada nije bio kolektivno odgovoran, niti mu je to imputirano.
No, želela bih da iznesem nekoliko istorijskih činjenica. Ulazak mađarske vojske na jugoslovensku teritoriju 11. aprila 1941. godine, samo četiri meseca nakon potpisivanja ugovora o večitom jugoslovensko-mađarskom prijateljstvu, bio je veoma krvav, naročito u onim mestima gde su predstavnici mađarske manjine kao nemzeteri, odnosno narodne straže, formirali svoje jedinice koje su mađarskim honredima poželele dobrodošlicu.
Tako je ranih aprilskih dana rata pobijeno 3.500 Srba u 13 gradova, od Subotice preko Sente, Čuruga, pa južno do Novog Sada. Ukupno u racijama je od strane nemzetera, saradnika obaveštajnih službi Keln Hirato ili lokalnih mađarskih policajaca, a moramo da znamo da su bile osnovane dve policijske škole isključivo za Mađare u Somboru i u Novom Sadu, pobijeno je 30.000 Srba. Prema podacima hrvatske UDBA je na kraju rata streljano 1.779 Mađara, za koje se tamo navodi da su bili ratni zločinci. Taj izvor hrvatske UDBA smatra da se nije radilo o odmazdi, nego se radilo o gonjenju ratnih zločinaca.
Tadašnji mađarski predsednik Vlade, gospodin Bardoši je na suđenju nakon Drugog svetskog rata rekao da je, citiram: "to bio zločin izvršen u interesu Mađarske države i naroda", a današnji predsednik Orban kaže da je to bio obračun vojske sa pobunjenicima i legitimna odbrana Mađarske. Toliko o pomirenju, o regionu i tim naporima. Državne komisije nakon Drugog svetskog rata, koje su istraživale i bavile se mađarskim zločinima, su ih označile kao fašističke zločine.
Ne možemo ako govorimo o procesu pomirenja da preskočimo denacifikaciju. Denacifikacija, u slučaju kad se pominje fašizam, je jedini način kako može da se napravi pomirenje. Međutim, denacifikacija ima prezunkciju krivice, za razliku od klasičnog prava koje ima prezunkciju nevinosti. Neko ko je nevin stradao u celoj toj priči kažnjavanja, treba da dokaže, odnosno da njegovi potomci, rođaci dokažu njegovu nevinost, jer je to suština procesa rehabilitacije, a takve procese smo imali priliku da vidimo i među našim i među drugim narodima do sada jako mnogo puta.
Ovom deklaracijom se ipak, rekla bih, na scenu uvodi revizija istorije i samomržnja. Zašto to kažem? Na primer Čurug, Čurug će sada postati simbol mađarskog stradanja, a u Čurugu je pobijeno u raciji gotovo 4.000 ljudi i to 4.000 Srba, tako da se Srbi tu zaboravljaju, a sada to postaje samo mesto mađarskog stradanja.
Pitam se – koliko će se ići daleko do promene suštine onoga što se desilo, jer onda, ako je ovo urađeno, sve je dozvoljeno? Onda može da se menja suština Ninberga. Onda, kako ćemo postupati prema Jevrejima? Da li ćemo i fašiste proglašavati žrtvama?
Šta ova deklaracija srpskom narodu radi? Mi, kao narod, unazad prihvatamo da smo skloni zločinima i dobrovoljno učestvujemo u kontinuitetu nametanja krivice srpskom narodu. Boris Tadić je iz dnevno-političkih razloga tražio istraživanje zločina nad Mađarima. Komisije su navodno radile neki posao, mi nikad nismo dobili te izveštaje, međutim, istraživanje nije ni završeno, a mi sada donosimo deklaraciju uprkos svim onim činjenicama koje imamo o tome šta se dešavalo.
Ova deklaracija ima nekoliko opasnih posledica. Pre svega, to je kolektivna rehabilitacija zločinaca, a potom i povraćaj njihove imovine, jer to ide u paketu. Danas Mađari, a sutra ili za nekoliko godina Nemci. Pitam se da li je slučajno što se osnivaju udruženja vojvođanskih Nemaca i što oni posećuju i obilaze kuće iz kojih su, kao saradnici okupatora, bili deportovani, oni ili njihovi roditelji? Znači li to da će kolonisti iz Like, iz Banije, Korduna, Bosne, Dalmacije i Hercegovine opet izgubiti dom?
Drugo jednako važno i strašno pitanje, odnosno strašna činjenica jeste to da je ovo početak osporavanja teritorije AP Vojvodine srpskom narodu. Da vas podsetim, stranci su već odavno počeli da pričaju priču da Albanci u stvari treba da dobiju nezavisnost na Kosovu, jer je to tzv. zaslužena nezavisnost, pošto su Srbi izgubili, zbog zločina nad Albancima, pravo na teritoriju Kosova i Metohije.
Upravo ovom deklaracijom Skupština Srbije započinje odvajanje Vojvodine od Srbije i ovo je, verujte mi, prvi korak. Uspešnost pomirenja u regionu i ovaj put se, kao i mnogo puta do sada, meri stepenom srpske krivice koju, nažalost, opet sami sebi namećemo. Razara nam se dostojanstvo…
(Predsedavajući: Vreme je utrošeno.)
…razaraju se uspomene na žrtve i rastura nam se država. Zar je moguće da je ova kalendarska vlada, samo zbog dobijanja datuma, spremna da u Srbiji poseje toliki duh samoporicanja? Dokle poniženje, pitam se.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja dolazim iz lokalne samouprave Sremske Mitrovice i kao što je mnogima možda poznato, u toku Drugog svetskog rata istorija Srema je bila malo drugačija i mi se uglavnom na tu istoriju, vezano za NOB i narodnooslobodilačkii pokret izuzetno ponosimo i uvek smo se odgovorno odnosili prema toj temi, bez potrebe da takve stvari koristimo u dnevno političke svrhe i za dobijanje nekakvih kratkoročnih političkih poena.
U Sremskoj Mitrovici, konkretno, za vreme Drugog svetskog rata od strane nemačkog i ustaškog režima je streljano oko 8.000 ljudi. Zbog značaja i zbog odnosa prema svim tim žrtvama, nikada se nismo olako odnosili prema onome što se dešavalo 1941. do 1945. godine.
Ukoliko intencija ovoga što je danas pred nama to da se konačno stavi tačka na neke bolne teme koje su prožimale istoriju Vojvodine i međunacionalne odnose, to naravno uvek pozdravljamo i uvek smo bili ti koji će prvi podržati mir i dijalog među nacionalnim zajednicama.
Ali, takođe, ne bi trebali koristiti ovakve teme za dodvoravanje bilo kome iz bilo kog razloga, bez obzira ko i kada dolazi u posetu našoj zemlji, što je vrlo često bio slučaj u vrlo skoroj prošlosti, da kada, recimo, imamo posetu ruskih zvaničnika, mi menjamo brzo imena ulica i odjednom se pozivamo na našu slavnu antifašističku istoriju, iako u isto vreme donosimo zakone koji rehabilituju saradnike okupatora i koji u velikoj meri veličaju ono što ne bi trebalo da veličaju, bez obzira da li se radi o Nediću, o Ljotiću, o Draži Mihajloviću.
Mislim da i kada se radi sada o pripadnicima drugih nacionalnih zajednica, konkretno o okupatorima Mađarske, koji pripadaju mađarskoj nacionalnoj zajednici, odnos prema tome mora da bude istovetan.
U Hrvatskoj, koja ulazi u EU, bili smo svedoci da se takođe relativizuje ono što se dešavalo za vreme Drugog svetskog rata i u velikoj meri se preispituje uloga NOB i čak se dovode u pitanje, oni imaju tu temu, šta se desilo na Blajburgu i nije slučaj samo u Srbiji da se oni koji su bili na pogrešnoj strani za vreme Drugog svetskog rata, danas glorifikuju i u istu ravan se stavljaju žrtve i oni koji su bili na strani najmračnije ideologije koja je ikad zadesila čovečanstvo.
Oni koji su slali ljude u logore, koji su ubijali samo zato što se neko drugačije zove i preziva, oni koji su bukvalno u gasnim komorama zatrli generacije i generacije, pre svega Jevreja i pripadnike drugih nacionalnih zajednica zato što pripadaju određenoj naciji, ili imaju određenu ideološku pripadnost, mislim da danas ne bi trebali olako da ih stavljamo u istu ravan sa žrtvama koje su više nego očigledne.
Dva miliona ljudi je na ovim prostorima izgubilo živote u toku Drugog svetskog rata. Vojvodina je izašla iz NOB sa 15 brigada, tri divizije, svojim glavnim štabom i narodnooslobodilačkim odborom. Upravo su to tradicije na kojima danas i gradimo svoj politički i istorijski suverenitet i mislim da to nikako ne sme da se dovodi u pitanje.
Ako već insistiramo na pomirenjima, važno je da znamo da se narodi nikada nisu svađali, narodi nemaju ni šta da se mire. Postoje pojedinci koji imaju ime i prezime, koji su vrlo svesno promovisali određene ideologije, koji su slali ljude u smrt.
Te iste ideologije su se i povampirile dvadesetak godina, odnosno pre samo 20 godina. Devedesetih godina smo ponovo bili svedoci ovde slične ideje da ljudi treba da se dele po imenu i prezimenu i zbog toga su mnogi izgubili živote. Ne smemo dozvoliti da se takve stvari ovde ponavljaju.
Ukoliko je ova deklaracija, intencija ove deklaracije da se stavi tačka na određene rane, to je u redu, ali nije u redu da iz dana u dan se neke stvari relativizuju i da kada je obeležavanje godišnjice Aušvica, ili kada je obeležavanje Dana Evrope, da niko iz Srbije ne ode na tu manifestaciju. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Predrag Marković. Izvolite.