Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da se složim sa nekim stvarima kada je u pitanju sazivanje ove sednice i njena brzina, ali ne mogu da se složim sa tim zato što su pojedini politički predstavnici iskoristili jednu ovakvu temu za sticanje jeftinih političkih poena.
Nemojte da oni koji ne mogu kod svoje kuće, kod svojih komšija da preskoče cenzus od 5%, nas da uče šta treba da radimo i kako treba da vodimo državu.
Nije ovo ni akt dobre volje prema jednoj članici EU, ova deklaracija, već je jedan akt o osudi zločina nad nevinim građanima Srbije. Čini mi se da je tu neko malo pomešao lončiće i poklopce.
Isto tako, ne mogu da se složim ni sa tim da je ova deklaracija rehabilitacija za fašiste i zločince, zato što u tački 4. Deklaracije se kaže – Narodna skupština Republike Srbije zalaže se za punu rehabilitaciju svih nevino optuženih i nevino stradalih, ne dovodeći u pitanje individualno utvrđenu odgovornost onih lica čija krivica je dokazana ili se dokaže pred nezavisnim sudovima i u zakonito sprovedenom postupku.
Taj koji je rekao da je ovo rehabilitacija fašista i zločinaca treba da se stidi zato što je napravio greh prema nevino nastradalim građanima Srbije i to ne može da porekne.
Srbija, nažalost, valjda zbog svog geografskog položaja imala je tešku istoriju u prošlom veku, međutim, osim geografskog položaja, imamo i složenu strukturu među narodima. Svetski ratovi, koji su svakako najveće zlo koje je moglo da zadesi Srbiju, doneli su nam razna mešanja, mešanja između velikih sila, mešanja ideologija. Šta smo imali kao rezultat toga? Rezultat mešanja velikih sila i raznih ideologija okretao je narode koji su živeli u Srbiji jedni protiv drugih, pa valjda im je i to bilo malo, pa su okretali i pripadnike istih naroda jedni protiv drugih. To je naš neslavni deo istorije.
Nesumnjivo je da su se zločini dešavali na teritoriji AP Vojvodine i pre 1944. i 1945. godine, ali čini mi se da je neko 1944. i 1945. godine došao do pogrešnog zaključka da nepravdu treba ispravljati nepravdom. Ova deklaracija je ništa drugo nego odgovor na jedan takav čin.
Srpski narod koji je prethodnim ratovima, može se reći od svih naroda na ovim prostorima, najviše nastradao i imao najveći broj nevinih žrtava ima za pravo i zna kako se oseća kada je neka nevina žrtva, pa makar i da ne bude pripadnik srpskog naroda. Baš ta činjenica daje pravo i Srbima i narodnim poslanicima u srpskom parlamentu da prvi donesemo jednu ovakvu deklaraciju, baš zato što znamo šta znači biti nevina žrtva, baš zato što treba da osudimo sve nevine žrtve i baš zato što ovde nema reči o rehabilitaciji, zato što ovde nema o nekoj drugoj istoriji.
Istorija se ovom deklaracijom ne prekraja, ne prepravlja. To su samo bledi pokušaji da neko stekne jeftine političke poene stvarajući nacionalizam, ali ne onaj nacionalizam kakav treba da poštujemo, nego onaj koji prerasta u fašizam, jer ne priznavanje nevinih žrtava ako nisu pripadnici vašeg naroda, šta je drugo nego ideologija fašizma. Toga moramo da budemo svesni. I baš zato što prvi donosimo jednu ovakvu deklaraciju imamo pravo da pozovemo i sve parlamente, pa i mađarski parlament da i on donese jednu ovakvu sličnu deklaraciju zato što ta složena nacionalna struktura u Srbiji i dan danas postoji, a mi smo upućeni jedni na druge, komšija na komšiju, bez obzira kakve je vere, kom narodu pripada.
Danas se u Srbiji živi teško. Taj težak život ne odnosi se samo na Srbe, na Mađare ili na neke druge, odnosi se na sve. Zato je nama jedna ovakva deklaracija i potrebna, zato što naši građani ne treba da se osećaju razdvojeni po nacijama, nego treba međusobno da se pomažu.
Svakako da ova deklaracija daje jedan određen doprinos da ono što je loše ostavimo iza nas, da se okrenemo budućnosti i pomažemo jedni drugima.

Reč ima narodni poslanik Jožef Šandor. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, dozvolite mi da se obratim u vezi deklaracije i odmah na početku da kažem da nije mi lako. Nije mi lako bilo, kao ni kolegi koji je malo pre rekao da nije spavao, razmišljao kako da krene i šta da kaže na današnjoj raspravi, a nije mi lako iz sledećeg razloga – nisam znao juče kada smo dobili materijal kako da postupim, kako da razmišljam o ovom problemu, da li kao ponosni građanin nekadašnje Jugoslavije, da li kao opet ponosni građanin i poslanik Srbije, da li da nastupam kao čovek koji je po nacionalnoj pripadnosti Mađar i živi ovde u ovoj državi ili da nastupam kao čovek koji je i lično zainteresovan za ovaj problem. I mi smo imali našu tragediju povodom ovih dešavanja.
Pre nego što krenem i pokušam da iznesem svoje mišljenje, moram da kažem da poslanička grupa URS nema nikakvu dilemu, kao stranka koja je demokratski orjentisana, koja je građanski orjentisana, koja je u zadnjih 10, 12 godina učinila određene korake u razgovoru sa državom Mađarskom. Naravno, da ćemo podržati ovu deklaraciju.
Zašto sam emotivno dirnut? Zato jer 1961. godine kad sam rođen, daleke 1961. godine, postao sam Jugosloven. Građanin jedne lepe velike zemlje i sve do svoje četvrte, pete godine nisam imao veze za politikom, sa prošlošću, sa istorijom. Onda kada sam prvi put počeo da tražim dedu, onda su mi rekli da je deda nestao – sine moj. Naravno, kao klinac pojma nisam imao šta to znači rekli su da je otišao u šumu, upao u Tisu i nestao je. Tako su prošle mnoge godine.
Bio sam ponosan na Jugoslaviju, na svoje državljanstvo, na svoju zemlju. U porodici niko reč progovorio nije o tome šta se desilo sa dedom. To je bila tabu tema. Ni baka, ni otac, ni niko, sve do pre jedno 15 godina. Pre 15 godina ponosni Jugosloven ili onda već državljanin SCG ili Srbije, već ne znam ni sam, od svog ujaka prilikom jednog porodičnog ručka čuo sam prvi put zvanično detalje dešavanja iz 1944. godine, pa čak moram da kažem i prethodne događaje iz 1942. godine. Od tada se bavim ovim pitanjima. Naravno, od tada sam sve pročitao i pomno pratim rad Međuakademske komisije koja i dan danas radi, čuli smo danas da je to osnovano. Pola stručnjaka iz Mađarske, pola iz sastava naših kadrova iz Srbije i danas radi.
Juče posle podne pozvao sam člana te komisije i pitao sam dokle su stigli, kažu – negde su na pola puta, nadaju se da će to biti pošteno odrađeno i da će i jedna i druga država obezbediti dovoljno sredstava da ispitaju sve do kraja šta se desilo tih davnih, davnih godina.
Kada sam jutros krenuo ovamo odlučio sam da neću da se bavim sa politikom, neću da se bavim sa stranačkim interesima, nego ću se baviti sa ljudima, sa građanima Vojvodine, sa mojim Mađarima koji žive od Horgoša sve do Novog Sada, pa i dalje na tim prostorima i kojima evo, izgleda danas će doći konačno taj dan nakon sedam decenija, možda ćemo prihvatiti jednu deklaraciju kojom će biti, da kažem, malo mirniji, sa tom deklaracijom će biti neke rane zaceljene.
Moram da vam kažem još jedan detalj pre nego što nastavim. Nakon posete predsednika države Tomislava Nikolića prošle godine Mađarskoj, odnosno predsedniku Mađarske, nedavno nakon toga bio sam pozvan u posetu na jednu proslavu u Mađarskoj, u gradu Solnoku.
To je bila jedna priredba gde su se sreli gradonačelnici sa tog područja iz Mađarske. Tema je bila stanje, situacija i život nacionalne zajednice Mađara, van matice. Bilo je jedno devet državnih sekretara pa su me zamolili da izađem na binu jer imaju par pitanja za mene, kao već članu srpskog parlamenta. Nije bilo par pitanja, već samo jedno mi je bilo postavljeno – kako tumači razgovore gospodina Adera i gospodina Nikolića u Pešti, kako vidim da li će Srbija i srpski parlament, snage da uradi ono što je tamo dogovoreno?
Tada smo glasali o otvaranju novih granica i te nedelje smo ovde doneli odluke o otvaranju novih granica, pa sam imao i argument da činimo i radimo sve da te odnose izgladimo. Rekao sam im da sam uveren da će predstavnici srpskog naroda, srpski parlament doneti pravnu odluku i da će onaj korak koji je dogovoren u Pešti biti urađen.
Volim što sam u ovom parlamentu, ponosan sam što sam tim ljudima rekao najverovatniju istinu. Tom prilikom sam rekao u ime Vojvođanskih Mađara da smo mi mađarski narod sve prebrodili. Nisu to svi ocenili istovetno, šta se desilo 1942, 1944. godine, ali mi kao generacija koja nismo znali o tim zločinima skoro ništa ili malo, videli smo samo naše roditelje, cenimo da je ovo zadnji trn u nogama, što bi narod rekao. Zadnji trn mađarskog naroda, verujem i onog dela srpskog naroda koji živi sa nama i koji ima svoje posledice iz dešavanja 1942. godine.
Mogu da kažem da ovu našu odluku o deklaraciji danas, verujem da čeka predsednik mađarske sa manjom nervozom, nego što desetina hiljada još živih majki, sinova, braća, sestara koji su ispratili svoje najmilije krajem oktobra i početkom novembra 1944. godine. Evo, nakon otprilike 60 godina, nakon tih događaja, moj otac, koji je onda imao osam godina, juče preko telefona ispričao mi je kako je to izgledalo tog 9. novembra 1944. godine.
Rekao je sledeće – sine, tvoj deda nikada nije bio vojnik. Nas je bilo petoro braće i sestara. Za vreme Kraljevine Jugoslavije imao je malo dete i nisu ga pozvali u rat protiv okupatorskih snaga. Kada su ušli Mađari na teritoriju Vojvodine ni oni ga nisu regrutovali, kao i mnoge druge ljude, jer je opet imao malo dete u porodici. Kada je došao kraj rata i izašao na ulicu, dvesta metara od kuće je otišao na bunar po vodu. Imao je nesreću da tog dana one snage koje su poslate na taj teren izvršile su odmazdu. Samo je pokupljen sa bunara, tata je gledao sa ulice i umirivao ga rečima – sine, idem kući, reci majci da nema problema. Tata je otišao kući i tog dana je video svog oca zadnji put i verujte mi, nikada do pre par dana, do juče se nije žalio ni na Jugoslaviju, ni na svoje prijatelje Srbe sa kojima je sarađivao.
Na neki način sam ponosan na svog oca zbog toga. Nikada nije pokušao da šalje takvu poruku da je ovde neko kriv, da je neko nekoga iz osvete ubio. Slao me je u Sarajevo da učim školu, da upoznam narode i narodnosti. U Senti smo odrastali sa prijateljima Srbima, koji su prema meni pričali na mađarskom jeziku, a ja se njima obraćao na srpskom jeziku. Verujte mi, ovo je veoma važan dan, baš iz tih razloga. Ako smo uspeli da prećutimo, ako smo uspeli da ne saznamo do pre par dana šta se tačno dešavalo, onda moramo doneti jednu takvu odluku, odnosno ovu deklaraciju moramo prihvatiti, da bi majke, sinovi, unuci bili ….ne znam kojom pravom rečju da se izrazim.
Kada sam uzeo dokument u ruke, juče posle podne, imao sam u prvu momentu isti problem, kao što je moj poštovani kolega malo pre govorio. Zaprepastio sam se. Samo tri mesta su nabrojana, a znam da je više od sto lokacija označeno u istraživanjima zajedničke komisije gde su vršene odmazde, gde su vršena streljanja. Kada sam drugi i treći put pročitao tekst deklaracije, shvatio sam da najverovatnije u prvom mahu nisam dobro pogledao. Mislim da je tekst deklaracije u redu.
Zaprepastio sam se jer su samo tri mesta ovde nabrojana, a znam da je više od sto lokacija označeno u istraživanjima Zajedničke komisije, gde su vršene odmazde, vršena streljanja. Kada sam drugi i treći put pročitao tekst deklaracije shvatio sam da najverovatnije u prvom mahu nisam dobro pogledao. Mislim da je tekst deklaracije u redu. Mislim da je dopuna koju su danas ovde ponudili sasvim prihvatljiva i u ovom tekstu deklaracije u tački 1) kaže se – da Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje akte protiv civilnog mađarskog stanovništva počinjene od 1944. do 1945. godine u kojima su određena lica iz nacionalnih razloga lišena života, slobode i drugih prava bez sudske ili administrativne odluke.
U tački 1) oslobađamo krivice one ljude iz onih mesta, naselja koji nisu nabrojani u tački 2) kao što je Horgoš, Subotica, Kanjiža, Adorjan, odakle je moj deda, Senta, Mol, Ada pa sve do Novog Sada.
Zašto je bitna tačka 2) i zašto je posebno izdvojena, mislim da sam shvatio tek sinoć. Zato što u ovim mestima na osnovu jedne političke odluke ondašnje vojne uprave došlo je do masovne odmazde. Donesena je odluka, ne sudska nego politička, idite i oterajte narod. Iz mesta Čurug, iz mesta Žabalj i Mošorin januara i marta 1945. godine specijalne jedinice koje su tamo poslate su jednostavno oterale ljude iz svojih kuća, skinuli su im nakit, uzeli su novac i stoku i odeću koju su imali na sebi i bez ičega poslati su, deportovani da li u Temerin ili u druge opštine u logore, raseljavani su. Te tri opštine su očišćene. Kao odmazda dešavanjima u Žablju i u Novom Sadu prilikom racije. Shvatio sam da zato ova mesta moraju biti posebno značajna jer su imala poseban tretman.
Moja poštovana koleginica iz Sombora malo pre je, za mene, održala divan govor i jednostavno moram da kažem podstaknut time, iako nikakve veze nemam sa dešavanjima iz 1942. godine u Žablju, Čurugu i Novom Sadu, ovim putem se pridružujem njenom činu i izvinjavam se svim onim potomcima Srba, Jevreja i onih koji su streljani u Žablju, Novom Sadu. Izvinjavam se umesto onih ljudi koji treba da se izvinjavaju u ime mog naroda. Mislim da je ono što je drugi kolega ovde izneo, da očekuje i reakciju mađarskog parlamenta, moram da kažem da je to, čini mi se predsednik parlamenta rekao – 1943. godine ratne ondašnji Generalštab mađarske vojske je pozvao na odgovornost sve oficire koji su uradili ovaj užas u Žablju, odnosno u Novom Sadu i te godine nisu procesuirani jer su bili na ratištima. Pokrenut je postupak odmah nakon Drugog svetskog rata i oni su uhapšeni. Jedan deo tih oficira izručen je bivšoj Jugoslaviji i streljani su u našoj zemlji. Šta sam hteo time da kažem? Hteo sam da kažem da su oni već onda napravili prvi korak i prvi čin.
Znam da je posle 2000. godine pokrenuto nekoliko postupaka, nekoliko akcija između parlamenata koji su u prvom momentu krunisani dogovorom i potpisom. Između 2006. i 2010. godine potpisan je sporazum između predsednice ondašnjeg parlamenta Mađarske i predsednika parlamenta našeg u Beogradu. Veoma važan čin je ono što mi danas činimo za mene, za mnogo ljudi, žena, sinova i devojaka, pa i za moje sinove koji još nisu videli grob svog pradede jer groba nema.
Istina je da je posle 2000. godine bilo dozvoljeno da napravimo grupni spomenik u svim tim opštinama. Dotle ni to nije bilo moguće. Istina je i u Adorjanu, Kanjiži, Senti i najverovatnije svim tim opštinama. Istina je da je tamo gde je bilo najtragičnije u Žablju i Čurugu podignuti su spomenici i na jednoj i na drugoj strani. Mislim da zbog ove greške koju danas ispravljamo ti spomenici nisu mogli stabilno da stoje u ovim godinama jer taj zadnji trn još nije izvučen iz nogu.
Mislim da ovim današnjim činom mi to ispravljamo. Mislim da Mađari, odnosno naši sugrađani i prijatelji, sa srpskim narodom sa kojim smo vekovima živeli bez problema da ćemo biti obezbeđeni za naredni period, da bez problema nastavimo taj zajednički život.
Neću da ulazim dalje u raspravu. Još jedanput apelujem, verujući da ćemo ovu deklaraciju izglasati, na one ljude koji će imati pravo i priliku da odluče i o sredstvima toj međudržavnoj komisiji, da li da nastavi istraživanje ili ne, da učinimo sve da oni završe svoj posao baš zbog toga da oni koji su bili krivi tačno sazna da li je bilo krivaca. U toj nameri još jedanput kao čovek i naša poslanička grupa ćemo izglasati ovu deklaraciju. Hvala.

Reč ima Bojan Đurić, po Poslovniku.

Uvaženi gospodine Arsenoviću, ovo je naravno specifična sednica. Sačekao sam da završi gospodin Šandor. Mislio sam da je to prosto red, ali reklamiram povredu člana 107. u vezi sa jednim delom izlaganja gospodina Arsića, ovlašćenog predstavnika SNS.
Mislim da ste prećutali, a da ste morali da intervenišete u situaciji kada je, verujem, gospodin Arsić teško narušio dostojanstvo Narodne skupštine u onom delu kad je govorio da je rezultat mešanja velikih sila period Drugog svetskog rata bio taj da su međusobno zavađeni bili usmereni jedni na druge, narodi koji žive na teritoriji Republike Srbije. Mislim da je to uvredljiva konstatacija i za srpski narod i za druge narode koji su živeli odnosno žive na našoj teritoriji.
Naime, sukob na teritoriji Srbije ili oslobodilački rat koji su vodili pripadnici srpskog naroda i velika većina drugih naroda koji ovde žive nije bio posledica mešanja ili opredeljivanja za jednu ili drugu veliku silu. Ova zemlja je bila u dva rata na boljoj strani čovečanstva, posebno u Drugom svetskom ratu i bila je deo koalicije pobednika. Drugi narodi koji žive na ovom području, recimo mađarski nisu bili na nekoj drugoj strani.
Gospodin Stefanović je govorio o pripadnicima tog naroda koji su takođe bili deo oslobodilačkog pokreta. Mislim da je ono što je govorio gospodin Arsić uvredljivo za sve pripadnike različitih naroda na teritoriji naše države, tako što se svrstavaju u jednu ili drugu kategoriju, na stranu sila pobednica ili na stranu fašističke osovine. To prosto nije tačno.

Smatram da nije bilo povrede Poslovnika.
Pravo je bilo narodnog poslanika da dâ svoje viđenje o uzrocima Drugog svetskog rata. Ne bih uopšte u to sada ulazio. To je posebna priča, a vi možete da kažete da se u Danu za glasanje izjasnimo.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne)
Prelazimo na listu prijavljenih govornika i prvi je narodni poslanik Dejan Mihajlov.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, o ovoj temi ću govoriti bez emocija, hladne glave. Kao neko ko je delio školske klupe sa Mađarima, Rumunima i sa Slovacima, imam jedan potpuno tolerantan otvoren odnos bez strasti prema svim nacionalnim manjinama i operisan sam i od nacionalizma, šovinizma, fašizma i svih ostalih. Ali sam kao i svi oni patriota i imam odnos prema onome što se dešavalo u našoj državi svih ranijih godina.
Obavezan sam prema svojim pretcima, koji su stradali za vreme okupacije, dok je Vojvodina bila pokidana između tri fašistička režima – nemačkog, mađarskog i ustaškog, da kažem i da kažemo ono što je istina. Kada kažem ustaškog, mislim hrvatskog.
Kada govorimo o ovoj deklaraciji, uvredićemo žrtve i mađarske, a i one srpske žrtve, romske i jevrejske, ako ne govorimo o tome šta je prethodilo zločinu koji se desio 1944. i 1945. godine.
Meni je neverovatno da na ovoj sednici, kada govorimo istoriji ove države i ovog naroda, da je sala poluprazna, kada se vrši pokušaj revizije istorije jednog naroda i antifašističke borbe u Srbiji, bilo da je ona Ravnogorska, bilo da je ona Partizanska, da je ova sala prazna. Za mene je to neshvatljivo, ako ne govorimo o onome šta je prethodilo 1944. godine.
Mi ne govorimo o onim žrtvama i naslednicima tih žrtava koji žive danas sa nama ovde. Ako ne govorimo o onome da je 4.000 ljudi za par dana bačeno pod led u Novom Sadu, pred rupe koje su dinamitom pravljene na -30 na Dunavu, gde je po deset ljudi u minuti ubijana i bacano pod led. Ako ne govorimo da je u Čurugu, mestu u kome je najviše Srba stradalo, i velikom stradanju Srba, Roma i Jevreja, gde je u jednoj noći, u "žutoj sali", napunjeno skoro 500 ljudi – Srba, Roma i Jevreja, gde je samo otvoren jedan prozor kroz koji su gurnute dve – tri cevi mitraljeza i gde je pucano dok svi oni nisu pali dole. Govorimo u Čurugu 1942. godine, gde su na srpski Božić, 7. januara 1942. godine, streljani Srbi. Ne streljani, poubijani u mračnoj "žutoj sali". To je prethodilo 1944. godini.
Ako govorimo ovde o deklaraciji, o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini, treba da govorimo o deklaraciji koja će obuhvatiti sve, i o onome što je prethodilo, osudi akata protiv mađarskog civilnog stanovništva. Jevreji, Romi i Srbi su kolektivno stradali kao civilno stanovništvo, ne imenom i prezimenom, nego po svojoj nacionalnosti, zato što su bili Srbi, zato što su bili Jevreji i zato što su bili Romi i zato što je to bio plan Mađarske, Hortija i njegovih generala i ministara odbrane, da se sprovede "novosadski masakr". To je bio plan njihove države i to su istorijski podaci koje je utvrdila mešovita komisija.
To su činjenice preko kojih ne možemo da pređemo kada govorimo o ovoj deklaraciji. Mi iz DSS nećemo da zvučimo kao neki nacionalisti ili bilo šta drugo, samo hoćemo da osvetlimo celokupan deo istorije Srbije, da ne može da se prenebregne ta činjenica kada govorimo o zločinima koji su činjeni 1944. godine. Da nije bilo mesta u ovoj deklaraciji, koju nam danas predlažete, u jednoj rečenici, u jednom pasusu da se pomenu žrtve koje su postojale, koje su od 1942. do 1944. godine bile, da nije bilo mesta da se kaže kada su počinjeni prvi zločini po nacionalnom osnovu, to je nešto što je za nas potpuno neprihvatljivo.
Molimo vas da ovu rezoluciju, deklaraciju povučete, da napravimo jednu deklaraciju koja će osuditi i zločine iz 1941. i 1942. godine i zločine iz 1944. i 1945. godine. Mora da se zna šta je prethodilo događajima koji su se desili 1944. godine i da su u "novosadskoj raciji" stradali svi bez reda, da je postojalo "veće desetorice", ili komitet koji je odlučivao ko će da bude ubijen a ko neće. Doveli su 20.000 ljudi koji su za 20 dana prošli ispred tog veća, gde se odlučivalo ko će da ide na levu stranu, a ko će da ide na desnu stranu, koga će put da vodi na "Štrand", pod led, a ko će možda da preživi.
To su istorijske činjenice i to su istorijske činjenice koje ne možemo da prenebregnemo. Na isti način su stradali i Mađari 1944. godine, u tom istom Čurugu, kao jedan revanšizam zbog žrtava Srba, Roma i Jevreja 1942. godine i isto tako na Božić. Ima previše simbolike u stradanjima da bismo dozvolili da ne krenemo od onoga što je prethodilo.
Imajući posebno u vidu da se Mađarska nije suočila na način na koji se mi sada suočavamo sa zločinima koje su činili u ime svoje nacije i u ime velike Mađarske, u ime fašizma i bratstva sa Hitlerom, Musolinijem i Ante Pavelićem. Mađarska je posle dve osude Šandora Kepira, kapetana žandarmerije, koji je lično odgovoran, po tvrdnjama Efrajima Zurofa iz "Centra Simon Vizental", za najmanje 35 žrtava, a komandovao je žandarmerijom u Novom Sadu, koja je bila organizator i realizator zločina u Novom Sadu, Čurugu, Žablju gde je cela ulica stradala.
Oni su Šandora Kepira oslobodili. Mađarski sud ga je oslobodio. Mađarski je 2011. godine oslobodio Šandora Kepira, za koga postoje dokazi da je ubijao i da je odgovoran za najmanje 35 žrtava srpske, romske i jevrejske nacionalnosti. Mađarski sud ga je oslobodio. Mađarski parlament nikada nije doneo deklaraciju o osudi zločina, o osudi zločina fašističke Mađarske od 1941. godine.
Nije sporno da osudimo sve zločine koji su ovde, ali dajte da osudimo sve zločine. Dajte da krenemo od 1941. godine. Da li to ne smete da uradite, jer se onda to neće važiti, ta deklaracija, ako se pomenuti zločini od 1941. godine? Neće se važiti i neće vam priznati ovu deklaraciju ako se pomene da su Vojvodini, u Bačkoj ili u Novom Sadu stradali Jevreji, Romi i Srbi.
Ne znam šta mi danas radimo ovde. I zarad pomirenja o kojem svi ovde pričamo, pomirenje je postignuto i pomirenje imamo. Na ovaj način i ovom deklaracijom koja je na ovaj način predstavljena, samo oživljavamo stare rane. Mi pomirenju nećemo doprineti ništa, već ćemo doprineti da danas se raspravlja o tome, zašto srpske, jevrejske i romske žrtve nisu pomenute? Ovo što se desilo 1944. i 1945. godine je posledica brutalnog, najsurovijeg zločina koji može da se uporedi sa onim u Jasenovcu, u Novom Sadu i bacanjem pod led.
Da li su Romi, Jevreji udarani maljem pa bacani pod led, ili im je pucano u potiljak, ili su na neki drugi način ubijani, to se dešavalo. Novosadske ulice su bile prekrivene leševima. Novi Sad koji je tada brojao 40.000 stanovnika, 4.000 je ubijeno za tih nepunih tri nedelje racije. Četiri hiljade, 10%. U Čurugu je 30% življa ubijeno za vreme racije.
To su činjenice koje su morale biti pomenute u ovoj deklaraciji, ako hoćemo da osudimo sve žrtve i da izjednačimo sve žrtve, i da u skladu sa našim Ustavom nema diskriminacije. Na ovaj način smo diskriminisali žrtve. Prosto, u najboljoj nameri, da sprečimo falsifikovanu istoriju, doći ćemo u situaciju da će sutra neko proglasiti Gavrila Principa za teroristu zato što je to nekome interes. Videćete, bićemo svedoci. Doći ćemo u situaciju da ovde usvajamo deklaraciju kojom ćemo da se izvinjavamo Banatskim Nemcima i da proglašavamo princa Eugena diviziju kao oslobodilačku.
Ne znam šta mi ovde danas radimo. Prosto, na način na koji smatram da jedna ozbiljna država mora da radi, a to je da povučete deklaraciju, da kroz jednu proceduru koja postoji deklaraciju napravimo onako kako je primerena svim žrtvama, ne samo žrtvama jednog naroda nego svim kolektivnim žrtvama u tom periodu i da donesemo jednu deklaraciju koja će biti na čast i ponos svim žrtvama od 1941. do 1945. godine i da onda insistiramo da svi parlamenti zemalja, u kojima je bilo žrtava, donesu takvu istu deklaraciju.
To je moj predlog, kao predlog nekoga kome su mnogi stradali u Drugom svetskom ratu i kao predlog čoveka koji hoće da do pomirenja stvarno dođe, jer sam ja u tom pomirenju živeo sve ove godine i hoću da i dalje živim u tom pomirenju. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ružica Igić.

Poštovani potpredsedniče Skupštine, poštovane kolege i koleginice, predlažete da se ova deklaracija donese po hitnom postupku, kako bi se u procesu pridruživanja Srbije EU obezbedio neophodan elemenat u procesu pomirenja u regionu.
Pitala sam se da li to znači da se zbog procesa pridruživanja EU Srbiji nameće još jedan uslov? Dakle, malo po malo, priznavali smo Kosovo, a sada imamo još jedan uslov – da se odreknemo naše istorije.
Međutim, čuli smo od koleginice Dijane da se u stvari deklaracija donosi u čast dolaska mađarskog predsednika. Pitam se da li smo spremni da donesemo još jednu deklaraciju kada bude dolazila Angela Merkel? Ili, da li će Hrvatska doneti sličnu deklaraciju kada bude odlazio Tomislav Nikolić uskoro u Hrvatsku? A mislim da imaju mnogo više razloga da donesu jednu takvu deklaraciju.
Dolazim iz Novog Sada, a rođena sam u tom Mošorinu o kome se ovde mnogo priča i zato sam možda malo emotivna u svemu tome. Rođena sam tamo, tamo gde je rođen Svetozar Miletić, tamo gde je rođena Isidora Sekulić. Prelepo bačko mesto koje je za vreme racije neverovatno stradalo. Svaki treći čovek, selo Mošorin, nestao je za vreme pogroma, a mi smo sami prihvatili mađarski termin – racija, a naš termin – pogrom na neki način izbrisali.
U Šajkaškoj smo svi do tog Drugog svetskog rata živeli u nekim normalnim odnosima. Mi nismo delili, moj deda mi je pričao, ljude prema tome da li su Srbi, Hrvati, Mađari, nego da li su ljudi ili neljudi. Počeo je rad i počelo je neljudsko stradanje stanovništva. Moj otac, koji se zvao Stevan, u njegovim matičnim knjigama više nije bilo njegovog imena, počelo je pokrštavanje stanovništva i on se zvao Ištvan. Imena svim njegovim kolegama su promenjena. Osim toga, prva žrtva u Šajkaškoj je bio prota Vlaškalić. Prota Vlaškalić, star čovek, koji je zajedno sa jednom ženom koja je bila mađarske nacionalnosti zarobljen i vođen do Šajkaša 10 km peške, išao je za kolima ispred bajoneta. Ubijeni su on i ta žena koja je bila Mađarica. Koja je bila njihova krivica? Iza svega toga u Mošorinu je stajao sveštenik koji je bio rimokatolički sveštenik.
Većina vas znaju za Kragujevac i za žrtve koje su se desile u Kragujevcu – 7.000 đaka je stradalo u Kragujevcu. Da li znate da po mađarskim izvorima u pogromu u Šajkaškoj i u Novom Sadu je stradalo negde preko 12 hiljada stanovništva, informacija odmah posle Drugog svetskog rata. Naravno da se taj broj žrtava sve više smanjivao i smanjivao idući ka novijem periodu. Niko, ili bar većina vas, ne znate šta se tamo dešavalo. Postoji spomenik koji je podignut u Novom Sadu, a spomenik u ovim okolnim selima već više niko i ne obilazi. Nažalost, to ne znaju ni naša deca koja odrastaju u Novom Sadu, u Vojvodini, i uopšte u Šajkaškoj.
Ne mogu da kažem da nije bilo i drugih žrtava. U Đurđevu, na primer, svi znate za Kamenka Katića, njegovi roditelji, učitelji u tom selu, stradali su za vreme racije. Profesor Tucakov, akademik, je svoje malo dete od pet godina poslao u Čurug na salaš kod roditelja, ne bi li ga na neki način zaštitio od bombardovanja Beograda i od rata u Beogradu. Kompletna porodica Tucakov, i deda i baba i brat profesora Tucakova i stričevi i dete od pet godina je ubijeno. Šta je to dete od pet godina bilo krivo? Bio je rat. Mi to razumemo. Nisu ovi ljudi koji su od 1944-1945, verovatno krivi za to, ali mađarski fašisti jesu.
Zbog svega toga, podržavam ovo što je rekao kolega pre mene. Mi tražimo da se ova deklaracija povuče, da se sve žrtve koje su bile, da li sa mađarske, da li sa srpske strane, ili sa jevrejske, ili sa romske, na neki način u ovakvoj deklaraciji pomenu. Ovako, pominjati samo mađarske žrtve a ne spomenuti sve ostale žrtve u Vojvodini, odnosno u Šajkaškoj, ja se kao čovek koji je iz Mošorina osećam vrlo neprijatno jer znam da je 200 ljudi iz jednog malog sela ubijeno.
Što se tiče samog suđenja, posle Drugog svetskog rata održana su suđenja. Neki su osuđeni, naravno na osnovu dokaza, neki su pobegli, neki od učesnika su otišli u neka druga mesta po Vojvodini, a Srbi, Jevreji, Romi, nosili su svoje žrtve i svake godine na Božić izlazili na groblja, da se podsete na svoje žrtve, da ne zaborave.
Međutim, oni su se sećali i dobrih ljudi koji su stali u njihovu zaštitu. Moja mama je iz Kovilja. U Kovilju nije bilo nijedne žrtve racije. Zašto? Zbog toga što je bio čovek, lokalni Mađar, koji je zaštitio i stao pred Fašiste i rekao – ovde nećete nikoga ubiti. Znači, postojali su i takvi ljudi. Mi to ne sporimo. Njegovo ime nosi jedna ulica u Kovilju.
Kao što smo čuli, poslanik u mađarskom parlamentu, Andrej Bajči Želinski, platio je, nažalost, svojim životom zalaganje za to i svoje predočavanje šta se dešava, da reka krvi teče ulicama Novog Sada. Danas njihova imena stoje i nose ih ulice vojvođanskih mesta.
Vi kao razlog donošenja deklaracije navodite i potrebu da se pruži moralna satisfakcija za nepravdu koja je učinjena prema stanovnicima mađarske narodnosti, opština Čurug, Mošorin i Žabalj u Vojvodini, donošenjem odluka koje su bile zasnovane na principu kolektivne odgovornosti i kojima su svi stanovnici mađarske narodnosti tih opština proglašeni ratnim zločincima. To nije tačno. Nisu svi stanovnici mađarske narodnosti proglašeni ratnim zločincima. Sasvim sigurno znam da je porodica Sekeruš iz Mošorina živela još dugo posle ovih dešavanja u Mošorinu. Ali, isto tako znam da su mnogi drugi zaista i stradali.
Nijedna država u svetu nikada nije donela rezoluciju takvog tipa, a Srbija nikad nije osudila nijedan zločin protiv sopstvenog naroda. Vi ste se setili da 70 godina posle rata i posle 1944. i 1945. godine donosite jednu rezoluciju i da anulirate istorijske činjenice i to čak tvrdite i u ovom materijalu koji ste nam dostavili. Ponovo nam se nameće kolektivna krivica, a posleratna dešavanja sa Srbijom i Srbima nemaju veze. Generalno, postojala je vojna uprava koja je trajala 103 dana, koja je donela te odluke koje je donela, ali to nisu bili samo Srbi. Na čelu vojne uprave je bio Ivan Josipa Rukavina, čiji je brat bio član Crne legije. Srbi su, ako dozvolite da kažem, isto žrtve kao i svi ostali, te 1944. i 1945. godine i Srbi su žestoko stradali u ovim mestima. Pre svega bogati Srbi, od Tanurdžića do Adamovića i svih ostalih Novosađana koji su imali jako veliko bogatstvo i koji su baš zbog tog bogatstva bili proganjani i koji su izgubili sve ono što su imali. Prema tome, bili su i drugi žrtve, osim Srba, Mađara, oduzimali su im imanja, tako i Nemcima, a verovatno je bilo i pripadnika drugih nacionalnosti, kao što su Slovaci, Rusini, Rusi.
Dakle, rezolucija koja podrazumeva samo jednu naciju nije kompletna. Dopunite je, povucite je, pokažite razumevanje i prema svim ostalim žrtvama – prema Rumunima, Slovacima, Rusinima, ima ih dosta na spiskovima žrtava posle Drugog svetskog rata i 1944. i 1945. godine.
Demokratska stranka Srbije se zalaže za to da se ponašate isto prema svima, a ne samo prema jednoj nacionalnoj manjini. Smatramo da je to čak i protiv Ustava. Hvala lepo.