Hvala gospodine Samardžiću.
Da li još neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Karolj Čizik.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predsedniče, dame i gospodo, prošlo je mnogo vremena, mnogo godina od 1944. godine do danas. Desilo se mnogo toga, čak i ljudi koji se nikada nisu pomerali iz svog rodnog mesta promenili su mnogo država. Mnogi su čekali ovaj današnji dan, ali ga nisu mogli dočekati jer je veoma dugo trajalo. Otišli su, nisu doživeli dan izvinjenja, dan rehabilitacije, oslobođenje od kolektivne krivice koja mi je visila nad glavom poput Domaklovog mača.
Postavlja se pitanje da li bilo ko ima pravo u njihovo ime da oprosti zbog onih dela i nedela koja su ni krivi ni dužni bili prinuđeni da pritrpe, ali oprostiti se može samo onima koji to traže. Mi iz LSV pozdravljamo ovu inicijativu i veoma rado bismo učestvovali u njenoj izradi, međutim nismo bili zamoljeni od onih koji su to pripremili. Takođe bismo rado doprineli sazivanju ove sednice našim potpisima, da nas je neko obavestio. Ovako, bez nas je sam tekst deklaracije ostao siromašniji. Mogli smo ovaj dokument učiniti preciznijim i tačnijim, jer su naši roditelji bili ti koji su na ovaj ili onaj način doživeli te strahote posle Drugog svetskog rata.
Bez obzira na te okolnosti verujemo da je sam tekst izrađen sa najboljom namerom. Treba da pohvalimo ovu Vladu jer su imali hrabrosti da povuku ovaj potez, da donesu hrabru odluku koja je nedostajala svih ovih godina, od vremena Tita do prethodne Vlade, gde su svi ignorisali stvarnost, nisu imali smelosti da se suoče sa sopstvenom istorijom i bili su u sukobu sa samim sobom. To je hrabar i težak korak
koji će zasigurno doprineti tome da se srpski narod sa svih prostora približi evropskim vrednostima i da se uključi u evropski krvotok.
Ovo je nesumnjivo najznačajniji korak priznavanja stvarnosti i prekidanja sa virtuelnom politikom koju smo do sad vodili. Živeli smo od kredita sa bolesnom ideologijom ili bez nje. Nezadovoljstvo smo lečili ratovima da bi do današnjeg dana postali najsiromašnija zemlja ovih prostora.
Ta pogrešna ideologija nas tera da ignorišemo Zakon o lustraciji. Prošlo je 10 godina od donošenja tog zakona koji do današnjeg dana nije stupio na snagu. Mi smo jedina postkomunistička zemlja u Evropi koja nije sprovela lustraciju. Smatram da je i za to potrebna hrabrost, ali bez toga nema napretka. Bila bi velika šteta da i zbog toga gubimo toliko vremena.
Treba da je jasno svima nama da bez lustracije ne možemo u EU. Sa onima koji su pljačkali, tukli, ubijali, iseljavali ili huškali na sve to, neće nas pustiti u porodicu evropskih zemalja. Posle tolikih žrtava ne smemo da se zaustavimo na koraku od našeg cilja.
Znam da tekst deklaracije ne sme da bude dugačak. Ipak, moram ukazati na neke krupne nedostatke. Ako neko ne poznaje istoriju dovoljno, čitajući ovaj dokument mislio bih da su nedela izvršena samo u tri sela – Čurugu, Žablji i Mošorinu. Naravno, i to bi bilo mnogo, ali je to daleko od istine.
Mislim da je suvišno da ređam imena ostalih mesta gde se na sličan način postupilo, npr. Bečej, Ada, Senta, Kanjiža, Martonoš, Subotica itd. Lakše je nabrojati tih nekoliko mesta gde to nije rađeno zahvaljujući prisustvu pripadnika Crvene armije koji su odlučno bili protiv svih vrsta streljanja i fizički su poterali streljačke odrede.
Takođe, smatram velikim nedostatkom deklaracije da se ograničava samo na žrtve mađarske nacionalnosti. Mi iz LSV se zalažemo za prava svih građana Vojvodine i za njihovu ravnopravnost u svakom pogledu. Nemamo pravo da zaboravimo nevine žrtve pripadnika ostalih naroda, pre svega Nemaca. Stradali su i vojvođanski Srbi, koji su pokušavali spasiti svoje komšije. Ne zna se broj opljačkanih i proteranih nemačkih porodica, koje su bez ičega transportovane u stočnim vagonima, niti koliko ih je streljano.
Smatram da je diskriminacija dok govorimo o Mađarima, a sve ostale nevine žrtve zaboravimo, kao da se ništa nije desilo. U obrazloženju lepo piše da se prihvatanjem ove deklaracije nadamo približavanju EU.
Zašto je bilo teško deklaraciju proširivati na ostale narode? Čuli smo da je pre ove sednice na Odboru prihvaćen jedan amandman koji se bavi sa tom tematikom, Međutim, onda se postavlja pitanje da li bi trebalo i naslov, odnosno naziv te deklaracije promeniti?
Na kraju, moram još da dodam još nekoliko bitnih činjenica, 2003. godine je Skupština AP Vojvodine usvojila Rezoluciju o nepostojanju kolektivne krivice, kada je Skupštinom predsedavao Nenad Čanak. Šteta je da Skupština AP Vojvodine nema zakonodavnu vlast, jer bi u tom slučaju to sve bilo rešeno pre 10 godina. Sa tom temom još treba mnogo da se bavi nauka. Istorijska istraživanja bi trebalo da se intenziviraju, da bi se u što većoj meri i sa što većom sigurnošću utvrdile istorijske činjenice, stradanja svih naroda posle završetka Drugog svetskog rata. Da svima bude jasno da je antifašistička borba istorijska tekovina našeg društva i mi to ne osporavamo.
Mi iz LSV smo spremni i pored tih nedostataka da podržimo ovu deklaraciju u nadi da ćemo na taj način unaprediti naše društvo i biti za korak bliži EU. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Dijana Vukomanović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, obraćam vam se u ime SPS koja se ponosi time što baštini tekovine narodno-oslobodilačke i antifašističke borbe. Takođe vam se obraćam u ime partije koja čini vladajuću koaliciju i koja je odlučna da sa našim koalicionim partnerima uđe u Evropu i, da tako kažem, samim tim i da deli kulturu mira i kulturu pomirenja unutar te Evrope u 21. veku.
Mi danas raspravljamo o tekstu jedne deklaracije koja je locirala da se ovde u našoj zemlji u državi čiji smo građani dogodio zločin, koja je precizirala gde se taj zločin dogodio. Pominju se opštine Čurug, srez Žabaljski u Vojvodini, ali isto tako, ono što je najvažnije, locira da je taj zločin počinjen nad nevinim pripadnicima mađarske nacionalne zajednice.
Moje uvažene kolege, koje isto kao i ja baštine neko to intelektualno obrazovanje i koji, sigurna sam, dele humanističke vrednosti u kojima smo porasli i u kojima smo obrazovani, su izrazile mnogo ograda i mnogo sumnji – a šta će biti ako ova Narodna skupština usvoji ovako sročen tekst deklaracije. Nadam se i izražavam uverenje u ime poslaničke grupe SPS da će to biti jedan značajan korak napred u kulturi mira, u garantovanju pravne države u Republici Srbiji i u jačanju principa pravde i vladavine zakona.
Mi imamo, gledajući, jer nismo usamljeni u ovoj Evropi i na ovim prostorima, puno primera iz nedavne ili dalje prošlosti o tome kako su mnogi narodi koji su bili sukobljeni u istoriji imali i mnogo veće ceremonije i mnogo veće i značajnije deklaracije pomirenja, počevši od Nemaca, to su uradili osnivajući Evropsku zajednicu, i Francuzi i Nemci i Englezi. Kasnije, to nedavno možemo da vidimo i na "Paradi mira" da rade i Nemci i Rusi, kad nemačka kancelarka Merkel stoji na "Paradi pobednika antifašističke borbe ruskog naroda" i kad defiluju vojnici Ruske armije. To se nedavno desilo i u Berlinu, kad su se građanima Berlina obratili predsednik Obama i kancelarka Merkel, kada je predsednik Obama, evocirajući govor Kenedija iz 1963. godine rekao da je on Berlinac, građanin Berlina, ali isto tako i građanin sveta.
Zaista želim da verujem da mi u ovoj Narodnoj skupštini, narodni poslanici i poslanice, zaista treba da se ponosimo tim multietničkim i multikulturalnim sastavom naše skupštine. Ja izražavam zadovoljstvo što u našim redovima ima uvaženih koleginica i kolega pripadnika ne samo mađarske nacionalne zajednice, nego i drugih ne srpskih, da tako kažem, ili manjinskih zajednica. To je naša prednost i nikako ne može biti mana.
Tekst ove deklaracije odražava upravo taj naš identitet i činjenicu da su građani pripadnici Mađarske i nekih drugih nacionalnosti lojalni građani ove države. Mi ne možemo, kako apeluju neke uvažene kolege iz drugih poslaničkih klubova, da odmerimo količinu pomirenja i količinu izvinjenja za nešto što se loše dogodilo.
Dozvolićete mi da u ovom kontekstu i kao podršku tekstu ove deklaracije citiram reči jednog mudrog čoveka koji je rekao da čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti. Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će postupati u datom vremenu, da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to kom narodu i od kojih roditelja. Možda je ovo citat koji nije toliko pamtljiv, ali ako citiram njegovu sledeću rečenicu, koja je glasila kratko i efikasno – budimo ljudi, setićete se da je to rekao Patrijarh Pavle.
Dakle, SPS podrškom ovako sročenom tekstu ove deklaracije upravo potvrđujemo to da smo ljudi, da smo protiv nečovečnih dela, protiv zločina počinjenih prema nevino stradalim ljudima. Zato ovo ne smatramo samo kao izvinjenje jednom narodu ili pripadnicima jedne nacionalne zajednice, nego istovremeno i kao izvinjenje našem celom narodu, zato što, uverena sam da su Srbi većinom miroljubivi, pravdoljubivi, slobodarski narod, bar to sami o sebi pričamo i to treba da dokazujemo ovakvim delima, kao što će biti podrška ovako sročenoj deklaraciji.
Neke uvažene kolege su izrazile zabrinutost kakve će političke posledice izazvati ovako sročena deklaracija, odmeravajući možda neke reči koje nisu za odmeravanje, jer kao što sam već rekla, ne možete da kontrolišete količinu izvinjenja i ne možete da kažete da je neki zločin mnogo manji ili neki mnogo veći od drugih samo zato što je ubijeno, postradalo, lišeno bespravno slobode ovoliko ili onoliko ljudi. Upravo je u preambuli deklaracije naglašeno da su formirane međuakademske grupe i da će istoričari koji su za to obrazovani i koji o tome mnogo više znaju nego mi biti angažovani na utvrđivanju činjenica. Dakle, isto kao što zločin nikada ne zastareva, ne mora i ne sme da zastari izvinjenje.
Zajedno smo na jednom velikom poslu i delimo svi istu političku sudbinu kao građani ove zemlje, zalažemo se isto kao za pripadnike srpskog naroda da budemo lišeni odgovornosti kolektivne za nešto što su počinili pojedinci i upravo je tekst ove deklaracije na tragu toga za šta se zalažemo za pripadnike našeg naroda.
Prema tome, apelujem da ne odmeravamo svaku reč i ne bojimo se posledica nečega što zaista nema ni jednu spornu rečenicu koja bi mogla voditi u počinjenje nove nepravde. Ovako sročenim tekstom deklaracije insistiramo na nekoliko načela, da je ljudski život neprikosnoven, da je ljudska sloboda neprikosnovena. To su sve rečenice koje su zapisane u našem Ustavu i da bismo održali mir na ovim našim prostorima moramo uvek insistirati na pravdi i zato tekst ove deklaracije govori o preispitivanju odluka koje je donela tadašnja Komisija za utvrđivanje zločina, okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini.
Naravno da mi ovde ovim tekstom deklaracije ne revidiramo istoriju. U našoj novijoj istoriji od Prvog pa i od Drugog svetskog rata ima mnogo belina koje se boje raznim bojama, od crne pa do onih ideoloških boja. Nismo interpretatori istine ili zabluda ili pogrešaka ili zločina na osnovu pripadnosti našoj političkoj partiji. Mi smo jednaki. Jednaki smo u tome da smo građani Republike Srbije i da u 21. veku to pravo i tu slobodu treba da dajemo i garantujemo i na ovaj način tako što ćemo se uvek sećati nevino postradalih žrtava i deklarisati da nećemo da dozvolimo da se takvi zločini i takve greške ponove.
Parafrazirala bih jednu rečenicu koja glasi da država nije skup građana. Država je jedna večna zajednica između onih koji su nekada živeli, koji više nisu među nama, između onih kakvi smo mi koji sada žive i onih koji će tek biti rođeni. Tekst ovakve deklaracije usmeren je i na prošlost i na sadašnjost, ali isto tako i na budućnost. Mislim da ti rituali davanja izvinjenja u kojima i mi učestvujemo kao političari ne mogu naneti štetu, da oni nekontaminiraju politički prostor i politički rečnik i da neće naneti nikome zlo. Naravno da se mogu uvek videti ne samo u ozbiljnim istorijskim knjigama nego i u tabloidima, u svakodnevnoj štampi pokušaji manje ili veće, ponekad i nedopustive revizije istorije, ali isto tako kao kada budno reagujemo kada smo mi predmet, pripadnici srpskog naroda predmet pokušaja revizije istorije mislim da isto tako trebamo dati podršku onom poslu na kome su ozbiljni istoričari angažovani, kao što je to u slučaju akademika iz naše zemlje i iz Mađarske. Isto tako smo na zajedničkom poslu kao političari.
Zašto je sporno da ova deklaracija jeste u svetlu i kontekstu približenja i uključenja Srbije u EU i naravno da ova deklaracija dolazi u čast predstojeće posete predsednika Mađarske, Janoša Adera, što nije sporno. Zašto na ovaj način ne bismo poželeli pripadniku jednog velikog evropskog naroda dobrodošlicu?
Mislim da samo politika mira može Srbiju da predstavi u jednom svetlu. Ako pratite istraživanja javnog mnjenja, ne ona koja su sprovedena samo u Srbiji, videćete da je rejting Srbije bio loš u poslednjih 20 ili 30 godina. Takođe ćete
videti da se rejting Srbije naglo popravio i da će to doneti boljitak svim građanima bez obzir kojem narodu pripadaju i kojoj nacionalnoj zajednici ili nacionalnoj manjini ili kojoj političkoj partiji pripadaju. Evropa jeste multikultularna. Mi živimo u jednoj globalnoj zajednici. Ne želimo da budemo izopšteni i ono što su razvijeniji narodi činili pre nas već decenijama, već od Prvog ili Drugog svetskog rata pa na ovamo, mislim da i mi kao odgovorni političari treba da činimo.
U tom smislu SPS izražava podršku ovoj deklaraciji i misli da ona doprinosi kulturi mira i pomirenja.

Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini počinjenih od 1944. do 1945. godine zatekao nas je juče prilično iznenađene upravo tom brzinom o kojoj su mnogi govorili da se stavi na dnevni red ovako ad hok, da se o tome neusaglase neki stavovi i prvo što smo konstatovali kao poslaničkih klub kada smo seli da donesemo neki stav o tome i da o tome razgovaramo rekli smo da nemamo dovoljno informacija zašto ovom brzinom ovakav akt o događaju koji je 70 godina iza nas. Ali, kao odgovorna poslanička grupa, odgovorna politička stranka, pre svega sa nacionalnim predznakom smatrali smo da treba iznesemo svoj stav, oko koga smo se dugo juče izjašnjavali, uzimali u obzir sve činjenice jer nas gledaju građani Republike Srbije i očekuju da vide naše političke stavove.
Bez obzira koliko ova deklaracija ima težinu ili nema, tako neki kažu, ona nas ipak legitimiše po pitanju nekih važnih političkih tema kojima se deklarišemo.
Pre svega, osuđujemo svaki rat i ono što je malo čak tragikomično je kada kažemo nevine žrtve. Žrtve su žrtve. Zar ima onih koji su zaslužili da budu žrtve? Ne, svi su nevini, svi koji su u ratu oni su žrtve. To je najstrašnija posledica rata.
Osvrnuću se na Mihiza koji je svojevremeno govoreći o strahotama Drugog svetskog rata govorio o svojoj majci i rekao kako je ona teško iznela rat i prehranila decu i sačuvala im živote žrtvujući se bezgranično. Rekao je da je ona samo jedna iz armije onih bezimenih ljudi koji nikada neće dobiti spomenik a morali su da iznesu veliku žrtvu u ratu. Nažalost, spomenici se podižu samo onima koji ratove započinju, a nikada onima koji moraju da iznesu to.
Ja sam Srpkinja iz Sombora, grada na severu Vojvodine, grada na severu Srbije, grada koji je u Bačkoj i grada u kome se o ovoj temi mnogo zna. Uz to, potomak sam direktni solunskih dobrovoljaca, kraljevih dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata koji su zato što su bili spremni da krenu da brane Jugoslaviju, da brane Srbiju u Prvom svetskom ratu otišli do Soluna, a mnogi se nisu vratili i oni koji su se vratili za uzvrat, ceneći njihovu hrabrost i junaštvo i nesebični patriotizam, kralj ih je naselio zajedno sa porodicama na granicu Srbije ka Mađarskoj. Ja sam iz sela Rastina.
To je onaj isti živalj koji je baš zbog tog političkog opredeljenja i tog političkog stava u tom vremenu u Drugom svetskom ratu bio interniran zajedno sa svim porodicama u mađarski logor Šargo.
Mi smo na onim prostorima živeli vekovima, iznalazeći rešenja u najtežim situacijama. I preživljavali. Nije bilo lako, ali ratovi su dolazili i iskušavali nas, opet na strašne načine. Da ne govorim samo o tome šta smo mi podnosili, šta smo mi tamo preživeli, to su prostori koji su uvek bili trusni kada je u pitanju ratna situacija, ratni vihor ili tuđe političke ambicije i naravno, uvek sa velikim brojem žrtava.
Pomenuću da je tom događaju i tim žrtvama 1944-1945. godine prethodilo dosta toga i da su upravu tu frustraciju ljudi na težak način u jednom momentu ispoljili. Ona traje dugo i to svi znamo. Znamo mi kako je Čurug teško živeo sa tom istinom. Ovo jeste jedan momenat pokušaja da se taj bolan period i bolna istina iz istorije prevaziđe, ili kako mi to moderno kažemo – amortizuje.
U ime Mađara koji ovde žive vekovima, pomenuću mnogo divnih primera iz njihove istorije i jednog čoveka za koga nisam čula da ga je iko ovde pomenuo, to je Pal Teleki, mađarski premijer koji je izvršio samoubistvo upravo ne slažući se sa takvom politikom, a bio je desničar i antisemita, grof Pal Teleki.
Ono što zameram, evo sada kažem mojim kolegama poslanicima iz mađarske nacionalne manjine, u Beogradu, u Borči, postoji ulica Pala Telekija, a nijedan grad u Vojvodini nije dao njegovo ime ni jednoj ulici. To apelujem da opštine u Vojvodini, barem one gde živi značajan broj mađarskog nacionalnog korpusa, da isprave tu istorijsku grešku.
Nasuprot tome, postoji primer, Endreja Bajčija Žilinskog, poslanika. Doduše, mnogo je ulica sa njegovim imenom. To je jedan izuzetan čovek, koji nije izvršio samoubistvo, nego je ubijen zato što je izneo istinu o raciji.
Dakle, u ime istorije i istine pročitaću, čisto da bi se smanjile strasti i videlo da je velikih ljudi i velikih vizionara, velikih humanista i dobrote bilo na svim stranama i zlikovaca bilo na svim stranama, da podsetim ono što je dobro u ljudima, jedan deo pisma Pala Telekija, koje je uputio admiralu Hortiju.
"Uzvišena ekselencijo, prekršili smo reč iz kukavičluka, što je u suprotnosti sa ugovorom o večnom prijateljstvu zasnovanom na vašem govoru u Mohaču. Nacija to oseća, a mi smo odbacili svoje poštenje. Stali smo na stranu nitkova, jer od tobožnjih grozota nema ni jedne reči istine. Natrag ne mogu. Kriv sam. Pal Teleki."
Jedna pogažena reč plaćena je životom u stilu koji je veliki deo nacije shvatio, a nadam se i veliki deo čovečanstva, kao akt viteštva. Ono je bilo i nagoveštaj velike tragedije koja će se sručiti na mađarski narod.
Dakle, ono što se posle događalo u ratu, a u ratu, kako reče Miljenko Smoje, "niko ne postane zvir", citiraću ga, "nego mu rat samo pomogne da pokaže da je to uvek i bia". Dakle, u ratu se pokažu najgore ljudske strasti, najgori ljudski kompleksi, najniži oblici ljudske zlobe dobiju priliku da se iskažu. Najteža je kreacija, najteže je stvaralaštvo. Lako je rušiti, teško je graditi. Teško je graditi bilo šta – dobrotu, ljubav, poštovanje, saradnju, dijalog, toleranciju. Sve su to pozitivne vrednosti i traže mnogo više energije, mnogo više, dopustite, i pameti, traže i velike žrtve.
U svetlu svega toga, imala sam potrebu da govorim o ovim delovima istorije, ovim istorijskim istinama, da kažem da je mnogo žrtava i da mi ne možemo da zaboravimo žrtve racije, gde je skoro 13.000 ljudi stradalo. Opet, neću da kažem, nevinih žrtava. To je naš bol, naša patnja, naša tuga, kao što je naš bol zajednički bol i ove žrtve mađarskog življa 1944-1945. godine.
Ništa nikoga ne opravdava, niko nema pravo da uzme ljudski život. Kao pravoslavni vernik, znam da nam je život od Boga i treba da ga čuvamo i dostojanstveno živimo. Crkva je u svakom od nas. Milosrđe je velika vrlina koju učimo ceo život.
Ono što u Predlogu deklaracije možemo da napadnemo ili ne napadnemo, možemo da kritikujemo ili ne kritikujemo, tekst sam, ovakav ili onakav, bitna je namera. Zaista očekujem da krenemo sa sličnom inicijativom prema mađarskom parlamentu mi, poslanici, i da imamo podršku u tome, kada su u pitanju naše žrtve, da sve žrtve dobiju barem tu, sve žrtve, na svim stranama, vrstu satisfakcije i nekog pozno istorijskog pokajanja, žaljenja, saosećanja, empatije.
Tema je i teška i bolna za nas u Vojvodini, ali mi smo naučili u Vojvodini, moje kolege to znaju, da živimo jedni sa drugima i da živimo jedni uz druge. Pomenuću vam jedan primer koji znam iz života.
Dakle, kada se događala racija, u okolini Sombora je bilo dosta nemačkih sela, selo Gakovo, u kom danas nema ni jednog Nemca. Svi, kako su to govorili moji stari Bačani, gakovačke Švabe su se zatvorile u kuće i cele dane provele u molitvi za duše tih žrtava. Toliko o ljudskosti, o ljudima na svim stranama. Mislim da je to primer koji treba da pomenem. Oni su posle proterani odatle, posle Drugog svetskog rata.
Rat u svom bezumlju vrlo malo poštuje život i nikada ljudski život ne bude jeftiniji nego kad krene rat i nikada se više bolje i brže ne obogate hohštapleri, nego u ratu. Mi koji imamo u svojoj svežoj istoriji takva ratna događanja, toga smo se nagledali, svedoci smo toga, u ime toga nadam se da ćemo jednu ovakvu deklaraciju, opet pozivam na istu takvu za srpske žrtve, da podržimo. Imamo pravo, imamo obavezu da budemo na tom mestu odgovorni i humani, da budemo milosrdni.
Kao Srpkinja iz Srbije, kao Srpkinja sa severa Vojvodine, sa severa Srbije, iz Sombora, pre svega, obratiću se jednom rečenicom mađarskom narodu na lošem mađarskom. Oprostite mi zbog akcenta. (Narodni poslanik govori na mađarskom.) Dakle, dragi prijatelji, ratovi su završeni, pokušajmo da zacelimo rane zajedno u ime neke budućnosti. To bi bilo pravo rešenje, jer mi ovde moramo da živimo. Niko svoj komad zemlje neće uzeti i odneti nigde. Najbolje i najlepše kada možemo da imamo dijalog i saradnju. To moramo i to nas obavezuje istorija i budućnost. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik dr Milorad Mijatović.

Poštovana potpredsednice, emotivno izlaganje gospođe Zlate je mene motivisalo da se javim za reč. Dolazim iz Vojvodine i moram vam reći da sam od juče do danas imao vrlo tešku noć, razmišljajući o tome šta da kažem, da li uopšte bilo šta da kažem, ali taj govor i govori nekih narodnih poslanika su mi dali motiv da kažem nekoliko reči.
Zaista, nama Srbima iz Vojvodine je veoma teško kada se otvori ova tema, veoma teško. Nama su svima živa sećanja racije koja je bila u Novom Sadu 1942. godine. Kao dete sam odrastao, vaspitavan, išao na skupove i znam šta je usađeno meni u mojoj glavi oko svih tih dešavanja.
Znam da je rat zlo, jedno veliko zlo koje nažalost na ovom Balkanu se često ponavlja. Balkan je inače pun istorije, nažalost negativne istorije gde samo govorimo o žrtvama, o zločinima i gde se to vremenom i ponavlja. Upravo zbog toga mislim da ova generacija mora da učini nešto više, mora tu svoju neslavnu istoriju u ovom delu da je prevaziđe, da krene nekim novim putem, putem pomirenja, putem zajedničkog življenja i putem pokazivanja pravog lica srpskog naroda.
Sam sam devedesetih godina bio u jednom području gde sam osetio šta znači kolektivna krivica, samo zato što govorim ovim jezikom kojim govorim, samo zato što pripadam određenom narodu. Mislim da to moramo prevazići da bismo živeli u budućnosti, da se našoj deci sve to što se dešavalo u ranijem periodu više ne dešava.
Meni je jako teško bilo i da čitam i da se pripremam za ovo izlaganje, sećajući se i Novog Sada i Čuruga i Nadalja i Šajkaša i Đurđeva i Bečeja, hladnog Dunava i svega onoga što se dešavalo te 1942. godine. Ali, mi moramo ići dalje.
Odmah da kažem, nema kolektivne krivice, nema kolektivne krivice nijednog naroda, bio to srpski, bio to na ovim područjima Vojvodine nemački narod, mađarski narod. Nema te kolektivne krivice. Moramo imati pojedinačnu krivicu i da ti ljudi koji su činili te zločine zaista i odgovaraju.
Kao pripadnik leve partije, leve orijentacije, kao pripadnik partije koje baštini antifašističku borbu, moram da naglasim da se nećemo nikada složiti sa revizijom istorije. Mora da se zna ko se borio u ratu, ko se borio za slobodu, a ko je bio saradnik okupatora. Ne možemo tražiti opravdavajuće okolnosti za neke koji su bili sluge okupatora koji su radili za njih i na kraju, u krajnjoj konsekvenci stradao je običan narod koji je stradao od tih okupatora. Baš upravo zbog toga što baštinimo antifašizam i moram reći da Srbija se toga odriče, ne znam zašto. Sve normalne evropske zemlje i te kako se ponose sa svojom antifašističkom borbom. Mi u Srbiji nekako to pokušavamo da relativiziramo, da stavimo u drugi plan, kao da je sloboda došla sama od sebe, a ne da su se za nju borile generacije mladih ljudi koji su bili u ratu. Kao dete nekog ko je bio u ratu, ko je bio partizan, ja to ovde moram da kažem, ma koliko to bilo emotivno i zato i pripadam partiji leve orijentacije.
Ono što takođe moramo da znamo, to je da mnogi žele da se zločini zaborave. Ako se zločini zaborave, oni će se i ponavljati. Moramo znati da su to bila smutna vremena, a da u smutnim vremenima ima mnogo toga što je loše, što ne vodi napred. Prema tome, ne bih ovu deklaraciju koja može da bude samo obična hartija, ukoliko u njoj ne stoji svest pripadnika svih naroda koji žive u Srbiji, u svojoj državi, da se mora promeniti način ponašanja, razmišljanja, da se mora gledati u budućnost, a ta naša budućnost znači življenje zajedničko, da se naša prošlost nekako stavi u neki plan, da se razjasnimo šta je bilo.
Možemo da oprostimo, ali neke stvari ne smemo zaboraviti. Ne smemo zaboraviti jer će se ponoviti i zbog toga SDPS će dati podršku ovoj deklaraciji uz puno poštovanje i eventualne izmene koje budu u okviru amandmana, a sam lično, odmah vam moram priznati, ja ću se uzdržati od glasanja. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, imam informaciju da Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo će danas održati sednicu u 14,30 časova u sali I, u zgradi Doma Narodne skupštine.
Da li se još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Narodni poslanik Borislav Stefanović, izvolite.

Poštovane kolege narodni poslanici, pred nama se nalazi jedna deklaracija koja izaziva vrlo pomešane emocije. To se moglo čuti iz prethodnih izlaganja, jedna deklaracija koja je posledica niza i politički i istorijskih faktora i jedna deklaracija koja u sebi ima i manjkavosti, koja nije idealna.
Moram da kažem da DS je, pre nego što idem u razgovor o suštini svega ovoga, podnela dva amandmana i veoma smo zadovoljni što je jedan amandman usvojen, a to je amandman koji osuđujem zločine i protiv svih ostalih narodnih, koji su se desili na teritoriji AP Vojvodine između 1941. i 1945. godine.
Zašto smo podneli ovaj amandman i zašto mislim da svi treba da budemo zadovoljni što je on usvojen? Zbog toga što smo mi ovim hteli da smanjimo potrebu da se jedan zločin, ma kako gnusan bio, stavlja isključivo u prizmu ekskluzivnog prava na taj zločin. Svaki zločin mora dobiti svoju osudu, svaki zločinac treba da ima ime i prezime, svaki zločinac ne treba da bude ni Srbin ni Mađar, nego zločinac. To moramo da uradimo koliko god možemo.
Ponosan sam što sam iz DS, koja je i počela ove procese u Srbiji, kroz velike teškoće, noseći se i sa zločinima iz naše skorašnje prošlosti, a ne samo sa onima od pre 60 godina. Za to treba imati hrabrosti. Očekujemo da naše kolege iz vladajuće većine uđu i u to polje sa nama, na koje ranije nisu želeli da zalaze.
Naš drugi amandman, koliko razumem, nije usvojen, iako bi mi voleli da bude usvojen i apelujem na poslanike da se usvoji, a to je amandman kojim se traži i ubacuje sa jasnim stavom protiv revizije istorije. Mislim da je svima jasno o čemu pričam. Ovim amandmanom spašavamo suštinu ove deklaracije, da ona ne ode u pravcu u kojem niko ne bi želeo, a to je pravac revizije istorije. Ne sme nijedna stranka, a najmanje DS, da se bavi revizijom istorije. Nemamo na to pravo, nismo akademici, mi smo istoričari, postoje ljudi koji se time bave i koji treba da daju svoj sud. Nema te deklaracije koja neke linije može izbrisati i civilizacijski i vrednosno. Mi kroz ovu deklaraciju moramo da se pobrinemo, ne samo da žigošemo zločin, pojedinačan u ovom slučaju, već da te linije nikad se ne izbrišu i o tome ću da govorim danas.
Ono što je čisto neophodno da se kaže u proceduralnom smislu, mislim da je loše što smo ovako brzo dobili ovaj tekst. Mislim da je loše što smo vode čuli objašnjenja da se to donosi u čast dolaska predsednika Mađarske, to je jako loše. Mislim da je loše što je tajming ovako izabran na brzinu i što omogućava da se povezuje sa pitanjem dobijanje datuma. Mislim da je loše dizati stvar, koja je naša unutrašnja stvar, na nivo narodnih i bilateralnih odnosa. To je uvek, dragi prijatelji, nešto što vodi državu Srbiju u tešku situaciju.
Zamislite scenu, ako uđemo u prostor u kojem ćemo dobijati nove preporuke za nove deklaracije, to nijedna vlast ne treba da radi, to nijednoj vlasti ne treba da bude nešto čime se rukovodi u vođenju spoljne politike.
Ja samo izražavam zebnju da nam se to ne dogodi, a to je vrlo moguće. Ja ne bih želeo i ovo nije partijsko pitanje, da sutra dobijemo slične zahteve i za Vlahe i Rumune i za Nemce, jer ako krenemo tim putem, ove linije o kojima ću pričati, će da nestanu.
Mi, kao narod, nećemo znati ni ko smo, ni šta smo, na kojoj smo strani bili, za koga smo se borili. Postaćemo narod koji mora da kaže da ne valja ništa iz njegove prošlosti, a neće biti da ne valja ništa.
Ono što je sigurno, da u ovoj deklaraciji, nažalost, nema osude fašizma. U ovoj deklaraciji nema jasnog stava protiv revizije istorije. Ako nemamo tog stava, normalno je da mnogi poslanici, čuli smo, iz raznih partija, koji su sa teritorije Vojvodine, imaju strah da ovo ne krene u nekom pravcu.
Demokratska stranka će dati svoj doprinos kao uvek do sada, da se svaki zločin osudi, pa i ovaj zločin da se osudi.
Jednostavno, ne možemo dozvoliti da se krećemo linijom u kojoj kažemo - svi zločini su za osudu, a onda kada dođe konkretan, onda kažemo – e, ovo nam je nezgodno.
Pošto je zločin počinjen nad Mađarima u Vojvodini, taj zločin se mora osuditi i taj koji ga je počinio je zločinac. Moramo biti hrabri i to reći i ako to kažemo, imamo pravo da očekujemo i drugi to da kažu za druge žrtve. To je civilizacijska stvar.
Voleo bih da vidim mađarski parlament da uradi nešto slično. Voleo bih to. Voleo bih da vidim druge parlamente u regionu koji mogu da nađu snage da to kažu. Voleo bih bosanski parlament da kaže za Srebrenicu, ako ne za Srebrenicu onda za Kravicu. Ja bih to želeo kao čovek.
Da li će do toga doći, to je već stvar naše spoljne politike i njene umešnosti. To je već stvar našeg opredeljenja, a naše opredeljenje je nesumnjivo evropsko, antifašističko, sa punom osudom svakog zločina, pa i ovog.
Znate šta se desilo dragi prijatelji?
Neko je odlučio da odmazdu uzme kao princip politike, neko je odlučio da neko zato što je Mađar mora da plati, zato što je neki zločinac koji je bio Mađar, učinio tim Čuružanima, Titeljanima, Novosađanima i to je nedopustivo.
Mi nećemo biti čisti ljudi i čistog obraza, mi nećemo biti zemlja i narod sa budućnošću, ako to ne podelimo i ako ne kažemo, taj što je ubijao Srbe i bacao ih pod led je bio fašista, pa neka je bio i kod Horti u režimu, a ne kod Salašja.
Za nas u Srbiji tu razlike nema i ta crta će ostati i to treba da se razume. Ja razumem osećanja mađarskog naroda, ali Hortijev režim nije bio blagonaklon prema Srpskom i Jevrejskom stanovništvu u Vojvodini.
Naprotiv, ja znam da se u Mađarskoj govori o Hortiju kao čoveku koji je bio desničar, a nije bio fašista. Mi smatramo da je bio fašista i da je njegov režim vršio zločin u Vojvodini, kao što smatramo da je ovaj zločin u Žablju i sve ovo što su kolege iz SVM napisale stoji i mora da se osudi.
Demokratska stranka stoji iza toga. Vodimo računa, gospodo, u jednom momentu, moramo da kažemo svu istinu, jer mi nismo dobili izveštaj te komisije da vidimo stvarno šta se tamo desilo.
Ovo nije prošlo kroz odbore, niko nije imao šanse da o ovome diskutuje na pravi način, to su tehničke, a ne političke manjkavosti.
Neću da ih gledam kao političke manjkavosti, ali je činjenica da ljudi iz vladajuće većine, bar pokušaju da izbegnu, da kažu da je ovo u čast dolaska nekog predsednika.
Draga gospodo, ovo je unutrašnje pitanje Srbije. Mađari su naši dragi sugrađani i građani ove zemlje i to nije pitanje međunarodnih odnosa. Taj koji olako pristaje na to, a bojim se da neki elementi iz ove Vlade, verovatno iz nestručnosti pristaju na to, čine ogromnu medveđu uslugu ovoj državi i to moramo jasno reći.
Želim da kažem još par stvari, ovde se govori o konkretnim zločinima, osuđuju se zločini koji su počinjeni protiv nevinog stanovništva bez presude, čak bez administrativne odluke i svako normalan, svako ko drži do civilizacijskog nivoa mora da osudi ovo. Apelujem na poslanike da podržimo takav stav i da se osudi zločin. Zločin protiv Mađara u Vojvodini koji se desio 1944. i 1945. godine, od strane ljudi koji su tako postali zločinci, ali ti ljudi ne treba da nose klasifikaciju, jer Srbi su počinili zločine, kao što tražimo za Mađare, tražimo i za nas.
Ti ljudi ne treba da nose klasifikaciju, partizani su počinili zločin, želeći da sakrijemo odgovornost Srba, bežimo u odgovornost antifašista i to je nedopustivo. Ovih poteza je bilo i oni su za svaku osudu. To je linija između nas i njih.
Hoće li sutra neko reći da su svi Nemci bili zločinci? Mnogi jesu, ali je postojao jedan partizanski odred koji se zvao "Emsteleman" u kojem su svi bili Nemci i svi su išli na najtvrđe rovove i najtvrđe bunkere i skoro svi su izginuli u partizanskim redovima.
Hoće li neko reći da je fašista i Servo Mihalj i Pap Pavle i Kosta Nađ?
To su ljudi koji su se borili protiv fašizma i doneli slobodu. Da li je general Lukavina odgovoran za ove stvari koje su se dešavale, pa verovatno jeste. Da li je uvedena vojna uprava u Bačkoj i Banatu? Jeste.
Da li je time sprečeno mnogo osvete? Jeste i to je tačno. Da nije bilo vojne uprave, verovatno bi Srbi iz Čuruga uzeli stvar u svoje ruke ili iz nekih drugih mesta, da ne govorim o banatskim švabama i folksdojčerima.
Ovo govorim danas, ne samo kao pripadnik DS, ponosan na naš vrednosni civilizacijski stav protiv svakog zločina, protiv svakog imena i prezimena, pa makar i najviše ako je iz našeg naroda. Imali smo problem ranije sa drugim strankama, nisu imali taj stepen razumevanja.
Drago nam je da dolazimo sada zajedno na taj civilizacijski, ako hoćete srpski i evropski teren.
Govorim danas i kao čovek koji je emotivno pogođen ovim. Dolazim iz porodice koja je jako stradala u novosadskoj raciji.
Moja rođena baka je jedva preživela bacanje pod led, sa trogodišnjim sinom i ocem i mužem, ali zato, pošto su uspeli da nekako preteknu, poslali su ih u Aušvic. Tamo su svi stradali sem nje, a razlog što stojimo danas ovde pred vama je čista sreća. Da li ja mogu da govorim o mađarskim fašistima, o fašistima, ne o Mađarima? Da, bilo ih je i moramo ih žigosati i moramo ih osuditi, jer ako to ne uradimo, pljunućemo na Telekija, na Bajčija Žilinskog, na Kostu Nađa, Pap Pavla, Servo Mihalja, a to ne smemo dozvoliti.
Ta linija između zločina i nevinog mora da postoji. Linija između fašiste i oslobodioca i borca za slobodu mora da postoji i ta linija ne sme biti etnička.
Zato smo mi danas parlament koji pokazuje svoju snagu, time što zlo naziva zlom, a dobro dobrim i zato smo mi danas Skupština koja ima snagu da kaže, jeste, počinjen je zločin, osudimo ga, na stranu sve manjkavosti proceduralne koje su postojale.
Mi ne smemo biti u istoj korpi, mi ne smemo razgovarati kao što je Lajoš Košut da kaže Srbima, od danas, među nama će govoriti samo sablja.
Tih sablji više ne sme biti. Gospodin Pastor zna, mi smo o tome govorili i u Budimpešti. Jednostavno, zločin je zločin, potrudimo se da on ima ime i prezime, osudimo ga, ako je pojedinačan, još bolje, još je lakše, kao što je ovaj.
Mađari su dugo čekali da dobiju zadovoljenje u ovom smislu i mi moramo naći snagu da ga osudimo. Ovaj zločin je stravičan. Neko zato što je određene nacionalnosti je lišen slobode, života ili imovine i moramo to osuditi.
Demokratska stranka apsolutno podržava taj princip, a ako hoćete, mi smo ga pokrenuli u našoj politici.
Ono čega moramo biti svesni, da ovo ne sme biti deo dnevne politike, kao što ne sme biti deo pripreme nečije posete, ovo ne sme biti deo nečije fascinacije Evropom, ovo je stvar unutrašnjeg sazrevanja civilizacije, vrednosti, ko smo mi, ako zločince ne stigmatizujemo, a nevine odvojimo od krivih? Ko smo mi, za šta se zalažemo?
Još jedna stvar, da bih bio potpuno jasan, time što osuđujemo zločine protiv nevinog stanovništva u Vojvodini, koji su se desili i na koje moramo zgaziti, na te zločine, to ne znači da će Demokratska stranka ikada, a nadam se i ostali, pristati da može doći do revizije istorije, da ćemo mi u istom stroju stajati sa onima koji su digli pušku na komšiju i na svoju zemlju. Nikada to nećemo učiniti. Nikada niko ko je ustao protiv svoje zemlje, tad Jugoslavije, ne može biti neko ko je deo nas.
Žao mi je zbog ljudi koji su bili zavedeni, ali svi smo žrtve svojih izbora. Možda je bilo lakše ostati kući uz pećku, ali su mnogi uzeli pušku i išli da se bore protiv fašista. Njima kapa dole, a ostali su se potpisali svojim nedelima.
Moram da kažem da sam ponosan što sam iz Demokratske stranke, što gledam u Skupštinu gde vidim lica istomišljenika i znam da idemo u dobrom pravcu kada nađemo snage i ovakve stvari da uradimo da bismo dobili zadovoljenje za svoj narod.
Nikad se nećemo odreći, i ne smemo, bežanja od osude zločina protiv Srba, protiv Jevreja, protiv Roma, naročito tokom racije 1942. godine. Tražimo i od Mađarske da uradi isto. Moramo, ne zato što je to "qui pro quo", nego zato što je to civilizacija, zato što ako ne uradite to i ne kažete onda ste isti, onda podržavate. Srpski parlament nadam se imaće tu snagu. Srpski parlament biće bolji.
Drago mi je da smo neke lekcije naučili, neki sa zakašnjenjem. Danas je velika stvar biti čovek, biti Srbin, biti levičar i reći – crno je crno, belo je bilo, zlo je zlo, dobro je dobro, fašista je fašista, antifašista je antifašista. Na toj poziciji će uvek biti Demokratska stranka. Hvala.