Reč ima narodni poslanik Judita Popović.

Hvala.
Poštovana gospođo Petrušić, poštovani gospodine Jankoviću, dame i gospodo narodni poslanici, ova tri izveštaja predstavljaju jednu neveselu sliku ljudskih prava u Srbiji i ne treba da se zavaravamo. Postoji određena tendencija da se ova nevesela slika još i pogoršava, s obzirom da postoji mogućnost da se ograničavanje ljudskih prava, ljudskih sloboda može kompenzirati sa prevelikom kooperativnošću ove vlasti u vezi Kosova. Srbija se već danas prepoznaje kao jedna siromašna i neuspešna država, jedna od dve najneuspešnije države u Evropi, pored BiH.
Dakle, to siromaštvo, ta neuspešnost i ta opasnost u kojoj se trenutno Srbija nalazi, jer se nalazi pred bankrotom, normalno da generišu i ugrožavanje ljudskih prava i sloboda. Bojim se da ćemo sledeći put, ukoliko se budemo našli u ovom parlamentu, razgovarati o tome da se mnogo šta promenilo, ali na gore.
Gospođo Petrušić, spomenuli ste vrednosni sistem kao generator za povećanje diskriminacije, odnosno netolerancije. Potpuno se slažem s vama. Zaista, dok Srbija ne krene u modernizaciju, u promenu tog vrednosnog sistema koji je trenutno dominantan i koji je faktički izgrađen u poslednjih 20 godina, Srbija se ne može promeniti i ne može da se unapredi ni jedno ljudsko pravo koje je toliko bitno za jedan dobar život u jednoj uređenoj državi.
Gospodine Jankoviću, spomenuli ste neracionalno trošenje sredstava. Potpuno se slažem sa vama. Često bi i bilo para da se negde taj novac dobro uloži, međutim, da je bilo volje, da je bilo spremnosti, manje bahatosti i arogancije, ne bismo došli do ove situacije gde budžetski deficit iznosi preko 80 milijardi dinara, sa tendencijom rasta do 200 milijardi dinara, što, dozvolićete, predstavlja ogromnu pretnju za opstanak države i, faktički, za opstanak ovog naroda i njihovih ljudskih prava.
Za mane je zaista poražavajuće da od vaših preporuka je realizovano samo 22%, gospodine Jankoviću. Ne smatram da ste vi odgovorni za to. Nemojte me pogrešno razumeti. Ovde spominjete nekih 1.314 postupaka, kontrole organa i javne vlasti koje ste preduzeli, a od toga ste realizovali 375, gde su vlasti prihvatile vaše preporuke i to je 22%.
Što se toga tiče, ne smatram da je Zaštitnik građana odgovoran za to. Odgovornost apsolutno vidim u vlasti, vidim u političkoj volji da se izađe u susret preporukama Poverenika i za ravnopravnost, i Zaštitnika građana i gospodina Rodoljuba Šabića.
Suština je ta da je potrebno da se te preporuke, na neki način, osiguraju u smislu realizacije istih, da se izgradi mehanizam, da se i ove preporuke koje vi u ovim vašim izveštajima označavate, realizuju od strane organa vlasti, odnosno nosilaca javne vlasti.
(Predsednik: Vreme.)
Potrebno je da se određene sankcije utvrde, kako bi se, zaista, u pogledu vašeg rada postigao i očekivani rezultat.

Reč ima gospodin Saša Janković.

Hvala vam najlepše.
Pojasniću. Kao što sam rekao, i jednu jedinu ne izvršenu preporuke smatram nedopustivom. Iskreno da vam kažem, kada je u pitanju procenat izvršenja preporuka bio je ne 20%, nego manje od 50%, ne bih video svrhu svog postojanja.
Jedno su pokrenuti postupci kontrole, a drugo su postupci u kojima su zaista utvrđene nepravilnosti. Često se dešava, čak češće, da nema utvrđenih nepravilnosti. Mada, podsetiću, u skoro 30% slučajeva ima nepravilnosti, što je izuzetno visoko. U najrazvijenijim zemljama se radi od svega nekoliko posto.
Dakle, kada Zaštitnik građana, odnosno Ombudsman pokrene postupak kontrole, u deset slučajeva, odnosno u 100 slučajeva u Holandiji, u svega nekoliko se zaista utvrdi da je građanin u startu bio u pravu. U Srbiji je od 100 slučajeva, 30 slučajeva da je građanin bio u pravu i da je organ vlasti nezakonito i nepravilno radio.
Prava statistika kaže da je broj pritužbi, čija je osnovanost utvrđena u postupku pritužbi 714, da je pored toga bilo još 375 postupaka o kojima su organi sami odmah prihvatili da su pogrešili i ispravili rad, da je broj sprovedenih preporuka dodatno 197 i to je skoro preko 70%.
Još jednom, ni jednog momenta nisam zadovoljan, iako je 70% evropski prosek. Molim vas da podržite zaključak koji je Odbor za ljudska i manjinska prava Narodne skupštine predložio, a to je da se Vlada obaveže da o svakoj neizvršenoj proporuci, izvesti vas, Narodnu skupštinu, kao što je dužno ministarstvo da izvesti mene, ali da Vlada izvesti vas zbog čega ta preporuka nije izvršena i da imate mogućnost da Vladi to pitanje, na najkonkretniji način, postavite. Hvala.

Reč ima gospođa Nevena Petrušić.

Samo bih povodom ovoga što je rečeno.
Zaista mi je drago što ovde potenciramo da je neophodno da menjamo jedan vrednosni sistem, svi mi. U tom smislu danas priča o obrazovanju i priča o nastavnim materijalima, priča o nastavnoj praksi je nešto što je jako značajno.
Kao što svi znamo, jedna potpuna ravnopravnost nije nikada i nigde, čak i u onim najrazvijenijim demokratskim državama sa razvijenim demokratskim institucijama, ostvarena. To ne oduzima smisao naših nastojanja, našoj borbi da gradimo društvo u kome ljudi ne samo da imaju jednaka prava, jer to sada garantuju naši zakoni, nego zaista imaju i jednake mogućnosti. Imati jednake mogućnosti je mnogo više nego imati jednaka prava.
Kada god su u pitanju manjine, onda moramo znati da je i odgovornost za položaj manjina, kakva god da je manjina i koja god da je manjina, da je upravo odgovornost na većini.
Ovde se zahvaljujem na izraženoj spremnosti da dobijemo podršku za ideju koju imamo, za naš plan, a to je da osnujemo, makar za početak, tri regionalna centra. Videli smo, to je naše iskustvo pokazalo, da kada god negde odemo, budemo par dana u nekom mestu, obiđemo romsko naselje, budemo u nekom malom mestu, predstavimo našu instituciju, da posle deset dana nama stignu pritužbe.
Naravno, to potvrđuje, to ću i ponoviti ovde iako sam i na početku rekla, da to što iz pojedinih delova Srbije nemamo pritužbe, a ima delova Srbije iz kojih ni jedna pritužba nije stigla, ni slučajno ne pokazuje da su tamo stvari u redu i da tamo diskriminacije nema. Naravno da je ima, ali ljudi nisu dovoljno ohrabreni i želim ovo da povežem sa onim što verovatno čeka Narodnu skupštinu, to je da se pozabavi problemom sistema besplatne pravne pomoći.
Siromašni ljudi koji su u problemima različite vrste i nisu samo njihova prava na ravnopravnost povređena, nego i mnoga druga – i ljudska i ona obična prava. Dakle, potpuno su to ljudi koji nemaju nikakav pristup pravdi i to je nešto što moramo menjati.
To potvrđuje i činjenica da se nama u 2012. godini javilo telefonom, pošto za sada moramo tako da komuniciramo i ono malo koliko dođe u kancelariju koju imamo, sa skromnim kapacitetima možemo da obezbedimo da ona radi dva puta nedeljno, javilo se 1.000 ljudi. Javljaju se i znaju ponekad da nismo mi nadležni za njihov problem, ali žele da čuju kome da se obrate. To vam potvrđuje da imamo diskriminaciju upravo u ostvarivanju prava na pristup pravdi.
Zahvaljujem se i na ovim korisnim predlozima i insistiranju da se pomene nasilje u porodici, rodno zasnovano nasilje, da se ukaže na problem s kojim se suočavaju trudnice. Naravno, kada zakažu inspekcija rada, kada ne razumeju da je njihova uloga da se bave diskriminacijom na radnom mestu, kada nema velike
mogućnosti da neku brzu intervenciju suda obezbedite, onda i individualna intervencija, pa uključujući i predsednika Skupštine, je nešto što je pomoglo nekome da ostvari svoje pravo. Naravno, to nije rešenje. Koliko ima onih koji neće na ovaj način moći da obezbede da zaštite svoje pravo, zato je potrebno da gradimo svest. To je nešto što podrazumeva da svi znaju šta piše u našim zakonima kada je reč o zabrani diskriminacije.
Da li možete da zamislite da danas u Nemačkoj se u tri grada sprovodi pilot projekat gde postoji anonimna prijava na posao.
Dakle, ona tamo ne zna ni kako se neko zove, jer iz imena i prezimena može da zaključi koje je nacije, koje je vere i odakle dolazi. Da li možemo da zamislimo i šta još moramo da učinimo da takvu vrstu mogućnosti, da se ima šansa za zaposlenje, ostvarimo u Srbiji?

Replika, gospođa Popović.

Hvala vam, gospodine predsedniče. Drago mi je što u nama, opozicione LDP, prepoznajete neke partnere za neke zajedničke poslove.
Međutim, uputila bih vas na rebalans budžeta. Dakle, rebalans budžeta je taj koji će da smanji sredstva i Povereniku za ravnopravnost i Povereniku za dostupnost informisanja. Dakle, radi se o tome da će ova skupštinska većina da glasa za rebalans budžeta i ova skupštinska većina će da izglasa taj rebalans, a vi ćete samim tim dobiti manje sredstava.
Gospodin Janković već govorio o tome, da ima problem u izvršavanju određenih poslova koji su se već do sada radili, a tek za ubuduće. Kako će da realizuje sve one projekte koji su toliko potrebni za ovo društvo koje je i moralno i ekonomski i politički propalo i zbog toga je toliki značaj svih ovih nezavisnih državnih tela.
Nažalost, već u vašem nazivu stoji i da ste nezavisni i državni. Meni je potpuno jasno da imate jednu ulogu koja mora biti izbalansirana i harmonizovana. Vi ste sa ovim vašim izveštajima pokazali da možete biti dovoljno profesionalni, dovoljno stručni i dovoljno prepoznajete potrebe ovog društva, ali očigledno da vlast to ne prepoznaje u vama, odnosno ne prepoznaje koliko je potrebno da vam da podršku.
Mi, iz opozicije, ćemo vam sigurno dati podršku. Ako ništa drugo, ovde u parlamentu. Sigurno je to da vi, pre svega, morate da reagujete, da utičete na vlast koja ima realnu moć da nešto i uradi.

Reč ima narodni poslanik Jelena Travar Miljević.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče i poštovani predstavnici nezavisnih državnih institucija, kada govorimo o nezavisnim državnim institucijama moram da spomenem ono što je već danas izrečeno, da je to relativno mlada pojava u političkom sistemu Srbije, a da je stanje ljudskih prava u direktnoj vezi sa društvenim vrednostima i snagom institucije.
To je upravo ono što meni ovi izveštaji ukazuju, kada sam ih čitala. Znači, ovi izveštaji su nešto što je potpuno korektno urađeno, što je realno i što je stanje na terenu. Kada, sa druge strane, to uporedimo, onda vidimo gde su to sve slabosti našeg sistema i gde mi to nemamo dovoljnu jačinu institucija.
Govorilo se danas o ravnopravnosti polova i govorilo se o tome da su žene diskriminisane i ja se slažem sa tim. Slažem se, ali to svakako zahteva jednu dublju analizu. To nije samo pitanje budžeta u ovom trenutku, to je pitanje i volje. Vrlo često žene treba da pomire, kako karijerne, tako i privatne obaveze. Vrlo često to zahteva dublje i preciznije analize, ali i sistemska rešavanja.
Govorili smo o nasilju u porodici. To nije nešto što može da reši jedna ustanova, jedna institucija ili Poverenik za ravnopravnost. Verujem da ćemo se svi složiti da bez saradnje institucija, kako sudstva, tako policije, tako i zdravstva, nećemo brzo doći do rešenja, a i bez centara za socijalni rad.
Upravo kroz čitanje ovih izveštaja mi vidimo gde nam to sve sistem nije dovoljno odgovorio na potrebe građana, gde on nije dovoljno izgrađen i vidimo slabost svih onih institucija, koje deluju od lokalnog preko regionalnog i državnog nivoa. Naravno, ostvarivanje svega ovoga nije moguće bez saradnje izvršne, zakonodavne vlasti, a bez stalnog upozorenja nezavisnih državnih institucija.
Mislim, da je i jasna i nedvosmislena podrška države i njenih organa, kada je u pitanju upravo rad ovih institucija. Naravno, institucija Zaštitnika prava građana uspostavljena usvajanjem Zakona iz 2005, a tek 2007. godine je počeo sa radom. Dosta je to brže išlo sa Poverenikom, ali mislim da svi treba da budemo ponosni kada u izveštaju Evropske komisije stoji da zakonodavni i institucionalni okviri za poštovanje ljudskih prava postoje, a preduzete su i aktivne mere da se osigura njihovo sprovođenje.
Ipak, neophodni su dalji napori da se primene međunarodni pravni instrumenti. Ovo je zvanični dokument. Ovde nema priče o tome ko je u pravu, ko je u krivu. Sve je ovo zajednički zadatak i sve je ovo nešto što mi nećemo izneti, ukoliko pored preventivne mere ne postoji ta edukativna. To je upravo jedna od uloga, kako Poverenika, tako i Zaštitnika prava građana. Mislim da su to do sada radili sjajno.
Naravno, Zaštitnik prava građana stara se o zaštiti i unapređenju ljudskih sloboda i prava, o povećanju transparentnosti i odgovornosti. To je nešto što Srbiji, u ovom trenutku, i te kako nedostaje. Želim Srbiju u kojoj će najbolji i najpametniji, shodno svojim znanjima i sposobnostima, dobijati priliku, u kojoj neće biti merilo i kriterijum nešto drugo, nego upravo lična sposobnost, lično znanje i, na kraju, lična odgovornost. Mislim da je to Srbija kojoj svi ovde težimo, bez obzira iz koje partije dolazimo.
Kada govorimo o broju pritužbi, gledala sam, kada je u pitanju Zaštitnik prava građana, 2007. godine bilo je 406, 2012. godine 4.472. Meni lično to ne govori da je nama nešto u porastu, nego mi govori, sa jedne strane, da ljudi imaju povećanu svest o tome šta to rade nezavisne državne institucije, sa druge strane, da postoji poverenje, upravo, u ove institucije, a opet sa treće strane, kada pogledamo da ima dosta neosnovanih pritužbi, onda imamo svi zajedno zadatak da promovišemo šta su to ljudska prava, koja je to oblast diskriminacije i šta je to uloga svake od institucija i šta treba da rade. Mislim da i tu imamo sponu i dosta toga gde bi mogli da uložimo zajednički trud i rad.
Takođe, porast broja kontakata sa građanima je nešto što je verovatno uslovilo i povećan broj pritužbi kod Zaštitnika građana, a isto tako i kod Poverenika za ravnopravnost. Kada kažemo da svake godine ima 30% prijava više, po meni je to dobro. Znači da smo mi, kao društvo, počeli da se razvijamo, da shvatamo koja su naša prava, ali isto tako, moramo da radimo na tome koje su obaveze svake institucije. Mislim da i ovo prihvatanje preporuka jeste jedna dobra stvar i da je ona u blagom porastu, što svakako govori o povećanju nezavisnosti ovih institucija.
Ono na šta bih apelovala, kao neko ko dolazi iz jedne od najnerazvijenih opština Srbije, a gledajući one analize koje kažu da je oko 37% prijavljenih iz Beograda i okoline Beograda, i kod Zaštitnika građana, i kod Poverenika za ravnopravnost, jeste da ta prava približimo onim manjim sredinama. Kada sam pogledala koje su sve osobe, odnosno strukture građanstva, diskriminisane, sa žaljenjem moram da konstatujem da to nije uvek jednostruka diskriminacija, nego da se upravo kod ovih grupa javlja višestruka diskriminacija i da je nekad vrlo često uopšte shvatiti gde je došlo do diskriminacije, jer je to nekada u društvu opšte prihvatljiv model ponašanja prema drugima. Dok god to ne promenimo, verujem da nećemo imati Srbiju koja može brže i bolje napred. Dok god ne dobijem Srbiju u kojoj će moje dete, bez obzira kog je pola, koje je nacionalnosti, koje je boje očiju, moći da dobije jednaku priliku kao dete iz Beograda, Leskovca i svakog drugog grada, nećemo ništa uraditi ni po pitanju ljudskih prava, ni po pitanju bržeg razvoja.
Mislim da nije samo rešenje u davanju zakonskih prava, da jesmo ravnopravni, nego ono o čemu je gospođa Petrušić govorila, a to je politika jednakih mogućnosti. Kada svi mi budemo imali jednake mogućnosti, živeli u Beogradu, Žitištu, Novom Sadu ili Leskovcu, onda će Srbija biti bolje mesto za život. Zahvaljujem.