Znam ja da vi volite mene da prekidate, pogotovo na veoma dugačka izlaganja gospodina ministra i ljude...
(Isključen mikrofon)

Gospodine Đeliću, potrošili ste vaše vreme.
Replika, gospodin Petrović.

Da ne bude nesporazuma, prošle godine, pre nego što je počela poljoprivredna sezona, bilo je obezbeđeno da zemljoradnici kupe gorivo po 64 ili 65 dinara, zna to neko od ovih poslanika koji se bave poljoprivredom i ta cena je postignuta tako što je sa različitih načina budžeta subvencionisano gorivo. Pre nego što je počela setva, tri milijarde dinara je isplaćeno kao za subvencije i to je živ novac što su poljoprivrednici dobili prošle godine. Postojali su neki drugi problemi koji su u drugoj polovini godine razrešeni posle rebalansa budžeta, ali oni se ne tiču Ministarstva poljoprivrede nego načina na koji je koncipiran budžet, pa bi posle toga morao da bude izveden rebalans.
U januaru ili februaru mesecu, intervenisano je iz odgovarajućih resursa, pa je smanjen paritet odnosa za azotno đubrivo i za one koji su to hteli, za pšenicu koju su imali, za kukuruz, za one koji su govorili da je zeleno, tako da je do ovog doba godine u 2012. godini nekoliko vrlo značajnih mera bilo sprovedeno. Uostalom, u 2012. godini isplaćen je poslednji kvartal premije za mleko za 2011. godinu, kada je posle rebalansom sređen onaj deo koji se ne odnosi na Ministarstvo poljoprivrede, nego na druge delove države koje učestvuju u pravljenju budžeta, onda su i druge stvari razrešene.
Da nije država donela odluku da se odrekne usluga 1600 ili 1700 poljoprivrednih savetodavaca, ja sam siguran da 90% ne bismo imali ni trunku ovih problema koje smo imali sa afla-toksinom, i da bismo te stvari rešili na drugi način. Ali, dobro, postoji mogućnost da ispravimo stvari koje nismo dobro uradili, ja sam u tom smislu danas i govorio ovde, između ostalog i oko stvari vezanih za poljoprivredu, nužno je postići ozbiljan politički dogovor, pa posle toga i društveni dogovor. Hvala najlepše.

Veroljub Arsić, replika.

Dame i gospodo, ja se stvarno divim nekim stvarima, moram da priznam. Znači, ovako izgleda, malo smo pretvarali marke u evre, ali evo priznaću sve što je rekao gospodin Đelić, sve do poslednjeg dinara. Neka to bude šest milijardi evra.
Znate koliko dugujemo od 27. do 27. jula meseca prošle godine – 19,8. Gde nestade tih 13 - 14 milijardi evra? O tome se radi. Ja se s tim ne bih ponosio. Znači, danas je jedno takvo stanje u privredi.
Nemojte za tu priču oko afla-toksina, slažem se da naš standard ne odgovara standardu EU, ali isto tako treba da znate, da je zbog te afere, da su srpski poljoprivredni proizvodi bili stopirani u izvozu čak i tamo gde je moglo da se izvozi, a iako se izvozi, izvozi se po tri ili četiri puta jeftinije nego što je to bilo pre nego što je gospodin Ješić izašao i pričao kako naša deca piju otrov, a inače, na tom istom mleku je on i odrastao. Tako da, nemojte više da o tome pričamo.
Samo bih još hteo da kažem da ta razlika od 14 - 15 milijardi evra, nije uzeta u obzir, to je samo dug, šta je urađeno sa privatizacijom, sa donatorskim sredstvima, kada su prodavane naše firme i gde je taj novac otišao…
(Predsednik: Hvala gospodine Arsiću, dva minuta i 20 sekundi).
Na to ne date odgovor, a to je šteta preko 50 milijardi evra kad se sve sabere ukupno.

Gospodin Đelić, replika.

E, ovako. Decembra 2000. godine, dug Republike je Srbije 14,5 milijardi evra. To je preračunato naravno, pošto da vam kažem, da vas malo upoznam, pošto pre koji mesec, gospodine Arsiću, imali smo dosta čudnu raspravu gde ste govorili da su kamate na dugoročne kredite, da trebaju da budu niže od kratkoročnih, mislim da oko finansija, dozvolite da vam kažem nekoliko stvari u ove dve minute koliko imam.
Prvo, preračunali smo, jer mi smo imali dug i u dolarima i u nekim drugim valutama. To je 14,5 i ono što je još gore, da je tu bilo mnogo kamata, i ponosan sam što sam bio deo pregovaračkog tima koji je uspeo da napravi rekordni otpis duga od 67%, ponosan sam na to. To je dovelo do toga da naša zemlja ima ponovo značajan prostor za disanje, zbog toga smo bili jedna od zemalja koja je imala najniže zaduženje godinama, i to je bila velika stvar za našu zemlju. Zbog toga ne možete prenebregnuti jednu činjenicu, a to su neki elementi realnosti.
Od momenta formiranja ove vlade, pa do danas spoljni dug, suvereni dug ukupno je porastao za 4 milijarde evra. To imate na sajtu Ministarstva finansija, NBS, pogledajte ako meni ne verujete, to jeste istina.
Drugo, kada govorimo o onome što se radi sa tim parama, možda mi je nešto promaklo, ali ja ne vidim ni jedan kapitalni objekat, ne vidim ništa konkretno što je urađeno sa tih dodatnih četiri milijarde evra. Ja ne vidim ništa.
Zapravo, kad pogledam ovaj rebalans, vidimo da se ovih 500 miliona evra, koliko je bilo predviđeno u originalnom budžetu, što i onako nije dovoljno za investicionu infrastrukturu, da li znate na koliko je to svedeno, tj. koliko je za prvih šest meseci potrošeno? Pedeset miliona evra. Manje od 10 miliona evra mesečno ova Vlada investira u infrastrukturu.
Da vam navedem još jedan interesantan podatak. Na tom poslu rade ne jedan, ne dva, nego tri ministarstva. Iako se stvari ne promene, bićemo veoma blizu te čudne situacije, gde administracija koja treba da gradi košta više nego ono što treba da gradi. Još jedan tužni rekord kada se na nesposoban način vode javne finansije.
To su činjenice i svako mora da snosi odgovornost za ono što radi.

Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Ako vas baš zanimaju činjenice, dakle, kada je Vlada formirana? Formirana je 27. jula. Da li vi smatrate da je ono što je dug u avgustu, dva dana nakon formiranja Vlade, zasluga ove vlade, to što nije bilo para ni da se penzije isplate u roku od 20 narednih dana?
Da li smatrate da to što nisu plaćene tokom celog leta subvencije poljoprivredi, što nisu plaćena razna druga davanja, da bi se snizio veštački deficit, pa je onda Vlada morala da nađe likvidna sredstva i to isplatila, da je to dug ove vlade? Mislim, ako tako računate, to je neozbiljno.
Ono što jeste tačno, i što jeste ozbiljno, da počevši od Nove godine nadalje, sve ono što je javni dug pripada rezultatu rada ove vlade. Jer, da ste ostavili punu kasu, i sredstva unapred, mogli bi da govorimo o tome.
Mi danas imamo za unapred šest meseci likvidnost. Likvidnost na današnji dan, 1. jul ove godine, je oko 98 milijardi dinara na računu budžeta, u dinarima 18,8 milijardi dinara, 725 miliona dolara imamo u zalihi i 130 miliona evra. Dakle, to nije od danas do sutra politika, nego imamo za unapred.
Da ste vi nama tako ostavili, pa da kažemo onda da smo se mi nešto ekstra zadužili, sve što je bilo avgust, septembar, oktobar, novembar, decembar, pa da kažemo – u pravu ste.
Dakle, ako govorimo jezikom činjenica, u decembru 2012. godine za Novu godinu, javni dug je iznosio 17, 6 milijardi evra i to je startna pozicija, suštinski, nove Vlade. To je tad bilo 59,3% BDP. Sada, krajem maja je poslednji podatak, 31. maj, dug je veći za milijardu i trista, dakle, ne za četiri nego za milijardu i trista i iznosi 56,3% BDP.
Naravno da do kraja godine, imajući u vidu ovaj budžetski deficit da će taj javni dug da otprilike bude na nivou kakav je zatečen u decembru, ali će biti zaustavljen trend eksponencijalnog rasta duga iz prethodne četiri godine. To je jednostavno činjenica. Zašto? Zato što smo otplatili u aprilu polovinu duga Londonskom klubu i na taj način rasteretili budžet i zato što evo već dva uzastopna meseca, videćemo kako je prošao jun, imamo smanjenje zapravo, apsolutnog nivoa javnog duga, jer je bio u jednom trenutku preko 19 milijardi, sad je 18,9. dakle, mi se razdužujemo kad god to možemo.
Ono što jeste činjenica, kao gledamo kroz istoriju, da je nasleđeni dug 2001. godine iznosio jako visokih čitavih 160% BDP i tačno je da je onda krenula putanja smanjivanja tog javnog duga kroz reprograme Pariskog i Londonskog kluba, ali ne zaboravite i tokom mandata Vlade 2004. do 2006. godine, kada sam i sam bio ministar finansija, mi smo prevremeno otplatili pola duga Svetskoj banci, mnogi to zaboravljaju. Da bi to bio minimum u 2007. godini, javni dug je pao na nešto ispod 30% BDP.
Problemi nastaju od 2008. godine pa do danas, kada je sa 30% javni dug narastao na duplo, na 60% za samo četiri-pet godina. Zapravo, tadašnji ministar javnih finansija, odnosno finansija, je doprineo da rast duga bude čitavih devet milijardi za ovih četiri godine, devet milijardi evra.
Mi se sada nalazimo na toj granici koja je zaista za zemlje koje su relativno male veličine, kao što je Srbija, zabrinjavajući. To je 60% BDP, jer, bez obzira što je trenutno 56,3%, mi znamo da realno do kraja godine on će biti tu negde oko 60% BDP. Govorim samo o dugu centralne države, sve vreme. Uporedivo pričam o podacima centralne država bez lokala, jer te podatke prikupljamo sa određenim pomakom.
Ono što je sada zadatak je kako da Srbija u situaciji kada ima imperativ da ima viši privredni rast, istovremeno obori dodatno budžetski deficit, jer nije jednostavno sa nasleđenih skoro 7% budžetskog deficita iz prošle godine, sići odmah na neke prihvatljive nivoe, a prihvatljivi su do 3% BDP.
Jedan i po posto, cilj koji ćemo sada zaista svi zajedno učiniti sve da ostvarimo je nešto što je verovatno realno i verovatno da ne možemo više da silazimo na godišnji nivo.
Kada govorimo o javnom dugu, mislim da moramo da budemo odgovorni i da govorimo o adekvatnim ciframa. Naravno, odgovornost za ovaj mandat Vlade ja u potpunosti prihvatam, ali neću da preuzimam odgovornost za mandat prethodnika.
Neko je pominjao da li će neko biti kažnjen zašto "Putevi Srbije" nisu plaćali PDV još 2008. godine, kada je tadašnje Ministarstvo finansija utvrdilo da oni imaju tu obavezu. Evo, sada se i vi sami zapitajte. Ko je tu najodgovorniji, da li obveznik, koji je, bez obzira na tumačenje, jednostavno nastavio da ne obračunava PDV i da ga ne uplaćuje ili ministar finansija i direktor Poreske uprave koji su žmurili četiri-pet godina i nisu uopšte opomenuli, niti tražili da se taj porez naplati? Možda su svi zajedno odgovorni, ja ne znam, ali je pitanje ako direktor Poreske uprave, ako ministar finansija toleriše nekom preduzeću, ma koje ono da je, da li privatno ili javno, da ne obračunava PDV, i pored mišljenja koje zvanično iz njegovog rođenog ministarstva ili DRI 2010. godine, pa onda je, po meni, mnogo veća odgovornost lično ministra finansija iz tog perioda i direktora Poreske uprave nego obveznika kojem se toleriše da ne plaća porez.

Narodni poslanik Bojan Đurić želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.