Hvala.
Narodni poslanik Dušan Petrović.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, mislim da je bila dosta velika prilika da se napravi jedan veliki iskorak i da današnja debata bude i početak jednog novog političkog dogovora. Nažalost, to nije tako. Pre nego što nešto kažem o brojevima, želim da govorim o politici u ovom najvišem političkom domu u zemlji.
Građani su vama, Vladi i svima nama poslali poruku da ne žele da učestvuju onako kako je Ministarstvo finansija i Vlada to smatrala da je moguće u finansiranju svoje države. Mislim da suština to političkog dogovore treba upravo da bude konsenzus, ne samo među vama u parlamentarnoj većini, niti među svima nama u ovoj Skupštini, najmanje među ministrima i članovima Vlade, već jedno veliko većinsko saglasje između građana Srbije, koliko smo mi spremni da plaćamo svoju državu.
Vi ste pred Novu godinu smatrali da su građani spremni da izdvoje 8,3 milijardi evra, plaćajući porez i druge dažbine, ispostavilo se da sada smatrate da smo spremni svi zajedno da platimo 7,5 milijardi evra. Fiskalni savet smatra da niste u pravu. Smatra da će još 15 milijardi dinara biti manji prihod, videćemo. Smatra fiskalni saveti i da će 10 milijardi dinara da bude veći rashod i to ćemo da vidimo. Ali, suština je na drugom mestu. Suština je u tome da vi sa ovim rebalansom niste otvorili vrata da uđemo u jedan potpuno novi politički prostor. Šta želim da kažem? Daću samo dva primera.
Pre nekoliko nedelja ovde smo razgovarali o setu poreskih zakona i vi ste imali predlog i branili ste ga i hrabro i dosledno i ostali ste u manjini oko toga kako treba da se promeni način oporezivanja nekoliko vrlo bitnih segmenata javnog života – lekari, advokati, zubati, knjigovođe, reklamne agencije. Mislim da ste na pogrešan način otvorili temu, ali da je dobro što je tema otvorena. Zašto gospodine ministre nije otvorena debata sa udruženjem doktora prihvatnih?
Dakle, kada ste ušli ovde sa tim zakonom, vi ste kazali da privatni lekari plaćaju manje porez nego što bi trebalo da ga plate, imajući u vidu procenu koju ste sigurno imali radeći takav predlog zakona.
Sada vas pitam – zašto vi niste otvorili debatu sa tim doktorima i da kažete – ja mislim da vi malo doprinosite finansiranju države i da to mora da bude drugačije, onda mislim da bismo mi na jedan pravi način ušli u raspravu o tome šta se sa nama dešava. Siguran sam da bi vas lekari pitali – izvinite, gospodine ministre, a kad mi možemo da očekujemo da ćemo sa Fondom za zdravstveno osiguranje moći i mi, iako smo privatnici da sklapamo ugovore, pa da i nas neko izabere za izabranog lekara?
Onda biste vi njih verovatno pitali – izvinite gospodo koliko vi angažujete lekara koji radi u državnoj službi da rade ovde i kod vas i dal mu plaćate sve doprinose i poreze za ono što oni ovde vama zarade? Onda bi oni vas pitali – izvinite gospodine ministre, a kakva je struktura zaposlenih u zdravstvu? Koliko hiljada nezdravstvenih radnika ima viška u zdravstvenom sistemu? Koliko hiljada zdravstvenih radnika, lekara, medicinskih sestara, medicinskih tehničara ima manje nego što je potrebno?
To je onda prava debata, o tome onda ima smisla govoriti. Nije nikakva razlika ni sa advokatima. Vi ste ovde ušli u Skupštinu i rekli – loše je što plaćate tako malo porez. Oni su rekli – nije tačno. Vi treba da kažete koliko vi mislite da advokati treba da plate porez u ovoj zemlji i zubari i svako, pa da svako onda kaže šta ima oko te stvari. Zemljoradnici, isto tako.
Onda se gospodine ministre otvori pitanje kakva je struktura zaposlenih u administraciji? Koliko ljudi radi za centralnu državu? Koliko ljudi radi za gradove i opštine? Da li treba toliko zaposlenih da ima? Onda je to suštinska debata koja može da nas dovede do konsenzusa oko toga koliko mi kao građani Srbije možemo i koliko treba da platimo svoju zemlju. Tu debatu nema ko da otvori niko drugi nego vi. Ili da vas nateraju nekakve spoljne okolnosti ako to Vlada neće da uradi, da vas natera neko u vladi, da vas natera opozicija ili da vas natera neka druga društvena sila ako ni opozicija, a ni oni koji sede u Vladi za to nisu spremni da ulože energije u to. Mi predlažemo da uđemo u tu debatu.
` Drugi primer, jedno malo selo na zapadu Srbije. Vi ste gospodine ministre prebacili porez na imovinu na lokalne uprave zbog toga što niste hteli kao ministar finansija da se vi zamerate sa narodom da biste milionima domaćinstava vi razrezivali, naravno preko poreske uprave, porez na imovinu. Onda nekako ste mislili da je zgodnije da to rade gradonačelnici, predsednici opština. Gradonačelnici, predsednici opština, gospodine ministre, kao i vi vole da budu popularni pa nisu baš preterano entuzijastični kada je u pitanju razrezivanje poreza.
Mi dolazimo do veoma apsurdne situacije i do nekih neverovatnih stvari. Ne znam da li ste se vi bavili sagledavanjem poreskih zaduženja i naplate poreza u lokalnim samoupravama. Kako to izgleda po gradskim mesnim zajednicama? Kako izgleda po seoskim mesnim zajednicama? Da li je to pravi, kako bih to rekao, fiskalni kapacitet koji zemlja ima? Evo, jedno malo selo na zapadu Srbije ima pedeset domaćinstava, nešto manje od toga.
Pedeset domaćinstava ima godišnje zaduženje u jednoj dosta živahnoj i ažurnoj lokalnoj samoupravi koja se stara o svemu tome. Dakle, 50 kuća, 100 evra poresko zaduženje za godinu dana, na ime poreza za imovinu, na imovinu. Plate, 80 evra, tolika je naplata, za četiri godine zaduženje 400 evra, platili su manje od 350 evra. Onda se pojavila potreba da se uradi lokalni put koji prolazi kroz to selo. Otišli su kod šefa te lokalne samouprave i pitali su ga kakvi su izgledi i mogućnosti da se to uradi, a on je rekao, sada baš ako vi smatrate da je toliko važno, hajde da se dogovorimo, vi da platite jedan dinar, a lokalna samouprava će na taj vaš jedan dinar da plati još jedan dinar.
Da vas podsetim, 100 evra godišnje zaduženje, 400 evra plate za četiri godine, imaju zaduženje.
Znate li koliko su para izdvojili za lokalni put? Izdvojili su 17.000 evra, selo od 50 domaćinstava. Da li biste, gospodine ministre, da li mislite da bi neko mogao da razreže porez na imovinu od 17.000 evra? Mislim da bi došlo do pobune svim sredstvima. Možda da razreže bi neko i mogao, ali da naplati, svakako ne bi.
Zato je predlog naš i o tome govorimo nedeljama, već mesecima, mi iz stranke Zajedno za Srbiju, da porez na imovinu ostane mesnim zajednicama.
Hajde da vidimo mi kada ostavimo, što je naravno sada pitanje za predsednike opština i lokalne skupštine, ali ništa to ne smeta ni vama da se malo pozabavite time, jer to je pitanje za šta su ljudi spremni da daju novac, kada su javni poslovi u pitanju.
Hajde da vidimo koliko su sela spremna da plate porez na imovinu, koliko su gradske i mesne zajednice ili gradski kvartovi spremni da plate porez na imovinu? Hajde da napravimo jednu dobru kompeticiju, da oni koji su bolji, imaju bolje izglede, pa ko je više spreman da to učini, da ima bolji izgled, da završi svoje javne poslove i svoj put lokalni i niskonaponsku mrežu za struju, da reši pitanje navodnjavanja, tamo gde to može da se reši na lokalnom nivou, da reše pitanja sva koja su njima bitna od škola gde idu deca, iz tih mesnih zajednica do ambulanti u kojima se leče. To je pravi put da mi otvorimo debatu i onda će svako postaviti pitanje svom gradonačelniku, izvini molim te, koliko ima ljudi u tvojoj administraciji. Kako to može u Nemačkoj da bude jedan zaposlen u administraciji na 1.000 stanovnika? A kod nas, koliko je gospodine ministre, na 1.000 stanovnika, prosečno u lokalnoj samoupravi zaposleno ljudi? To je bio pravi put i pravi način.
Nije pravi put da pravimo rebalans gde ste negde oko 35 milijardi uspeli da smanjite potrošnju, a kako piše u obrazloženju, oko 15 milijardi će manje potrošiti gradovi i opštine. Kada saberete budžete svih gradova i opština, to je mnogo manje nego što je ovaj državni budžet, a oni najveći teret podnose i nije fer davati obrazloženja kako je to zbog administracije koja je prevelika, jer ne vidim ja zašto niste postavili pravila da administracija može da ima nekakve okvire, pa ko prekrši ta pravila, onda možemo sa njim na drugačiji način da uspostavimo komunikaciju i odnos.
Mislim da ste propustili veliku priliku da sada otvorite tu debatu i to nije dobro i slažem se sa kolegom koji je pre toga govorio. Ovo jeste politički kompromis, ali je loš, ništa se ne menja, ništa ovde suštinski i strukturno neće biti promenjeno sa ovim rebalansom budžeta.
Ne znam da li vi ili Vlada ili parlamentarna većina očekujete izbore pa niste hteli to da radite sada. Ne bih rekao da će stvari baš tako da se odvijaju.
Sada će da se namiri godinu dana kako je konstituisana Vlada. Ako bude gurala pun mandat, bojim se da gubite tajming, da suštinski pokrenete stvari.
Vratiću se na početak. Suština stvari je da li možemo da postignemo dogovor, prvo politički, pa na osnovu toga u celom društvu koliko mi smo spremni da plaćamo svoju zemlju, da plaćamo svojoj zemlji, svoju prosvetu, svoje zdravstvo, svoju bezbednost, svoje sudove, vojsku?
Srpski ustanak je bio 1804. godine, počeo, a danas je 2013. godina. Mislim da je vreme da se svi zajedno pogledamo u oči, pa da vidimo kako to da uradimo, jer ne može ovako gospodine ministre. Ne može kada uđete u Skupštinu i preko noći hoćete da promenite način oporezivanja različitih socijalnih grupa, različitih profesija, jer to prosto ne ide, niste uspeli, trošite vreme, dane i mesece i šteta je što to ne činimo.
Što se tiče samog rebalansa budžeta, 965 milijardi dinara ste procenili da će biti prihod, kada je pred Novu godinu ovde donet budžet, a sada mislite da će da bude 873 milijarde.
Kao što rekoh, Fiskalni savet ne deli vaše mišljenje i misli da će biti 15 milijardi manje ubrano prihoda, ili da će te potrošiti 10 milijardi više, ili da ćemo potrošiti.
Kada se sve to sabere gospodine ministre, razlika između onoga što je predviđeno budžetom i onoga što, ako ovaj rebalans bude izglasan, biće milijardu evra.
Dakle, milijardu evra u budžetu koji kada se to sada presabere po ovom kursu je bio negde 9,5 milijardi, ogromna greška u predviđanju. Nije ni jedan, ni dva, nego preko 10%. Tu nešto veoma, veoma je loše u metodologiji i to ne uliva poverenje.
Mislim da svi treba da budemo veoma zabrinuti.
Ispostavlja se da, što se povećanja poreza tiče, tu smo saglasni, nema povećanja, ali mislim da sva ova povećanja nisu dala odgovarajući efekat, jer ste pravili poređenje u poreskim prihodima, praveći poređenje sa prošlom godinom, ali kada to pogledate kako izgleda sa planom koji ste napravili, tu dosta stvari loše stoje, tridesetak milijardi manje će biti ubrano PDV, nego što ste planirali, sa akcizama takođe, značajno smanjenje, što znači da povećanje PDV sa 18 na 20 posto, nije stvar koja je u životu proizvela kakav je Vlada očekivala.
Povećanje na akcize, na duvan je vrlo problematičan, gospodine ministre, na gorivo nešto manje, ali sa gorivom imamo i neke druge teme, koje možemo da otvorimo i dođe trenutak za to.
Ukoliko je ovako puno povećano sivo tržište, veliko je pitanje šta činiti. Slažem se da treba da, gospodina Simiča, jako ukorite, jer ne vodi dobro poresku upravu, pa su problemi sa naplatom vrlo značajni, ali bojim se da represija neće da bude, ako je sama kao metod primenjena dovoljna. Ako sam negde uspeo dobro da vidim, 42 posto transakcija koje su kontrolisane, nisu bile pokrivene izdavanjem fiskalnih računa.
Nema te represije, ni kontrole koja to može da izmeni sama po sebi.
Dakle, ono što čvrsto verujem, jeste da je moguće promeniti život u Srbiji, samo ukoliko milioni ljudi dobiju priliku da odlučuju, milioni ljudi mogu da dobiju priliku da odlučuju, ukoliko dobiju, i budu imali budžete o kojima će odlučivati. Zato verujem, dok mesne zajednice ne dobiju svoje budžete, i dok ljudi ne počnu da donose odluke o onome što ima je najbliže i njihova svakodnevnica, nećemo uspeti građane Srbije da pridobijemo za veliku reformu.
Što bi rekao Zoran Đinđić - nije dovoljno gospodine ministre da vi to želite, niti cela Vlada da to želi, niti ovaj parlament ceo, svim svojim srcem da želi, dok milioni ljudi ne budu spremni da promenimo život u Srbiji, nećemo ga promeniti.
Zato ovo nije dovoljno. Zbog toga će poslanička grupa Zajedno za Srbiju da glasa protiv rebalansa budžeta, jer ovaj rebalans budžeta neće biti instrument koji će omogućiti da počne promena života u Srbiji.
Prvi potpredsednik Vlade u kojoj se vi nalazite, Aleksandar Vučić, ima običaj da kaže da treba da se promeni majncet. Slažem se, može da se to kaže i frekvenca, na kojoj funkcioniše nacija i pogled na kojem je utemeljen javni život, možete ga zvati kako god hoćete. Sa ovim rebalansom to neće biti izmenjeno.
Budžet je najvažniji propis koji u ovom redovnom političkom životu donosi parlament i predlaže Vlada i budžet će biti ili neki rebalans, videćemo šta će kad doći na red, prvi znak da smo zaista spremni da menjamo sebe i da menjamo svoje društvo.
Ne znam da li ćete imati još koju priliku gospodine ministre, ali ako je budete imali želim da je iskoristite i sa nekim drugim predlogom, da zaista pokrenete velike procese, oni će se pokrenuti ovako ili onako. Hvala vam najlepše.

Reč ima ministar Mlađan Dinkić.

Hteo bih samo kratko da prokomentarišem neke od ovih podataka da bi prosto govorili jezikom činjenica. I vi i ja smo svesni da stvari u ekonomiji ne mogu dati rezultate u kratkom roku ili da je najnezahvalnije voditi resor ekonomije i finansija, s obzirom da efekti mera koje se preduzimaju danas se vide za par godina.
Činjenica je da pre četiri-pet godina niko nije mogao zamisliti da će automobilska industrija nositi razvoj Srbije. Nismo imali gotovo ništa od automobilske industrije, pa je jedna strategija koja je tada poprilično skeptično dočekana i praćena svih tih godina, dok nije krenula da se realizuje, evo konačno u ovoj godini je pokazala svoje prve velike rezultate.
Isto važi i za akcize o kojima ste govorili. Ne bih ja baš bio siguran da je bila greška što smo povećali akcize na duvan i na naftne derivate, jedino kod budžetske politike nekada je potrebno i strpljenje i mi je nećemo menjati. Pokušaćemo da više naplatimo. Zašto to govorim? Već sam rekao, ohrabrio nas je jun mesec, jer smo počeli da vidimo prve efekte. Kod akciza dakle, niste upravu, jer jesu podbacili prihodi u odnosu na plan, ali ne tako puno, kao kod nekih drugih prihoda.
Znači, već sam pomenuo u uvodnom izlaganju da smo ostvarili od akciza 27,6% više prihoda u prvoj polovini ove godine, nego u istom periodu prošle, što je bilo nekih 5% manje u odnosu na plan. Dakle, oko 95% smo naplatili, koliko smo planirali i počeli smo da poboljšavamo sa protokom vremena to. Dakle, sačekajmo kraj godine da vidimo to.
Naravno, sva upozorenja prihvatam dobronamerno, radimo u uslovima velike neizvesnosti, ne samo mi, nego i moje kolege u čitavom svetu. Ruski ministar finansija je rebalansirao budžet još u maju mesecu, mislim da je bolje da se na početku, čim se vidi problem reši, mi smo mogli tehnički da ne radimo rebalans ni do septembra-oktobra meseca, ali ništa ne bi postigli. Ja sam suštinski u Vladi napravio rebalans već u maju, a sada ga ozvaničavamo i jun je prvi mesec koji je dao neki rezultat. Ali, prihvatam naravno, sve ovo što ste rekli, svakako da treba razgovarati sa građanima o svim pitanjima i o poreskoj politici i sa pojedinim strukovnim udruženjima i rado ću neke od vaših ideja primeniti u praksi.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ivan Bauer.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će podržati predloženi rebalans budžeta sa pridruženim merama, jer ih smatra iznuđenim odgovorom na nepredvidive distorzije nastale na prihodnoj strani budžeta.
Socijaldemokratska partija Srbije Predlog rebalansa, koji se nalazi pred nama, ocenjuje kao ne baš previše srećno rešenje, kada je o pojedinim budžetskim stavkama reč, ali ukupno gledano kao dosta dobro rešenje. Ipak, moramo da naglasimo da nismo očekivali da ćemo već na polovini puta se suočiti sa time da radimo rebalans budžeta, kada smo ga krajem prošle godine vrlo zdušno podržali.
S druge strane, koliko god nekredibilno delovalo kada se rebalans budžeta radi već polovinom godine, tada još uvek nije kasno da se finansijska kretanja makar skrenu sa loše putanje, ako već ne mogu da se vrate na dobru putanju.
Rebalans koji bi sačekao jesen bi verovatno mogao bolje da se pripremi, ali bi stigao prekasno da bi mogao da da iole ozbiljnije rezultate. Signali koji su nam stigli tokom maja meseca od MMF i Fiskalnog saveta, upućivali su upravo na potrebu najhitnijeg usvajanja rebalansa budžeta, čime bi se, citiram "izveštajem MMF poslao jasan signal spremnosti države da se izbori sa fiskalnom nedisciplinom, odnosno sa fiskalnim slabostima".
Uostalom, gotovo identičnoj poziciji u kojoj se Srbija danas nalazi, nalazi se i skoro sve vlade država članica EU sa izuzetkom Nemačke i nekih manjih zemalja, kao što je Luksemburg i neke nordijske i baltičke zemlje.
Da navedem samo neke primere. U 2012. godini jedna Francuska je imala deficit od 4,8% BDP, Irska 7,6%, Grčka 10%, Španija rekordnih 10,6%. Ni ove godine situacija neće biti značajno bolja, biće nešto bolja, ali značajno bolja neće biti.
Cela Evropa ima problema sa obuzdavanjem budžetskog deficita i svi traže načina da neophodne mere fiskalne konsolidacije učine što manje bolnim. Pritom, mnoge zemlje su za razliku od nas bile čak prinuđene da se koriste i ultimativni krajnje nepopularnim merama, kao što je smanjenje plata i penzija. Da bismo takvu meru primetili ne moramo da idemo daleko od Srbije. Recimo, dva naša, uslovno rečeno, suseda, Hrvatska i Slovenija su bile prinuđene da primene upravo ovu meru koja je krajnje nepopularna.
Situacija u kojoj se država danas nalazi, odnosno njena finansijska pozicija proizvod je, rekao bih, različitih i objektivnih ali i subjektivnih faktora ili kroz drugačiju vizuru posmatrano, više ili manje predvidivih faktora.
U red objektivnih faktora koji su doprineli lošim projekcijama, prevashodno prihodnoj strani budžeta, spada teško predvidiva promena makroekonomskog okruženja, o čemu je govorio i Fiskalni savet i nepredviđena poreska nedisciplina, mada se ovo može uvrstiti u subjektivni faktor, s obzirom da se tako nešto dalo predvideti.
Dodatni doprinos podbačaju budžetskih prihoda pokazalo se previše optimistično prognoziranje prihodne strane budžeta. Da je zaista bilo teško predvideti sve okolnosti koje su dovele do disbalansa u budžetskim kretanjima, govori to što se ispostavilo da Fiskalni savet, čak i u najcrnjim prognozama koje prilikom analize budžeta za 2013. godinu, krajem 2012. godine, dao, nije predvideo ovakav rast budžetskog deficita.
Podsetiću vas da je Fiskalni savet nagoveštavao da bi budžetski deficit mogao porasti na 4,5%, eventualno, kada je najcrnja prognoza u pitanju, na 5% bruto domaćeg proizvoda.
Dakle, činjenica da nezavisno telo, tj. korektivni element nadležnog ministarstva, odnosno Vlade, čiji posao nije da bude naklonjen Vladinim predlozima, naprotiv, već da ukazuje na eventualne propuste i upozorava na njihove posledice, nije uočilo sve potencijalne opasnosti po ostvarivost budžeta, baca malo drugačije svetlo na ovu današnju diskusiju.
Da uopšte projektovanje budžeta nije samo naše ekskluzivno pravo, već nešto što se događa, usudio bi se da kažem, možda ne širom Evrope, ali u mnogim evropskim zemljama, na to nam ukazuje najnoviji izveštaj Evropske komisije za proleće 2013. godine, u kome su izvršene korekcije budžetskog deficita za nekoliko zemalja. Recimo, za Italiju sa 2,1% na 2,9% BDP. Za Francusku sa 3,7 na 3,9%, a za Portugal sa 4,9, na 5,5% BDP.
Činjenica je da postoji priličan broj objektivnih faktora koji su uticali na pobačaj, odnosno na promašaj koji smo napravili priliko projektovanja budžeta, odnosno na budžetski deficit koji je veći od onog što smo projektovali, ali to što ih ima dosta to ne znači da ovo treba da bude opravdanje, naprotiv.
Uočene subjektivne greške nastale prilikom projektovanja budžeta za 2013. godinu, moraju da posluže kao nauk da se sa planiranjem budžeta za narednu godinu krene mnogo ranije, što istini za volju, prošle godine nije bilo moguće i da se prilikom pravljenja budžeta nadležno ministarstvo više vodi pesimističkim, a malo manje optimističkim prognozama njegovog ostvarenja.
U predlogu koji nam je uputila Vlada mogu se izdvojiti tri grupe mera sa različitom ročnošću očekivanih efekata njihove primene. Mere na rashodnoj strani budžeta sa prevashodno kratkoročnim efektima koji su namenjeni uglavnom za gašenje požara koji je nastao i u manjoj meri kratkoročno srednjoročnim efektima, to su one mere koje se odnose na ograničenje rasta plata i penzija u 2014. godini. Zatim, mere na prihodnoj strani budžeta koje treba da daju rezultate na srednji rok, dok efekti ovih mera na kraći rok ne mogu da se ocene kao preterano značajni. Na kraju strukturne reforme usmerene na trajniji oporavak javnih finansija u Srbiji.
Kao što sam već rekao rebalans budžeta za 2013. godinu predstavlja gašenje požara nastalog u fiskalnoj sferi u prvih šest meseci ove godine, a rekao bi možda i malo ranije tokom 2012. godine.
Međutim, za trajniji oporavak srpskog sistema javnih finansija i ekonomije u celini, koji bi bili zamajac održivom srednjoročnom rastu, potrebno je ostvariti ozbiljne strukturne reforme, koje su doduše deo predloga ovih pridruženih mera, ali treba i već sada da najozbiljnije počnemo da radimo na projekciji budžeta za narednu godinu.
Restriktivna budžetska politika moraće da se nastavi i u narednom periodu, s tim što bi fokus trebalo prebaciti na dugoročnije mere. Na to nas opominje primer Slovenije, koja je prošle godine uspela da smanji budžetski deficit na 4% BDP time što je primenila neke mere koje su vrlo slične ovim našim, a rekao bih čak i radikalnije. Oni su osim smanjenja subvencija i kapitalnih investicija išli na smanjenje plata i penzija što sam već ranije pomenuo. Međutim, zbog jednokratnog efekta ovakvih mera, oni ove godine imaju problem da će biti praktično rekorderi po deficitu u odnosu na BDP. Njihov deficit će biti gotovo 10%, hajde da budem precizan 9,4% od koga 4,1% otpada na finansijsku inekciju koja se daje bankama.
Dakle, kratkoročne mere ne mogu da daju rezultate koji će biti ozbiljni, ne mogu da preokrenu putanju, ono o čemu je govorio Fiskalni savet našeg javnog duga, mi moramo da počnemo da se malo više posvećujemo nekim ozbiljnijim, nekim dugoročnijim merama u fiskalnoj sferi.
Najznačajniji efekti ove godine očekuje se od mera usmerenih na smanjenje rashoda. Planirano je da se najveće uštede naprave ograničenjem rasta plata i penzija i smanjenja kapitalnih investicija, subvencija i diskrecionih rashoda budžetskih korisnika. Povećanjem izdvajanja na rashodnoj strani posledica su odluke da se konačno uhvatimo u koštac sa restrukturiranjem, odnosno sa završetkom ovog procesa koji je već, kao što su rekli neki moji prethodnici previše dugo traje. Zatim, su usmerene na neke socijalne transfere, osim ovih pošto je ovo što je povezano sa restrukturiranjem je praktično formiranje tranzicionog fonda, što je jedna vrsta socijalnih transfera. Ne izvršenja nekih ranije preuzetih obaveza, to je ono ranije pomenuto preuzimanje obaveza, odnosno garancija sa "Srbijagas" i preuzimanje obaveza prema reciklerima koji su nasleđeni iz prethodnog perioda i prebacivanje RTS na budžetsko finansiranje.
Mada, su se mogli čuti u jednom delu javnosti neki predlozi da se ide na smanjenje plata i penzija, rekao bih da je Vlada vrlo ispravno odlučila da ne pristane na ovakvu ideju i da ne primeni ovakvu meru, jer bi se time praktično najveći teret krize prebacio na najsiromašnije građane, koji nisam siguran da bi u ovakvim uslovima ekonomske krize i ovakvoj situaciji u kakvoj se danas nalazi Srbija, tako nešto mogli da izdrže.
Jasno je da ovo najavljeno oktobarsko povećanje od 0,5% plata i penzija jeste gotovo simbolično, ali s obzirom na očekivano veoma niske stope inflacija u narednim mesecima, odnosno u ovom periodu do kraja godine, u narednih šest meseci može se reći da će se ovaj standard koliko, toliko održati, odnosno da se neće drastično smanjiti time što će se plate povećati za 0,5%. To povećanje od 0,5% ima naravno i nekakav psihološki efekat, jer povećanje od 0,5% drugačije deluje na agregatnu tražnju, nego, recimo da se plate ostave na istom nivou, zato što kada se plate ostave na istom nivou ili se smanje onda se vrlo lako može doći do toga da se drastično smanji agregatna tražnja što bi se preslikalo na smanjenje rasta BDP, odnosno na smanjenje projektovanog rasta BDP.
Smanjenje diskrecionih rashoda i subvencija su svakako najprirodnije mere kojima se moglo pristupiti u vreme ovako ozbiljne krize, te ih u tom smislu poslanička grupa SDPS pozdravlja. Verujemo da će se napraviti, i da već postoji ozbiljan kredibilan i ostvarljiv plan kresanja subvencija kojim će se smanjiti samo nepotrebne i neefikasne subvencije, odnosno transferi bez ugrožavanja onih kojima su ovakve subvencije preko potrebne. Tu prevashodno mislim na poljoprivrednike i to na one sitnije poljoprivrednike.
Što se smanjenja javnih investicija tiče tu je situacija malo komplikovanija. Mada se potrebi za primenu ove mere ne može mnogo šta prigovoriti uostalom za smanjenje deficita u EU u ovoj i prethodnoj godini su je koristili Češka, Italija, Slovenija i drugi. Ipak treba da nas zabrinu poruke koje nam stižu od pojedinih ekonomista i reprezentativnih sindikata, koji opravdano ukazuju na to da smanjenje kapitalnih investicija ugrožava rast. Mi iz SDPS se zalažemo za izgradnju partnerskih odnosa sa sindikatima, i zato apelujemo da se sve poruke reprezentativnih sindikata vrlo ozbiljno shvate i ugrade u projekcije nekih narednih budžetskih predloga.
Rešenje koje bi se moglo smatrati kompromisnim jeste odustajanje od, u ovom trenutku nepotrebnih investicija i odlaganje onih koje nisu neophodne uz ozbiljnu analizu ekonomske opravdanosti svih investicija koje će biti sprovedene u delo. Činjenica je da se u izmenama Zakona o budžetskom sistemu tako nešto predviđa, međutim te se mere primenjuje tek od naredne godine, a postavlja se pitanje šta ćemo sa ovom godinom u kojoj je takođe predviđeno prilično smanjenje kapitalnih investicija, a nisam siguran da li postoje adekvatni programi za njihovo smanjenje.
Osim korekcije prihoda budžeta na niže, u skladu sa predviđenim podbačajem u naplati, intervencija sa efektima na prihodovnoj strani budžeta usmerene su prevashodno na povećanje poreske discipline, odnosno na delovanje utaje poreza. Pored povećanja stopa na pojedine poreze, ispostavilo se da ta povećanja nisu dala odgovarajuće rezultate, odnosno da praktično, ono što smo projektovali u budžetu za 2013. godinu nije bilo ostvarivo.
Najveći podbačaj u naplati poreza u apsolutnom iznosu je zabeležen kod stavke PDV od preko 30 milijardi dinara, što je već pominjao kolega, prethodni govornik, što je boljka ne samo naša nego i velikog broja evropskih zemalja. Na primer Poljske, Slovačke, Crne Gore i mnogih drugih. Za razliku od nas, u nekim od evropskih zemalja, odnosno zemalja članica EU, situacija je čak i mnogo gora. Recimo Italija, Litvanija i Kipar koje su takođe povećale stopu PDV su ove godine zabeležile čak manje prihode po osnovu ovih poreza što se kod nas nije dogodilo.
Dakle, smanjenje privrednih aktivnosti, kupovne moći i realnog prometa u trgovinama na malo je izazvalo smanjenje neočekivanih poreskih prihoda širom Evrope, ne samo kod nas. Međutim ne mogu se baš sva smanjenja poreska zahvatanja objasniti trendovima. Jedan deo umenjenja na prihodnoj strani budžeta nastao je kao posledica sve raširenije poreske utaje. S obzirom na to da je Srbija jedan od lidera u Evropi po obimu sive ekonomije, sa učešćem u BDP od gotovo 30%, ovo je očigledno problem koji bi možda mogao da bude, a rekao bih i trebao da bude, ukalkulisan u budžet za ovu godinu.
Primera radi, odnosno, radi davanja ilustracije i građanima, najveći procenat odnosno učešće sive ekonomije u BDP ima Bugarska, nešto malo više od nas, iza nas su odmah Rumunija i Hrvatska iz čega se zaključuje da je to nešto što jako dobro uspeva na ovim našim prostorima. Prosek u EU je negde oko 18,5%. Dakle, daleko niži nego što je kod nas. Prema tome, kada se donose neke nove mere sasvim sigurno se mora ukalkulisati i mogućnost da će doći do neostvarena određenih poreskih oblika, upravo zbog poreske utaje, odnosno zbog velikog obima sive ekonomije.
U svakom slučaju, najavljene mere sveobuhvatne koordinisane akcije kontrole naplate poreza predstavljaju korak u pravcu neophodnog smanjenja sive ekonomije. Jedna od mera koja bi mogla dodatno da smanji budžetski deficit je najavljena prodaja licence za 4G mobilnu telefoniju.
Istu meru su za popunu budžeta prošle godine iskoristili Irska, Holandija i Rumunija, a ove godine planira i Slovačka, te rekao bih da nema razloga za preterani skepticizam, koji se, čini mi se, pojavio u delu javnosti povodom ove ideje.
Što se tiče eventualne dileme da li je trebalo intervenisati više na prihodnoj ili na rashodnoj strani budžeta, čini mi se da to i nije bila neka dilema. Socijaldemokratska partija Srbije smatra da bi povećanje izdašnih poreza, kao što su porez na dohodak građana, dobit preduzeća ili PDV, podsetiću vas da je MMF predložio da se i niža stopa poreza na dodatu vrednost, odnosno ona od 8% poveća na 10%, ne bi bilo dobro rešenje ni za građane, a još manje za privredu.
Kao primer daću vam Mađarsku, koja se prethodnih godina vrlo uspešno borila sa deficitom u budžetu upravo tako što je povećavala poreze. Međutim, posle tih nekoliko uspešnih godina, oni su sada dovedeni u situaciju da te poreze ponovo moraju da dižu. To ovako laički posmatrano ne izgleda kao problem. Međutim, postoji jedan drugi problem, a to je da se time uništava predvidljivost poreskog sistema, a kada poreski sistem nije predvidljiv, onda i priliv investicija postaje vrlo upitan.
Ono što bi ovakvo rešenje učinilo jeste da bi bilo direktan udar na standard građana, na priliv investicija, na poslovanje preduzeća koja već postoje i na ono što sam ranije pomenuo, predvidljivost poreskog sistema, što je možda i najozbiljnija posledica, jer ima dugotrajni karakter.
Možda se moglo prilikom projekcije ovog rebalansa budžeta posegnuti i za nekim hrabrijim merama, prevashodno na rashodnoj strani budžeta, ali čini mi se da bi primena takvih mera imala vrlo loše posledice, naročito po one najsiromašnije građane, te rekao bih da je to u ovom trenutku jednostavno bilo nedopustivo.
Na kraju, nekoliko reči o strukturnim reformama koje prate Predlog rebalansa budžeta za 2013. godinu, s obzirom na to da su ove mere dobile pozitivnu ocenu i stručne javnosti i MMF i Fiskalnog saveta, rekao bih da nema mnogo razloga da se previše zadržava na njima. Naravno, ostaje još da vidimo u kojoj meri će ove mere biti sprovedene, odnosno u kojoj će biti realizovane sve najavljene mere, ali kažem, čak je i Fiskalni savet je iskazao relativan optimizam spram ovoga, tako da verujem da je taj optimizam potpuno osnovan.
Samo da nabrojim koje su to mere: stroga kontrola zarada u javnom sektoru i racionalizacija broja zaposlenih, završetak procesa restrukturiranja i uvođenja reda u poslovanje javnih preduzeća i svođenje sive ekonomije na prihvatljiviju meru.
Poslanička grupa SDPS bi imala i nekoliko sugestija za predlagača. Na prvom mestu, smatramo da bi u budućnosti trebalo tragati za pravičnijim rešenjem povećanja plata i penzija, koje bi uvažilo u našem društvu prisutne velike socijalne razlike. Ovaj sistem procentualnog povećanja primanja čini mi se da nije baš previše pravičan, jer povećava plate više onima koji imaju više, a u manjem iznosu povećava plate onima koji imaju niža primanja ili penzije, čime se praktično te socijalne razlike samo povećavaju.
Ideja povećanja svih primanja za isti iznos, dakle u apsolutnom iznosu, ili većeg procentualnog povećanja nižih primanja u odnosu na stope povećanja viših primanja deluju nam kao pravičnije. Takođe, rekao bih da je vredan pažnje i predlog koji je dao Fiskalni savet, koji je izašao sa idejom uvođenja jednokratnog solidarnog poreza, kojim bi se penzije i plate koje su veće od određenog iznosa oporezivale stopom od 10%. Moram da se složim sa nekim kolegama iz nekih poslaničkih grupa, recimo iz poslaničke grupe PUPS, da bi se tu morale izvršiti neke korekcije na gore, u smislu najnižeg nivoa primanja koji se ne oporezuje. Dakle, 25 hiljada penzije, čini mi se da je to malo prenisko i da te penzije ne bi smele da se oporezuju. To bi moralo da se podigne na neki viši nivo, o čemu bi moglo da se razgovara.
Da zaključim, poslanička grupa SDPS će u Danu za glasanje podržati Predlog rebalansa budžeta sa pratećim merama. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, kada analizirate izvod iz banke nekog zamišljenog građanina "iks", verovatno možete dosta da zaključite o toj osobi i možete da pretpostavite o kome se radi.
Kada bi hipotetički to isto uradili sa budžetom Republike Srbije i zamislili da je to neko fizičko lice, mogli bismo da izvedemo određene zaključke. Mogli bismo da zaključimo da ta osoba sigurno mnogo pije, još više puši, vozi kola koja puno troše, koja su strana i polovna, lošeg je zdravstvenog stanja, nema para za lekove, sportom se ne bavi, a pozorište ga uopšte ne interesuje. Ima prodavnicu robe široke potrošnje, ali prima i penziju. Ne planira da se dalje školuje, ne voli da plaća carinu, ima rođake u inostranstvu koji mu šalju pare, na selu ima zemlju, ali ta zemlja je u parlogu. Iako ga ti rođaci na selu i dalje izdržavaju kad nema para, od kad je došao u Beograd, na njih je zaboravio.
Greje se na gas ili struju. Istu ne plaća, a mrzi ga da loži peć na ugalj. Zadužuje se gde god može, a najviše kod zelenaša. Igra igre na sreću, voli da priča telefonom. Kad mu dođi gosti iz inostranstva, voli da se pokaže, pa ih časti gde god stigne, u nadi da će da investiraju u njegov biznis. Sve što ima uglavnom je nasledio, mada stan nije okrečio već 30 godina. Pet puta se razvodio, ima troje dece. Za dvoje plaća alimentaciju, a treće njega izdržava. Komšije ne voli, mada voli kad kod njega kupuju. Voli oružje i ima ga i previše. Bio je predsednik kućnog saveta, a sad se nada da će dočekati datum, pa će ga izabrati u Gradsku skupštinu i povodom toga je kupio novo odelo i uči engleski.

Gospodine Stojšiću, molim vas da se vratite na temu.

Sada će to dobiti jedan kontekst.
Kao što vidite, javne finansije su u velikoj meri ogledalo onoga što se dešava sa nekim ili sa državom, u ovom slučaju, i mogu biti i ogledalo, ali mogu biti i instrument.
Pre godinu dana smo razgovarali o istom ovom budžetu i najavljivane su velike promene. Šta se desilo u međuvremenu? Podignut je PDV, oduzeta su sredstva lokalnim samoupravama. Od departizacije nema ništa. Javna preduzeća i dalje uglavnom vode partijski kadrovi i vidimo da imamo oko milijardu evra gubitka. Subvencionišu se i dalje propali giganti. Podsticaji se u velikoj meri i dalje za investicije dele politički. Rast možda bude 2%. Od nekih velikih reformi nema ništa. Ova situacija sa Putevima Srbije je veliki primer da teško možete da uterate u red i ona preduzeća gde bi trebala da postoji puna kontrola, mada na kraju vidimo da će se ipak teret toga prevaliti na građane kada se podigne putarina. Sigurno bi morali da se povuku neki nepopularni potezi.
Složio bih se ovde sa jednim od kolega koji je naveo da je apsolutno neophodno da u ovakvim razgovorima prisustvuju i vaši koalicioni partneri. Kada imate 40% podrške u biračkom telu, pa povučete neke nepopularne poteze, možda imate 30%. Kada imate 5% ili 6%, pa izgubite 10%, onda imate minus pet.
Pričali smo i predlagali razne stvari. Da li može svašta da se učini, sigurno može. Umesto da dobit javnih preduzeća bude osam milijardi, koliko će biti ovde, mogla bi biti osamsto milijardi, naravno, ako bi se sprovela sveobuhvatna reforma tih javnih preduzeća koju vidim da ovde najavljujete, ali samo se ne kaže kako.
Dok god partijski interesi preovlađuju ispred onoga što bi trebalo da bude u bilansima. Mislim stvarno da od toga nema ništa. Reforma finansijskog sektora, to sam spominjao u nekim ranijim izlaganjima, nije dobro da strane banke imaju veliki uticaj na monetarnu politiku, a mislim da je ovde to u velikoj meri slučaj, pogotovo što zvanično nemamo fiksni kurs, ali se on i dalje manje, više kontroliše iz razloga u koje ne bih sada ulazio. Takva situacija izuzetno odgovara stranim kreditorima, stranim investitorima i onima koji ovde učestvuju na tržištu kapitala, odnosno kupuju državne zapise zato što onda u evrima ta dobit njihova neće biti devalvirana, s obzirom da su kamate tolike kolike su.
Predlagali smo takođe da se iskoriste potencijali kao što je državno zemljište. To možda nije toliko tema za vas, ali složićete se da 400.000 ha poljoprivrednog zemljišta ne služi trenutno ničemu osim da se izdaje na vrlo čudne načine lokalnim samoupravama. Predlagali smo da se formira državni fond koji bi to rešio. Više od milijardu evra bi moglo da se prikupi za poljoprivredu kojoj je to preko potrebno, a ne da kad god se predviđa rast u Srbiji se gleda u nebo i važnije je da ste meteorolog nego da ste ekonomista zato što od toga da li će padati kiša ili neće padati kiša manje, više zavisi da li ćemo imati privredni rast u ovoj zemlji.
U smislu toga, bilo bi verovatno možda korisnije da Vlada Srbije angažuje neke ili nekakve indijske šamane pa da oni prizivaju kišu i da otpusti desetine hiljada ljudi koji rade u ministarstvima, pošto očigledno da od toga nema ništa.
Da dođemo na nivo rasta od 5 ili 7%, kao što je rast u zemljama koje su na nivou BDP po glavi stanovnika, mislim da sa ovakvim budžetom ne možemo. Naveli ste da neke okolne zemlje imaju blagu recesiju, ali mislim da stvarno ne možemo da se poredimo sa Slovenijom ili Hrvatskom koje imaju tri ili pet puta veći BDP po glavi stanovnika od nas. Možemo da se poredimo sa nekim afričkim zemljama koje su na nivou na kojem smo mi.
Moram da citiram profesora Zeca koji je rekao da ne vidi smisao da prodajemo biznis 21. veka kao što je "Telekom" i da investiramo u biznis 19. veka kao što je rudarstvo. Od te se ideje svojevremeno odustalo. Ponovo čujemo da će budžetske rupe da se krpe tako što ćemo da prodajemo ono što je najvrednije, a nadam se da "Telekom" neće završiti kao neka druga javna preduzeća poput NIS koji je odjednom izuzetno profitabilan, a nije mogao to da bude kada je bio 100% državno vlasništvo.
Bilo bi izuzetno važno da Vojvodina konačno dobije pravi budžet, a ne da se transfernim sredstvima ispunjava forma, s obzirom da se trenutno prebacuju pare za nadležnosti koje ne postoje i koje su izmišljene i nemamo budžet koji može ozbiljno da bude u funkciji razvoja, naročito poljoprivrede jer smatramo da bi u određenim segmentima ekonomije Vojvodina morala sama da stimuliše određene grane privrede jer postoje određene specifičnosti. Poljoprivreda i saobraćaj su na prvom mestu.
U svetu se trenutno vodi velika debata, što verovatno vrlo dobro znate, da li su mere štednje u današnjem trenutku dobre ili ne. Mislim da ekonomska politika koja ne omogućava rast jedino odgovara ovim strukturama koje sam naveo, a to su strani investitori, strani kreditori i uvoznici. Ne može nikako da bude dobra. Pitanje je veliko – da li kada su cena zaduživanja u inostranstvu na izuzetno niskom nivou, vidite i euribor, i u Americi takođe, koji je ispod 1%, da se naša država zadužuje po kamatama po kojima to radi? Imamo manje, više fiksni kurs. Imamo visoke kamate. Imamo restriktivnu fiskalnu politiku i tzv. kraunding aut od strane države jer uglavnom banke radije pozajmljuju državi i lokalnim samoupravama i privreda nikako ne može da dođe do sredstava. Mislim da je to jedan od većih problema, ali s obzirom da guvernerka nije ovde, to je možda pitanje za nju, jer fiskalna politika bez monetarne politike mislim da teško može da da rezultate.
Sve u svemu, rebalans je iznuđen potez. Verovatno ćemo se videti ponovo za šest meseci, pa ćemo ponovo pričati ove iste priče. Ali, kada budemo videli možda razvojni budžet ili neke suštinske reforme na rashodnoj strani budžeta, kojih sada nema, naravno da ćemo to uvek podržati.
Što se tiče Vojvodine, stvarno ono što je obećano nije ispunjeno, a to je da će se zakon o finansiranju nadležnosti Vojvodine doneti i da će se to pitanje rešiti bez neke politizacije, mitinga itd. To se takođe nije desilo, tako da kada vidimo da vaši napori idu u tom naporu to ćemo podržati, a do tada LSV neće glasati za rebalans. Zahvaljujem.