Dame i gospodo narodni poslanici,  nikad ne bežim od ogovornosti i za ono što činimo i za ono što ne činimo, a trebali smo. Izneo sam tačne podatke. Nijedan podatak nisam izmislio, 178 milijardi je deficit u rebalansu budžeta za 2013. godinu, od toga 147 milijardi su kamate na osnovu kredita koje je podizala Vlada Mirka Cvetkovića. Piše vam to u rebalansu. Od toga 40 milijardi je sanacija štete koja je napravljena u "Agrobanci", od toga 18 milijardi je sanacija štete koja je napravljena u "Razvojnoj banci Vojvodine". To kada saberete je 205 milijardi dinara.
Izračunajte koliko je 205 milijardi dinara manje 178 milijardi, pa ćete da vidite, da nije bilo ove štete, ne bi ni bilo rebalansa, ne bi ni bilo deficita. Nemojte više o tome da pričate.
To da imate pravo da nas kritikujete, slažem se, za strategiju, takođe, ali za ekonomsku situaciju barem još nekoliko godina nemate pravo ništa da nam kažete, zato što šteta koju ste napravili dok ste bili na vlasti, otklanjaće se godinama, da ne kažem decenijama. Vi ste toga jako dobro svesni.
Posle deset godina vlasti SNS nemam ništa protiv da nas kritikujete za stanje u privredi i ekonomiji, samo mislim da tada DS to neće biti u prilici. Neće biti u ovoj skupštini.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić.

 Zahvaljujem.
Reč je o amandmanu koji je podnela moja koleginica Jovana Mehandžić. Suština tog amandmana je da se pozicije obrazovanja i sredstava za lokalnu samoupravu uvećaju u ukupnom iznosu od tri milijarde. Obrazloženja zašto je amandman odbijen nema jasnog u tekstu, ali smo od ministra finansija ovde čuli u obrazlaganju odbijanja amandmana koleginice Mehandžić, da svi u Srbiji imaju višak. Lokalne samouprave su u suficitu, Pokrajina Vojvodina je u suficitu, samo je ministar Dinkić u manjku, da karikiram.
To je ono što u stenogramu možete da vidite. Imam onda problem da ponekad teško razumevam da li nam se ministar hvali ili nam se žali što je ministar finansija, a u traženju boljeg ministra, onda da se obratim u te lokalne samouprave koje imaju viška i u tu Vojvodinu koja ima viška, ako već ministar Dinkić kaže da ima manjka.
Ovde se razgovara sa poslanicima koji znaju da je fiskalni ciklus jednog budžeta u Srbiji nešto manji od četiri meseca poslednjih godina, da mi teško da smo sastavili jednu godinu sa budžetom bez rabalansa. Ovde je velika većina poslanika koji se jako dobro razumeju u to kako se procenjuju prihodi, kako se procenjuju rashodi u budžetu i ako jedan odličan amandman kaže da povećamo ukupan iznos sredstava za obrazovanje i da istovremeno i lokalnim samoupravama povećamo, to se radi zato što se zna o čemu se priča.
U onome što smo dobili kao obrazloženje je da zašto Vojvodina, ako ima viška, a očigledno ima, kaže ministar, verovati mu je, zašto ne finansira Radio- televiziju Vojvodine? Zato što je javni servis. I ovo je sumnjivo kako ćemo izvesti sa finansiranjem.
Još jednu opasku je ministar dao umesto obrazloženja, a to je da komunalna javna preduzeća u Srbiji ne plaćaju poreske obaveze i onda, citiraću, imaju da plate, protiv čega u ovoj sali nema niko ništa, a garantovaće se budžetima lokalnih samouprava. Naše pitanje je – što ih odmah ne blokirate? Čemu pokušaj da se ovde poslanicima koji znaju tačno o čemu se radi, kada su u pitanju dugovanja i kada je u pitanju rad poreske uprave, da se i pokuša kao činjenica, da kažem kolokvijalno, prodati nešto što sa činjenicama veze nema?
Dakle, jedan dobronameran amandman, da više uložimo u obrazovanje, pošto znamo kako će lokalne samouprave da ostaju bez prihoda, da pomognemo i njima, pretvorio se u citiranje ministra da svi imaju suficit sem republičkog budžeta i u obećanje da će svi morati u reprogram poreskog duga sa garancijom lokalnog budžeta. Niti je to bilo pitanje, niti je odgovor ministra dovoljno suvisao, a da mi ne bi imali dodatne primedbe. Razumevajući potpuno teškoće za dobru procenu budžeta, mi smo u novembru, kada je budžet kojim je sad rebalans u toku donošen, rekli – potcenili ste rashode, precenili ste prihode, neće valjati, nije održivo.
32/1 AD/MJ 16.45-16.55
Mora da se ide u reformu fondova koji to nisu, i PIO i zdravstvenog, jer je to način da se vidi tačno gde je koji novac. Nažalost, ostalo je bez dijaloga o toj temi i na moju veliku žalost vidim da i ovaj rebalans teče, u suštini, bez dijaloga.
Ako je volja ministra da smatra da je rasprava u Skupštini omalovažavanje, ućutkivanje i vređanje narodnih poslanika, njegova je volja. Tu se ništa ne može, čak ni Poslovnikom Skupštine koji govori o toku sednice, ali od toga, takođe, niko nikakve koristi neće imati. Ova rasprava treba da posluži tome da zaista imamo dijalog o prihodima i o rashodima u Srbiji, da bi svi zajedno imalo korist od dogovora za smanjen deficit, koji možemo izmeriti na kraju 2013. godine.
Inače, politička obojenost novca u budžetu može da bude beskrajno inspirativna tema za sve nas i takođe nas ima u ovoj sali više nego dovoljno da znamo tačno koja je politička boja kojeg novca, na kojoj poziciji u budžetu. Ali to sve zajedno, ponovo nije odgovor na to - zašto za obrazovanje ne može dodatno 1,5 milijarda? Zašto, znajući da će lokalne samouprave ostati bez prihoda, ne može da se, misleći na njih i na građane koji žive u tim lokalnim samoupravama, usvoji amandman koleginice Jovane Mehandžić. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Zaista se trudim da odgovorim na sva pitanja narodnih poslanika. Nažalost, ili na sreću, budžet Srbije nije moj. Republički budžet je budžet ove države, građana Srbije. Kada kažete - kako to da Dinkićev budžet je u minusu a lokalni su u plusu, kamo sreće da jedan čovek bude odgovoran za ono što je problem. Reći ću vam kako to da je Republički budžet u ovakvom minusu, a situacija u ovim drugim je kud i kamo snošljiva, da tako kažem, nigde nije laka.
Da li vi znate koliko je država, kad kažem vi ne mislim na vas lično nego na sve poslanike, ove godine morala da izdvoji samo na otplatu zatečenih dugova i kamata? Ukupno 4,5 milijardi evra za zatečene dugove i za kamate, bez finansiranja ostatka budžetskog deficita iznad troškova kamate. Znači, 4,5 milijardi evra, nakon čega je 3,7 milijardi evra glavnica, a 800.000.000 evra su kamate. Tih 800.000.000 evra se nalazi u strukturi rashoda budžeta. To je 91,6 milijardi dinara. Za razliku od 91 milijarde do deficita od 178 su dodatni troškovi finansiranja. Preko ovih 4,5 milijardi evra, što znači oko pet milijardi evra ove godine, mi obezbeđujemo da bismo pre svega pokrili dug iz prošlosti, kamate po osnovu duga iz prošlosti i pokrili razliku u budžetskom deficitu od ovih dodatnih, kao što sam rekao, osamdesetak milijardi dinara, ili možete lako da preračunate u evrima.
Centralno pitanje ne za mene, ja sam trenutno ministar finansija, nego za našu državu, jeste - kako u narednom periodu zaustaviti vrtoglavi rast troškova na ime kamata koji jede sve pozicije u budžetu, ne samo za vatrogasna vozila, ne samo za izgradnju škola, ne samo za poljoprivredu, nego za sve živo, za penzije, za plate nastavnicima, učiteljima? Tako centralno pitanje na moju žalost niti su mi novinari ikada postavljali, niti bilo ko od vas. To nije moje pitanje. To je pitanje ove države.
Taj zatečeni dug iz prošlosti je toliki da teorijski da bi mi zaustavili u potpunosti rast troškova za kamate u budžetu 2014. godine, da bi on bio na istom nivou kao i ove, na ovih 91,6 milijardi, država bi morala početkom godine da ima u kešu 2,6 milijardi evra da otplati unapred glavnicu dugova i ugasi kredite u vrednosti od 2,6 milijardi evra, da bi kamate u sledećoj godini ostale na 91,6 milijardi dinara.
To je problem srpskih javnih finansija. Taj problem nema veze niti sa mnom, niti sa ovom novom Vladom. To je par ekselans nasleđe iz prethodnih pet godina. Učešće javnog duga 2007. godine je bilo ispod 30% BDP. Ispod 30% BDP.
Ne žalim se što sam preuzeo najteži mogući posao u ovoj državi. Neka mi bilo ko od vas kaže gde da nađemo 2,6 milijardi evra da ugasimo te dugove?
Fiskalni savet je danas ponovio predlog od pre mesec dana da se umanje plate i penzije, da se penzije veće od 25 hiljada dinara oporezuju tzv. solidarnim porezom, i plate veće od 40 hiljada dinara. Da li bismo time nešto postigli na sve ovo? Govorim istinu. Ništa ne bismo postili. Zašto ne bismo postigli? Zato što, nažalost, naš narod ima male plate i male penzije. Kada bi učinili to što Fiskalni savet predlaže, imali bismo buru u čaši vode koja bi se na kraju razbila, kao što se ova moja čaša sada razbila.
Suština je da bi time samo napravili recesioni pritisak. Ukočili bi ionako skroman rast BDP, koji je sad 2,1% i nadam se da može biti nešto veći do kraja godine. Ako dodatno smanjimo ionako male plate i penzije, još manja bi dodatno bila domaća tražnja, ljudi bi manje kupovali i mala bi bila proizvodnja samim tim, ona koja je namenjena domaćim potrebama. Rasla bi i dalje proizvodnja za izvoz, ali bi domaća bila manja.
Ovo su pre nekoliko godina uradile Grčka i Portugal i još neke zemlje. Ne znam gde je smanjenje plata i penzija uspelo da dovede do veće zaposlenosti i do rasta proizvodnje? Mislim da nigde nije. U Grčkoj i Portugalu sigurno nije. Možemo reći da je naš mentalitet približniji mentalitetu Grka i Portugalaca, nego mentalitetu nekih naroda koji žive na severu Evrope.
Šta to znači? Grčka i Portugal danas imaju stopu nezaposlenosti 29%, Srbija 24,1%. Visoka u Srbiji, tamo još više. Pet godina Grčka ne može da digne glavu od recesije. Samo raste stopa nezaposlenosti. Videli ste ovih dana šta se u Portugalu dešava. To sasvim sigurno nije recept. To su uradili i ništa im nije pomoglo, plus su bili potpomognuti ne znam sve kakvim zajmovima za reprogram prethodnih kredita.
Može ovo nekome da se svidi ili ne, ali ima samo dva izlaza iz ove trenutne nasleđene ćorsokak situacije. Jedna je ili da nađemo neke prijatelje u svetu, koji bi nam ovaj novac pozajmili na dugi rok sa niskim kamatama, pa da onda otplatimo skupe kredite a da u budućnosti dobijemo šansu da napravimo privredni razvoj. Ne znam koliko je uopšte realna takva situacija. Vidite i sami da i prijatelji kakvi su Rusi, da su svega 500 miliona dolara dali, a nama bi trebalo 2,6 milijardi evra, ili 3,5 milijardi dolara.
To nije realno. Teorijska opcija jeste prodaja imovine, koja je u vlasništvu države, i time da se jedan deo skupih kredita otplati. Znam da se ovo mnogima ne dopada, ali ovo je istina. Treće neko rešenje ne postoji. Ne može Srbija da podigne stopu privrednog rasta sa 2% na 20% godišnje. To je nemoguće.
Dakle, ogroman je problem pred nama. Želeo sam da ga sa vama podelim jer smatram da ne krivim vas što nisam dobio takvo pitanje. Prosto, ne možete znati cele cifre. Ali, mislim da je dobro da se zna da troškove rasta kamata ne možemo zaustaviti kresanjem diskrecionih rashoda, smanjivanjem plata i penzija. Sve bi to bilo samo parcijalno i nedovoljno i kontraproduktivno. Jedini način su dve stvari – kulminacija, podizanje stope privrednog rasta kroz jačanje investicija u infrastrukturu i proizvodnju, makar iz kredita, kada kažem infrastruktura, jer nemamo dovoljno domaćih sredstava. Druga stvar, ove reforme koje smo usvojili na Vladi, ali neće moći da prođe bez privatizacije određene imovine i korišćenja tih prihoda da se otplate skupi krediti iz prošlosti. Može bilo ko da kaže da je moguće bez toga. Ja znam da nije moguće. Cifre govore to.
Moja je molba da oni koji su doveli upravljanjem javnim finansijama do ovakve situacije makar sada ili o tome uopšte ne govore. Znam da mi stalno prebacuju da prebacujem odgovornost na druge, ali je činjenica – da li neko misli da je otplata dugova u iznosu od 4,5 milijardi evra zasluga ove vlade i mene kao ministra finansija od kraja jula meseca prošle godine? Ako taj tako misli, svaka mu čast. Potpuno je jasno da to nema veze sa time. Kumuliralo se i došlo dotle da ne može jednostavnim metodama da se zaustavi. Progresija može da se ublaži, ali se zaustavlja jedino ako otplatimo deo skupih kredita.
Druga opcija je nešto između. To znači da idemo na privredni rast, da redovno plaćamo kredite, ali ne možemo zaustaviti na taj način rast troškova kamate, ali ne možemo ni smanjivanjem plata i penzija. Jedino da ukinemo plate i penzije, a to je nemoguće.
Izvinjavam se što sam možda sve ovo sada izgovorio ali to jeste živa istina.

Narodni poslanik Marko Atlagić. Povreda Poslovnika.

Hvala predsedavajuća. Povređen je član 107. – govornik na sednici Narodne skupštine dužan je da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine. Zaista sam šokiran uvredama, odnosno narušavanjem dostojanstva predstavnika DS. Verovatno niste primetili ono što je rekao u zadnjoj rečenici. Okrenuo se prema nama i rekao da su naši ratovi, da smo mi vodili ratove. Zaista vas molim da se to nikada više u ovoj Skupštini ne ponovi. U tim ratovima 1990. i 1991. godine neki su branili zemlju. Nažalost, neki su bili lokatori, a danas su provokatori.

Gospodine Atlagiću, nemojte se javljati za povredu Poslovnika pa onda da izazivamo ovakvu atmosferu.
Narodni poslanik Bojan Đurić, povreda Poslovnika.

Osim što pola sata čekam da dođem na red da pričam o amandmanu, vi dozvoljavate ovako nešto. Povreda člana 107. Ko je bio lokator u Srbiji? Kako dozvoljavate da tako neko uopšte govori u Skupštini i to nakon ministra koji nam govori o novom načinu razmišljanja, novom pogledu na svet, o nasleđenim problemima? Neću dalje ni da ulazim.
Ne znam zašto se gospodin Atlagić buni. On jeste i bukvalno vodio rat pošto je učestvovao u njemu i nije to nikakva valjda sramota, ali niko u ovoj zemlji nije bio ničiji lokator. Ako hoćete, lokatori su bili oni koji su bili hrabri ratnici, a zapravo su prodavali drvnu građu ili su ih na kraju uhapsili kao jadnike u špajzu sa Modiljanijevom slikom koja vredi nekoliko miliona.

Narodni poslanik Borislav Stefanović, replika.