Hvala.
Reč ima narodna poslanica Judita Popović. Izvolite.

Hvala vam, gospođo potpredsednice.
Poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, svakakvi zakoni su prolazili kroz ovu skupštinu, ali ovakav zakon nikada. Dakle, ovaj zakon je prava slika i prilika u kojoj meri je izvršna vlast bahata, u kojoj meri je arogantna, u kojoj meri je apsolutno ne interesuje kako će da reaguju narodni poslanici kada određen predlog zakona stigne u parlament. Ovaj zakon je neodređen i neodrediv. Ovaj zakon je šupalj.
Dakle, radi se o tome da mi treba da odlučujemo o nemaloj svoti novca koja predstavlja dug "Puteva Srbije", koji će pasti, normalno, na teret onog prosečnog građanina Srbije, a da pri tom ne znamo ništa u vezi tog duga. Razumem da su bili različiti partijski činovnici koji su napravili taj dug, razumem da i partije imaju određene blagonaklone odnose prema tim svojim partijskim činovnicima i članovima, ali nikako ne razumem kako se Vlada usuđuje da ovakav predlog zakona dostavi parlamentu na rešavanje i da zaista očekuje da mi ne primetimo ovo kukavičije jaje. Ovo jeste kukavičije jaje i ovo jeste jedan sumnjivi dokument.
Ako Vlada predaje parlamentu da rešava o jednom sumnjivom dokumentu, u smislu donošenja tog zakona, ja mislim da je to kraj te Vlade. Jeste da se Vlada trenutno nalazi u rotaciji, jeste da se nalazi u nekom statusu lingua, da li će ili neće promeniti i koje ministre će promeniti, koje će da rekonstruiše, a koje neće, ali to ne znači da Vlada neće pre ili kasnije doći u poziciju slobodnog pada, nastavi li na ovaj način da se odnosi prema zakonima. Mi bismo vam predložili da napravite jednu jedinstvenu evidenciju, jednu centralizovanu evidenciju svih gubitaša javnih preduzeća, pa da imamo na jednom mestu tačno podatke o tome koliko duguju, kome duguju i zašto duguju. To je u stvari jedan odgovoran odnos prema javnim preduzećima i uopšte prema budžetu Republike Srbije, a pre svega prema građanima.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović, Radmila Gerov, Bojan Đurić i Kenan Hajdarević.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić. Izvolite.

Vi ste u članu 6. rekli da će izmirivanje obaveza prema putarskim i drugim društvima vršiti Ministarstvo finansija i privrede, Uprava za javni dug, u skladu sa aktom Vlade iz člana 5. ovog zakona. O tome smo maločas govorili.
Dakle, još jednom pitam – gde je tačno u rebalansu budžeta za 2013. godinu i na kojim pozicijama obezbeđen novac za ovako nešto? Da li će se novac obezbeđivati iz novog zaduživanja? Ako se obezbeđuje iz novog zaduživanja, onda uzmite u obzir da, recimo, Uprava za javni dug, kada radi emisije državnih zapisa iz kojih obezbeđuje sredstva predviđena budžetom, ima mnogo problema da realizuje te emisije, da se prosečno realizuje između 25 i 30%, da su kamate u ovom trenutku ili prinos negde oko 10%, i onda te iznose dodajte na ovaj iznos nominalnog duga koji ste preuzeli ovde, jer će to biti ukupan iznos u realnom novcu koji ćemo na kraju vratiti.
Imam još jedno vrlo važno pitanje. Mislim da makar na to pitanje, gospođo Grubješić, možete da dogovorite. Vi kažete u članu 4. da će se plaćati ovaj dug u tri međusobno jednake tranše, po jedna trećina u julu, septembru i novembru. Ali, vi kažete - u visini jedne trećine ukupnog iznosa obaveza utvrđenih u članu 2. U članu 2. piše jedna milijarda i 346 miliona. U Zakonu ne piše da li ćete vi svakom putarskom preduzeću isplaćivati obaveze prema njemu u tri jednake rate ili će biti moguć neki drugačiji redosled. Da li je moguća po ovom zakonu situacija da nekim od putarskih preduzeća celokupan iznos duga bude isplaćen u julu, a da neki drugi moraju da čekaju do novembra meseca? To nije regulisano zakonom. Po tekstu koji ste napisali, takva situacija je moguća, između ostalog i zbog toga što mi danas ne znamo koliki je dug. Ako je jedna trećina četiristo i nešto miliona, to znači da vi u toj prvoj tranši u julu, u odnosu na tri ili četiri npr. miljeničke kompanije ili putarska preduzeća, možete da izmirite dug. Ogromna je razlika u zemlji sa ovolikom inflacijom da li će neko dobiti ceo iznos u julu ili će morati da čeka do novembra.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović, Radmila Gerov, Bojan Đurić i Kenan Hajdarević.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Radmila Gerov. Izvolite.

Zahvaljujem.
Članom 7. predviđeno je da ovaj zakon stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku". Gospođo Grubješić, da li bi bilo moguće u zemljama članicama EU da direktor nekog njihovog preduzeća decembra meseca ne zna koja su mu dugovanja, da nakon tri meseca kaže da ima dugovanja veća za 11,5 miliona evra i da li u zemljama članicama EU niko za tako nešto ne bi snosio odgovornost? Pa ne drži on valjda te fakture i račune u džepu sa sobom, pa u decembru ne zna da mu nedostaje još 11,5 miliona evra?
Činjenica je da mi danas kao narodni poslanici, niti danas u raspravi u pojedinostima, niti smo u raspravi u načelu imali prilike da saznamo odakle je nastao taj dug od 11,5 miliona evra, kome su otpisani dugovi vredni pet milijardi krajem prošle godine, a očekujete od narodnih poslanika vladajuće većine, SNS, SPS, URS, PUPS, da podrže ovakav zakon.
Za mene, kao narodnog poslanika, potpuno je jasno da Vlada Republike Srbije podržava direktora JP "Putevi Srbije", iz sledećih razloga: prvo - što mu dozvoljava da se šali sa dugovanjima vrednim milijardu i nešto, drugo - što nije raspisala konkurs za izbor direktora JP "Putevi Srbije", iako je imala rok, po Zakonu o javnim preduzećima, do 1. jula, treće - što tamo još imamo upravni, a ne nadzorni odbor i četvrto - što dozvoljava direktoru i upravi tog preduzeća da krši zakon vezano za sve propise vezane za računovodstvo i finansijsko izveštavanje.
Ako će na takav način Srbija da bude i postane član EU, mi smatramo da je tako nešto nemoguće. Očigledno je da od vas ne možemo da dobijemo odgovor ni na jedno pitanje. Odgovor nismo dobili ne samo od vas, niti od ostalih ministara u Vladi. Očigledno je da ministar Milutin Mrkonjić nema hrabrost da dođe ovde u Skupštinu sada kada se raspravlja, između ostalog, i o njegovim dugovanjima i da poslanicima kaže kada su nastali ti dugovi, da li su iz vremena predizborne kampanje, da li su od nove godine do danas, da li su nastali npr. asfaltiranjem nekih ulica u Zaječaru pred ove izbore.
Smatramo da je sramota što ministra danas nema. Očigledno je da vi ovde treba da budete jedini koji ćete na neki način ćuteći da branite ovaj zakon jer ja vas razumem da nemate šta o ovome da kažete. Najpametnije je da Vlada Republike Srbije povuče zakon iz procedure.

Hvala.
Reč ima potpredsednica Grubješić.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Poštovani narodni poslanici, nekad je bolje oćutati i saslušati. Želim svima vama da se zahvalim na današnjoj raspravi jer sam mnogo stvari i ja danas saznala od vas upravo. Zašto sam oćutala? Zato što ne mislim da sam stručnjak za putnu privredu i ne bih se upuštala u detalje u koje ste se vi upuštali. Neki od vas se mnogo bolje od mene razumeju i u putnu privredu i kako je to nekada izgledalo, kako danas izgleda, koliko puteva je izgrađeno, u kom kraju je koliko puteva asfaltirano. Zaista sam zahvalna na svim tim podacima koje ste dali.
Ne želeći da opravdam svoje prisustvo danas ovde i nečije odsustvo, reći ću samo da je danas zajednička sednica dveju vlada – Republike Srbije i Vlade Republike Srpske u Banjaluci i da je većina, ako ne i svi, ministri, na čelu sa premijerom, danas u Banjaluci, a da sam ja danas ostala ovde zato što ne bih imala priliku ni sa kim tamo da bilateralno razgovaram o procesu evropskih integracija.
Kada smo kod procesa evropskih integracija, reći ću nešto iz struke, a što se odnosi na materiju o kojoj danas govorimo. Sada je već izvesno da će Srbija otpočeti pregovore o pristupanju do kraja januara, a da bismo bili uspešni u tome, mislim da ćemo morati da prevaziđemo mnoge teškoće u, recimo, tri poglavlja koja se direktno odnose na današnju raspravu, a to su: Poglavlje VIII – Konkurencija, Poglavlje XIV – Saobraćajna politika i Poglavlje XVII – Ekonomska i monetarna politika.
Mi sa ovakvim zakonima, ne sa ovakvim zakonima kao što je ovaj danas, nego sa ovakvim stanjem u našem javnom sektoru i u javnim preduzećima, nećemo moći ni da otvorimo ni da zatvorimo Poglavlje VIII, koje se odnosi na konkurenciju, na politiku nadzora državne pomoći, odnosno na sprečavanje vlada da dodeljuju državnu pomoć koja ograničava konkurenciju na unutrašnjem tržištu.
Svesni smo i vi i mi, ja koja sam do juče sedela ovde sa vama, kakvo je stanje u javnim preduzećima, da su većina njih gubitaši, da su monopolska, neefikasna i da je javnim preduzećima preko potrebno restrukturiranje. O tome govorimo ne od juče, ne od formiranje ove vlade, o tome govorimo, koliko se sećam, poslednjih 10–12 godina, ali retko koje javno preduzeće je do sada u potpunosti restrukturirano. To je proces koji će izgleda trajati, evo, možda baš do otvaranja ovog Poglavlja VIII, kada će neke radikalne mere morati da se preduzmu, makar i nevoljno, ali ukoliko Srbija bude i tada želela da jednog dana postane članica EU, moraće svoje zakonodavstvo, a još više praksu da prilagodi najboljim standardima koji postoje na tržištu EU, a monopoli i nedostatak konkurencije sigurno nisu standardi sa kojima Srbija može da bude i postane jednog dana članica EU.
Apsolutno se slažem sa vama, nekoliko narodnih poslanika je pomenulo, da se u javnim preduzećima posluje nedomaćinski. Tačno je. Ne zna se u mnogima koliki je tačan broj zaposlenih, koliki je tačan iznos duga, ali to se ne zna ne od juče. Neka preduzeća te podatke uspešno prikrivaju u poslednjih 20-ak godina, pa tako i neki dugovi javnih preduzeća potiču još iz 90-ih godina i sada pristižu na naplatu.
Što se tiče nedomaćinskog poslovanja, da, primetili smo svi da se baš gubitaši najčešće oglašavaju da isplaćuju bonuse, da isplaćuju 13. platu, i to sve u zemlji Srbiji, sa ovolikim brojem nezaposlenih, sa ovolikim brojem siromašnih. Međutim, kada ćemo konačno uspeti da od ovakvih neefikasnih monopolskih javnih preduzeća napravimo efikasna preduzeća, ne mogu na to pitanje da odgovorim.
Mi, kao političari i kao članovi političkih stranaka, vrlo dobro znamo da je partijsko upravljanje u preduzećima dovelo do ove situacije u kojoj su javna preduzeća danas. To treba otvoreno reći i priznati. Tu ne treba niko da se izgovara - moja stranka nema veze sa ovim, moja stranka u ovome nije učestvovala.
Konkretno, kada govorimo danas o "Putevima Srbije", čuli ste i znate, direktor je postavljen još 2007. godine, znači punih šest godina je direktor ovog javnog preduzeća. Resorni ministar je ministar, evo, u drugoj vladi, pa ne može biti aboliran za ono što je prethodna vlada radila, odnosno vodeća stranka u prethodnoj vladi, ali dobro. Ponekad je najlakše trenutno oboleti od političke amnezije i prebaciti sve na nekog drugog. Znate, nekad dođe kraj prebacivanju. Nekad neke stvari ne možete da prebacujete jedni drugima. Nekad neke odluke moraju da se donesu, jer povremeno teške reči koje se izgovore ne mogu da popune prazninu koja postoji, a praznina jesu upravo ovakva naša javna preduzeća, čijoj se transformaciji i restrukturiranju za sada ne vidi kraj, ali se vidi početak. Početak se vidi i kod "Puteva Srbije".
Vlada Republike Srbije je 30. juna raspisala konkurs za direktora JP "Putevi Srbije". Dana 30. juna je, u skladu sa Zakonom o preduzećima, formiran i nadzorni odbor ovog preduzeća, a naplata PDV je počela od 1. jula. U načelnoj raspravi smo govorili o tome da preporuku ili obavezu prethodnog Ministarstva finansija iz 2008. godine "Putevi Srbije" su jednostavno ignorisali i prolazili bez ikakve sankcije. Sada to više neće biti slučaj.
Kakvo je stanje naših puteva, to svi dobro znamo. Onog trenutka kada izađemo već u Mađarsku, zemlju članicu EU, vidimo kako put može da bude savršen, kako može da bude jeftiniji i kako može da se uradi za kratko vreme.
Sada sam otvorila previše tema, da bi o njima mogli da raspravljamo danas ili ovih dana. Ono što je neumitno i ono što mora da se uradi jeste zaista restrukturiranje i reformisanje javnih preduzeća, da ona postanu, koliko god je to moguće, efikasna, da im se obezbedi konkurencija, da se broj zaposlenih svede na onu meru koja odgovara nekom javnom preduzeću, da prestane partijsko zapošljavanje, da prestane partijsko upravljanje i da konačno profesionalni menadžment počne da donosi odluke, ali i da odgovara za poslovanje bilo kog, pa i javnih preduzeća u Srbiji.

Hvala.
Gospodine Đuriću, želite repliku umesto predlagača. Izvolite.

Hvala vam, gospođo Grubješić, na ovome što ste rekli. Neću insistirati da idete dalje u ovim ocenama, ili u slaganjima sa onim što su mnogi od nas govorili. Ljudi koji ovo gledaju i javnost, svakako, elementarno prati politiku, vrlo dobro je razumeo šta ste zapravo vi, u ovih nekoliko minuta rekli i to jeste značajno u ovom trenutku.
Ne mislim da ćemo uspeti da završimo taj proces restrukturiranja javnih preduzeća do otvaranja poglavlja. Mislim, da ćemo uspeti da to, kako-tako, uvedemo u pristojne okvire, ili da bude prihvatljivo za EU poslednjeg dana pred naš formalni ulazak, kao što su to uradile neke zemlje pre nas.
Ali, bojim se da, dok taj posao budemo radili, da ne izgubimo pogled na ono što se zapravo dešava oko nas, što nije naša specifičnost. Dakle, čak i kad bi JP "Putevi Srbije" bilo najefikasnije u ovom trenutku, ili neka druga, ali hajde da uzmemo JP "Putevi Srbije", ono ne bi moglo da izvršava svoje obaveze regularno, na vreme, čak ni u ovakvoj zemlji koja nema mnogo puteva.
Ne mislim da će nam pomoći to što je komesar za konkurenciju Mimica koja ima iskustva, recimo sa hrvatskim slučajem, ali hajde da pogledamo tu zemlju. Ona je uspela da izgradi nekoliko autoputeva. Neuporedivo je bolja u tom pogledu i ona više danas ne može da servisira preko javnih izvora, odnosno preko javnih preduzeća, preko hrvatskih autocesta ni održavanje tih puteva. Želi da ih da u dugoročnu koncesiju koja je skoro pa prodaja autoputeva, koja su pre toga uspeli da izgrade, napravili veliki dug.
Zato nisam siguran da je put za ovo, ili druga javna preduzeća, da se u njima samo drugačije bira rukovodstvo, ili poslovodstvo da drugačije posluju. Mi moramo da imamo mnogo manje javnih preduzeća. Pre toga, moramo da donesemo političku odluku čime u stvari država mora, ili sme da se bavi i da onda imamo javna preduzeća, ili javno upravljanje, ili javne investicije isključivo u tim oblastima. Ove neke druge oblasti moramo da pustimo tržištu konkurencije i to neće biti lako, ali to je, prosto, jedini način.
Nisu jedini problem Srbije nepošteni direktori, problem je što u nekim segmentima država uopšte ne može da se bavi time.