Pošto se više niko od predsednika odnosno od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Tamara Tripić i Srđan Milivojević.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da sam pored predsednika predlagača Nikole Selakovića, ministra pravde i državne uprave, Aleksandra Stoiljkovskog, izbornog člana Visokog saveta sudstva iz reda sudija, Zorice Stojšić, Danijele Sinđelić, izbonih članova državnog Veća tužilaca, pozvao da sednici prisutvuje i dr Danilo Nikolić, državni sekretar u Ministarstvu pravde i državne uprave, mr Milica Čogurić, pomoćnik ministra pravde i državne uprave, Jovan Ćosić, načelnik odeljenja u Ministarstvu pravde i državne uprave i Zlatko Petrović, viši savetnik u Ministarstvu pravde i državne uprave.
Molim samo službu da pozove ministra da uđe.
Nastavljamo zajednički, načelni, jedinstveni pretres o Predlozima iz tačaka 2, 3, 4. i 5. dnevnog reda.
Za reč se javlja Srđan Spasojević, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke gurpe NS. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, pred nama je  danas rasprava u načelu o Zakonu o prekršajima, i odmah na početku ovog izlaganja želim da istaknem da će poslanička grupa NS podržati ovaj zakonski predlog.
Moram da napomenem i to, da je ovaj zakonski predlog dobio potpunu podršku kada smo imali Odbor za pravosuđe, da je ocenjen kao izuzetno dobar zakon, i mislim da će, čak i bilo bi veoma korektno, da ono što je bilo na glasanju na tom odboru, bude preneto i u ovom parlamentu, kada su sve poslaničke grupe u pitanju.
Bez obzira na delimično sprovedenu reformu prekršajnih postupaka u Republici Srbiji, i dalje je u velikoj meri neefikasan, tako da direktnu posledicu imamo činjenicu da nekoliko desetina hiljada predmeta godišnje zastareva, i to pretežno zbog opstrukcije stranaka, koja odredbama važećeg zakona o prekršajima široko omogućena. Po podacima koje su i neke kolege istakle, od ukupno od više 1100 predmeta godišnje, reši se nešto malo iznad pola, i preko 400 predmeta ostane nerešeno i najčešće dođe do zastarelosti, tako da je izmena ovog zakona, odnosno novi zakon o prekršajima bio nužan.
U praksi prekršajnih sudova, dakle, najveći osim zastarelosti, najveći problem predstavlja kako na efikasan način obezbediti prisustvo okrivljenog i drugih učesnika u postupku. S tim u vezi jeste i loša procesna disciplina stranaka. Potom neaktivnost ovlašćenih podnosilaca prekršajnih prijava, kao i njihova nezainteresovanost za uspešan ishod postupka.
Ukratko, jasno je da je neophodno izmeniti mnogo normi kako bi se prekršajni postupak precizirao, pojednostavio i učinio jednostavnijim, efikasnijim, ekonomičnim, i što je najvažnije pravednijim, posmatrano iz ugla običnog građanina.
Zbog napred navedenih razloga, odredbe člana 89. podvlače nepristrasnost suda u sporu u kome postoji dve strane. Napušta se princip po kome sud po službenoj dužnosti utvrđuje činjenično stanje, kako bi doneo zakonitu presudu. Ovo istovremeno predstavlja najveću novost kada su u pitanju osnovna načela prekršajnog postupka. Umesto dosadašnjeg načela utvrđivanja istine, uvodi se i načelo dokazivanja.
Procesni teret treba da bude na jednoj i na drugoj strani u postupku. Sada u praksi često imamo situaciju da su obe stranke nezainteresovane za tok i ishod postupka. Podnosilac zahteva misli da je njegova obaveza završena sa samom činjenicom pokretanja prekršajnog postupka, pa je sud primoran da izvede dokaz saslušanjem svedoka, koji se na sojoj strani opet ne odazivaju pozivima, što za posledicu ima zastarevanje postupka, kao što sam već istakao.
U članu 18. Predloga zakona na precizniji način je definisana krivica kao osnov subjektivne odgovornosti fizičkog lica za prekršaj.
Predložena definicija je usklađena sa definicijom krivice u Krivičnom zakoniku.
Dobro je i rešenje u članu 28. zakona, kojim se predviđa mogućnost kažnjavanja pravnog sledbenika pravnog lica, kako bi se sprečilo izbegavanje odgovornosti za prekršaj namernim gašenjem pravnog lica.
Članom 38. Predloga zakona, drugačije definisana sankcija rad u javnom interesu i inkorpirano je rešenje koje ne poznaje ograničenje, da se rad u javnom interesu mora izvršavati najviše dva časa dnevno, što je inače u postojećem zakoniku glavna prepreka za primenu ove kaznene mere.
Članom 58. Predloga zakona, uvodi se bitno poboljšanje kada je u pitanju zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom. Najbitni momenat predstavlja činjenica da se ova zaštitna mera ne odnosi na sva motorna vozila, kao što je to slučaj sa aktuelnim zakonikom, nego samo motorno vozilo one vrste ili kategorije kojim je okrivljeni izvršio prekršaj.
Sadašnje zakonsko rešenje izaziva probleme u svakodnevnoj praksi, jer se dešava da okrivljeni učini prekršaj vozeći motor, a izriče mu se zaštitna mera za sve kategorije i vrste motornih vozila. Na ovaj način se okrivljenom ograničava ustavno pravo na rad, jer npr. bude vozač profesionalac koji upravlja teretnim vozilom ili autobusima. Uostalom, ovakvo načelno rešenje je u istinu našem okruženju.
Članom 72. Predloga zakona proširena je odgovornost za ponašanje maloletnika, odnosno deteta na druga lica koji vrši nadzor nad detetom.
Član 84. Predloga zakona propisuje da se prekršajni postupak ne može pokrenuti ako proteknu dve godine od dana kada je prekršaj učinjen, dok vođenje prekršajnog postupka, u svakom slučaju zastareva kada proteknu četiri godine od dana kada je prekršaj učinjen.
Relativni rokovi zastarelosti za pojedine prekršaje su produženi, imajući u vidu da su sudijama za prekršaje prenete na postupanje po pravilu komplikovani poreski, devizni, carinski, kao i drugi specifični prekršaji.
Članom 126. predviđa mogućnost izricanja zabrane pristupa okrivljenog, oštećenom, što je nažalost, danas u velikoj meri aktuelizovano zbog agresivnog ponašanja okrivljenog, posebno kada je u pitanju nasilje u porodici.
Više puta sam pomenuo da je veliki problem zastarelosti za vođenje prekršajnog postupka, naročito je to evidentno u velikim gradovima, zbog mogućnosti dostave, kao što su Niš, Novi Sad i Beograd, a ovo za direktnu posledicu ima nepravilno dugo trajanje postupka, odnosno zastarevanje prekršajnog gonjenja, stoga je predloženim zakonskim odredbama posvećena dužana pažnja sa idejom da se preciznim definisanjem na minimum svede izbegavanje prijema u cilju odugovlačenja postupka i izbegavanje prekršajne odgovornosti.
U ovom kontekstu, interesantan je član 157. koji propisuje, kada se vrši lična dostava, predviđa se mogućnost izuzetka od opšteg pravila o ličnom dostavljanju poziva okrivljenom, odnosno svedoku.
Na osnovu novog principa prekršajnog postupka iz člana 89. da je stranka dužna da pribavi dokaze, čije je izvođenje predložila i inkorporirana je odredba da se svedoku poziv dostavlja preko stranke koja je predložila njegovo svedočenje, ali samo ako to nije moguće, neposredno pozivanje svedoka obavlja sud.
Novine su i kod prekršajnog naloga, tu se ovim instrumentom, kako u okruženju, tako i u većim evropskim državama, pojednostavljuje se procedura kod blažih prekršaja uz istovremeno značajno smanjenje troškova državnih organa.
Članom 216. uvedena je novina da sud može da odustane od saslušanja službenog lica, ovlašćenog organa, podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, ukoliko se ovo lice ne odazove pozivu za saslušanje, što je takođe u skladu sa novim načelom , te je teret dokazivanja na podnosiocu zahteva.
Na ovaj način efikasnije će se voditi prekršajni postupak, a deo odgovornosti za zastarevanje prekršajnog postupka snosiće i podnosioci zahteva. Pored problema sa dostavljanjem, naplata novčanih kazni, predstavlja najveći problem prekršajnog postupka.
Dosadašnja praksa pokazuje da se naplata novčanih kazni od fizičkih lica i preduzetnika, isključivo vrši pod pretenjom izvršenja kazne zatvora. Ovo često dovodi do nastupanja zastarevanja, izvršavanja kazne, ako se ona naplati, dosuđeni troškovi postupka najčešće ostaju nenaplaćeni, obzirom da se oni ne mogu zameniti kaznom zatvora i padaju na teret suda.
Inače, treba napomenuti da je postupak prinudne naplate po odredbama važećeg Zakonika, kada su u pitanju pravna lica ili fizička lica, kod kojih zamena u zatvorsku kaznu nije moguća, preneti na druge organe, odnosno redovne sudove, a u skladu sa odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Sve navedeno stavlja stranke u postupku u nejednak položaj u zavisnosti od toga da li su u pitanju fizička ili pravna lica, što je protivno načelu iz člana 36. Ustava, koji garantuje pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i uopšte načelima postupka koje garantuje jednakost stranaka u postupku.
Stoga se novim rešenjem predviđa da prekršajni sud samostalno sprovodi postupak prinudne naplate, čime će se doprineti većoj efikasnosti u naplati novčanih kazni. U tom smislu, odredba člana 314, kao i osnovno pravilo precizira da prinudnu naplatu novčane kazne i drugih dosuđenih novčanih iznosa izvršava prekršajni sud koji ih je izrekao.
Odredbe ovog zakona propisuju formiranje dva centralizovana registra kao i elektronskih baza podataka, jednog o samom okrivljenom, a drugog o izrečenim prekršajnim sankcijama. U ovom kontekstu smatram da je izuzetno važna odredba člana 336. koja kaže da se kažnjenom licu, dok u potpunosti ne izmiri dugovani iznos, neće dozvoliti izdavanje dozvola ili uverenje za čije je izdavanje nadležni organ uprave, osim onih koje se odnose na lični status.
Na kraju, umesto zaključka, smatram da je predloženi tekst Zakona o prekršajima u celini i suštinski i zanatsko-pravnički jako dobro odrađen, da je predlagač prethodno precizno detektovao sve probleme koji trenutno postoje u praksi, a posledica su zakonskih rešenja u aktuelnom Zakonu o prekršajima, da su potom novim rešenjima izuzetno detaljno i precizno definisane procedure i postupci koji treba da doprinesu povećanju opšte efikasnosti prekršajnog postupka u Republici Srbiji, pa će Nova Srbija u danu za glasanje podržati usvajanje predloženog zakona.
Dakle, još jedanput napominjem Zakon je jako dobar. Izbegava se ono što je godinama bio problem zastarevanja prekršajnog postupka, uveden je i institut, praktično da obe strane moraju da prilože određene dokaze, sa tim se građani koji su prekršajno odgovorni stavljaju u jednak položaj dokazivanja. Do sada to nije bilo tako, nego se izuzetno verovalo samo jednoj strani u postupku i iz svih ovih razloga, kao što sam i rekao, meni se čini da postoji opšte mišljenje i opozicionih, naravno i vladajuće koalicije da je zakon dobar i još jedanput da kažem da će Nova Srbija u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog. Hvala.

Hvala.
Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, predstavnici Visokog saveta sudstva državnog veća tužilaca, poštovane kolege narodni poslanici, danas raspravljamo o Predlogu zakona o prekršajima za koji se s pravom može istaći da predstavlja značajno bolje zakonsko rešenje u odnosu na još uvek važeći Zakon o prekršajima.
Nesumnjivo najveći kvalitet ovog zakona sastoji se u tome što je potvrđen status prekršajnog suda kao neodvojivog dela pravosudnog sistema, a odluke ovog suda više nisu upravni akti koje su ranije donosili upravni organi – opštinska i gradska veća za prekršaje, kao i drugostepena veća za prekršaje. Na taj način se pravo na sudsku zaštitu i pravo na pravdu zbog protivpravnog delovanja koje ima obeležja prekršaja, sada ostvaruje u nezavisnim sudovima a to su prekršajni sudovi.
Ono što je veoma važno, važno je što se na taj način ispoštovalo i ono što podrazumeva obavezu Republike Srbije da prihvati standarde EU, a naročito priznate pravne standarde iz oblasti prekršajnog prava i na kraju, možda i najznačajnije, to je poštovanje ustavnog principa i ustavnog načela da odluke o kažnjavanju i odluke o utvrđivanju postojanja protiv-pravnog delovanja mogu donositi sudovi i isključivo sudovi.
Koja je onda politička poruka koju ova Skupština treba da pošalje građanima? Jednostavno, to je uspostavljanje sistema pravne sigurnosti u materiji u kojoj ta pravna sigurnost do sada nije bila na adekvatan način postignuta i nije bila na adekvatan način obezbeđena a to je oblast prekršaja.
Nažalost, prekršajno pravo i organi koji su to pravo primenjivali nisu bili opterećeni jedino ovim problemom na koji ukazujem u ovoj svojoj diskusiji, a to je problem formalno-pravnog ustrojstva. Postojali su i mnogi drugi problemi i to problemi koje je generisala uglavnom nakaradno sprovedena reforma pravosuđa u Srbiji. Zašto? Jednostavno iz razloga što su eksperimenti koji su vršeni u sudovima i nad pravosuđem prevashodno nad sudijama opšte nadležnosti pa i sudijama posebne nadležnosti, a radi se o eksperimentima na živim ljudima, bili na identičan način sprovođeni i nad prekršajnim sudijama.
Veliki broj prekršajnih sudija je ostao bez svog radnog mesta u toj reformi pravosuđa, pa su zbog toga bili prinuđeni da sudsku zaštitu, zaštitu svog radno-pravnog statusa, zaštitu svog prava koja su im Ustavom priznata, potraže upravo pred Ustavnim sudom.
Kakav je bio epilog? Pred Ustavnim sudom postupak po ustavnim žalbama svih onih pa i prekršajnih sudija koji su se, da li s pravom ili ne, našli van svog radnog mesta poznat je široj javnosti.
Međutim, pored svih tih problema treba istaći nešto što niko ne može dovesti u sumnju, ni u oblasti struke a ni van struke. To su problemi koji se vezuju za apsolutnu neefikasnost prekršajnih sudova. Problem koji se vezuje za veliku neažurnost u prekršajnim sudovima obzirom na ogroman broj nerešenih predmeta, na ogroman broj postupaka koji su u toku. Tom problemu doprinele su i stranke i sudije a i zakonska rešenja. Zašto?
Pa jednostavno iz razloga što su okrivljeni u prekršajnim postupcima opstruktivno delovali, odnosno koristili se raznim vidovima opstrukcije počev od neopravdanog neodazivanja po pozivima na saslušanje pred prekršajnim sudovima, zatim odbijanja prijema poziva na saslušanje i raznim drugim sredstvima koja su upravo imala za krajnji cilj ili da prekršajni postupak zastari ili da zastari sprovođenje odnosno izvršenje prekršajne sankcije.
Nažalost, to je urušilo i onako malo poverenje i onako mali autoritet prekršajnih sudova i stvorilo još veću, apsolutno veću stimulaciju za sve potencijalne učinioce prekršaja da te prekršaje čine i dalje. Tome se moralo stati na put. Moralo se stati na put jednostavno iz razloga što su prekršajni sudovi trenutno opterećeni sa preko milion predmeta. Od toga polovina predmeta je nerešena, a postoji ozbiljna opasnost da će veliki procenat od tog broja predmeta zastareti u slučaju da postojeća zakonska rešenja ne budu promenjena, a mi smo tu da ta zakonska rešenja danas učinimo boljim, kvalitetnijim, efikasnijim, kako se ovakve pojave više ne bi dešavale.
Jednostavno, doći ćemo u situaciju da stimulisanjem učinilaca prekršaja, da podsetim samo zbog građana koji nisu pravnici, prekršaj predstavljaju protiv pravnog delovanja koje je u svakom slučaju blaže, blaže prirode i blažeg stepena društvene opasnosti pa se zbog toga i zovu prekršaji a ne krivična dela. Ali, ako dozvolimo stimulaciju, ukoliko dozvolimo učiniocima prekršaja da se tako lagodno ponašaju, da nikad neće biti kažnjen, ako budu kažnjeni da će kazna zastareti, onda postoji opasnost da upravo dođemo u situaciju da ti prekršaji postanu jedna vrsta karcinoma koji će metastazirati i ozbiljno dovesti do podrivanja pravnog poretka Republike Srbije.
U svakom slučaju, to nije nikakva kataklizmična ili katastrofična izjava. To je jedna realnost sa kojom se prevashodno građani Republike Srbije suočavaju, a oni su ti koji u svakom slučaju imaju pravo da traže pravdu pred sudovima, pa i prekršajnim sudovima i da ostvare pravo na pravnu sigurnost.
Sledeći problem koji se nadovezuje na ove probleme koje sam istakao jeste pored preko 20 do 30 hiljada predmeta koji su godišnje nerešeni, a isti broj, oko nekoliko desetina hiljada predmeta zastareva, jeste neizvršivost kazne. Šta znači kazna i kakve su posledice kažnjavanja ako se kazna ne može sprovesti? Kako će okrivljeni kao učinilac prekršaja osetiti represiju kao posledicu kažnjavanja i, još više, kako će to kažnjavanje da deluje preventivno na ostale potencijalne učinioce prekršaja ako se kazne ne izvršavaju? U prekršajnim postupcima je ostao veliki broj kazni koje se nisu izvršile, naročito novčanih kazni.
Uvaženi ministre, smatram da je krajnje dobro i kvalitetno rešenje u Predlogu zakona o prekršajima što se uveo jedan novi institut, institutu prekršajne odgovornosti za one koji su dužni da vrše nadzor ili kontrolu nad licima koja se mogu pojaviti kao potencionalni učinioci prekršaja, naročito tamo gde su maloletnici, tako da sada i roditelji, i hranitelji, i usvojioci i svi oni koji su dužni da se staraju o potencionalnim učiniocima prekršajnih dela snose ne samo prekršajnu odgovornost, već samim tim i odgovornost na naknadu štete, koja kao posledica prekršaja sigurno proizilazi, a samim tim snose i odgovornost za kaznu kojom će biti kažnjeni, kako će se ta kazna na adekvatan način sprovesti prema onima prema kojima zaista, shodno finansijskim mogućnostima i adekvatnim pravnim mehanizmima, može da se sprovede.
Postoji još mnogo problema koji opterećuju prekršajne postupke, a jedan od onih koji će, nadam se, biti otklonjen predloženim zakonom o prekršajima, je odsustvo procesne discipline, naročito discipline stranaka u postupcima. To problemu doprinele su i sudije i zakonska rešenja, ali u najvećoj meri stranke.
Hajde da se podsetimo onog načela koji je do sada u prekršajnom pravu bio zastupljen. To načelo se svodilo na to da isključivo sudovi i sudije prikupljaju dokaze, što je nedopustivo. Šta to znači, da stranka bude oslobođena tereta dokazivanja? Naprotiv, dispozicija stranaka u prekršajnom postupku mora biti i te kako zastupljena. Stranka mora preuzeti teret odgovornosti za predlaganje dokaza kojim se potvrđuju i činjenice ili povodom zahteva za pokretanje prekršajnog postupka ili ukoliko je u slučaju ta odgovornost na okrivljenom, da u svoju odbranu priloži one dokaze koji će potvrditi činjenice kojima se osporava zahtev za pokretanje prekršajnog postupka od strane okrivljenog.
Ko je to do sada podnosio zahtev? Podnosili su policijski službenici, naročito iz oblasti gde se prekršaji najčešće dešavaju, a to su saobraćajni prekršaji, podnosili su inspektori, podnosili su i neki drugi nadzorni organi i tela. Ali, šta se dešava? Dešava se da niko od tih lica, koja nesumnjivo imaju stranačku legitimaciju u postupku, gotovo nikad nije učestvovao u tom postupku. Ako nikad nije učestvovao u postupku, znači da je ne zainteresovan za taj postupak, da ga savršeno ne interesuje šta će biti i kakav će biti epilog njegovog zahteva kojim se pokreće postupak i ta ne zainteresovanost dovodi sudiju u situaciju da sudija izvodi dokaze, što je nedopustivo.
Ovaj put teret dokazivanja se prenosi na onoga na koga teret dokazivanja mora biti prenet i koji taj teret mora nositi tokom celog trajanja prekršajnog postupka, jer je to jedini način da se prekršajni postupak učini svrsishodnijim i efikasnijim.
Zbog svega navedenog smatram da je Ministarstvo pravde uradilo pravi potez, ono što je bilo neophodno da se uradi u odnosu na ovu pravnu materiju, a to je upravo izrada Predloga zakona o prekršajima o kojem danas raspravljamo.
Pozvaću se na još nekoliko dobrih rešenja i ovog zakona i uvođenje instituta koji su preneti ili implementirani iz krivičnog zakonika u ovaj zakon o prekršajima, jer, da ne zaboravimo, ovaj zakon o prekršajima je suštinski podeljen kako na regulisanje oblasti materijalnog prava iz oblasti prekršaja, tako i procesnog prava, pa se može smatrati mešovitim zakonom materijalno pravne prirode i procesno pravne prirode.
Smatram da je dobro rešenje uvođenje pravnog instituta rada u javnom interesu. To je u svakom slučaju prekršajna sankcija koja se izriče za blaže vrste prekršaja, za protiv pravne aktivnosti koje su manjeg stepena društvene opasnosti.
Gospodine ministre, molim vas da imate jednu činjenicu u vidu koja je i amandmanom poslaničke grupe SPS afirmisana, a to je da se izbegne da se rad u javnom interesu kao prekršajna sankcija donosi od, ni manje ni više, organa lokalnih samouprava. Po meni, to je nedopustivo zato što je javni rad ili rad u javnom interesu isključivo zakonska kategorija, isključivo je zakon propisuje, isključivo je sudovi donose, a tim pre što gradovi i opštine nemaju pravne mehanizme da izvrše supstituciju rada u javnom interesu u kaznu. Tu supstituciju vrši zakon.
Ako hoćemo da komparativno posmatramo rad u javnom interesu u odnosu na ono što društveno koristan rad podrazumeva po odredbama zakonika, odnosno Zakona o krivičnim sankcijama i izvršenju krivičnih sankcija onda ovaj institut mora biti drugačije rešen.
Nemojte da zaboravimo činjenicu da je višestruki efekat ove prekršajne sankcije. Zašto? Zbog toga što od ove prekršajne sankcije prevashodno korist ima država. Rad se vrši u korist društva. On je neplaćen i ne vrši se pod prinudom. Takvim radom se ne vređa ljudsko dostojanstvo. Zašto onda ostavljati organima i telima lokalnih samouprava da izriču ovakvu prekršajnu sankciju?
Sledeće kvalitetno rešenje u predloženom zakonu se odnosi na odgovornost pravnih lica. Mislim da je to rešenje jako dobro i obrazloženo i sistematizovano u ovaj zakon o prekršajima. Odredbe predloženog zakona koje se odnose na zaštitne mere za poslaničku grupu SPS zavredele posebnu pažnju i to će biti jedna dobronamerna sugestija, tim pre što je i amandman, koji je, pored ostalih amandmana, poslanička grupa SPS podnela, a ja sam ih potpisao, upravo vezan za ovu materiju. Radi se o zaštitnoj meri zabrane vršenje određenih delatnosti pravnom licu. Molim vas da tu posvetite posebnu pažnju, jer se u jednoj od odredaba i to člana 56. stav 1. predloženog zakona kaže da se ova zabrana može odnositi i na druge određene poslove.
Gospodine ministre, prvo mislim da je neodređen pojam – drugi određeni poslovi. Dosta je širok i apstraktan. S druge strane, šta ukoliko je pravno lice, protiv koga se pokreće prekršajni postupak, u postupku stečaja? Šta da radimo sa činjenicom da imamo situaciju gde stečajni upravnik mora da vodi računa o zaštiti imovine koja ulazi u stečajnu masu, da njome upravlja, eventualno izdaje u zakup, da ostvaruje prihode radi namirenja troškova stečaja, radi namirenja poverilaca, a onda dolazimo u situaciju da zaštitnom merom kažemo – to ne možete da radite, to se zabranjuje? To je apsolutno nedopustivo samom činjenicom da se na taj način direktno povređuje Zakon o stečaju, koji ove odredbe i te kako jasno reguliše, s jedne strane. S druge strane, opšti princip stečaja i stečajnog postupka se dovodi u ozbiljnu sumnju, a to je namirenje poverilaca. Molim vas da u tom pravcu i ovaj amandman posebno razmotrite.
Što se tiče javnog objavljivanja presuda u prekršajnom postupku, zaista mislim da je nedopustivo, da ni u kom slučaju ne bi smela da se objavi presuda kojom je obuhvaćen maloletnik, ili maloletno lice kao učinilac prekršaja, jer bi to bilo suprotno i Ustavu i standardima i načelima i svim pozitivno pravnim propisima. Tako da bi zamolio da se ova odredba posebno razmotri i amandman koji je podnela poslanička grupa SPS prihvati.
Treba razmisliti i o uvođenju oportuniteta u prekršajni postupak. Zašto? Ako smo već predloženim zakonom o prekršajima prihvatili da se u ovaj zakon uvede institut sporazuma o priznanju krivice, koji postoji u Krivičnom zakoniku, zašto to ne bi mogli da uradimo u prekršajnom postupku, odnosno u prekršajnom pravu? Zbog čega bi bio diskriminisan učinilac prekršaja u odnosu na učinioca krivičnog dela? Zašto oni nisu u ravnopravnom položaju? Pred Ustavom i pred zakonom su svi jednaki. Mislim da bi, čak, i ovaj princip oportuniteta, ukoliko bi se uveo, kroz rešenje o odlaganju prekršajnog gonjenja, značajno doveo do smanjenja broja zastarelih predmeta, efikasnijeg rešavanja postojećih predmeta, a samim tim i podizanju stepena ažurnosti.
Na kraju, kada govorimo o zakonu o prekršajima, moramo imati u vidu i položaj sudija. Ja molim gospodina ministra, u tom pravcu da posebnu pažnju posveti onome što podrazumeva stručno osposobljavanje prekršajnih sudija, da u tom pravcu posebnu pažnju posvetimo onome što podrazumeva edukaciju i edukativni rad, naročito imajući u vidu činjenicu da sada prelazimo na jedan novi procesno-pravni oblik rešavanja predmeta sa dispozicijom stranaka.
Dakle, sudija više nije u obavezi da prikuplja dokaze, ali je sudija i te kako u obavezi da strankama nalaže da te dokaze predlože i da ih stave. Postavlja se pitanje koje do sada niko nije rešio u prekršajnom pravu, ko je to do sada kažnjen zato što se nije pojavio pred sudom, zato što nije predložio dokaze, zato što je opstruirao sam prekršajni postupak? Niko. Čak je i stimulisan.
Pošto ću govoriti kasnije i kao prijavljeni diskutant, smatram da je u ovom kratkom periodu do isteka izlaganja potrebno reći o odluci o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju. Molim vas da stav poslaničke grupe SPS u tom pravcu prihvatite, a to je da se što pre pristupi izmeni ustavnog rešenja po kojem republički parlament na bilo koji način odlučuje o izboru nosilaca pravosudnih funkcija, da bi izbegli, prevashodno, bilo kakvu vrstu političkog uticaja i bilo kakvu sumnju u nezavisnost sudova i sudija.
Ovo nije demagogija, ovo nije deklarativni istup. Ovo je izbegavanje političkog marketinga i istina. A istina je da onog trenutka, kada iz ovog parlamenta budu izuzete sve odluke koje se odnose na pravosuđe i sudije, onda možemo biti potpuno sigurni u nezavisnost sudstva, odnosno nezavisnost pravosuđa.
No, pošto već tu obavezu imamo… Gospodine Markoviću, ja bih vas zamolio samo da završim. Pošto tu već obavezu imamo, onda je naša i dužnost da se barem odredimo prema ovoj odluci koja se odnosi na izbor nosilaca pravosudnih funkcija koji se prvi put biraju, a to je uverenje poslaničke grupe SPS da su upravo predloženi ispunili sve uslove da budu nosioci pravosudnih funkcija. Ja u to ne sumnjam, niti moja poslanička grupa ima razloga u to da sumnja.
Još jednom ću apelovati na što brže usvajanje kriterijuma po kojima će se vrednovati i ocenjivati rad sudija na merljiv, pravičan i adekvatan način.
Obzirom da ću nastaviti svoju diskusiju kasnije, želim da istaknem da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje nesumnjivo podržati predloge koji su danas tačke dnevnog reda o kojima mi raspravljamo, prevashodno Predlog zakona o prekršajima, kao i ostale odluke. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dragan Andrić. Izvolite.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, ispred nas nalazi se zakon o prekršajima, za koji bih mogao da kažem da je prilično obogaćen. U njemu su sadržani neki novi instituti za koje smatram da su generalno dobri i ukoliko se usvoji par amandmana, koje je između ostalog podnela i poslanička grupa LSV, smatram da ćemo naposletku dobiti jedan dobar zakon o prekršajima.
S obzirom na to da je zakon prilično obiman, a da je vremena malo, ja ću se osvrnuti samo na par detalja koji su se meni učinili interesantni, kako pravno, tako i politički, pa bih pre svega krenuo od odredbi koje se tiču odgovornosti za prekršaj u kojima se navodi da su za prekršaj odgovorna fizička lica, pravna lica, odgovorna lica u pravnom licu i preduzetnici, a da za prekršaj ne mogu biti odgovorni Republika Srbija, teritorijalna autonomija i jedinice lokalne samouprave, što je i logično.
Moje pitanje bi bilo čisto terminološke prirode, a odnosi se na teritorijalne autonomije, pošto, koliko sam ja upoznat, u Republici Srbiji postoje dve teritorijalne autonomije - AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija i s obzirom da se po sporazumu, koliko sam upoznat, koji je Republika Srbija potpisala, propisi Republike Srbije ne primenjuju na teritoriji AP Kosovo i Metohija, ostaje nam AP Vojvodina. Te bi stoga moje pitanje bilo – iz kojeg razloga u zakonu nije precizirano da se radi o AP Vojvodini, ili možda imate nameru da osnivate neku drugu teritorijalnu autonomiju, pa da nas o tome upoznate. Toliko o tom delu.
Kao novu oblast uočio sam da uvodite prekršajnu odgovornost pravnih lica za šta smatram da je dobro, ali kao osnov za uvođenje navodite da bi se putem ovih izmena onemogućilo da se u izmenama statusa pravnih lica onemogući da izbegnu prekršajnu odgovornost. Mislim da, koliko sam se barem susretao u praksi, pravna lica koja uđu u prekršajnu odgovornost sa novčanim kaznama koje su najčešće u prilično velikim iznosima opredeljene, najčešće prestaju da postoje kroz postupak stečaja i likvidacije, tako da su statusne promene manje verovatne. S obzirom na to da nova pravna lica mogu da se osnuju za svega par hiljada dinara, smatram da je interes učinilaca prekršaja da pravno lice prestane da postoji pošto je jeftinije osnovati novo. U svakom slučaju je dobro da ove odredbe u zakonu postoje.
Takođe bih se osvrnuo i na odredbe gde se teret dokazivanja obeležja prekršaja i odgovornosti prenosi na podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, a više ne predstavlja obavezu suda, što je nekako i logično rešenje sledstveno novom ZKP. Međutim, smatram da je trebalo imati u vidu i samu prirodu prekršaja kao dela koja predstavljaju manji stepen društvene opasnosti od krivičnih dela, pa je sledstveno tome po mom mišljenju bilo potrebno analizirati zainteresovanost podnosilaca zahteva da u prekršajnom postupku učestvuju aktivno, s obzirom na iskustva iz praske, gde se neretko događa da se u samim prekršajnim postupcima podnosioci zahteva ni ne pojavljuju, ili se pojave nakon višestrukog pozivanja od strane suda. Tako da, smatram da je s obzirom na društvenu opasnost koju prekršaj sa sobom nosi, bez obzira što najveći broj građana Srbije najčešće učestvuje u prekršajnim postupcima, mislim da je trebalo imati ovo u vidu i možda biti malo obazriv prilikom donošenja ovakve vrste rešenja, gde podnosioci zahteva treba aktivno da učestvuju u prekršajnim postupcima, pošto praksa nije pokazala da se to i događa.
Ovo smatram iz razloga što je najčešće problematično za podnosioce zahteva, da podnesu zahtev za pokretanje prekršajnog postupka koji je pravno utemeljen. Tako se dovodi u pitanje uopšte i mogućnost njegovog procesuiranja kroz sam postupak i na taj način smatram da ugrožavamo efikasnost u vođenju ovih postupaka, naravno i stručnost od strane pojedinih podnosilaca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka.
Sledstveno ovome nadovezao bih se i na odredbe o zastarelosti. Smatram da je dobro da je definisana zastarelost vođenja postupka i izvršenja krivične sankcije, što u postojećem zakonskom rešenju nije bio slučaj. Ovde je to mnogo preciznije definisano i to je u redu. ali, po mom mišljenju, neosnovano ste produžili rok zastarelosti na dve, odnosno četiri godine kada se radi o apsolutnoj zastarelosti, pošto smatram da to može da dovode do inertnosti kako podnosilaca zahteva, za rokove podnošenja zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka, a i samih sudova koji te postupke vode, jer će biti prilično lagodni po pitanju vremena u kojem postupak treba da se započne i okonča. Mislim da će se sama svrha prekršajnih sankcija u tom smislu razvodniti i postupci će trajati neosnovano dugo. Smatram da je trebalo više usmeriti pažnju na odgovornost samih podnosilaca zahteva uz skraćivanje roka za podnošenje zahteva i možda poradi na nekoj disciplinskoj odgovornosti onih koji neosnovano prolongiraju kako podnošenja zahteva, tako i sam tok prekršajnog postupka, gde mislim na podnosioce sa jedne strane i na prekršajne sudije sa druge strane.
U ovom novom zakonskom rešenju uvodi se novi institut. Radi se o prekršajnom nalogu, kojim je omogućeno da učinilac prekršaja uplati polovinu kazne koja je propisana u fiksnom iznosu, čime će se povećati efekat naplate, kako navodite, i na ovaj način se smanjuje mogućnost korupcije policijskih i inspekcijskih organa.
Svakako sam mišljenja da je ovaj nalog dobro rešenje. Međutim, smatram da je malo nesrećno obrazložen razlog za njegovo uvođenje, pošto stepen korupcije kako policijskih službenika, tako i inspekcijskih organa, po mom mišljenju, na ovaj način ne može da se smanji, nego može da se smanji povećanjem zarada policijskih službenika i inspektora. U suprotnom, ukoliko kazna nije opredeljenja u fiksnom iznosu, navodite da tu postoji obaveza podnošenja zahteva, odnosno potreba individualizacije prekršajne sankcije, ukoliko se radi o nekim drugim vrstama prekršaja, odnosno prekršajnih sankcija.
Naime, rekao bih da je individualizacija bitna za svaki prekršaj, kako za onaj gde je kazna određena u fiksnom iznosu, tako i za onaj gde postoji raspon određivanja kazne, odnosno gde je određena druga prekršajna sankcija i smatram da će učinioci prekršaja kojima se na osnovu prekršajnog naloga opredeljuje prekršajna sankcija takođe imate interes da ne budu zavedeni u evidenciju prekršajnih sankcija i izdatih prekršajnih naloga koje navodite, pošto je, naravno, za neki budući prekršaj koji mogu da učine to svakako jedan od osnova za opredeljivanje individualizacije, odnosno izbora vrste i mere prekršajne kazne koja će im biti izrečena u nekom narednom postupku.
Iz tog razloga, smatram da je svakako, pre svega, neophodno učiniti nezavisnim policijske i inspekcijske organe i na taj način im povećati zarade i na taj način ih učiniti nezavisnim, a takođe, isto to mislim i za sudije i za tužioce.
Takođe, vidim da posebno ističete preciznije uređenje mere rada u javnom interesu. Ono što moramo da napomenemo jeste svrha ove mere. Neretko je u praksi da se upravo ova mera koristi kao zamena za novčanu kaznu, što je svakako dobro rešenje, imajući u vidu ekonomski položaj građana Srbije, koji je veoma loš.
Nadam se da namera nije bila kompenzacija zamene novčanih kazni sa kaznom, odnosno merom rada u javnom interesu, iz razloga što je upravo ekonomska situacija građana Srbije gorući problem. Nadam se da nije to bio razlog da uvodite ovu vrstu mere, da bi se onda neko ko učini neki prekršaj, pa nije u mogućnosti, pošto nema posao da plati novčanu kaznu, njemu dala mogućnost da za državu uradi nešto besplatno, odnosno za lokalnu samoupravu, kako je naveo kolega i kako je to zakonskim rešenjem opredeljeno. Mislim da postoji drugi način da građani imaju mogućnost da plate novčane kazne, a to je da imaju mogućnost da se zaposle. Nadam se da će se ova Vlada baviti malo i tim pitanjem, pošto je već vreme. Prošlo je više od godinu dana, a po tom pitanju ništa nije urađeno.
Na posletku bih se svakako osvrnuo na odredbe o maloletnicima. Smatram da je dobro što su one na ovaj malo opširniji način rešene, nego što je to ranije bio slučaj. Ono što bi bila zamerka, koja je možda sitna, ali po mom mišljenju bi bilo dobro da su ove odredbe objedinjene u jednoj glavi, a ne da su u dve glave, pošto su u glavi 6. navedene odredbe o maloletnicima, odnosno njihovom položaj u prekršajnom postupku, a zatim je u glavi 23. uređen postupak prema maloletnicima. Lično sam mišljenja da bi bilo bolje da je sve to u jednoj glavi, da su objedinjene te odredbe o maloletnicima, ali suštinski je sve to dobro.
Ono što takođe smatram, mislim da je neko od kolega i podneo amandman po pitanju nečega sličnoga, jeste maloletnički zatvor, za šta smatram da u prekršajnom postupku to predstavlja jednu prilično strogu sankciju prema maloletniku, ali dobro.
Na posletku bih se samo osvrnuo i rekao bih da će poslanička grupa LSV verovatno glasati za ovaj zakon, što će takođe biti opredeljeno time da li ćete usvojiti amandman na član 94. koji smo mi podneli. Koliko sam juče čuo, na isti član amandman je podnela i poslanička grupa SVM. Radi se o tome da je sudu data mogućnost da sam opredeljuje da li će se u postupku primenjivati jezik nacionalne manjine, odnosno jezik koji je u upotrebi na određenoj teritoriji ili ne.
Smatram da je to veoma široko ovlašćenje za sud. To je pravo koje je ustanovljeno i Ustavom. Mislim da ne treba uopšte da bude kalkulacija oko toga da li će ovo pravo moći da se primenjuje ili ne. Ne znam ko je konkretno učestvovao u pisanju ovog zakona, ali svakako je nama u Vojvodini, gde je u službenoj upotrebi šest jezika, ovo dosta značajno polje. Mislimo da bi trebalo da bude precizno uređeno, bez mogućnosti različitih tumačenja. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Olgica Batić.

Hvala, poštovana predsedavajuća.
Uvaženi ministre, načelniče, izborni članovi DVT, svoje izlaganje ću možda početi malo neuobičajeno. Naime, ima već 659 godina od kako je usvojen Zakonik cara Dušana, koji je u našoj zemlji poznatiji kao Dušanov zakonik. Za one koji to ne znaju, taj zakonik usvojen je 21. maja na Saboru u Skoplju 1349. godine. Taj zakonik je, opet za one koji to ne znaju, dopunjen pet godina kasnije na Saboru u Seru. Za one koji ne znaju gde je Ser, to je područje današnje severne Grčke. Tačne koordinate vam ne mogu dati, ali recimo da se nalazi nekih stotinak kilometara severno od Svete Gore. Za one koji vole da putuju na Tasos, kad stignu do Tasosa treba da znaju da su prošli upravo kroz Ser.
Isto, čini mi se, toliko godina je prošlo u svom našem pravnom neznanju. Naime, zapravo jedini pravnik s naših prostora koji je shvatio šta je to pravo, a šta to pravo nije, bio je Valtazar Bogišić, koji je savremenik još jednog pravnog velikana, Teodora Taranovskog. Ako me pitate ko je Teodor Taranovski, to je onaj isti čovek zahvaljujući kome i ono malo što neki znaju o Dušanovom zakoniku, znaju upravo zahvaljujući njemu.
Ako me pitate šta je to zajedničko između Valtazara i Teodora, jednog Srbina koji je bio profesor prava u Rusiji i jednog Rusa koji je bio profesor prava u Srbiji, svakako je zajedničko da s obzirom da su proveli zasigurno i jedan i drugi nešto vremena na istoku, nešto vremena na zapadu, činjenica je da su bili i pristalice jedne iste škole. Ako me pitate koja je to škola, Fridriha Savinjija. Ko je taj Fridrih Savinji? Recimo, danas da je živ, prvo što bi uradio, ukinuo bi kopaoničku školu prirodnog prava. Ko se sa njim ne bi složio? Ne bi se složio, recimo, Žan Žak Ruso. Ko bi se sa njim složio i odmah stavio katanac na istu tu školu, obožavanu kopaoničku školu? Recimo Maks Veber. Zamislite, gle čuda, i Vlatazar Bogišić i Teodor Taranovski i Maks Veber su shvatili da pravo ima svoju istoriju, pa zapravo čak i da priroda ima svoju istoriju. Mi to ne shvatamo.
Lepo je biti član prirodno-pravne škole, jer u toj školi prava padaju sa neba. Ali, kada se govori o istorijsko-pravnoj školi, to je malo teže. Tu moraju da se zasuču rukavi, mora istorija dobro da se prouči, pa onda da se pišu neki zakoni. To samo pokazuje, nažalost, da u našem pravnom sistemu postoji mnogo više pravnih lenština nego pravnih radilica.
Možete me pitati kakve sve ovo veze ima sa Predlogom zakona o prekršajima. Ima, naravno, uvek ima. Oni koji traže, uvek mogu da nađu neku vezu. Zapravo, nije samo jezik ono što se prenosi vekovima sa kolena na koleno. Prenose se pravila, prenose se, ako hoćete, i čitavi pravni sistemi. Ne pere čovek kosu i ne tušira se zato što je to propisano pravilnikom o fitosanitarnoj zaštiti, nego zato što se to uobičajilo, ali nekim drugim putem. Daću i definiciju običajnog prava.
Naime, da bi doputovali do ovog predloga zakona o prekršajnom postupku i time do glavnog problema koji se zove propast srpskog pravosuđa, moramo da putujemo preko Dušanovog zakonika. Nije Dušanov zakonik toliko poznat, tako velik zato što ga je tamo napisao naš neki vladar. Pisali su i drugi vladari neke druge zakone, ali znate li čije ime oni nose?
Poznat je taj Dušanov zakonik i upravo iz jednog razloga, zato što ga je Srbija primenjivala sama od sebe, to ću opet ponoviti, sama od sebe. Primenjivala ga je za života cara Dušana, posle njegove smrti. Primenjivao se taj isti Dušanov zakonik i za vreme Mrnjavčevića i za vreme Kosovske bitke. Kladim se da mnogi ne znaju da se taj isti zakon primenjivao i za vreme Turaka. Primenjivao se i u 18. veku, sa početkom 19. veka itd. Za svo to vreme primene Dušanovog zakonika, Srbija ga je primenjivala doduše više kao običaje. Ali, ono što je paradoks, jeste da ga je primenjivala mnogo doslednije nego što mi danas primenjujemo bilo koji zakon koji u ovom parlamentu izglasamo.
Ako me pitate sada zašto ga je primenjivala posle njegove smrti, kada niko nije imao obavezu da nas na tako nešto natera? Otkriću vam i tu tajnu, jer tu dolazimo do glavnog problema koji sam vam već rekla, a zove se propast srpskog pravosuđa, i time i do Zakona o prekršajnom postupku.
Mogu da se osvrnem na jednu činjenicu. Naime, poštovala je Srbija taj isti zakon cara Dušana, zato što je Dušan odmah po svom krunisanju 1346. godine naredio pripremu tog zakona. Ono što ću posebno naglasiti, taj zakon pripreman je, pazite, četiri godine. Znači, pripreman je četiri godine, a onda je devet godina trajao rad na njegovom usavršavanju. Dakle, taj zakon u potpunosti je završen tek nakon 13 godina rada i zamislite još jednu činjenicu – broji 201 član.
Zašto sam sve ovo rekla? Zato što mi danas pred sobom imamo Zakon o prekršajima koji broji 343 člana, obimniji je od Dušanovog a rađen dosta kraće. Naravno, kada neki zakon uđe u skupštinsku proceduru pa, mogu reći, onako na prečac, a sa dobrom namerom da uredi prekršajni postupak, mislim da to i nije baš najbolje rešenje.
Naravno, posle već pomenutog cara Dušana, Teodora, Fridriha, kako god hoćete, moram napomenuti i Mihajla Konstantinovića, onog istog tvorca čuvenog Zakona o obligacionim odnosima, koji je i danas na pravnoj snazi i koji i danas primenjujemo. Svi su oni shvatili sve ovo što sam već napomenula.
Možda će neko reći da su ovo prejake reči za jedan zakon o prekršajnom postupku. Ja ne smatram tako. Objasniću vam i zašto ne smatram tako. Zato što smatram da Zakon o prekršajnom postupku, pored Zakona o opštem upravnom postupku jesu, zapravo, zakoni na kojima treba da počiva jedna država.
Ako me pitate - zašto? Evo odmah i odgovora. Prvo zato što država i mi kao društvo treba da funkcionišemo na tri sistemska pravna nivoa. Ako me pitate - koji je prvi? Zasigurno je prvi Zakon o opštem upravnom postupku jer on, naravno, reguliše ponašanje administracije. Drugi nivo jeste upravo pomenuti Zakon o prekršajnom postupku. On sankcioniše ponašanje svih onih drugih povodom funkcionisanja države. Treći nivo jeste, naravno, Zakon o krivičnom postupku, koji sankcioniše ona najteža ponašanja. Dakle, svako ono ponašanje koje nije krivično delo, a kojim se sistem funkcionisanja našeg naroda i našeg društva, ukoliko hoćete, i našeg pravnog sistema ugrožava, onda to jeste prekršaj. Baš iz tih razloga, sistem utvrđivanja prekršajne odgovornosti, kao i čitav sistem izvršenja prekršajnih sankcija mora da bude apsolutno besprekoran.
Ovaj zakon da bi ostvario svoju bukvalnu primenu, odnosno on treba da ostvari svoju primenu baš iz razloga što ukoliko, čini mi se, upravo ovaj zakon o prekršajima, bude imao i jednu jedinu manu, bojim se da će se ta mana odraziti i na primenu sijaset drugih zakona, ne samo onih koji su doneti i koji su već na svojoj pravnoj snazi, nego i one koje u budućnosti bude usvajala ova Skupština.
Naravno da je ministarstvo moralo da organizuje jednu široku razmenu. Čuli smo da je organizovana i javna rasprava, ako sam dobro zapamtila, 23. oktobra 2012. godine, ali jedna. Čula sam i ranije neka opravdanja, ne samo od ministra pravde nego i drugih ministara – o svemu možete podrobnije da se upoznate na sajtu. Znate kako, mene ne interesuje šta stoji na nekom sajtu, moje je pravo da me to ne zanima, na sajtu možete stavljati mnogo toga. Jedino me zanima ono što zvanično kao predlog nekog zakona uđe u skupštinsku proceduru.
S druge strane, Ministarstvo pravde je upravo to koje treba da organizuje neke rasprave i to ne samo jednu raspravu, koja treba da organizuje seminare, koja treba da organizuje skupove, okrugle stolove, šta god hoćete, da se o svemu raspravlja, da se o svemu debatuje i tek na kraju da se iznađe onaj predlog koji će ući u Skupštinu, a ta Skupština da ima na raspolaganju ne mesec dana, možda čak i malo više, kako bi se videlo da li je baš Predlog zakona neko najbolje rešenje, ili mi kao narodni poslanici možemo doprineti da on bude još bolji.
O konkretnom zakonu imam gomilu pohvala. To ću javno izneti. Moja prva pohvala ide, pre svega, zato što je regulisano izdavanje prekršajnog naloga. Mislim da to uvođenje prekršajnog naloga kao instituta treba da unese jednu revoluciju u naš pravni sistem, ali mislim da neće uneti revoluciju u naš pravni sistem samo iz jednog prostog razloga, zato što drugi delovi prekršajnog sistema neće moći da ga isprate.
Zato su jako bitne javne rasprave, ne samo jedna i ne samo da bi se neko tamo svađao, već zato što su dva mozga uvek pametnija od jednog i, naravno, 200 uvek od 20.
Taksativno ću navesti šta je dobro u ovom zakonu. Odlično je to što se definiše odgovornost pravnog lica, što se uvodi rad u javnom interesu koji podržavam svakako, to što se novčana kazna može zameniti radom u javnom interesu, što se zapravo kroz čitav ovaj predlog zakona teži da se zastarevanje prekršajnih postupaka svede na najmanju moguću meru, zato što se oštećenom daju veća prava u prekršajnom postupku i, čini mi se, ide se u pravcu što boljeg funkcionisanja upravo tog prekršajnog postupka, zato što se javnom tužiocu daju ovlašćenja, zapravo, bolje se definišu ovlašćenja koja su i do sada postojala, zato što se proširuje i zato što se konkretizuje institut prekršajnog naloga, što je fantastična ideja i mislim da je jedna od ključnih u ovom zakonu, koji treba da doprinese i omogući njegovu efikasnost u primeni, zato što se izvršenje sankcija sada pokušava ovim predlogom zakona učiniti efikasnijim, zato što se definiše jedinstveni registar.
S druge strane, moram imati i neke kritike. Bila sam dokona pa sam za vikend spremila nekih 30 amandmana, gore-dole, manje-više, nije ni bitno, ali ću se osvrnuti i na to šta je loše u ovom zakonu. Naravno, to je moje mišljenje a vi ga doživite kako god hoćete.
Loše je što iako se spominje odgovornost stranih pravnih lica, mislim da se nije vodilo računa o tome da će se približavanjem, a svakako idemo u cilju približavanja Srbije EU, biti kod nas na domaćem tržištu prisutno sve veći broj stranih pravnih lica koja će obavljati poslove bez otvaranja ikakvih predstavništva. Štaviše, po zakonskoj terminologiji iz člana 31. stav 2. nijedno strano pravno lice koje bude poslovalo u Republici Srbiji, na našoj teritoriji, neće biti odgovorno za prekršaj, jer zakon kaže da će za prekršaj odgovarati samo ona strana pravna lica koja budu imali svoja predstavništva ovde.
Mislim da je to toliko divno, da već sutra kada bude bilo moguće njihovo poslovanje bez otvaranja predstavništva, nijedan strani direktor koji bude imao imalo mozga neće otvarati predstavništvo, jer bez otvaranja predstavništva će njegova firma moći da funkcioniše a da ne bude kažnjena ni za kakav prekršaj, iako posluje na našem tržištu.
S druge strane, već sam rekla u ime DHSS da izuzetno podržavam rad u javnom interesu. Žao mi je što je takav institut postojao a do sada nije primenjivan, ili je izuzetno retko primenjivan. Naravno, podržavam predlagača i imam potpuno razumevanje za tako nešto kada se to predviđa ovim predlogom zakona.
U članu 35. Predloga zakona je predviđeno da se rad u javnom interesu može propisati i uredbom. Čini mi se da se baš nije znalo u kom pravcu treba da se ide, pa se opredelilo za kompromisno rešenje, upravo zato što je postojala dilema da li dozvoliti podzakonskim aktima da propisuju ovu kaznu, a pod tim podzakonskim aktima podrazumevam i propise lokalnih samouprava, ili to dozvoliti samo da bude regulisano zakonom, pa se zauzelo, usled dileme, jedno kompromisno rešenje da se to može učini i uredbom.
Nisam podnela amandman na ovaj član zato što smatram da postoje, možda, i dobri i loši argumenti za ovakvo pitanje. Na kraju krajeva, moguće je donekle prihvatiti i te obe krajnosti, posebno u pogledu subjekata koji rade u javnom interesu može da propisuje kao kaznu, ali nismo imali prilike da o tome stručno raspravljamo, ili bar da čujete i mišljenje nekih od nas.
Mislim da kada već pominjemo ovaj rad u javnom interesu, mislim da se struci, pre svega pravnoj struci, a ima ih ovde gomila poslanika pravne struke, trebalo dati jedna šansa kako bi i oni predložili neke svoje modalitete sprovođenja jedne ovakve ideje koju, naravno, podržavam.
S treće strane, Srbija mora da vodi računa i o svojim interesima. Mora da kažnjava strance na onaj način na koji ne kažnjava domaće subjekte. Zato je bilo, po mom ličnom mišljenju, potrebno uvesti i stvoriti kroz sistem prekršajnih sankcija jednu tzv. crnu listu. To nije ništa čudno, jer to postoji i u drugim zemljama za strane kompanije. Pojedine zemlje EU će u slučaju najznačajnijih propisa očas posla zabraniti nekoj stranoj kompaniji ne sam da posluje nego da promoli nos na njihovo tržište u bilo kom segmentu, nezavisno od toga da li ona na tom tržištu imaju otvorena predstavništva ili ta predstavništva uopšte nemaju. Upravo se na taj način jedan sistem, pa ako hoćete i ekonomski, u krajnjoj liniji ako hoćete i pravni sistem, štiti upravo od napada s polja. U sistemu zaštitnih mera nije predviđena jedna takva mogućnost već samo zabrana pojedinih delatnosti na određeno vreme.
Mislim da država, pa ukoliko hoćete i pravosuđe, mora da bude odlučnije od toga. Država mora da obezbedi jedan takav sistem u kome nijedno pravno lice koje je u vlasničkim vezama sa počiniocem prekršaja, sa prekršiocem, ne sme da promoli nos na ovo tržište. Danas postoji gomila fiktivnih kompanija. Svi smo mi svedoci toga. Ništa čudno u zemlji Srbiji. One napadaju naše tržište ispaljujući one svoje čuvene fantomske metke na primer sa nekih ostrva, recimo Devičanskih ostrva, i onda država mora da gradi sistem, a to je pravosuđe pre svega, koje će nas čuvati od takvih napada. Mislim da su to upravo ove crne liste koje sam pomenula, koje sam pokušala kroz amandman da predložim. Mislim da se prihvatanjem amandmana, ako ne mogu dati neki rezultati, onda bar načeti jedan put ka tome. Mislim da ste po ovom pitanju trebali da organizujete jednu ozbiljnu javnu raspravu.
Iako sam možda u manjini, možda nisam, to ću govoriti u raspravi u načelu i u raspravi u pojedinostima, a i kada budem koristila vreme svoje poslaničke grupe, mislim da produženje roka zastarelosti je apsolutno loše rešenje. Podsetiću da su oni profesori pravnog fakulteta i to oni koji su unapredili pravni fakultet, ne samo Pravni fakultet u Beogradu jer ne postoji samo Pravni fakultet u Beogradu, postoji i u drugim gradovima u našoj zemlji, postavili sistem u kome apsolutna zastarelost nastupa za dve godine i puno je razloga zašto je to tako i puno je razloga upravo za tako nešto.
Sve poslaničke grupe su dobile dopis "transparentnosti Srbije", koji su mišljenja da taj rok treba da bude duži. Mislim da oni greše zato što imaju u vidu samo jedno. Imaju u vidu korupciju, ali prekršaji se ne propisuju zbog korupcije jer ukoliko recimo polomite staklo na nekom izlogu, to neće imati nikakve veze sa korupcijom, ali će sa prekršajem imati i te kakve veze.
Naime, lično sam shvatanja da onaj prekršaj koji se ne sankcioniše u najkraćem mogućem roku ne vredi ga ni sankcionisati kasnije i onda postavljam pitanje – čemu svrha da sankcionišete za tek četiri godine, a činjenica je da se mnoge presude u prekršajnim postupcima upravo donose pred kraj isteka roka zastarelosti. Mislim da će sa druge strane povećanje tog roka zastarelosti uticati na povećanje broja nerešenih predmeta, ali o tome ću nešto kasnije u pojedinostima.
Konačno, smatram da su i dobre izmene koje se odnose na izvršenje prekršajnih kazni i da je jako dobro što se konačno definišu i registri koji su toliko potrebni našoj zemlji. Međutim, da ste pisali DHSS i da ste nam dali mogućnost da vam pomognemo u kreiranju ovog zakona, imali smo dobru volju, ali nismo naišli na sluh od strane vas, onda bi mogli da čujete i neke naše argumente koje bi verovatno usvojili, a to je da se osnuje jedinica za naplatu prekršajnih kazni, jer dosadašnji sistem pokazuje gomilu manjkavosti u svom svom punom obimu, a samo ona kazna koja se izvrši u prekršajnom sistemu jeste kazna koja ima smisla.
Imajući u vidu širinu polja na koje se prekršaji odnose i imajući u vidu brojnost prekršaja, potrebno je centralizovati sistem izvršenja prekršajnih sankcija kako bi to izvršenje bilo što efikasnije, jer badava vam prekršajni postupak, naročito ukoliko on traje četiri godine, koliko bi po ovakvom jednom Predlogu zakona trebao trajati, ako na kraju prekršilac izbegne da plati kaznu, a vest o tome se jako brzo čuje i onda dolazite do toga da to nepovoljno utiče na primenu propisa.
Sa druge strane, imajući u vidu koliko se novca naplati za sistem prekršajnih sankcija, tako jedna jedinica uopšte ne bi povećala državne rashode ni za jedan jedini dinar, već bi kroz povećanje efikasnosti naplate na ukupne prekršaje i prihode povećala, a kroz učvršćivanja sistema izvršenja kazni učvrstila bi i sama pravni sistem, pravosuđe, pa i samu državu. Ako hoćete, mi u DHSS smo imali plan za tako nešto. Pokušali smo da vas dobijemo i nismo uspeli. Više sreće neki drugi put.
Na kraju, želim da napomenem još jednu stvar, a to je da zbog ovakvih novih instituta koji su predloženi ovim predlogom zakona DHSS će naravno podržati ovakav predlog zakona zbog gomile ovakvih rešenja kojim se ovakvim predlogom zakona predviđa. Naš glas nećemo ucenjivati prihvatanjem amandmana. Ne morate da ih prihvatite, iako ima dosta ozbiljnih amandmana koji zahtevaju i ozbiljno čitanje. U vidu jedne neobavezne preporuke, preporučujem vam da ih podrobno pročitate, jer od njihovog usvajanja neću imati ja koristi, gospodine ministre, već će korist imati Ministarstvo pravde, a u krajnjoj instanci imaće je i Vlada Republike Srbije.
Hvala, pošto mi vreme ističe, nastaviću kasnije pošto ću koristiti i vreme svoje poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Predrag Marković.

Gospođo prva potpredsednice Skupštine, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prvo osećam potrebu da se izvinim svima kojih se to tiče u odnosu na diskusiju na kraju radnog dana juče i u odnosu na rečenicu gospodina Jovanovića danas koja je bila dobronamerna i nije nijednog trenutka sumnjala da istovremeno i čujem i pratim i razmenjujem, ali naprosto nisam želeo ni na jedan način. Hvala vam.
Zašto ovo govorim? Tema je ova rečenica koja je relaksirala vas, gospođo potpredsednice, tema je ne samo zakoni već i proces njihovog donošenja i proces njihovog usvajanja, diskusija. Sve zajedno je možda dobra prilika ovim povodom kada ispred sebe imamo zakon, politička je obaveza da kažem URS će, naravno, glasati za sve tačke koje su na dnevnom redu, a ja lično ću svakako glasati za zakon. Takođe, URS za slučaj da dođe do ma kog tehničkog propusta sa strane Odbora za pravosuđe, da zakasni saglasnost, će svakako u tom slučaju glasati za taj amandman SVM i nadam se da ćemo time, ako sam dobro shvatio iz izlaganja narodnog poslanika iz poslaničke grupe LSV biti stvoreni uslovi da i ova poslanička grupa, iako sam dobro dobio izveštaj sa Odbora za pravosuđe i poslanička grupa DS iz izjašnjavanja koja ćemo tek čuti, pretpostavljam skoro sve poslaničke grupe glasati za ovaj zakon. To je dobro zato što funkcija Narodne skupštine sem ove osnovne zakonodavne jeste i ona politička i to često zbunjuje ljude, ali jeste i edukativna.
Sa velikim zadovoljstvom sam danas pratio prvi deo izlaganja gospođice Batić i u okviru toga moramo stvarno da vodimo računa i o nečemu što laici ne moraju da znaju. Za većinu stvari smo i mi laici. Svako od nas ko sedi ovde. Dobro je znati da postoji istorija i postoji tradicija, da postoji običajno pravo, ali i znati da mi u tom dobu ne živimo. Tako smo stigli do ovog zakona.
Mi, i to se ističe od strane predlagača, a zakon se intenzivno radi godinu i po dana da bi ljudi shvatili da to nema veze sa politikom, to je deo ukupnih, ali stvarno prihvaćenih potrebnih promena u okviru i našeg zakonodavstva i pravosudnog sistema. Dakle, onaj deo koji nema spora, pošto je ovo oblast gde ste i vi, gospodine ministre, zatekli i sporove i predrasude, a hvala bogu i sami ste neke doneli, nadam se. Mislim na predrasude. I to je ljudski.
Zašto ovo govorimo? Danas se nalazimo u situaciji da u suštini doktrinirano nešto što je pripadalo u stvari upravnom sistemu vraćamo u stub gde mu je mesto. To je sudstvo. Pri tom je strašno važno da budemo pažljivi u odnosu na to kako ćemo usvajati, predlagati i primenjivati ovaj zakon.
Pretpostavljam da je bio lapsus u izlaganju gospodina Jovanovića. U zakonu se precizno definiše, govorim o institutu javnih poslova, poslova u javnom interesu, naravno sud, ono za šta se i vi zalažete, sud odlučuje jel, ali predlog je da lokalne samouprave propisuju vrste poslova, potencijalno.
Molim, laik sam za ovu oblast, i predlagača amandmana i predstavnike ministarstva da dobro razmislimo koja je tačno svrha ovog instituta, zbog toga što se URS i ja lično zalažemo, ne samo da se što više spusti nivo korisnosti ovog rada, dakle, to što je javni interes, ne na nivo lokalne samouprave, na nivo mesne zajednice, a da naravno, ne može da se remeti sistem, naravno da o tome sud odlučuje. Smisao ovog instituta i njegove prakse u drugim zemljama je upravo u sredini koje se to tiče, za poslove koji se tiču te sredine, jer to ukupno služi relaksaciji. Zakon ne može da uredi život, te treba odrediti u zakonu onu vrstu odredbe koja će omogućiti da se u životu nešto menja.
Daću vam primer, koji ne pogađa politički nikog od vas, imali smo ga u prethodnom izlaganju. U neverovatnoj biografiji Baltazara Bogišića imamo razne podatke, ali imamo i sadašnjost. U sadašnjosti njegovi potomci vode Leksikografski zavod u Zagrebu, predaju na Pravnom fakultetu u Podgorici, a dobre posledice njegovog bavljenja osećaju tamo gde je bio angažovan, recimo, ne govorim sada o ruskoj prestonici nego tamo gde je bio angažovan u regimentiju Kišinjevu. Kišinjev je danas prestonica, a to gde je bila regimenta pukovnija je danas samostalna država Moldavija.
To što se stvarnost promenila uopšte ne utiče, to je gospođica Batić i te kako u pravu, na značaj svega onoga što je kao postulat postavio Baltazar Bogišić. To se odnosi na sve. To treba da nam bude edukativna obaveza i ove skupštine kada donosimo zakone, da vodimo računa da stanemo svi iza onoga što je nesporno.
Još jednom ponavljam, ako sam dobro razumeo, sve poslaničke grupe koje su do sada izrazile, a to je skoro konsenzus, ne znam za poslaničku grupu DSS, čućemo vrlo brzo, koja je vrsta ograde, eventualno, će glasati za ovakav zakon, jer se on ne tiče politike, on se tiče ostavštine za budućnost. Dakle, jedan sistem zaokružujemo kao nezavistan ili malo nezavisniji, nego što je sada, da budemo pošteni. Sudski sve oblasti ujedinjujemo i omogućavamo da on živi i da ne bude više predmet političkih diskusija i rasprave, a naročito da ne bude predmet zloupotrebe. Tu je sada moje poslednje izvinjenje za sinoćni ton.
Građani moraju da znaju da nisam želeo da povredim poslanike, nikoga nisam imenovao, jer to nikada ne radim. Ne želim nekoga da povredim, kao što ne imenujem imena stranaka zato što sam ozbiljan čovek, pa me mrzi da pratim kada je ko promenio stranku tokom dana, pa mi je lakše da govorim o onome što je suština, a to je da smo svi mi narodi poslanici. Skrenuo sam pažnju da se ne zloupotrebljava Poslovnik sa stanovišta onoga što laički ima jedno značenje, a pravno drugo i da se ne dogodi da građani steknu utisak da poslanici prozivaju predsedavajućeg i pozivaju ga da prekrši Poslovnik, pa zakon, pa Ustav, a što je na ivici krivične odgovornosti.
Neke oblasti su uređene nezavisno od našeg znanja. Poslovnik, sa svim svojim manjkavostima, moramo da poštujemo vodeći računa da on poštuje osnovno načelo, a to je da je pravni sistem u Republici Srbiji jedinstven. Postoje hijerarhije odrednica, postoji uputstvo o tome kako se pravni propisi uopšte predlažu i pišu i to je podeljeno narodnim poslanicima. Građani to ne moraju da znaju, ni svi poslanici ne moraju da znaju. Da vam kažem nešto, ako vi izađete i pročitate pred građanima gde kažete – evo, zašto ne uzme reč neko, a piše da može da učestvuje u radu.
Zaboravimo politiku. To što vi po nekom članu Poslovnika možete da prisustvujete sednici, to vam ne daje nikakva dodatna prava. Možete da prisustvujete
fudbalskoj utakmici, ali to ne znači da možete da istrčite na teren. Takođe, ne znači da tokom navijanja vi ne možete da utičete, pa vi utičete na ishod utakmice, ali ne igrate.
Pravni termini, koliko god da je u poslednjih 20 godina kod nas prisutna plutajuća terminologija, se iz različitih razloga, ne uvek političkih uvode termini za koje nemamo definisano značenje, a to unosi zabunu. Stručna služba Narodne skupštine vodi računa, predsedavajući u okviru svojih informacija i nadležnosti vodi računa. Molim građane da ne obraćaju pažnju na tu vrstu političke rasprave koja zvuči kao pravna argumentacija. Nikome ne pada na pamet u Narodnoj skupštini da svesno, ni poslaniku, svejedno, pozicija, opozicija, ni stručnoj službi, ni predsedavajućem, ni ministrima, krše Poslovnik i zakon tokom donošenja zakona. Ovo je samo u pitanju usaglašavanje tumačenja, a neke stvari ne moraju da budu rešene, jer se podrazumevaju.
U Poslovniku ne piše da li se izriče opomena poslaniku ako izvadi revolver i puca na drugog poslanika…
(Predsedavajuća: Gospodine Markoviću, kada ste kod Poslovnika, dužna sam da vas obavestim da govorite o temi dnevnog reda.)
Hvala vam, gospođo Kovač. Dakle, reč je o nastavku diskusije koja je juče vođena, kao što sam najavio. Samo da završim.
Neke stvari se ne definišu Poslovnikom, jer su definisane drugim aktima. Nema potrebe da nešto oko čega se slažemo, oko čega je svima stalo, unosimo zabunu.
Evo vam jedne simpatične metafore, pošto ponekad, kao stariji čovek, ne mogu da spavam, jer me brinu zakoni, jer me brinu povređena prava, ponekad ima dobra utakmica na TV. Noćas je bio direktan prenos Atletiko Mineiro i Olimpika, i tom prilikom sam saznao da je i ta oblast uređena, što verovatno svi koji prate fudbal nisu znali, a to je da ako jedan tim dobije pet crvenih kartona utakmica se prekida. Ova diskusija može da se prekine ovog časa. Hvala.