Replika.
Dakle, bio sam član Odbora za evropske integracije kada je gospodin Đelić vodio te poslove ispred Vlade i dobro se sećam tih rečenica i tih obećanja, ali to sada nije bitno. Bitno je sledeće, a to svakako Đelić može da potvrdi, da je politika komisije bila da, kada postanemo kandidati, dobijamo sredstva za svih pet komponenti, a ne samo za dve, koliko smo dobijali, pa je on iz toga izvlačio zaključak da će biti više sredstava, a bilo je par prilika kada je zaista i ovu cifru, koju sam pomenu, rekao, što naravno nije bitno.
U drugoj stvari, razume se, gospodin File on daje obećanje kao i svaki političar. Koliko ja znam, EU nije usvojila budžet na nivou dva kompetetna organa koji to čine. Parlament to nije učinio. Koliko znam, nisu raspodeljena sredstva za države potencijalne kandidate i kandidate u kvotama. Sasvim je moguće da je gospodin File rekao da neće biti više ili biće isto, ali to je samo njegova rečenica, a tnije čitanje nekog finansijskog dokumenta koji još ne postoji. O tome se radi. To je, dakle, obećanje, a političarima, ne samo srpskim, već i evropskim, u principu ne treba verovati na reč.

Po Poslovniku, narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Reklamiram povredu Poslovnika član 106.
Mi jesmo posle burnog početka rasprave imali ispravljanje rasprave i dovođenje u jedan redovan tok. Sada smo ponovo izleteli i zaista ne vidim konceptualno neslaganje nekih poslaničkih grupa i oko EU i oko članstva Srbije u EU, ne vidim nikakve veze sa temom ovog amandmana.
Molim vas da uvedemo ovu raspravu u neke normalne tokove, da se raspravlja o tački dnevnog reda. Ovde su ogoljene i neke politike koje su vođene u prethodnom periodu.
Srpska napredna stranka i ova vlada Republike Srbije ne želi ispruženu ruku i ne želi milostinju. To je jako dugo u Srbiji bila percepcija, gde je politička elita slala poruku i pravila takvu percepciju prema EU - dovoljno je da budemo samo članovi ili da uđemo u neke predpristupne fondove, pružićemo ruke i mi ne moramo ništa da radimo, a dolaziće novac. To, jednostavno, nije istina i to, jednostavno, ne treba da bude tako.
Srpska napredna stranka želi reformisano srpsko društvo koje će biti sastavljeno od pojedinaca, koji će svojim znanjem, umećem, alatima koje ima, da radi i da od svog posla normalno živi u porodici evropskih naroda. Ne želimo milostinju, želimo moderno društvo u kojem ćemo moći da radimo, zaradimo i od svog posla živimo.
Gospodine predsedavajući, molim vas da uvedete ovu raspravu u normalne tokove i da govorimo o tačkama dnevnog reda.

Gospodine Babiću, slažem se da treba da raspravljamo o dnevnom redu, ali moram priznati da ste i vi iskoristili repliku.
Molim vas, ako važi princip za vas, važi i za gospodina Đelića i za bilo koga. Prema tome, slažem se, završimo krug replika.
Reč ima gospodin Đelić i molim vas da završimo. Izvolite.

U jednom ste u pravu, a to je da, po Lisabonskom sporazumu, belgijski parlament ima veće učešće u toj budžetskoj raspravi i znamo koliko je ona bila burna, ali je ona završena. Pao je dogovor ne samo između svih zemalja članica i Evropske komisije, nego i sa Evropskim parlamentom.
Tu gde ste vi u pravu, a to je pitanje tehnike, to još treba da se i izglasa. Tamo gde niste u pravu to je da postoji, naravno, regulativa. Na nekoj bazi mora da se raspravlja i postoji alokacija. Mi smo se borili da veći deo sredstava predpristupnih fondova bude dostupan po zasluzi. Drugim rečima, da one zemlje koje imaju bolje projekte dobiju više. Ta rezerva postoji. Neka to bude moja značkica koju ću i sebi i sa drugim kolegama iz regiona prikačiti ovde, ali to je samo 5% ukupnih sredstava.
Ja sam se borio, i za to sam bio ovlašćen sa strane svih naših kolega iz regiona, da to bude nekih 20%. Tako to ide sa EU – sporo, ali u nekom pravcu.
Nemojte meni govoriti o neispunjenim obećanjima oko EU. Verujem da, kada sam 9. decembra dao ostavku na moje mesto u Vlade zbog toga što sam se angažovao pred građanima Republike Srbije da ćemo dobiti status kandidata do kraja te godine, sam pokazao put, čini mi se, kojim treba da se ponašamo, da kada se obavežemo na nešto, to i ispunimo ili se povučemo. Mislim da je to bio jedan pozitivan primer. Hvala vam.

Hvala.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Jelena Travar Miljević.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Jelena Travar Miljević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, ovim amandmanom sam predložila razdvajanje ministarstva energetike i ministarstva za zaštitu životne sredine, zato što smatram da spajanje zagađivača i onih koji treba da ih kontrolišu pod isto rukovodstvo ne može da obezbedi efikasnu kontrolu.
Kao što je verovatno poznato većini članova Odbora za zaštitu životne sredine, ovaj Odbor se u poslednjih godinu dana zaista sa punom pažnjom posvetio i onoj trećoj funkciji koju vrlo retko radimo mi u parlamentu, a to je kontrolnoj funkciji i vrlo često bismo pozivali i zagađivače i one koji kontrolišu zagađivanje na same sednice Odbora.
Ono što je žalosno, to je što smo mi na tim sednicama vrlo često dolazili do zaključaka da institucije i ustanove međusobno ne komuniciraju. I to nije nešto što zavisi od sredstava, to je nešto što zavisi isključivo od dobre volje. Samim tim, ako želimo bolju i bržu komunikaciju, mislim da od ovog jednog ministarstva treba napraviti dva ministarstva. S druge strane, mislim da energetika treba da se bavi investicijama, prvenstveno velikim investicijama koje su i najavljivane u određenim periodima.
Kada sve to sagledamo, možemo doći do zaključka da bi time svaki region dobio po jednu investiciju – Obrenovac, Kostolac, Štavalj, kao nove termoelektrane, nove hidrocentrale – Đerdap 3 i Drina, vetroparkovi – Pešter i Banat. I sama sam bila svedok koliko puta je spominjan vetropark u Kovinu i vidimo da zaista nešto ne funkcioniše na dobar način, kada posle par godina još uvek tamo nije dobijena dozvola. Isto tako, mislim da treba da posvetimo određenu pažnju i biomasi i biogasu, da ne pričam o vezivanju dobijanja gasa i proizvodnji zdrave hrane, posebno kada spomenem činjenicu da 30% regulative koja treba da se uskladi prilikom otvaranja pregovora odnosi se na zaštitu životne sredine. I sama koleginica jedna je juče spomenula da je to preko 500 podzakonskih akata, da će 70% tih aktivnosti koje se tiču zaštite životne sredine nositi upravo lokalne samouprave.
Mislim da je neophodno formirati posebno ministarstvo za zaštitu životne sredine koje će biti partner lokalnim samouprava, partner regionalnoj vlasti. Jer, složićemo se da ovo nije problem koji može da reši jedno ministarstvo ili jedan čovek. Ovo je čovek koji možemo da rešavamo samo sinhronizovanim delovanjem lokalnog, regionalnog i republičkog nivoa.
Nažalost, jedan od ozbiljnih izazova koji Srbija već duže vreme ne može da reši i s kojim se suočavamo je postepena transformacija i prilagođavanje energetskog sektora zahtevima zaštite životne sredine. Složiću se sa jednim kolegom koji je spominjao zelenu energiju. Takođe, ne mogu da ne spomenem da neke države vode ozbiljnu raspravu i prave planove do 2050. godine kada se priča o energetskoj efikasnosti i o izolacionim sistemima na građevinskim objektima. Meni je žao što smo mi kao država daleko od toga, ali, isto tako, ne bih mogla sebi da dozvolim da danas ne pričam o formiranju posebnog ministarstva.
Ono gde bih molila ministra da još jednom razmisli o ovom amandmanu jeste sama kontradiktornost koju sam dobila u obrazloženju, u odnosu na ono što je spomenuto u Predlogu zakona. Znači, u Predlogu zakona, gde se razdvajaju dva ministarstva, piše da to neće imati određene finansijske efekte, odnosno neće dovesti do povećanja, a meni je prilikom odbijanja ovog amandmana dato kao obrazloženje da će doći do povećanja troškova u radu državne uprave.
Kao članica Odbora za zaštitu životne sredine, zaista znam i čvrsto verujem da tamo postoje ljudi koji se bave zaštitom životne sredine. Ali, ovo je jedna oblast koja je nespojiva, jer smo došli u situaciju – Kadija te tuži, kadija ti sudi. Ja se izvinjavam, ali moram se tako izraziti, to je jedna naša stara izreka. S druge strane, ne vidim efikasnost u svemu tome ako ne stvaramo partnerske odnose. Nama se dešavalo da ne komuniciraju dovoljno jasno pokrajinske i republičke ustanove i republički nivoi vlasti. Dolazimo u situaciju da lokalne samouprave na različit način dostavljaju podatke ili da ih neke ne dostavljaju. A ako zaista želimo dobro Srbiji, ne vidim razlog da jedno opšte pitanje ne smestimo u posebno ministarstvo. Da ne pričam o crnim tačkama, da ne pričam o smetlištima i divljim deponijama, jer se vrlo dobro sećam perioda od 2006. do 2008 godine kada sam u svojoj opštini bila, između ostalog, zadužena i za zaštitu životne sredine, gde lično ne vidim velike razlike danas.
Ako treba 30% regulative da promenimo, ako EU ima nešto što se zove jedinstvena politika zaštite životne sredine, i neću da pričam da ovo želim da radimo samo zbog EU ovo želim da radimo zbog budućih pokolenja koja treba da žive u ovoj zemlji, gde su nekada postojala vrlo jasna pravila. Zar nije žalosno da smo pre 50 godina po selima imali organizovane stočne jame, a da danas nailazimo na krupnu stoku bačenu pokraj puta? To mi je zaista žalosno i ne želim da na ovo utičem zato što je osnovni prioritet i moje stranke tj. URS i ove Vlade ulazak u EU, ali isto tako je i osnovni prioritet stvoriti bolje uslove za život građana Republike Srbije.
Stoga vas molim da još jednom razmislite o mogućnosti da prihvatite ovaj amandman i pružimo priliku zaštiti životne sredine da dobije svoje mesto u izgradnji partnerskih odnosa sa organizacijama civilnog društva, lokalnim nivoom vlasti i regionalnim nivoom vlasti. Sa druge strane, sve ove investicije o kojima sam govorila, u energetici isto tako dovode do otvaranja novih radnih mesta. To je nešto čime možemo višestruko da poentiramo, odnosno da stvorimo benefit za naše sugrađane. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković, zatim Aleksandar Jugović, Predrag Marković, Gordana Čomić i Ivan Karić.
Izvolite.

Hvala. Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, potpuno podržavam amandman gospođe Travar Miljević i ovim ulazim u jednu vrlo ozbiljnu oblast koja se zove zaštita životne sredine, koja je nažalost u proteklom periodu, od godinu dana od kada je ustanovljena ova Vlada premijera, slagaću da li Dačića ili Vučića, pošto po izjavama funkcionera nikako ne mogu da odlučim čija je Vlada.
Ova Vlada je formirala tri ministarstva koja se bave jednom oblašću, a trebalo bi i bilo bi prirodno i racionalno da jedno ministarstvo vodi računa o oblasti zaštite životne sredine.
Odmah je bilo jasno da ne postoji jasna koncepcija šta je to životna sredina, šta su to prirodni resursi, na koji način se njima upravlja i na koji način se štiti životna sredina. Bilo je jasno zato što su ukinuli ne samo to što su se tri ministarstva bavila jednom oblašću, što nigde ne postoji, pogledajte paralelno i uporedno kako izgleda u drugim zemljama upravljanje ovom oblašću, ne postoji na ovakav način, nego i time što su ukinuli fond za zaštitu životne sredine, koji je bivši ministar Aleksandar Popović ustanovio 2004. godine i koji je najdelotvorniji način finansiranja projekata iz oblasti zaštite životne sredine. Ne postoji delotvorniji. Takođe u mnogim zemljama je ustanovljen, nije to njegov smišljen akt, nego je ustanovljen kao najbolji i najdelotvorniji mehanizam rukovođenja u ovoj oblasti. Zbog toga je bilo važno da ovaj mehanizam opstane. No, taj mehanizam je od 2004. godine pa sve do dolaska ministra Dulića jako dobro funkcionisao. Tada je kada je ukidan nađeno opravdanje, alibi da budu ukinut, zbog toga što je navodno bilo nekih nepravilnosti i lopovluka, krađe ili već kako se to u medijima jako mnogo govorilo pa i moje kolege poslanici iz vlasti su govorile o tome. Kao građanin i kao narodni poslanik bih volela da imamo epilog koji je na pravosudnim organima donet, međutim nemamo, tako da ne možemo da komentarišemo unapred.
Sa druge strane, moram da kažem još jednu stvar. Ostao je princip – zagađivač plaća. Zagađivači u ovoj zemlji enormna sredstva uplaćuju u budžet Srbije, ali da li građani Srbije znaju gde idu ta sredstva? Da li idu u zaštitu životne sredine? Ne idu. To jedino pouzdano mogu da kažem. Ne idu u zaštitu životne sredine. Idu na neka druga mesta, to ne možemo da znamo.
Godinu dana na odborima poslanici čuju samo jednu rečenicu – mi ćemo napraviti bolji i delotvorniji mehanizam finansiranja. Još uvek ga nema. Ne postoji bolji i delotvorniji. Molim vas, napravite zato što je potrebno da se finansiraju projekti, ali ne postoji delotvorniji.
Sada čujemo, prema izjavama, da će se stvoriti budžetski fond. Moram odmah da vas upozorim, i ako ga napravite, neman ništa protiv, to je samo gubljenje vremena. Šteta se ne može ispraviti, šteta od godinu dana na taj način, jer to nije način na koji treba da radi.
Finansiranje životne sredine, gospodo, mora da bude javno, moraju da postoje jasni principi, jasni kriterijumi i građani moraju da imaju povratni mehanizam da dobiju sve informacije gde su otišla sredstva koja oni plaćaju.
U ponedeljak sam čula da su mnoge moje kolege iz dve sada velike stranke u vlasti, znači iz SNS i SPS, govorile o tome da je potrebno formirati jedno jedinstveno ministarstvo koje će se baviti zaštitom životne sredine. Ja to jako pozdravljam i drago mi je, jer to DSS govori godinu dana i niko je ne čuje.
Naravno, ono što je rekao i prvi potpredsednik ovde u ponedeljak je bilo vrlo značajno. Rekao je da nisu imali hrabrosti da formiraju ovo ministarstvo, takvo kakvo treba da bude, znači, jedinstveno ministarstvo koje će se time baviti. Zaprepašćena sam. Čovek koji je zajahao tigra nema hrabrosti da napravi jedno jedino ministarstvo zaštite životne sredine. Kakva strašna zver stoji iza ovoga? Neki tiranosaurus reks. Prosto sam zbunjena. Svi shvatamo da tako mora da se formira ministarstvo. Svi o tome govorimo, a ministarstva nema.
Naknadna pamet je sjajna, kada posle naknadne pameti popravimo ono što smo pokvarili. Ali, posle godinu dana mi nismo popravili to što smo pokvarili, nego smo nastavili po starom, jer ne želimo da prihvatimo da smo sami uradili nešto što je loše.
Dalje, uzeta su značajna sredstva koja su pripadala lokalnim samoupravama, a koja su se odnosila na takse pri registraciji vozila. Da li je to popravilo budžet građana Srbije? Nije. To su male takse. Ali, one nisu otišle u takse lokalnih samouprava da one mogu da rešavaju pitanje.
U Valjevu je problem svih šuma i svih parkova u gradu. Zamislite odakle bi ta sredstva mogla da budu. Jasno nam je da su lokalnim samoupravama sredstva zapravo uzeta zbog toga što moramo da kažemo onu priču o niklu i zbog toga što se ljudi iz lokalnih samouprava jednostavno nisu složili sa vizijom ministra Bačevića, da će se u Srbiji nikl eksploatisati, do sada nepoznatom, ali neverovatno čistom tehnologijom koja je potpuno neškodljiva. Naravno da je to naučna fantastika. Zbog toga mi je žao što nije prihvaćen amandman gospodina Milivojevića.
Demokratska stranka Srbije je i do sada jedina govorila o ovoj stvari, jedina se borila na pravi način, argumentovano, sa jasnim kriterijumima i svim ostalim. I dalje ćemo govoriti da ste pogrešili i da treba da popravite. Ono što ne znate, pitajte i slušajte. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jugović. Izvolite.