Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Šeste posebne sednice Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 133 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 119 narodnih poslanika, odnosno da prisustvuje najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da je sednici sprečen da prisustvuje narodni poslanik Milorad Stošić.
Saglasno članu 87. stav 2 Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam nastavak ove sednice odredio izuzetno za subotu, 31. avgust 2013. godine, dakle, mimo dana određenog u članu 87. stav 1 Poslovnika, zbog potrebe da Narodna skupština što pre izabere članove Vlade.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvao da današnjoj sednici, pored predlagača, gospodina Ivice Dačića, predsednika Vlade, prisustvuju i svi ostali članovi Vlade, generalni sekretar Vlade, kandidati za nove članove Vlade, kao i predstavnici diplomatskog kora u Republici Srbiji.
Nastavljam pretres o 1. tački dnevnog reda- IZBOR I POLAGANjE ZAKLETVE ČLANOVA VLADE.
Narodni poslanik Judita Popović želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Hvala vam, gospodine predsedniče.
Naravno, član 107. Gospodine predsedniče, jučerašnja rasprava je započela na veoma mučan način. Najveći krivac za sve to ste vi. Na isti način ste i završili sednicu jučerašnju tako što ste onemogućili predsedniku LDP da replicira.

Ne mogu da dozvolim da nastavite da govorite zato što vršite grubu zloupotrebu Poslovnika Narodne skupštine.
Dakle, vi ste pravnik i zante da se povreda Poslovnika može tražiti neposredno pošto je učinjena ili u danu kada se održava sednica Narodne skupštine.
Vi tražite povredu Poslovnika zbog nečeg što se desilo u jučerašnjem toku sednice. To ne možete po Poslovniku. To ne mogu da vam dozvolim. Dakle, neću dozvoliti da vršite opstrukciju rada. Zaista to ne mogu da vam dozvolim.

Gospodine predsedniče, član 107.
Vi ste danas počeli sa radom u 10.45 časova. Zakazali ste sednicu sa početkom u 10.00 časova. Šta ste radili 45 minuta? Da li je to ta pristojnost? Da li je to ta modernizacija za koju se zalažete, a pritom onemogućavate da se razvije jedna pristojna, normalna i potrebna rasprava? To je u stvari ta bahatost, ta arogancija i samovolja vlasti koju vi uporno i konstantno ispoljavate.
Dakle, nije bilo potrebe ni juče, kao što nije ni danas, da nas upozoravate na to kršimo Poslovnik, kada vi to radite na najbezočniji način.
Prema tome, ukoliko zaista želite jednu konstruktivnu saradnju i jedan razgovor sa argumentima, izvolite i uradite sve što je u vašoj moći da to dozvolite. Šta se desilo za tih 45 minuta, koliko je kasnila ova sednica, da su narodni poslanici trebali da čekaju da napokon počne? Da li je to, gospodine predsedniče, takav odnos izvršne vlasti prema parlamentu koji je nedopušten, koji je toliko uobičajen u parlamentu? Zaista bih vas upozorila na to da se radi o zakonodavnoj vlasti ovde u parlamentu.

Ne smatram da je prekršen Poslovnik Narodne skupštine.
Naravno da ću vam uvek ukazati na to kada mislim da kršite Poslovnik i na takav način činite zloupotrebu rada, odnosno pokušavate da opstruišete rad parlamenta, jer je to moje pravo utvrđeno Poslovnikom.
Naravno, imate pravo da se sa mnom ne složite u tome i to je demokratija u ovoj zemlji.
Mi imamo dva dana pristojne rasprave. Imamo dva dana rasprave o Vladi. Nije bilo noćne sednice. Nije bilo izbora Vlade u četiri ujutru. Imamo drugi dan celodnevne rasprave. Ako treba imaćemo i treći dan rasprave, ne bežimo od toga. Narodni poslanici će u ovom domu moći o Vladi da diskutuju onoliko koliko to Poslovnik predviđa i nikakvog kršenja tu neće biti.
Što se tiče kašnjenja, izvinjavam se Narodnoj skupštini zbog kašnjenja. Dakle, smatram da je trebalo da počnemo u 10,00 časova. To je krivica, pre svega, predsednika Narodne skupštine, ne izvršne vlasti. Prihvatam to na sebe i tu ste u pravu. Trebalo je da popčenemo u 10,00 časova. Moje izvinjenje svim narodnim poslanicima.
Narodni poslanik Čedomir Jovanović želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Gospodine predsedniče, nema potrebe za takvim ponašanjem.
(Predsednik: Recite mi, molim vas, koji član je prekršen?)
Prekršen je član 27, kao što sam vam i rekao.
Da li vi očekujete od nas da budemo vaši sagovornici zbog toga što smo normalni ili mislite da nismo normalni?
Ne pada mi na pamet da danas repliciram predsedniku Vlade Dačiću ili potredsedniku Vlade Vučiću, ali sam želeo to da uradim juče, jer mislim da bi od toga svi imali koristi.
Vi ste prekinuli sednicu nakon monologa predsednika Vlade iako ste vrlo dobro znali da sam se javio istog trenutka kada je pomenuo moje ime za repliku. U redu, mislim da to nije bilo dobro. Ljudi koji su pratili ovu raspravu u parlamentu i javnost očekivala je od tog dijaloga nešto više i od onog što je dobila.
Danas poslanici Popović kažete da je povredila Poslovnik jer nema pravo da replicira, odnosno da ukazuje na povredu Poslovnika na nešto što se desilo juče. Pa nije mogla, juče ste prekinuli sednicu. Nije mogla juče. Ne, to nije po Poslovniku.
Ako nastavite tako da se ponašate pretrpećete mnogo više štete, nego da ste nam dozvoliti da normalno razgovaramo.
Ne brinem ja za vas. Zašto bih se brinuo za vas, kada vi sami ne brinete o sebi? Brinem za ovu zemlju, jer neko ovo posmatra i na osnovu vaših gestova formira mišljenje i o vama i o meni.
Evo, ne želim da repliciram predsedniku Vlade Dačiću, ni potpredsedniku Vučiću. Evo, neka sami učestvuju u ovoj raspravi danas, neka sami sebe biraju. Da li mislite da to oni žele? Da li želite to, predsedniče Dačiću?

Vreme.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović. Izvolite.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani predsedniče Vlade, poštovani potpredsednici, poštovani ministri i kandidati za ministre, dobro je što se jedan veliki posao, kao što je rekonstrukcija Vlade, završava u ovoj nedelji i što će mnoge nedoumice, nejasnoće koje su se javljale poslednjih meseci u javnosti biti konačno razrešene.
Ako vladajuća većina kreće u proces rekonstrukcije, a da njena pozicija nije ugrožena, postoji većina u Skupštini, to je znak da je u politici vladajuće većine došlo do preokreta i to onog pozitivnog. On je jasan i vidljiv u ovih nešto više od godinu dana, a ogleda se pre svega u proboju u vezi evropskih integracija i dobijanja datuma za početak pregovora, rešavanja problema Kosova i potpisivanja Briselskog sporazuma, kao i rezultati u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Naravno, to sve još uvek nije dovoljno. Postoji mnoštvo oblasti gde se mora učiniti preokret. Poboljšanje i potpuna promena sadašnjeg stanja i dosadašnjih politika, to su ti reformski zahvati koji su neophodni sadašnjoj Srbiji, koji su uvek odlagani za neka druga vremena, koji su bolni i često pogađaju interese mnogih grupacija, pa čak i onih uticajnih koji su do sada kreirali političku stvarnost Srbije.
Često ti zahvati nisu popularni. Ne donose političke poene i zbog toga su ranije političke većine izbegavale da sprovedu određene reforme. Oblast koja zahteva temeljne reforme i promene je ekonomska politika. Sasvim je jasno da u Srbiji ne postoji konzistentna ekonomska politika koja je dugoročna i da se nagomilani problemi rešavaju. Uglavnom su to kratkoročne mere koje privremeno daju privid da se nešto rešava, npr. sprečen je bankrot države, ali kasnije na naplatu dođu mnogo veći računi i kriza je veća i dublja.
U raspravama o ekonomskoj politici, četiri reči dominiraju: nezaposlenost, spoljni dug, budžetski deficit, štednja. Eksperti, a u Srbiji ih ima veoma mnogo, u prvi plan stavljaju spoljni dug, a on iznosi 19 milijardi evra i nije mali. Zatim budžetski deficit, a on sada iznosi 6,5% bruto društvenog proizvoda, i neminovno onda sledi da se mora štedeti ili, eufemistički rečeno, mora se stezati kaiš.
Glavna stvar je posustala privreda, kao i posledica toga, nezaposlenost koja iznosi dramatičnih 24,2% sa tendencijom daljeg rasta, i u tom pogledu posebno su u prvom planu mladi ljudi do 30 godina, njih 50% nema posao. Radi se uglavnom o mladoj i školovanoj grupaciji.
Kada se pomene reč „štednja“ odmah se pomisli na javni sektor, tj. na plate i penzije. Po pravilu stradaju učitelji, profesori, lekari, slabo plaćeni i demotivisani činovnici i naravno penzioneri. Dakle, oni nemoćni koji jedva preživljavaju. Što je još tragičnije od tih malih i nedovoljnih primanja i plata izdržavaju svoju nezaposlenu decu i unuke. Zato nije pravo pitanje smanjivanje ili zamrzavanje plata i penzija, već je pravo pitanje kako otvarati nova radna mesta i ubrzano zapošljavati. Rezultati će biti vidljivi kratkoročno, jer oslobađanjem tereta izdržavanja radno sposobnih mladih ljudi, visina plata i penzija neće dolaziti u prvi plan.
Naravno, otvaranje novih radnih mesta, za njih su potrebna ogromna sredstva, odgovor na to pitanje takođe postoji. Što brže i efikasnije stvarati ambijent za privlačenje stranih direktnih investicija, smanjivanje dugih i nepotrebnih birokratskih procedura, zatim, što ne i zaduživanje i ulaganje u oblasti u kojima Srbija ima komparativne prednosti, a to su između ostalih poljoprivreda, infrastruktura, energetika, štednja ograničenja. Znači samo održavanje statusa kvo, i dalje siromašenje već siromašnih, bogaćenje bogatih, dalje zaduživanje i na kraju bankrot.
U Srbiji najbolje prolaze banke. Stvaraju najveće profite i po pravilu su u stalnom vlasništvu. Postavlja se pitanje zašto ni jedna proizvodnja nije isplativa, a imamo svoje sirovine, jeftinu i kvalitetnu radnu snagu? Jedan od razloga su i skupi krediti koji proizvođači moraju uzimati od tih banaka gde kamatna stopa iznosi i do 8,5%. S takvim kamatama teško koji naš proizvod može biti konkurentan.
Zašto država ne stvori fondove i stimuliše one proizvodnje koje su održive i pripadaju tzv. realnom sektoru? Na taj način stvaraće se proizvodi koji se mogu izvoziti i postići još jedan važan cilj, sačuvati radna mesta već sada zaposlenih u malim i srednjim preduzećima.
Na ove probleme stalno ukazuju asocijacije privrednika, Privredna komora Srbije. O sivoj ekonomiji, velikim porezima, osnovnim davanjima i dažbinama, nema potrebe ni govoriti. Jer, mnogo toga je već rečeno, ali je malo urađeno. Često je za proboj u nekoj oblasti potrebno malo uraditi a rezultati mogu biti brzo vidljivi.
Moram upotrebiti jednu metaforu, koja će biti razumljiva mladom kolegi, kandidatu za ministra finansija. Ekonomija u Srbiji je složena diferencijalna jednačina koja ima mnogo početnik uslova i ograničenja. U traženju rešenja između loših, dobrih i optimalnih, najčešće su birana loša rešenja. Pljačkaška privatizacija, gubljenje 500.000 radnih mesta, uništavanje proizvodnje gde smo imali komparativnih prednosti i prepuštanje strancima.
Međutim, opšte gledano za Srbiju i većinu njenih građana to su bila loša ekonomska rešenja, ali za kreatore te politike su bila optimalna rešenja jer su se enormno obogatili. Zato se SDPS zalaže za temeljite reforme u oblasti ekonomske politike, jer masovna nezaposlenost razara naše društvo, a zalažemo se za društvo pune zaposlenosti i dozvoljive nejednakosti. U SDPS smo svesni da preokret u ekonomskoj politici neće biti ni lak ni brz i da rezultati neće biti odmah vidljivi.
Interesantno je da u Srbiji uvek bolje prolaze oni koji daju nerealna obećanja, nude laka rešenja, a ne prihvataju se oni koji upozoravaju na krizu, odricanja, težak rad, dugoročnost izlaska iz krize. Što je kriza teža i dublja, lakše prolaze nerealna obećanja.
U rešavanju teških problema često imamo nekonzistentne politike. Površni smo i ako dođemo do teškoća brzo odustajemo. Uopšte, sve u Srbiji izgleda nezavršeno, država, granice, pravne institucije, putevi, prosto sve. Izgleda da tako jedino možemo da funkcionišemo.
Zato se SDPS opredeljuje za novu reformsku politiku koja će od Srbije napraviti modernu evropsku državu bez obzira ne sve teškoće i probleme koji će se javljati na tom putu.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o rekonstrukciji Vlade i ona je temeljna i suštinska, što je novina u političkom životu Srbije i to je znak da je ova vladajuća koalicija spremna da krene u temeljite i suštinske reforme u svim oblastima.
Šta SDPS očekuje od ministara u rekonstruisanoj Vladi, kako novih, tako i onih koji su tu od ranije? Očekujemo realno sagledavanje stanja u oblastima za koje su odgovorni, postavljanje ciljeva koji su realno ostvarivi. Pri tome treba polaziti šta su zahtevi i standardi EU za te oblasti, a šta je naša realnost i tome se prilagoditi.
Postavljeni ciljevi moraju biti izuzetno jasni, precizni i u međufazama sa merljivim parametrima. Na osnovu jasnih ciljeva postavljaju se strategije, ali i akcioni planovi čije se izvršenja moraju kontrolisati svakog dana. Preuzimanjem pune odgovornosti za određenu oblast, svesni smo činjenice da ministar nije svemoguć, ali se od njega očekuje da u kreiranju rešenja uključi širi krug zainteresovanih partnera, kao što su sindikati, poslodavci, akademska zajednica, ne vladine organizacije. Samo u jednom širem konsenzusu ćemo doći do najboljih rešenja za mnoge naše probleme.
Dame i gospodo narodni poslanici, SDPS je veoma zainteresovana za donošenje zakona koji se tiču oblasti rada i zapošljavanja, a to su Zakon o radu i zapošljavanju, Zakon o štrajku, Zakon o socijalnom preduzetništvu i Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju.
U javnosti se često protura teza da su ovi zakoni prepreka da se Srbija brže razvija, da se brže zapošljava i da su zaposleni u Srbiji prezaštićeni. Istina je potpuno suprotna. Ionako mala prava zaposlenih su teško ostvarljiva u jednom nesavršenom pravnom sistemu, a velika nezaposlenost prosto primorava zaposlene da čuvaju radna mesta po svaku cenu.
Međutim, u novim uslovima SDPS je svesna da mora doći do promene ovih zakona, ali očekujemo oko ovih pitanja jedan širi konsenzus, pre svega sindikata, poslodavaca i drugih zainteresovanih u okviru socijalnog dijaloga. Zašto se izbegava socijalni dijalog, a sindikati i poslodavci su često po strani kada se donose značajna rešenja iz ove oblasti? Bolje je sa sindikatima razgovarati i doći do prihvatljivih rešenja, nego ih imati na ulicama. Sastanci Socijalno-ekonomskog saveta na tripartitnom nivou moraju biti, ako treba, a treba, i na dnevnom nivou, odnosno svakoga dana, jer u osnovi produktivnog rada i zapošljavanja opet je razvijena privreda. Nije suštinsko pitanje kako rasporediti pare u budžetu, već je suštinsko pitanje kako obezbediti da se budžet puni sredstvima od proizvodnje i usluga.
Dame i gospodo narodni poslanici, prosto je neverovatno da se godinama ne možemo dogovoriti oko jedne naizgled jednostavne stvari - ko su reprezentativni učesnici socijalnog dijaloga iz reda poslodavaca i sindikata? Dovoljno je samo pogledati rešenja kod naših suseda ili pak kod nekih evropskih država i odmah da dobijemo prihvatljivo rešenje. Obzirom na težinu i dubinu naše ekonomske krize, u razgovore treba uključiti sve sindikate i poslodavce i, naravno, oni reprezentativni preuzimaju najveću odgovornost.
Što ne reći, da bi se Srbija izvukla iz teške ekonomske krize, potreban je društveni ugovor za sve strukture društva i da posledice izlaska iz krize svi snose, s tom razlikom da oni najsiromašniji snose najmanje.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SDPS će dati punu podršku u radu rekonstruisanoj Vladi, s nadom da će prvi rezultati biti brzo vidljivi, posebno u promenama ekonomske politike. Osim želje da ova rekonstruisana Vlada ima uspeha u radu, želimo joj i dugo trajanje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Olgica Batić.

Poštovani predsedniče, sadašnji i budući članovi Vlade, dosta toga je već rečeno, pa ću se truditi da ne ponavljam neka od izlaganja mojih kolega, koji su juče o tome govorili u raspravi, za koju moram primetiti da je u brojnim momentima dostizala vrhunac svog svog besmisla. U pojedinim momentima bila svođena na puku demagogiju. Mogli smo da čujemo i neke uvredljive izraze, ali u najvećoj meri ličila je na nešto što je građanima Srbije odavno poznato, a podvodi se pod kategoriju političke brakorazvodne parnice.
Danas neću govoriti ni o kakvoj prošloj Vladi, neću govoriti ni o onoj Vladi pre nje, niti ću govoriti o bilo kojim prošlim vladama iz jednog jednostavnog razloga, jer ću ih ostaviti tamo gde im je mesto, dakle, u prošlosti. Prošlost samo treba dobro posmatrati i sagledati je u što većoj mogućoj meri kako bi se budućnost, a zavisno od sposobnosti svakog od nas, učinila što izvesnijom.
Nije tajna da je poslanički klub SPO i DHSS podržao veliki broj Vladinih predloga zakona. Svaki put kada smo to činili, bez obzira ko od nas bio ovlašćeni predlagač, vrlo jasno i decidno smo navodili razloge zbog kojih smo se opredelili da ih podržimo.
Takođe, nije tajna da je poslanički klub SPO i DHSS nailazio vrlo često na neke negativne komentare od određenog dela, nažalost, opozicije, na osude nekih opozicionih poslaničkih grupa, na licitiranje toga da li ćemo mi biti u toj rekonstruisanoj Vladi. Evo, za sve one neverne Tome, nismo, niti su ikada vođeni takvi razgovori. Bili smo opozicija i ostaćemo opozicija, ali onakva kakva treba, a ne opozicija u onom više nego bukvalnom značenju, da kritikujemo samo zarad kritike, nego da doprinesemo kada je god to moguće.
Naravno, nailazili smo i na jedan nipodaštavajući odnos. Nailazili smo i na određena vređanja, ali nije se imalo hrabrosti da se to iznese u plenarnoj sali, već su uvrede uglavnom činjene na skupštinskim hodnicima ili po ćoškovima. Svi mi treba da imamo na umu da svakog od nas može vređati ili jači ili slabiji. Ukoliko nas vređa jači, štedimo sebe, a ukoliko nas vređa slabiji, štedimo njega. Demohrišćanska stranka Srbije na direktne uvrede kojima je bila izložena nije odgovarala uvredama. Mislim da zaključak u onome što sam trebala da kažem možete i sami doneti. Na kraju krajeva, odnos prema ljudima, bez obzira o kojim temama se radilo, jeste odraz sopstvene ličnosti.
Da li je bila potrebna rekonstrukcija Vlade? Da, naravno da je bila potrebna. Bila je više nego potrebna. Da li se ona mogla izvršiti u nekom kraćem vremenskom periodu? Ne znam, ja sam opozicioni poslanik, pa ne mogu licitirati vremenom da li je ili nije mogla. Neki su ovde to poredili sa nekim porođajnim mukama ili ne znam kakvim drugim. Mislim da u najmanju ruku takav rečnik, bar za poslanike Narodne skupštine, nije bio primeren.
Takođe, ovde se dosta puta govorilo o tome da li su potrebni izbori. Govori se već godinu dana od kako je ova Vlada konstituisana, da li će oni biti raspisani u avgustu, da li će se održati u oktobru, možda u decembru, a možda i sledeće godine na proleće. Ne znam da li će biti novih izbora iz jednog jednostavnog razloga – ne donosim ja odluku o tome. Ali, obično se na izbore pozivaju oni kojima izbori ne odgovaraju. Obično se na prevremene izbore prikrivaju oni koji vrlo često vole da se kockaju, a kockari su vrlo često dužnici, a dužnici treba da znaju da najviše treba da zaziru od poveriočevog praga.
Demohrišćanska stranka Srbije, naravno, u svom delovanju je iznosila kritike, ali uvek kada je kritikama bilo mesta, pa i više nego argumentovano te svoje kritike obrazlagala. Juče je spomenuta, a i danas, ekonomska politika. Izvinite, ali u poslednjih ne godinu dana, nego u poslednjih 12 godina, ona je bila ravna katastrofi, a budući da se nalazila u rukama jednog čoveka, mislim da smo o njegovom liku i delu, koji danas više nije član Vlade, niti će biti član rekonstruisane Vlade, Demohrišćanska stranka Srbije je rekla sve što je imala u ne malom broju puta i u pismenoj formi i u obliku krivičnih prijava koje se nalaze, bar se nadam da se još uvek nalaze, u Tužilaštvu za organizovani kriminal.
Nismo glasali za onaj skaradni budžet, nismo glasali ni za još gori rebalans budžeta, niti ćemo za ono što ne podržavamo ikada u budućnosti glasati. Spomenuto je ovde juče i pitanje poljoprivrede. Naravno, ukazivali smo na silne probleme poljoprivrede smenjenom ministru Kneževiću, kada smo raspravljali o Zakonu o ruralnom razvoju, o već pomenutom budžetu, o pomenutom rebalansu budžeta, ukazali na položaj srpskog seljaka koji je danas potpuno obespravljen, koji je unazađen, koji je slomljen, skrhan, kako god hoćete. Ukazivali smo na probleme u veterinarstvu, na nedostatak vakcina protiv besnila. Ukazivali smo na osiromašeni stočni fond i na brojne druge teme. Podnosili smo gomilu amandmana. Iz nekih razloga, sluha za tako nešto, bar za one kritike koje smo mi iznosili, nije bilo.
Bila je i afera aflatoksin. Čini mi se, tresla se gora, rodio se miš. Ako postavim pitanje – da li se danas neko od onih malobrojnih instituta koji mogu da se navedu na prst jedne ruke bar merenjem nivoa aflatoksina u mleku ili bilo koji drugi proizvod, ne mora da bude mleko, neka bude kukuruz ili med, reći ću vam – ne bavi se, zato što je to bila afera i na aferi se i završilo. Cilj je postignut. Ministar Knežević je smenjen. Da budem još jasnija, demohrišćanima i nije baš za volju što je to učinjeno. Želimo gospodinu Kneževiću svaki uspeh u daljem radu, ma čime se on u budućnosti bavio. Nadam se samo da njegov rad neće biti medijski propraćen, jer mislim da je to prvenstveno razlog njegovog smenjivanja.
Kada već govorimo o poljoprivredi, mislim da bi Srbija konačno, to je tema i za novog ministra poljoprivrede, trebalo da se vrati upravo poljoprivredi. Više puta su DHSS i SPO isticali da je seljak taj koji treba da bude stub srpskog društva. Dok se tako nešto ne desi i nadam se da nećemo provesti godine čekajući da se tako nešto dogodi, moram vas podsetiti na ono što se vrlo često ovde zaboravlja. Svi smo mi deca seljaka, samo razlika među nama jeste u naslednom redu.
Zdravstvo smo kritikovali bezbroj puta, gotovo sve zakone iz oblasti zdravstva. Ukazivali smo na to kako funkcionišu zdravstveni sistemi mnogo razvijenijih i mnogo boljih zemalja od nas. Vršili smo uporednu analizu zdravstvenih sistema sa zemljama u okruženju.
Da li je Ministarstvo zdravlja imalo sluha za naše kritike? Do sada nije, a nadam se da će u budućnosti imati. Mislim da će biti bolje ukoliko budu imali.
Takođe smo ukazivali na to, iako smo nailazili na tu brojne kritike, da direktorima zdravstvenih centara ne mogu upravljati doktori, znate? Oni su završili medicinu, položili su Hipokratovu zakletvu, tu su da leče, a ne da se bave upravljanjem. Tako da upravljanje treba da prepustite onima koji upravljanje poznaju, na primer, menadžerima.
Prosveta. Evo jedno vrlo zanimljive teme. Opozicija je, kao što svi dobro znate, predložila inicijativu za smenu tadašnjeg ministra prosvete Žarka Obradovića zbog afere koja se naravno desila i koja je već opšte poznata. Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka, naravno, poslednji su pitani, pošto su nas već svrstavali u vlast, a mi vlast nikad nismo bili, pa dokazujemo i danas, a nekima je teško izgleda tako nešto da priznaju. A u razgovoru lično sa pojedinim kolegama iz opozicije na pitanje – zašto recimo ja konkretno neću tako nešto podržati? Odgovorila sam da će ministar Obradović i onako biti smenjen, tako da Demohrišćanska stranka Srbije neće učestvovati u toj farsi. Sada, da li sam bila vidovita, ne znam. Ali danas mi moraju dati za pravo oni kojima sam to tako nešto već bila saopštila. Znam da je to teško da priznaju, ali to je već njihov problem.
Naravno, ono što Demohrišćanska stranka podržava i ističe kao svetlu tačku za ovih godinu dana rada Vlade jeste pre svega borba protiv kriminala i korupcije. To je nešto što ćemo uvek podržavati, pre svega, iz razloga zato što je ta ista borba protiv kriminala i korupcije jedan od programskog delovanja Demohrišćanske stranke Srbije i nalazi se u programu Demohrišćana još od momenta njenog osnivanja 1997. godine.
Sporne privatizacije – zamislite, 24 naloženo. Bojim se da ćete imati još tri puta po 24 privatizacije. U ovoj zemlji toliko ima spornih privatizacija da mislim da će njihov broj premašiti trostruki iznos. Naravno, na mestu kada pominjem privatizaciju, dozvoliću samoj sebi da budem i lična. Pokojni doktor Vladan Batić o nekim privatizacijama je pričao kada niko nije smeo da iznese istinu o tome. Ne samo da iznese, nego da pomisli da izgovori istinu. Naravno, danas neki pričaju o tome koji bi trebalo da znaju ili da se sete da je taj isti doktor Vladan Batić bio hapšen kada je govorio o Nacionalnoj štedionici. Kada se to desilo? Valjda znate, neću pominjati period.
Dalje. Što se tiče pravosuđa, Demohrišćanska stranka Srbije je, ništa ne krijemo, sve je kod nas javno i transparentno, takođe podržala gotovo sve zakone iz oblasti pravosuđa i, naravno, glasala za iste, ne zato što smo smatrali da su ti zakoni savršenstvo, jer savršenstvo ne postoji ni kod koga i ni u čemu, već zato što smatramo da nečiju volju, nečiji trud, znoj, zalaganje treba ceniti. Pre svega, na prvom mestu treba prepoznati a na kraju onda i podržati, posebno ukoliko se doprinosi neučvršćivanju, nestabilnosti nego, nažalost, ponovnom uspostavljanju pravne sigurnosti i ponovnom uvođenju vladavine prava.
Što se tiče kandidata za ministre, juče je licitirano o njihovim biografijama, da li smo ih dobili na vreme, da li nismo dobili na vreme. Iskrena da budem, moram priznati neke biografije sam pročitala, neke nisam čitala. Neki od kandidata za ministre su ličnosti, pa je svako od nas mogao da prati njihov rad i njihovo delovanje, naravno, ukoliko je to bila sfera njegovog interesovanja.
Ja, na primer, već unazad godinu dana pomno pratim rad gospodina Tasovca, baš me zanima, a političare recimo nisam. Pratim koncerte Filharmonije i u odsustvu, obično znate, zvanje političara izmišlja onaj koji nema sopstvenu profesiju, a ja za tako nečim nemam potrebe i nadam se da ćete biti u mogućnosti u nekom narednom periodu da privolite što veći broj političara i da se vama ostvari želja da konačno i oni odslušaju neki koncert Filharmonije, ali isto tako da ih recimo nagovorite da prisustvuju nekoj od donatorskih večeri kada se prikupljaju sredstva za bolesnu decu ili za decu ometenu u razvoju, kao što je to bio slučaj sa osnovnom školom „Anton Skala“, kada ste vi dali svoj doprinos. Jeste, posvetili ste i stavili posvetu svoju na knjigu „Zubina mehte“ i njegovog sjajnog dela „Partitura mog života“, koja je, na moju veliku sreću, završila u mojim rukama.
Dalje. Moram da uputim premijeru jedno pitanje. Ne znam da li ste se vi rukovodili onim Aristotelovskim da je najstabilnija ona država u kojoj su svi muškarci jednaki pred zakonom, pa ste iz tih razloga malo ignorisali rodnu ravnopravnost i nemam ništa protiv novih kandidata, ali moram da primetim ono što je evidentno - zašto nema ni jedne žene među novih 11 kandidata za ministre?
Za sam kraj, neću se ponavljati, u ovoj zemlji Srbiji, moram da predočim nekim mladim ovde kandidatima, sa nekim sam i generacijski bliska. Znate kako, političke stranke, gotovo sve, ne gotovo sve, izbrisaću ovo gotovo, nego sve, pozivaju se na mlade ljude od izbora do izbora, od jedne izborne kampanje, do druge izborne kampanje, neretko kako se naravno i koriste, a kada sa mladim obrazovanim ljudima, pruži šansa da nešto urade, ili ne daj Bože, ponudi im se da preuzmu neki odgovoran posao, onda u nedostatku argumenata spočitava im se njihova mladost. Oni koji iznose takve kritike, ne znaju da je njihova mladost zapravo njihova najveća prednost.
Zato mi je veoma drago i takođe ću imati dovoljno smelosti da kažem da pored ministra Selakovića, kao do sada najmlađeg člana Vlade, on je već sad „stari ministar“, naravno stari pod znacima navoda, podršku Demohrišćanska stranka Srbije će pre svega pružiti gospodinu Krstiću, gospodinu Udovičiću, a naravno i svim članovima Vlade, želeći im uspeh u njihovom daljem radu, ali takođe uz jednu opasku, da nikada ne smetnete sa uma da ministarska funkcija nije privilegija, ona je i obaveza i kao takva morate snositi i morate na sebe preuzeti apsolutno svu moguću odgovornost za sva pitanja, za sve teme i za sve probleme na čijim resorima i na čijim čelima ćete se ubuduće i nalaziti. Hvala.