Zahvaljujem se gospodine predsedniče Vlade Republike Srbije na kolegijalnosti ispoljenoj činom davanjem mi prilike za repliku, jer onaj poziv na dijalog svakako i sami znate da je poslovnički nemoguć, osim kada napravite gest dobre volje u direktnom obraćanju, kao što ste učinili.
Uopšte nema ni malo strasti ni emocija, kamo li žuči i nezadovoljstva, u diskusijama poslanika URS.
To primećujemo kod vas, ali nije to tema koju želimo da kritikujemo. Čak je to ljudski i presimpatično nego neprijatno. Ono što se pri tome ispoljava je politički problem i tema dnevnog reda, a to je stvarni politički program na kojem se planira budući rad Vlade.
Kao na prethodnoj sednici, gde se u žaru diskusije odjednom prešlo na bagatelizaciju tržišta i njegove slobode i konkurencije, iako zagovaramo evropske integracije i ekonomski razvoj, tako i sada odjednom je Mlađan Dinkić simbol svega nevaljanog što se dešavalo od 2000. godine. Ne znam da li ima takav simbolički kapacitet ličnost predsednika URS, ali očigledno da sada to proizvodi jednu protivurečnost u odnosu na tekst ekspozea, da Vlada uopšte ne želi evropske integracije, reformski kurs i napredovanje Srbije, nego povratak na pred petooktobarske tradicije i temelje. To je suština poruke, koliko sam razumeo.
Dakle, ozbiljan problem Vlade Republike Srbije je logička inkonzistentnost, otvorenost za političke poruke P i ne P tipa, spremnost da zagovara uzajamno isključive stavove. To je čini logički konzistentnom i, kao takvu, opasnom po društvo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani predsedniče Vlade, ministri, kandidati za nove ministre, poštovane kolege poslanici, imali smo prilike ovih dana da razmatramo ekspoze predsednika Vlade u kojem je akcenat dat očito na ekonomskoj politici Vlade Republike Srbije.
U tom delu date su neke četiri smernice u kojima ne samo Vlada, nego i ovaj parlament će se kretati u budućnosti. Prvi je minimum socijalne pravde. Drugi je deo koji se odnosi na poresku politiku. Treći je deo nemešanje, praktično, države u poslovanje javnih preduzeća. Četvrti deo, koji je, ja mislim, i najinteresantniji, je onaj deo koji se odnosi na glasanje zakona i kreiranje pravne regulative koja će biti svrsishodna, a to znači koja će biti primenljiva, jer mi imamo more zakona koje jednostavno ne primenjujemo.
Na neki način i rasprava Zakona o ministarstvima je pokazala veliku količinu zakona o kojima na neki način se različito gledalo u prošlosti, a i sadašnjosti. Govorim o delu Zakona koji se odnosi na oblast zaštite životne sredine.
Ono što je rasprava u pojedinostima o Zakonu o ministarstvima pokazala je da postoji spremnost svih poslaničkih grupa o tome da ova oblast treba da se uredi, ali ono što je ova vlada nasledila u poslednjih 13 meseci je stari model, praktično nametnut model, funkcionisanja ove oblasti.
Ono što EU traži od nas, prema Strategiji Evropa 2020, kojima će minimum pet ministarstava u ovoj Vladi da se bave, to je da mora da se kreće u okvirima socijalne pravde, odnosno dela koji se odnosi na otvaranje novih radnih mesta, socijalne inkluzije i oblast zaštite životne sredine.
Nama su u raspravi o ministarstvima nametnuta pitanja, zarad marketinške aktivnosti, da li je Srbija na putu za ljude ili za prirodu? Ne, mi smo i za ljude i za prirodu, u funkciji razvoja privrede.
Ono što je globalna tema pitanja zaštite životne sredine nije ono što je Srbija osmislila, nije ono što je EU osmislila, nego jednostavno su UN nametnuli tu temu, da bi se obezbedila održivost razvoja ne samo privrede, nego na kraju krajeva i budžeta svake države.
Ono što treba pokrenuti to je sigurno reforma politike zaštite životne sredine. Ono što Evropa traži od nas su ciljevi EU i otvaranje poglavlja 27. Traži da se na jednom mestu nalazi i oblast životne sredine, i oblast prirodnih resursa, i vodoprivreda, šumarstva i oblast koja se odnosi i na vanredne situacija, i na održivost finansija.
Kao što vidite, jako puno ministarstava imaju potrebe da zajednički sarađuju u ovoj oblasti upravo da bi pokrenuli privredu i to je ono što je suštinski problem u ovom trenutku – ne saradnja u tom horizontalnom smislu.
S toga, kao premijer i predsednik Vlade, molimo vas da, na kraju krajeva, čujete sve inicijative koje će biti kroz Odbor za zaštitu životne sredine, gde ćemo tražiti kao predstavnici svih političkih stranaka da na neki način jače i bolje uredimo ovu oblast i prihvatite konsenzus svih političkih subjekata za ovu oblast.
Ne smemo da zapostavimo ovu temu. Ne smemo da je svedemo na svakodnevna pitanja da li je neko za drvo ili je za ljudi, da li je neko za autoput. Jednostavno, takva oblast se ne postavlja kao jedna marketinška oblast pojedinaca, nego kao suštinsko pitanje svake države koja ima nameru ne samo da poštuje direktive EU, nego da ekonomski i privredno napreduje.
Što se tiče naših kandidata za nove ministre, pre svega bih zahvalila što su se uopšte odazvali i prihvatili ovako odgovorne funkcije, jer oni su dali u ovom trenutku ono najveće bogatstvo koje imaju, a to je svoje ime i prezime. Najteže je staviti svoje ime i prezime i svoju karijeru na raspolaganju državi u vreme kada, znate, narod običan kaže, ko uđe u politiku, jednostavno, mnogo će se isprljati i nikada više neće moći svoj ugled da povrati. To, jednostavno, mora da se menja u Srbiji.
Ovim prihvatanjem kandidata da sa svojom strukom sednu u politički milje, sednu u ovu arenu, budu pitani direktno od predstavnika građana, je jako teško, s jedne strane. S druge strane, otići će u ministarstva. Što god budu hteli da pokrenu kao neku svoju dobru ideju, dobiće od državne uprave odgovore – pa, znate, to nije po ovom ili onom zakonu, znate, vi to ne možete da sprovedete. Onda će doći do toga da će vreme prolaziti i biće u situaciji da će se osetiti nesigurnim. To je trenutak o kome smo pričali kao poslanici, da treba da dođete na skupštinske odbore, da treba da pokrenete, a mi ćemo vam pomoći u tome da kroz određena javna slušanja, međunarodne konferencije, jednostavno, podignemo nivo svesti i potrebe da u tom delu zakoni treba da se menjaju samo zarad toga da bi Srbija išla napred.
Nadam se da ćete na tom putu boljitka Srbije uspeti. Mi ćemo vam pružiti svu podršku.
Nadam se da ćemo od sutra imati jedan novi pristup, novi koncept ne samo privrede Srbije, nego uopšte razmišljanja o tome kako Srbija treba da izgleda. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Marko Jakšić. Izvolite.

Dame i gospodo, Briselski sporazum, koji je potpisala ova vlada, predstavlja čin najveće nacionalne izdaje u istoriji srpskog naroda.
Sam sporazum predstavlja na najsuroviji način satiranje temelja duhovnosti na kojima počiva srpski narod u celini, a pre samo pet godina, u istom ovom domu, ondašnji poslanici Skupštine Srbije, od kojih se neki i danas nalaze u poslaničkim klupama, odbili su mnogo bolji i za Srbe na Kosovu i Metohiji povoljniji Ahtisarijev plan.
Koje su to sile nebeske nagnale političku elitu države Srbije da promeni nacionalno stanovište? Samo gola vlast. Vlast koja je bila od 2008. do 2012. godine, kao i ova sadašnja, skrojili su ambasadori zapadnih zemalja, pre svega Amerike.
Cena dolaska na vlast je bila fleksibilnost ili, bolje reći, izdaja Kosova i Metohije. Zato smo za vreme prethodne vlasti imali tzv. Borkove dogovore, a danas Briselski sporazum koji u suštini predstavlja kapitulaciju države Srbije.
Inače, ova izdaja se brani pod izgovorom da je to zbog boljeg života građana Srbije, jer ako predaju Kosovo i uđu u EU, oni će bolje živeti. U stvarnosti što bliže EU, građani žive sve teže po sistemu što bliže Nišu, sve gore pišu. Zato je i današnji izbor tzv. rekonstruisane Vlade Srbije samo obična politička farsa, jer vlast u Srbiji se ne nalazi ni u Skupštini ni u Vladi, nego se nalazi u zapadnim ambasadama i čelnici tih ambasada su pravi gospodari Srbije.
Glavni uspeh sadašnje Vlade je njena navodna borba protiv korupcije i kriminala u Srbiji. Da vas podsetim da je najveći kriminal u pravnom sistemu svake države tzv. čin nacionalne veleizdaje. U Americi je 25-ogodišnji Bredli Mening za odavanje tajnih informacija dobio 35 godina strogog zatvora. Ako bi sledili američki princip pravde, bojim se da bi zbog izdaje na KiM naše državno rukovodstvo bilo večito na robiji.
(Predsednik: Gospodine Jakšiću, izričem vam opomenu zbog ponašanja i takvih reči koje izjavljujete, optužujte ljude za izdaju i veleizdaju. Dakle, to je zastrašujuće što vi radite u ovom domu.
Ako nastavite oduzeću vam reč, samo vi nastavite.)
Oduzeli ste mi minut vremena, gospodine predsedniče.
Za utehu, možda može da posluži da će recimo separatistička vlast u Prištini, da se tako oduži čelnicima Vlade, pa da recimo jedna od ulica u Prištini, nosi ime predsednika Vlade Srbije Ivice Dačića. Sad, da li će biti pored ulice Tonije Blara, ili Bila Klintona, ostaje da se vidi.
(Predsednik: Izričem vam drugu opomenu.)
Dame i gospodo, danas biramo rekonstruisanu Vladu Srbije, ali ipak treba da se podsetimo šta su, pre svega, prvaci iz ove vlasti govorili u predizbornoj kampanji.
Tako je predsednik Srbije, ondašnji predsednički kandidat, magistar Tomislav Nikolić, govorio da će da poništi sve Borkove dogovore i da nikada neće postojati granica između KiM i centralne Srbije. Slagao nas je. Napravio je granicu na Jarinju i Brnjaku. Umesto da poništi Borkove dogovore, servirao nam je zajedno sa Vladom deset puta gori Briselski sporazum. U našem narodu, Vuk Karadžić je zapisao – niko krupno ko Turčin ne laže. Meni se čini da ova vlast čini to još krupnije. Doduše, robovali smo pet vekova pod Turcima, pa je najverovatnije da je taj pelcer ostavio traga na našoj političkoj eliti.
Uostalom, do pre nekog vremena, kako se sećam, čelnici iz SNS, imali su za politički program veliku Srbiju, pa čak i sadašnji predsednik SNS, ako se sećam, bio je urednik časopisa „Velika Srbija“. Danas, bojim se kada su na vlasti da sprovode politički program velike Albanije. Pojednostavljeno, nije važno da li je Srbija…

Oduzimam vam reč.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, po Poslovniku? Izvolite.

  Mislim da ste povredili član 27. Poslovnika Narodne skupštine i to činom zloupotrebe ovlašćenja prilikom vođenja sednice.
Naime, svi smo čuli i reči prethodnog govornika, čuli smo i vaše opomene, koje ste izrekli u tri navrata zaredom i ja mislim da postoje najmanje dva razloga na koje ću se sada pozvati, zbog kojih mislim da se radi o zloupotrebi položaja prilikom vođenja sednice i samim tim povrede Poslovnika.
Prvi je sadržinski razlog koji se tiče samog izlaganja. Ako neko upotrebi teške reči, ako upotrebi određene kvalifikacije, koje imaju i svoje morfološko i semantičko značenje u svojoj suštini i mogu se objasniti drugim rečima, ja naime, sam, te reči ne bih upotrebio, ali treba slušati i sadržinu izlaganja i treba voditi računa o smislu onoga što se kaže.
Ako na ovaj način se ophodimo prema sadržaju onoga što se govori, mi na neki način uvodimo delikt, verbalni delikt u Narodnoj skupštini, a podsećam vas da starije od vašeg tumačenja Poslovnika jeste slovo Ustava i slovo Zakona o Narodnoj skupštini i prava koja poslanik ima u svom izlaganju za koje ne može odgovarati, pa ne i na taj način kako vi tumačite Poslovnik Narodne skupštine.
Ovim nije rušeno dostojanstvo ni članova Vlade, ni Doma Narodne skupštine, ni građana Srbije, već je reč o autonomnom tumačenju narodnog poslanika o tome kako vidi sprovođenje određene politike. Da li bih ja potpisao istu reč ili ne, to je potpuno relevantno. Mislim da ste i u formalnom smislu prekršili Poslovnik i ovim završavam, zato što vi praktično ne možete na sebe preuzeti samovoljno tumačenje u ovakvom slučaju. Dakle, to nije korektno.
S druge strane, reč je o poslaniku koji dolazi sa teritorije KiM, doslovno, bukvalno, i ako među nama nema makar trunke tolerancije za tako nešto onda vaš postupak govori sam za sebe i više od svega drugoga, čak i od njegovih reči.

Nažalost, mislim da apsolutno niste u pravu. Po članu 27. ja jesam i jedini u ovoj sali,  koji je nadležan za primenu Poslovnika i jedini odlučujem o tome da li je povreda učinjena ili nije i donosim određene disciplinske mere.
Naravno, postoji više načina zaštite i narodni poslanici imaju mogućnost da ih primene, a što se tiče odluke Narodne skupštine, Narodna skupština će se o tome izjašnjavati u danu za glasanje.
Kada se dogodi da narodni poslanik nekog optuži za izdaju, onda je to brutalno vređanje dostojanstva te osobe i tog čoveka, ako ne postoji sudska presuda za to. Znate, postoji sudska presuda za to. Naravno, postoji i takvo krivično delo, možda to ne znate, ali postoji takvo krivično delo, i može se osuditi čovek i onda nema nikakav problem da neko tako bude nazvan. Ali, takve neke stvari koje se ovde iznose zaslužuju opomenu i većina drugih narodnih poslanika nije dobila takvu vrstu opomene zbog svog iznošenja svojih stavova.
Reč ima gospodin Aleksandar Vučić.

Želeo bih u nekoliko reči, ne da odgovorim na to o čemu je pričao gospodin Jakšić, jer je to besmislen pokušaj, ali čini mi se da je gospodin Aligrudić u jednoj stvari u pravu. Sve ono o čemu je govorio gospodin Marko Jakšić, mnogo više govori o njemu i o onima koji ga podržavaju, nego o onima kojima se obraćao.
Uopšte ne želim čak ni da uzvraćam udarce. Neću ni da podsećam ko je i šta uradio na KiM, ko je puštao Fljoru Brovinu i braću Mazreku na slobodu, a da to nije radio niko od nas. Neka ostane za istoriju.
Ono što je za mene mnogo važnije to je – šta je to što je plan bilo čiji za KiM? Šta je to što možemo da uradimo a da poštujemo realnost, da poštujemo ono što Srbi imaju i na severu Kosova, ali i južno od reke Ibar, da dobro znamo šta je ono što imaju Albanci i da pokušamo u miru da napravimo neki napredak i za naš narod i da sačuvamo teritorijalni integritet naše zemlje.
Ako postoje neka rešenja koja su mudrija, pametnija, ozbiljnija, mi smo spremni da o tome razgovaramo i da ih prihvatimo. To što će neko da vikne, pa čim završi da se osmehne – jel si video kako sam im rekao, nisam naročito impresioniran i ni malo fasciniran. Kao što nisam ni onom vikom od malopre kako se danas neuporedivo loše živi, zašto će nam fiksni kurs iako nemamo fiksni kurs, nego imamo stabilnu valutu, veoma stabilnu valutu po prvi put u savremenoj srpskoj istoriji, da duže od godinu dana tako dobro dinar stoji.
Želim samo onima koji govore da stvari poskupljuju mnogo više nego ranije, da je inflacija ovakva ili onakva, inflacija ove godine će biti 4+1,5, dakle očekujemo da bude manja od 5%. Ne zaboravite, prošle godine je bila 13%. Međugodišnja inflacija je 8,6%.
Mislim da to građanima Srbije mnoge stvari govori, ali to pričamo o pravim, stvarnim statističkim podacima, a ne o tome što je lako da viknete ili dobacite nešto s mesta, očekujući da ćete time dobiti simpatije građanna iako niste ljudima saopštili istinu.
Ono što mislim da je strašno važno za nas, to je da pokušamo da se koncentrišemo na stvarni boljitak naše zemlje, da pokušamo da pokažemo šta je to što možemo da uradimo, gde su rezultati koje možemo da napravimo, a ne da gledamo da što je moguće težom reči ili uvredom, nekog unizimo.
Obično ljudi mogu sebe da unize određenim izjavama, teško drugoga. Postoje ljudi koji se nečega stide i ljudi koji se ničega ne stide. Ponosan sam na činjenicu što spadam u onu prvu kategoriju ljudi. Žalosno mi je što postoje oni za koje se može Dučićevo geslo i na koje se ono veoma lako može primetiti, a to je „da se ne stide ničega, da se upravo zato ničega ne boje“. Meni se čini da takvih ljudi čovek treba da se čuva.
Što se Srbije tiče, srećom, oni je ne čuvaju. Čuvaju je neki drugi, a koliko je uspešno čuvamo i da li ćemo uspeti da je očuvamo, a pri tome podrazumevam i njen ekonomski napredak, to će građani, čini mi se, na najbolji mogući način proceniti. Ali, ovakvih ljudi, kako Dučić kaže, čovek treba najviše da se plaši. Hvala vam najlepše.

Da li se neko javlja po Poslovniku?
Gospodine Jakšiću, vama je izrečena mera oduzimanja reči, tako da nemate potrebu da se javite. Vi nemate pravo na današnjoj sednici više da govorite.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.